Hvala. Replika, narodni poslanik Zoran Anđelković, pa gospodin Proroković.

Gospodin je više govorio o prethodnih 10 godina nego o suštini rezolucije koja se predlaže. Ovde je na dnevnom redu 78 dana bombardovanja, a ne 10 godina. To što vi imate patološki odnos prema Slobodanu Miloševiću, to se ne leči ovde, to se leči u drugim institucijama i molim da to tamo nastavite da lečite. To je vaš problem.
Ali, taj servilan odnos koji vi pokazujete je potpuno dvostruki. Rešite pitanje vašeg položaja. Ko je prvi u ovoj zemlji formirao tzv. paravojne formacije "belih orlova"? Vi, gospodo, i Vuk Drašković. Ko se prvi u ovoj zemlji i na koji način odnosio servilno prema onima koji su nas bombardovali?
Nije ovde reč o patriotizmu, nego o odgovornosti. Da li bi bila odgovornost kad izađete ovde za govornicu pa kažete da je neko nekoga ubio; jeste ga ubio, ali zbog pravde, zbog odnosa prema tom komšiji, zbog odnosa prema toj porodici, mi ne treba da tužimo toga i ne treba taj da odgovara. O tome je ovde reč.
Ovde je reč o odgovornosti prema 330.000 ljudi koji su proterani, o odgovornosti prema 1.200 onih koji su nestali, ovde je reč o onih 50.000 kuća koje su zapaljene, reč je o odgovornosti prema onih 200 crkava i manastira koji su uništeni i zapaljeni na Kosovu i Metohiji. Vaš odnos pokazuje da biste vi i posle 17. i 18. marta 2004. godine, kad bi nas bombardovali, rekli - Srbi su krivi što su proterivani...
(Predsednik: Gospodine Anđelkoviću, upozoravam vas, član 100. stav 2 - narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Ovo je uvredljivo. Budite ljubazni, nastavite da govorite sa uvažavanjem. Odnosi se na sve poslanike.)
Gospodine predsedniče, lično sam povređen zato što sam u vreme bombardovanja bio u Prištini, dok je on bio na nekom drugom mestu. Verovatno bi to trebalo gospodin da objasni svom predsedniku opštine u Varvarinu, svom članu, čija je ćerka Sanja Milenković poginula na mostu, da on povuče tužbu pred nemačkim pravosuđem protiv onih koji su taj most srušili pored toliko hiljada ljudi, gde je poginulo 15 ljudi, gde je poginula i Sanja Milenković, da njen otac treba da povuče tužbu protiv Nemačke gde se još uvek vodi spor.
Onda bismo mogli da govorimo o korektnom međusobnom odnosu, o tome šta se dešavalo tih 78 dana i šta se dešavalo sve vreme bombardovanja. Ovde nije reč o genocidu, nije reč o tužbi za genocid, to je samo jedna tačka, ovde je reč o isterivanju pravde.
Kada je reč o odnosu sa međunarodnom zajednicom, ovde se ne uništava odnos sa međunarodnom zajednicom, niti se prekida, jer po toj logici mi ne bismo sarađivali sa Bosnom i Hrvatskom. Ko nas sprečava da potpisujemo ovoliko sporazuma sa Bosnom i Hrvatskom? I treba. Treba i sa međunarodnom zajednicom, ali je pravda nešto drugo. Isterajmo pravdu. Ako drugi kaže da nije nadležan, to je druga stvar, ali mora da se zna šta je istina i da li neko ima pravo neku zemlju i neki narod da bombarduje, bez odluke Saveta bezbednosti i onih nadležnih institucija koje na to imaju pravo.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković, replika.

Hvala. Gospodine Živkucin, ovde imam stenogram sa jučerašnjeg zasedanja i ceo govor predsednika poslaničkog kluba DSS gospodina Miloša Aligrudića, nigde nisam našao tvrdnju koju ste izrekli. Gospodin Aligrudić je rekao nešto što je stav DSS-a i što ću ponoviti, a to je da tužba opterećuje naše odnose svakako, ali ne presudno.
Podsetiću vas da su u Partnerstvo za mir primljeni i Azerbejdžan, i Tadžikistan i Belorusija. Nemojte mi reći da su tamo demokratski sistemi, gde su Nazurbajev, pokojni Alijev, Lukašenko, a da u Srbiji nije, pa oni mogu da budu primljeni, a mi ne možemo da budemo primljeni.
Podsetiću vas da je EU primila u punopravno članstvo Republiku Sloveniju, a da je u istoj toj Sloveniji referendumom odbijeno da se pravi džamija u Ljubljani. Koje je to kršenje ljudskih prava?
Ne postoji politička volja ili nije preovlađujuća politička volja da se Srbija i Crna Gora primi u Partnerstvo za mir. To nije isključivo zbog tužbe. To je i zbog odnosa sa Hagom i zbog odnosa koji vladaju na Kosovu i Metohiji, te stvari će se ubuduće rešavati. A, ukoliko mi povučemo sada tužbu, šta će se desiti? Desiće se da će tužbe protiv SRJ, odnosno Srbije i Crne Gore kao sukcesora SRJ, podnete od strane BiH i Republike Hrvatske, ostati na snazi i da ćemo mi ratnu štetu morati da platimo. Hvala.

Gospodin Živkucin je ovlašćeni predstavnik.
Samo još jedno obaveštenje. Primili ste ostavku Milka Štimca na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i izveštaj Administrativnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije povodom razmatranja ove ostavke, sa predlogom da Narodna skupština, na osnovu člana 88. stav 1. tačka 2) i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje prestanak mandata narodnog poslanika Milka Štimca danom podnošenja ostavke.
Saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i stav 2. i 3. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Administrativnog odbora, konstatuje da je prestao mandat, pre isteka vremena na koje je izabran, narodnom poslaniku Milku Štimcu, izabranom sa izborne liste G17 plus - Miroljub Labus.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika, izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Po Poslovniku, gospodin Živkucin.

Bila je povreda Poslovnika, član 100, jer u članu 100. se govori da se poslanici obraćaju drugim poslanicima u Skupštini Srbije sa uvažavanjem.
To gospodin Anđelković nije uradio. Obratio se nama sa neuvažavanjem i zbog toga moram da reagujem, jer gospodin Anđelković se uzbudio i govorio je o tome da ovde nije reč o patriotizmu, nego o odgovornosti.
Dakle, govorio sam upravo o tome da u poslednjoj deceniji proteklog veka nije bilo reči o patriotizmu, već o neodgovornosti. Da je bilo reči o patriotizmu, pravom patriotizmu, a ne kvazipatriotizmu, onda se nama sve te tragične, ružne stvari, kada je reč o naciji i državi, ne bi događale. Da je bilo reči o odgovornosti, onda nam se takođe te ružne stvari ne bi događale. Međutim, to nije bio slučaj, na sceni su bili ljudi koji su imali prilike da budu na vlasti i da rade stvari koje su bile katastrofalne i po naciju i po državu.
Dakle, nema nikakvog razloga da se neko uzbuđuje i da gubi nerve zbog toga što govorimo istinu. Ovom narodu konačno neko treba da saopšti istinu, da bude dovoljno hrabar i da kaže – slušajte, nije prijatno to što moramo da čujemo, nije prijatno to što moramo sada da uradimo, jer smo dovedeni dotle da to moramo da slušamo i da to moramo da uradimo, ali zarad budućnosti mi moramo tako činiti.
Gospodine Prorokoviću, što se tiče govora gospodina Aligrudića, ja sam zapisao. Gospodin Aligrudić je, proverite u stenogramu, rekao da povlačenje tužbe ne može poboljšati položaj naše zemlje. To je rekao. Ja sam to zapisao. Iz toga sam izveo zaključak da opstanak tužbe može poboljšati položaj naše zemlje. Logičan je zaključak. Ako u to poverujemo, onda ćemo, verovatno, imati problem.

Molim sve narodne poslanike, ovo više neću dozvoliti. Ako je poziv na Poslovnik na osnovu člana na koji je predsednik već upozorio govornika, ne može se koristiti povreda Poslovnika za replike i ubuduće ću oduzimati reč.
Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Homan.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka je prilikom podnošenja ove rezolucije bila ubeđena u to da će ovaj parlament jedinstveno prihvatiti ovu rezoluciju. Nažalost, očigledno je da se to neće desiti i da sem jedne poslaničke grupe, koja je potpuno otvorena u tome da podržava stav svog predsednika stranke i, nažalost, ministra inostranih poslova, sve ostale poslaničke grupe nemaju hrabrosti da izreknu to isto, iako mislim da zastupaju potpuno identičan stav.
Dakle, nismo za povlačenje tužbe – kažu svi oni koji ne bi da prihvate ovu rezoluciju, a vrlo dobro znaju da je gospodin Boris Tadić u Americi dobio naređenje da to mora da se uradi i da je Robertson prilikom posete Beogradu rekao – morate da odustanete od tužbe.
To, naravno, ne znači da BiH i Hrvatska moraju da odustanu od tužbe. To je balkansko pitanje, to nas ne interesuje. Te dve stvari nisu povezane.
Naravno, i mi mislimo da nisu povezane, ali to je stav tog Robertsona, koga je, između ostalog, ministarstvo vojno odlikovalo visokim odličjem. Ako to nije poniženje za ovu državu i za ovaj narod, ja onda ne znam šta je poniženje.
Izvinjavam se, ali nakon izlaganja mog prethodnika iz poslaničke grupe SPO neću moći da svoje izlaganje izvedem onako kako sam zamislila, kao profesionalni političar, bez pokazivanja emocija. Moram da priznam da sam veoma dirnuta svim onim što vidim da se dešava u ovoj zemlji i što će se desiti, jer smatram da je ovo trenutno najkrupnije državno pitanje, oko koga očigledno nećemo moći da postignemo saglasnost.
Ja ću vas vratiti malo u istoriju, 60 godina unazad. Šta se dešavalo posle Drugog svetskog rata? To ću učiniti ne bih li vas ubedila da je scenario potpuno isti i da su posledice potpuno iste.
Pripremajući se za ovu sednicu, pročitala sam literaturu. Jedna od tih knjiga je knjiga "Ratne reparacije iz Drugog svetskog rata i Nemačka" dr Ljubomira Jovanovića. Uvaženi profesor dr Milan Pak je recenzent te knjige. Između ostalog, on tu kaže: "Naime, interes pojedinih republika za realizaciju reparacija nije isti, jer ni ratna šteta ni broj žrtava rata nije isti kod svih republika." Ovo kažem zato što je ista situacija i danas, ako poredite zainteresovanost Srbije i Crne Gore za rešavanje ovog pitanja.
"Nisu ni male razlike u tim interesima. Naprotiv, one su toliko velike da pojedini funkcioneri koji pripadaju manje pogođenoj republici otežavaju ostvarenje zajedničkog cilja." To je istina. "Sizifovske napore prati slaba organizovanost, neumešnost, neadekvatni putevi i nedovoljno kvalifikovani zastupnici." Ako su savetnici gospodina Vuka Draškovića profesor Stojanović i njemu slični, nije čudo što Vuk Drašković, koji je ionako po prirodi neodgovoran čovek, donosi ovakve odluke i iznosi u javnost ovakve tvrdnje, kao što ih iznosi.
"Ređi pojedinci koji su se savesno i stručno angažovali u svemu ovome nisu bili dovoljni da se postignu zadovoljavajući rezultati. Analizirajući višeslojnu problematiku, slabosti pa i nedoslednosti međunarodnog prava, pomenućemo samo Halštajnovu doktrinu, sa prekidom diplomatskih odnosa tada sa Jugoslavijom, zatim Londonski sporazum, koji praktično dalje odlaže realizaciju reparacija, da bi kulminacija bila dostignuta Brionskim sporazumom, čija neodređenost dovodi do teško razumljivog rezultata.
Isplata ratne štete na kredit, i to pod nepovoljnim uslovima otplate, sa licemernim zaključkom da će ovi problemi biti rešeni putem daljeg razvoja dvostrane trgovinske saradnje, koja je godinama pre potpisivanja ovog akta pokazala deficit sa jugoslovenske strane." Ista je situacija i sada.
Takođe mi je do ruku došla knjiga koja se zove "Završni račun", čiji je predgovor kao redaktor potpisao Mlađan Dinkić, pod datumom 19. juli 1999. godine. Hoću da vas podsetim da je bombardovanje trajalo u periodu od 23. marta do 9. juna 1999. godine, što znači da je napisana deset dana nakon završetka bombardovanja.
Zaključak se nameće sam po sebi. Knjiga je pisana u vreme bombardovanja. Urednik knjige je Predrag Marković, aktuelni predsednik Skupštine i funkcioner G17 plus, a izdavačka kuća je njegova kuća "Stubovi kulture". Autori su grupa autora, među kojima su Mirosinka Dinkić, Dragor Hiber, Miroljub Labus, Ljubomir Madžar, Milko Štimac, Milan Kovačević, a konsultanti Radovan Jelašić, Boško Živković itd. Jasno je ko stoji iza koncepta koji je izložen u ovoj knjizi, a koji ću ja dalje obrazložiti.
Postavlja se logično pitanje na osnovu čega je ova grupa autora u toj knjizi procenila da je bombardovanjem napravljena ekonomska šteta od 29 milijardi dolara. Kako su i na osnovu kojih podataka, dok je još trajalo bombardovanje, oni pisali ovu knjigu? Predrag Marković sigurno zna da je potrebno bar mesec dana ranije dati knjigu na štampanje da bi ona mogla da izađe, evo, deset dana nakon završetka bombardovanja.
Na strani 124 te knjige dat je prilog obračuna ratne štete. Na osnovu toga ne može se nikako doći do zaključka da je ekonomska šteta toliko mala.
Postavlja se pitanje otkud još tada u ovoj knjizi ideja povezivanja ratne štete, odnosno mogućnost naplate ratne štete i otpisa spoljnog duga. To nas, bar mene, navodi na zaključak da je sve unapred čvrsto smišljeno i dogovoreno. Zato se, verovatno, po mom dubokom ubeđenju, sve vlade od 2000. godine naovamo ovoliko zadužuju, kako bi ispalo u jednom trenutku da je deo štete već vraćen otpisom dela dugova od strane Londonskog ili Pariskog kluba. O tome nešto malo kasnije.
Ali, da se podsetimo kako je merena ratna šteta, kako su je merili državni organi. Sećate se da je formirana savezna komisija, republička komisija, pokrajinska komisija. Na svakom lokalnom nivou je bila komisija koja je evidentirala štetu. Imali smo merljivu, nemerljivu štetu i štetu koja se naziva – odloženi gubici. To je ono što još ne možemo ni da procenimo koliko je.
Pre nekoliko dana ste u štampi mogli da pročitate da su pronađeni meci sa osiromašenim uranijumom. Danas u dnevnoj štampi možete da pročitate da je svaki deseti građanin naše države psihički oboleo. Šta mislite zbog čega je to?
Onima koji zastupaju tezu da tužbu nije trebalo ni podizati, navela bih samo jedan primer. Šta bi ti uradili da im je neko provalio u kuću? Za mene je moja zemlja moja kuća. Šta bi ti isti uradili, kada im je već neko provalio u kuću, da im je polomio sav nameštaj, da im je izmaltretirao roditelje, da im je ubio dete, znaju ko je to uradio i da se sa njim pogađaju, nakon svega toga, da im plati odštetu, a ne interesuje ih da ih neki sud oglasi krivim? Da li tu situaciju iko od vas može da zamisli? Da li bi se iko od vas pomirio sa takvom situacijom? Čisto sumnjam u to. Svako od vas bih želeo da neko takav bude oglašen krivim.
Neko je ovde pitao: kako to mislite da mi te evropske države, sa kojima želimo da sedimo za istim stolom, proglasimo genocidnim narodom, ukoliko bi Međunarodni sud pravde u Hagu odlučio da su oni počinili ratne zločine? Kako to mislite i kako to prihvatate da smo mi genocidni narod, u celom tom svetu, i da nas Bosna i Hercegovina tuži upravo za genocid? To vas uopšte ne boli? To pitam one koji zastupaju tu tezu.
Po našem mišljenju, pitanje odustanka od tužbe ima dalekosežne nacionalne, ekonomske i političke posledice, i za sadašnje i za buduće pozicije Srbije u međunarodnim okvirima.
Sadašnji Savet ministara nema ingerencije Savezne vlade koja je podnela tužbeni zahtev i ne može se staviti znak jednakosti između Savezne vlade i Saveta ministara. Srpska radikalna stranka smatra da niko nema pravo, pogotovo ne bilo koji pojedinac, lider bilo koje partije, Vuk Drašković ili bilo koji drugi, aktuelna crnogorska vlast, da donese odluku da naša država odustane od tužbe za naplatu ratne štete.
Zašto da mi prejudiciramo odluku suda? Zašto mi da vršimo pritisak na sud? Neka sud uradi onako kako misli da treba da uradi. Mi smo tužbu podneli, a sada je na sudu da radi svoj posao. Opravdanje da treba da povučemo tužbu, jer će sud u Hagu doneti odluku o svojoj nenadležnosti je smešno.
Postoje drugi načini da se ostvari naš, na međunarodnom pravu zasnovan, zahtev. To neće niko da kaže. U našoj štampi, koja je pod apsolutnom kontrolom raznih moćnika ili partija na vlasti, o tome se ne govori, a ekskluzivno pravo da se o ovome izjašnjava ima profesor Stojanović. Gde su naši zaista priznati eksperti iz oblasti međunarodnog javnog i međunarodnog privatnog prava? Usput budi rečeno, gospodin Stojanović se bavi međunarodnim odnosima, a nama pravnicima je apsolutno jasno da to nema mnogo veze sa međunarodnim javnim i međunarodnim privatnim pravom.
Srpska radikalna stranka smatra da namera da se odustane od zahteva predstavlja jedinstveni primer u svetu, jer je nezabeleženo u istoriji čovečanstva da neko uništi infrastrukturu jedne zemlje, ubije toliki broj ljudi, ugrozi budućnost jednog naroda (ako vi niste svesni da je naša budućnost ugrožena, ja sam toga i te kako svesna), a da pojedinci iz istog tog naroda kažu da je to opravdano.
Podsetiću vas na to šta je povodom Rambujea izjavljivao taj isti Vuk Drašković, koji svoje mišljenje od danas do sutra menja: "Ne smemo ga ni po koju cenu prihvatiti, jer bi to značilo okupaciju". Ne znam šta se sa tim čovekom dešava? Da li je zaista u pitanju patološka mržnja, nesposobnost ili je ucenjen? To je pitanje za one koji su ga na to mesto postavili. Ali, da nije sposoban da se nađe na toj funkciji, to je svakom građaninu ove zemlje apsolutno jasno.
Trebalo bi da ovaj postupak posmatramo i u okviru međunarodne prakse i njenog eventualnog prekrajanja. Ovo bi bio presedan, koji bi služio da opravda agresiju i time sruši sistem na kome počivaju Ujedinjene nacije, jer ako agresor ne bude kažnjen, svako će to u budućnosti moći da ponovi, takav postupak će postati pravilo, što znači i kraj međunarodnog pravnog poretka.
Neki tvrde da nije bilo agresije i da je agresija izvršena sa dozvolom Saveta bezbednosti. Hoću da vas podsetim na to da je Savet bezbednosti pre agresije razmatrao pitanje i nameru NATO-a da bombarduje našu zemlju. To Savet bezbednosti nije prihvatio. Mislim da su tri države bile za, a sve ostale su bile protiv. Sećate se da je i tadašnji predsednik Rusije rekao da je to opasnost po svetski mir.
Oni koji tvrde da smo Rezolucijom 1244 naknadno odobrili i priznali agresiju govore neistinu jer se ta rezolucija isključivo bavila pitanjem zaustavljanja vojne akcije u funkciji mira na Kosovu i Metohiji. To je politička rezolucija koja uređuje situaciju na samom Kosovu. Rezolucija 1244 nije mirovni sporazum.
Podsetiću vas na brojne demonstracije građana onih država čije su vlade prihvatile da učestvuju u agresiji NATO-a.
Kažu da je nelegalno i nelogično biti prijatelj sa drugim evropskim narodima, a u isto vreme ostati pri ovoj tužbi. Kako mi to možemo da budemo prijatelji, da uspostavimo diplomatske odnose sa Bosnom i Hercegovinom i sa Hrvatskom a da oni svoje tužbe ne povuku?
Dakle, dvojna su merila mnogih predstavnika političkih partija ovde, kada su u pitanju interesi naše zemlje, kada su u pitanju interesi NATO-a. Zbog svega toga, pitam vas za koga mi ovde radimo i koga mi ovde predstavljamo - NATO ili građane Srbije i svoju državu? Ako vam toliko smeta i na podrugljiv način govorite o tome da se ponovo delimo na patriote i na izdajnike, sami ste se prepoznali.
Ponavljam ono što vam je gospodin Nikolić juče rekao - mi srpski radikali prihvatamo da budemo izdajnici u vašim očima, ali da ne odustanemo od ove tužbe. Neće naša pregovaračka pozicija biti bolja ako od tužbe odustanemo. Neka sud odluči jesu li krivi ili nisu. Nakon toga ćemo dogovarati kako ćemo biti obeštećeni. Naša pozicija će u tom slučaju biti mnogo bolja.
Da nisu sigurni, svi oni koje smo tužili, da naša tužba ima izgleda na uspeh, verujte mi da ne bi vršili ovoliki pritisak na vas da se od tužbe odustane. Na primer, Belgija je kumila i molila da ih ne tužimo, kažu - što nas, mi smo imali samo jedan avion u alijansi i samo jedan naš avion je nadletao i bombardovao Srbiju. Dakle, apsolutno su svesni.
Hoću da verujem u taj Međunarodni sud pravde da će doneti odluku zasnovanu na međunarodnom pravu, onako kako im čast, dostojanstvo i ugled nalažu.
Ideja da svi odustanemo od svojih zahteva, pre svega mislim na vezivanje ove tužbe za tužbe BiH i Hrvatske, po meni je najzlonamernija ideja. Jer, genocid srpskom narodu niko neće moći da dokaže. Zato oni koji tvrde da u Rezoluciji 1244 ne piše da je postojala agresija i da je izvršen genocid, pa zbog toga ovaj sud tako ne može ni da odluči, neka sebi daju odgovor - a kako to onda nas optužuju za genocid i kako neki ljudi u Hagu odgovaraju za navodni genocid, a u Dejtonskom sporazumu se, takođe, nigde genocid ne spominje.
Uzmite i pročitajte, pitajte, informišite se, i pre svega oslušnite šta naš narod o svemu tome misli, jer je on nas ovde poslao da u njegovo ime odlučujemo. Budite na visini istorijskog zadatka, inače smo zaista osuđeni na propast.
Neću da vas podsećam na razloge za agresiju i na navodnu humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji. Imamo brojna priznanja nakon toga, i međunarodne javnosti i pred međunarodnim organima, da nije bilo humanitarne katastrofe. Ali, ako je vršeno etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji, kako to onda sada Albanaca ima deset puta više na Kosovu i Metohiji, a Srba deset puta manje? Treba li bolji dokaz od toga?
Četiri godine u Srbiji se govori samo o nekakvoj milostinji u obliku donacija i ovaj oktobar, koji neko spominje i pretite nam nekim oktobrom, ne znam šta je to, sem možda sastanak Kontakt grupe. Dakle, bojite se izostaće donacije, finansijska pomoć; spominje se Pariski, Londonski klub, umesto da tražimo samo ono što nam pripada, a to je ratna šteta, jer u tom slučaju nećemo zavisiti ni od koga i niko neće moći ničim da nas uslovljava, pre svega isporukom naših državljana Hagu.
Hoću da vas podsetim na vreme sankcija: iako to nije dozvoljeno međunarodnim propisima, pripisivali su i kamatu na dug, kamatu na kamatu, pa je onda ovde rečeno - otpisali su nam kamatu ili otpisali su nam kamatu na kamatu.
Nešto nam je Londonski klub otpisao, nešto Pariski klub. Ali, ovaj parlament nikada do sada nije dobio izveštaj šta je to što je otpisano, koja je to materijalna supstanca, odnosno koja je to novčana supstanca - da li je to kamata, da li je kamata na kamatu, da li je to osnovni dug. U isto vreme, naše pare su bile u inostranstvu zadržane, a kamate na ta sredstva nisu išle.
Sve to morate da imate u vidu kada govorite o šteti koja je nastala secesijom, uvođenjem sankcija, agresijom i ovakvom privatizacijom koja se sada sprovodi, ovakvom pogubnom politikom koju vodite ove četiri godine.
Iskreno rečeno, očekivali smo da ćemo imati iole ozbiljnu vlast, bar kada su u pitanju interesi države po ovom pitanju. Nažalost, kao što vidite, nemamo. To nije prikupljanje nikakvih sitnih političkih poena od strane Srpske radikalne stranke. Mi smo za ovih petnaest godina, delujući na političkoj sceni Srbije, prikupili krupne političke poene, koje ne želimo da prokockamo i ostajemo dosledni stavovima koje zastupamo već petnaest godina. Vi, eto, imate priliku da i vi prikupite neki politički poen. Da li ćete to da iskoristite ili ne, to je vaš problem, na to vas ne možemo naterati, ali pokušavamo, naravno, da vas ubedimo.
Ubeđena sam da sve ovo što će poslanici Srpske radikalne stranke danas zastupati za ovom govornicom nailazi na odobravanje građana Srbije. Njih ne treba da ubeđujemo u ispravnost svojih stavova, oni i te kako te stavove prihvataju, jer to jesu njihovi stavovi, mi ih samo ovde artikulišemo. Mi se obraćamo ovde isključivo vama, pozivajući vas da se ponašate odgovorno, zbog ozbiljnosti trenutka u kome se ova država nalazi.
Još jednom vas upozoravam da nemamo pravo da odustanemo od ove tužbe; nemate pravo u moje ime, nemate pravo u ime Srpske radikalne stranke, nemate pravo u ime onih majki koje su izgubile svoju decu, nemate pravo u ime majke Sanje Milenković niti Milice Rakić. Nije samo u pitanju politička odgovornost koju će neko od nas ovde snositi, u pitanju je zaista budućnost ovog naroda koji je osuđen na još teže uslove življenja, na još goru međunarodnu poziciju nego što je ona u kojoj se sada nalazi. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Ksenija Milivojević.

Pre svega, moram da se zahvalim na ovom pominjanju G17 plus u prethodnom izlaganju, jer mislim da je jako dobro da se podsetimo da se 1999. godine, nakon bombardovanja Srbije, u moru katastrofalnih poteza tadašnjeg rukovodstva i demagogije, koju smo imali prilike da slušamo ne samo tada nego i cele decenije, pojavila grupa ljudi koja je iznela jedan vrlo razuman predlog.
Ta grupa ljudi koja je bila jedna od retkih koja se ozbiljno pozabavila kako pitanjem ratne štete koja je nastupila NATO bombardovanjem, tako i mogućim načinima za ono o čemu najviše ovde pričamo, a to je postizanje odštete odnosno onakvog aranžmana koji će Srbiji omogućiti finansijska sredstva da ono što je bilo porušeno, oštećeno na najbolji mogući način nadoknadi.
Nažalost, nije bilo tada razumevanja za jedan takav potez. Hvala Bogu, takvo rukovodstvo u ovoj zemlji više nemamo, te možemo, umesto raznoraznih teorija zavere i podela na patriote i izdajnike, koje konstantno slušamo u ovoj skupštini, da se pozabavimo i ozbiljnim problemima, kao što su na primer Pariski i Londonski klub.
Kada je reč o Pariskom i Londonskom klubu i onim dugovima koje je naša zemlja pred tim klubovima imala, oni su u najvećem delu otpisani. To se posebno odnosi na prethodni period, odnosno otpis 67% duga pred Londonskim klubom, koji je i ratifikovan u ovoj skupštini nedavno, i to glasovima dve trećine narodnih poslanika, a zahvaljujući, pre svega, angažovanju čelnika G17 plus, na čelu sa gospodinom Labusom, i njihovom angažovanju u Vladi Republike Srbije.
Toliko o ozbiljnosti i o pristupanju problemima kako zaduživanja Srbije, tako i same ratne štete koja je nastala bombardovanjem NATO-a.