Reč ima narodni poslanik Riza Halimi. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog rezolucije je dobar i prihvatljiv dokument koji pragmatično reguliše relacije Skupštine i radnih tela Skupštine sa Vladom i svim drugim relevantnim državnim organima i predstavnicima u veoma važnom procesu evropskih integracija, naročito u predstojećoj fazi pregovora o pristupanju EU.
Takođe moram da primetim da je važno što je današnja atmosfera u Skupštini daleko mirnija u odnosu na atmosferu koja je vladala pre pet godina, kada se raspravljalo o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.
Međutim, primetiću da je još uvek, doduše u daleko manjim dozama, prisutna logika političkog kalkulisanja i manipulacija sa ovim telom. Još uvek je prisutna logika da brzina pripremnog predpristupnog procesa više zavisi od umešnosti u pregovorima sa EU, nego od činjenice koliko će se stvarno uraditi i činiti na jačanju kapaciteta države kako u pravcu usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa propisima koji vladaju u EU ili u prilagođavanju sa principima slobodne trgovine, a još važnije u sprovođenju u praksi novih zakonskih normi, te nove zakonske regulative, odnosno praktično prihvatanje evropskih vrednosti u našoj svakodnevnoj praksi.
U Skupštini do sada smo usvojili niz dobrih zakona, ali se veće teškoće javljaju u sprovođenju novih zakona. Naročito je problematično ostvarivanje zakonskih normi koje regulišu individualna i kolektivna prava nacionalnih manjina.
U ovom planu, nažalost, još uvek ima velikih problema u ostvarivanju manjinskih prava Albanaca u Srbiji, naročito u opštinama gde oni čine većinu.
Spomenuću veoma dobar Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Istovremeno smo usvojili i Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, međutim, u praksi imamo još uvek, nakon tri, četiri godine, velikih poteškoća da se zakonske norme, koje treba da obezbede nacionalnim savetima kompetencije u upravljanju školama, ne ostvaruju u praksi. Čak u tome ima velikih problema od stane delova Ministarstva prosvete koji opstruišu sprovođenje tih zakonskih normi.
Ili, uzmite Zakon o službenoj upotrebi jezika. Garantuje se pravo na upotrebu jezika, čak ne samo na upotrebi jezika i pisma, nego se garantuje i pravo u vođenju postupaka na jeziku manjine. Kakva nam je praksa? Uzmite primer kakva je praksa u sudovima? U Osnovnom sudu u Vranju skoro da nema procesa koji se vodi na albanskom jeziku. Zbog čega? Prvo, od 57-58 sudija samo su tri sudije Albanci, a u tom sudskom području Albanci čine 25% stanovništva. Ako ima samo tri sudije kako mogu da oni u praksi ovo ustavno i zakonsko pravo da ostvaruju? U tom planu ima niz drugih zakona koji su dobro reglulisali materiju koja se preuzima iz evropskih konvencija, ali kada ih treba sprovoditi, onda ima ozbiljnih problema u praksi.
Na kraju krajeva, uzmite ono osnovno pravo da su svi ljudi ravnopravni u zapošljavaju. Imaju pravo svi na rad, ali koliko se to pravo ostvaruje u Preševu i Bujavnovcu, gde je stopa nezaposlenosti preko 70%? Albanaca samo simbolično ima u državnim organima i strukturama, a u drugostepenim organima u Vranju apsolutno nijednog nema. Šta onda? To je osnovni problem koji u predstojećem periodu moramo rešiti – kako u praksi sprovoditi zakone koje ovde u Skupštini usvajamo? Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Karolj Čizik nije tu.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo kolege poslanici, pri kraju smo ove rasprave. Mislio sam da će neko pomenuti ono o čemu sad hoću da govorim, pa da ne govorim. Rizikovaću, jedino nisam slušao danas u današnjoj celoj raspravi dvoje ili troje kolega i koleginica, moguće je da su oni nešto rekli u toliko se izvinjavam ako nešto ponovim.
Dakle, pred početkom smo pregovaranja sa Evropom. Ulazimo u pregovarački proces koji ne znači samo verbalno pregovaranje, nego sigurno jeste i višegodišnji proces, uz koji paralelno mora ići i u većem ili manjem stepenu reformisanje ovoga društva u Srbiji.
U tako jednom složenom procesu jako je bitno da postoje pravila, da tako kažem ponašanja i mislim da je u tom smislu ovaj dokument o kome danas razgovaramo krucijalna stvar za taj višegodišnji naporan, vrlo složen i izuzetno značajan proces i period za ovu zemlju. Taj proces podrazumeva višeslojno uključivanje kad je u pitanju vlast, ukupna u zemlji i kad su u pitanju svi njeni organi, pa i više od toga. Zato je značajno da se sve te stvari urede i mislim da je ovaj dokument sveobuhvatno rešio najznačajnija pitanja u tom smislu.
Ono o čemu bih hteo na tom fonu danas da malo skrenem pažnju, pri tome napominjem da amandmanski nisam pripremio da reagujem na neke stvari, ali mislim da se i ovako može doprineti i da se lako može ugraditi. Radi se o sledećem. U ovom dokumentu po meni svi odnosi u svim pravcima su regulisani dobro. Ono što je suštinska stvar na koju skrećem pažnju, to su relacije Skupštnskog tela u liku Odbora za evropske integracije. Odnos ovim dokumentom su određeni i regulisani odnosi Odbor-Vlada, i obrnuto, ali mislim da do kraja nisu definisani odnosi Odbor-Skupština.
Odbor je radno telo Skupštine, ali čini mi se da nedostaje u ovom dokumentu ono što predstavlja obaveštavanje Odbora za evropske integracije, obaveštavanja Skupštine od njegove strane o aktuelnim trenucima značajnim temama i delikatnim pitanjima u samom pregovaračkom procesu od strane Odbora prema Skupštini. Zatim, njegovo reagovanje prema Skupštini kad su u pitanju stvari koje postaju neusaglašene na relaciji Odbor-Vlada i predlozi Odbora Skupštini da oko toga raspravlja, zauzme stavove, da se Skupština odredi prema takvim pitanjima.
Uzeću kao primer da bi jasnije bilo, član 19. u kome se kaže – da predlog pozicioniranja u pregovaračkom procesu na određene teme Vlada dostavlja Odboru za evropske integracije. On svoje mišljenje i sugestije dostavlja Vladi, a Vlada povratno je dužna da to razmatra i da izvesti Odbor o tome. Šta ako Vlada nije prihvatila sugestije Odbora koje su samo njegove neproverene u Skupštini? Da li treba da dođemo u situaciju da vagamo ko je kompetentniji oko određenog pitanja, da li Odbor sa svojim sastavom, ili Vlada sa svojim sastavom?
Nigde ne stoji kakve su obaveze Odbora u daljem procesu. Da li u toj situaciji treba obavestiti od strane Odbora Skupštinu da se ona prema tome odredi? Ovako kad ostane, ako bi se podrazumevalo da Odbor daje konačan stav,onda se bojim da ćemo zadirati u stepen samostalnosti Vlade u vođenju spoljne politike. Mislim da bi trebalo još jednom odredbom definisati te obaveze Odbora prema Skupštini u ovom smislu, kako sam govorio ili kada je ovde rečeno da Vlada dva puta godišnje izveštava Skupštinu, i Skupština razmatra njen izveštaj, ali isto tako predstavnik Vlade zadužen za pregovore tromesečno izveštava, a na zahtev Odbora, može i češće izveštava Odbor.
Šta ako imamo drastične stvari koje treba razmatrati, recimo, na tromesečnom izveštaju člana Vlade koji dolazi između dva šestomesečna izveštaja. Hoće li Odbor biti aktivan prema Skupštini, da li ćemo mu ostaviti na volju, ili ćemo ga ovim dokumentom obavezati da mora u tom slučaju izvestiti Skupštinu da se Skupština oko toga odredi i prema Vladi i njenom poziciranju u aktuelnom momentu, ili u daljem pregovaračkom procesu? Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Dušan Petrović.

Hvala najlepše.
Gospodine predsedavajući, poštovane kolege, poslanički klub Zajedno za Srbiju će glasati za rezoluciju.
Želim da iskoristim ovu priliku da kažem nekoliko stvari koje držim da su veoma važne i sa njima ćemo se sresti u godinama koje dolaze, jer mislim da je zaista nepovratan proces i da saglasje koje uspostavljeno prvo u ovoj Skupštini u proteklih nekoliko meseci, saglasje oko kosovske politike koja nas je dovela do toga da kao država imamo priliku i mogućnost da uđemo u pregovore sa EU, više ne može da se razgradi i da smo mi jednu, svakako po mom mišljenju najvažniju temu u našoj politici, u našem javnom životu, jednu odluku koju, usuđujem se da kažem nismo bili u stanju da donesemo više od dva veka doneli, i da sada ne govorimo o procedurama. Dakle, odluku o tome kuda ova zemlja ide, šta mi kao predstavnici građana Srbije u stvari, kao svoju ključnu odluku imamo.
Put prema EU, nadam se da više neće biti ugrožen bilo čime. Da bismo iskoristili sve pogodnosti i te svoje odluke mislim da je dobro da razgovaramo o nekoliko važnih stvari. Priključenje EU ima svoju životnu dimenziju, ekonomsku, naravno i odnosi se na prilike za bolji život svake porodice u Srbiji ima svoju vrednosnu dimenziju, a to je usaglašavanje našeg javnog života i pravila po kojima mi živimo sa pravilima koja su uspostavljena i koja važe u 28 zemalja koje su članice EU.
Te dve oblasti, te dve stvari su neraskidivo međusobno povezane. Niti je moguće dobro živeti i imati dobru ekonomiju ukoliko ne vlada mogućnost građana da iznose svoju političku volju i da na slobodnim izborim glasaju, ne samo svojim predstavnicima, nego da donose odluke o svim važnim elementima javnog života.
Dakle, bez oba ta elementa nije moguće uspostaviti i dostići život koji nam omogućava to što se nalazimo na evropskom kontinentu i što imamo priliku da uđemo u ovu veliku zajednicu naroda.
Ova rezolucija je bila prilika i da kažemo šta u stvari mi imamo o politici da ispričamo ovde danas i mislim da je šteta što ta prilika nije iskorišćena. Kao što sam ministru finansija rekao ovde pre nekoliko dana da on nije računovođa i da ne možemo da govorimo samo o brojevima, već da moramo da govorimo o politici, šta je to suština ekonomske politike koju bi trebali da imamo iduće godine, tako da mislim da je šteta što smo se zaustavili samo na ovim proceduralnim i formalno logičkim odrednicama o tome šta će parlament raditi u procesu koji se nalazi pred nama, a nismo iskoristili da saopštimo i da dobijemo jednu ogromnu većinu za to – šta u stvari mi mislimo da je put za bolji život građana Srbije? Kakvi se to izgledi nama otvaraju? Šta mi u stvari možemo da očekujemo ako budemo dobri, ako budemo sposobni, ako budemo domišljati, inventivni, kao građani , kao nacija disciplinovani, a možemo da živimo mnogo bolje nego što živimo danas.
Proizvodimo hranu koja vredi deset i po milijardi evra umesto da koristimo potencijal i kapacitet plodne zemlje. Činjenica da imamo vodu, da imamo dva i po miliona vrednih građana Srbije koje se bave poljoprivredom, da imamo prerađivačku industriju, naš domet je sto milijardi evra u proizvodnji hrane. U ovoj zemlji može, do 2020. godine, u rudarstvu da bude investirano četiri i po milijarde evra. U sisteme za navodnjavanje možemo da uložimo između tri i po i četiri i po milijarde evra.
Imamo izuzetnu mogućnost da u narednih pet do sedam godina, više od tri milijarde evra godišnje biomase, bude upotrebljeno za proizvodnju električne energije i tople vode. Imamo izuzetnu šansu da pretvorimo jedan ogroman potencijal u IT sektoru, pre svega mislim na izvanredne mlade ljude koji su sposobni da prave programe za računarske tehnologije, zbog toga što imamo dobar Elektro-tehnički fakultet u Beogradu, dobar fakultet u Novom Sadu, Nišu, dobru školu u Kragujevcu, da pretvorimo proizvodnju softvera u izvanrednu izvoznu šansu Srbije.
Imamo perfektne performanse da turizam pretvorimo u granu od koje stotine hiljada porodica u Srbiji mogu da žive dobro. Imamo izvanredne lekare i dobre fakultete i možemo da unapredimo zdravstvenu zaštitu građana Srbije, ali da pružanje zdravstvenih usluga postane veliki izvozni resurs Srbije. Pogledajte samo kakve su cene za pružanje zubarskih usluga, različitih hirurških intervencija i različitih drugih intervencija u Srbiji.
Približavanje EU otvara prostor da sve to postane realan život. Prosveta, umesto velike muke koju imamo svi, jer nema nijedne porodice u Srbiji koja nema nekoga u osnovnoj, srednjoj školi, u procesu visokog obrazovanja na fakultetu ili višim školama, i što se svi zajedno mučimo i gledamo kako da se izborimo sa jednim dosta ozbiljnim neredom, možemo naš prosvetni sistem ne samo da pretvorimo u sistem koji je sposoban da decu osposobi za život u 2012. i 2013. godini, već to može da postane izvanredan izvozni resurs Srbije, koristeći odlične emocije koje su iz nekih drugih vremena prema našoj zemlji ostale u Aziji, Africi, Latinskoj Americi – Beograd, Novi Sad, Niš, mogu da postanu izuzetno značajni univerzitetski centri gde desetine hiljada studenata mogu da stiču najbolje obrazovanje.
Sve to se nama otvara širom ukoliko budemo dobro koristili proces priključenja EU. Žao mi je što bar naznake svega toga ne stoje u ovom dokumentu.
Mislim da nije dobro što ovaj parlament ne koristi svoj suštinski kapacitet. Ovo je političko telo. Ovde se donose suštinske političke odluke. Nema veze što Vlada po Ustavu utvrđuje i sprovodi politiku. Nema nijedne politike u Srbije koja može da postane život ako na ovaj ili onaj način ne dobije verifikaciju u ovom parlamentu. O politici treba da govorimo. O šansama treba da govorimo zbog toga što, to je moje uverenje, iz ove skupštinske sale treba da bude iniciran jedan veliki entuzijazam, jedna velika dobra energija među građane Srbije, da svi zajedno dođemo do jedne spoznaje kakva se velika šansa nalazi pred nama.
Evropske integracije će pred nas nametnuti i nužnost reformi našeg političkog sistema. Moraćemo da menjamo Ustav. Zašto bismo čekali da nam neko od komesara EU to kaže ili da neko telo EU nam da nalog da to učinimo? Bilo bi izvanredno da nešto radimo unapred. Bilo bi izvanredno da vidimo šta nas čeka i da iz ove Skupštine krene svaki od tih dobrih procesa.
Srbija je nažalost danas i decenijama unazad država koja nema institucionalni kapacitet da čuje svoje građane. Bogu hvala, danas ne izlazimo na izbore, ako ništa drugo tamo ljudi iskažu političku volju kada biraju, ali između izbora teško da će biti pronađen neki građanin Srbije koji misli da ima mogućnost da kaže šta misli o tome kako se školuju njegova deca, o tome kako se leče članovi njegove porodice, o tome šta misli da treba da se promeni čak i u njegovom najbližem okruženju. Zbog toga mi ZZS smatramo da je nužno institucionalno otvoriti prostor da milioni građana imaju priliku da kažu šta je važno u njihovim životima, šta misle da bi trebalo da bude drugačije, da imaju instrumente i mogućnosti da svakodnevno to saopštavaju svakoj javnoj vlasti koja se nalazi u njihovom bližem i daljem okruženju. To će takođe biti deo evropskih integracija i bilo bi dobro da smo nekakve naznake toga imali i u ovom dokumentu o kojem danas glasamo.
Napisali to ili ne, nije suštinski važno. Suštinski je važno da smo došli do ključne političke volje o tome da ova zemlja hoće da postane deo zapadne evropske civilizacije, ekonomski i vrednosno. Evropska unija je najveća trgovinska sila na kugli zemaljskoj. To po nekoga može da iznenadi zato što postoji Amerika i postoji Kina. Evropska unija nije najveća ekonomija na svetu, ali jeste najveći trgovac na svetu.
Nalazimo se na prostoru koji nam je doneo mnogo nesreća kroz sve vekove u kojima naš narod živi ovde. Sada imamo jednu veliku šansu da ta raskrsnica puteva postane izvor dobrog života. To se neće desiti ukoliko mi to sami ne uradimo. Neće nam pomoći ni Brisel, ni Berlin ni Pariz ni ko god, kao što nam neće pomoći ni Moskva ni Peking. Ovo je prilika da nešto sami za sebe dobro uradimo.
Nadam se da se neće dešavati ono što se nažalost dešavalo početkom 19. veka kroz ceo nesrećni 20. vek i da će ovaj početak 21. veka biti trenutak kada će Srbija, građani Srbije, Srbi zgrabiti svoju sudbinu u svoje ruke i zato ćemo sa obe ruke glasati za ovu rezoluciju bez obzira na sve njene nedostatke. Hvala lepo.

Reč ima predstavnik predlagača, narodni poslanik Nataša Vučković.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da se u ime narodnih poslanika koji su podneli Predlog rezolucije zahvalim svim narodnim poslanicima koji su učestvovali danas u ovoj raspravi.
U ovoj raspravi veliki broj nas je spominjao politički dijalog i potrebu da razvijamo politički dijalog kao nešto što je nužan metod koji moramo da primenimo u razgovoru i u debatama o reformama i o procesu evropskih integracija.
Za uspešan politički dijalog neophodna je politička kultura. Ona, dozvolite mi da kažem, ima nekoliko nivoa. Jedan od prvih nivoa političke kulture je da postoji različito mišljenje organizovano kroz opoziciju, ali da se ono stalno napada. Dakle, da se ne uzima ni na koji način u obzir, da se pokušava kroz nipodaštavanja anulirati itd. Drugi nivo je trpljenje različitog mišljenja i opozicije. Dakle, ono postoji, ali ni na koji način ne dozvoljavamo da ono utiče na naš stav. Treći nivo političke kulture, za koji mislim da treba da se zalažemo, je negovanje opozicije i različitog mišljenja. Mislim da je to metod koji će biti potreban u procesu evropskih integracija i nešto gde kao narodni poslanici, kao Narodna skupština Republike Srbije moramo da damo svoj puni interes.
Dakle, uvažavamo različito mišljenje, uvažavamo argumentaciju svih onih koji ne žele da glasaju za ovu rezoluciju, koji smatraju da je proces evropskih integracija suprotan interesima Srbije, razumemo njihovo političko pravo da imaju različito mišljenje, ali se čudimo da iz takve jedne pozicije ne žele upravo da Narodna skupština ima uticaj u ovom procesu i da sami na taj način u ovom procesu pregovora, odnosno praćenja pregovora mogu da utiču. Verujem da bi i njima bilo u interesu da Narodna skupština ima uticaj veći u tom procesu.
U svom prvom obraćanju nisam govorila o našem strateškom cilju da Republika Srbija što pre postane članica EU, o kojem je govorilo nekoliko narodnih poslanika. Naime, smatrala sam da je taj cilj već ranije utvrđen i da ga mi ovim Predlogom rezolucije samo potvrđujemo, kako i piše uostalom u tekstu. Mislila smo da smo se o tome davno saglasili, ali neki tonovi u debati su pokazali da je možda potrebno da još jednom to naglasimo.
Znate, nije dobro da kada jednom krenemo kao nacija, kao društvo, kao država jednim putem, da svaki čas zastajkujemo i da se preispitujemo da li smo na dobrom putu. Pristupanje EU je jedan veliki nacionalni projekat od istorijskog značaja. Srbija će se mnogo promeniti u tom procesu. Mislim da je važno da u tom procesu pokažemo i posvećenost i kontinuitet i da opstanemo u tom procesu čak i onda kada postoje neke prepreke i neke teškoće na tom putu.
Danas su integracije nužnost, ne samo tako neki pomodan trend, nego nužnost, iz mnogo razloga o kojima su moje kolege danas ovde govorile. Na kraju krajeva, živimo u okruženju koje je, osim nekoliko zemalja neposrednog okruženja, evropsko u celini. Govorili su narodni poslanici o tome u kojoj meri naša ekonomska razmena zavisi upravo od toga na koji način ćemo urediti naše odnose sa Evropom.
Danas se integrišu svi. Integriše se i Rusija. Na kraju krajeva, pristupanjem Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Rusija će zbog toga morati da u mnogo većoj meri liberalizuje svoje tržište i postavlja se pitanje na koji način će opstati svi oni sporazumi o slobodnoj trgovini koji danas postoje, upravo iz potrebe da se integriše u jednu takvu svetsku organizaciju. Izolacija nama nije donela nikakvog dobra. Mislim da nam je donela samo siromaštvo, neprilagođenost modernom svetu i modernim tokovima i jedan izvesni primitivizam koji, svi se slažemo, u ovim godinama negde dominira u nekim našim procesima.
Oko vrednosti. Mislim da niko ne tera Srbiju da ona danas u nekom brzom procesu prihvati neke postmoderne vrednosti nasuprot, odnosno da žrtvuje neke svoje tradicionalne vrednosti. Ono što jeste neki naš identitet, to je nešto što treba da čuvamo i o tome se, na kraju krajeva, sa EU i ne pregovara. Ali, kada kažemo da su postmoderne vrednosti ili moderne vrednosti suprotne našim tradicionalnim vrednostima, to znači da ne želimo nigde da idemo, nego da želimo da se ukopamo u jednom trenutku, u jednoj situaciji, a sami priznajemo da svet ide neumitnom brzinom napred.
Devedesetih godina koje su karakterisale jedan vrlo ubrzan razvoj, društveni i ekonomski, kroz informatičku revoluciju itd, mi smo klizili unazad, umesto da se negde zajedno sa tim svetom razvijamo. Mislim da smo iz toga morali da izvučemo velike pouke. Sigurno je da će se EU menjati u godinama pred nama, ali nadam se da će ovaj proces pristupanja i nama omogućiti da se zajedno, menjajući se iznutra, menjamo sa tim evropskim okruženjem. Zbog toga ne mislim da mi srljamo u EU, već mislim da smo zaista dobro procenili naše kapacitete, naše prioritete i naše interese. Zbog toga nije slučajno da nas više od, reče kolega, 90% narodnih poslanika, predstavnika građana, zastupa ovu politiku.
Oko krize u EU. Mislim da smo mi vrlo često tokom proteklih godina sliku EU prikazivali dosta idealistično, kao da je to jedan idealni prostor u kome se ništa ne menja. Tako mi zamišljamo neko pozitivno okruženje - postigli smo sada nešto i sada nema nikakve promene, čuvajmo to što smo postigli. Evropska unija je upravo jedna zajednica koja se kroz svoje krize najviše menjala i svaki naredni stepen integracije u EU je zapravo bio posledica jedne krize. Verujem da će EU naći načina i snage da i ovu sadašnju krizu reši. Za nas je bitno da razumemo da, samo ukoliko smo zaista u našem političkom životu, u našem ekonomskom životu, u društvu uopšte, postigli jednu saobraženost standardima EU, možemo stvarno imati šansu da napredujemo.
Govorilo se o tome da li je datum bitan i koliko će trajati pregovori. Pregovori će trajati onoliko koliko će trajati, ali mislim da je suština u procesu koji imamo u zemlji. Mislim da ćete se složiti u tome da uopšte pristupni pregovori zapravo imaju tri nivoa. Jedno je sam nivo pregovora u Briselu, drugo su reforme koje sprovodimo kod kuće i treće je ono što je komunikacija. Dakle, na koji način mi komuniciramo i informacije o onome što se dogovara u Briselu i reforme koje pokrećemo kod kuće, kako o tome obaveštavamo građane, kako osiguravamo podršku za dalji tok reformi i na koji način, ovo je drugi nivo komunikacije, te reforme i ono što postižemo kod kuće saopštavamo, komuniciramo EU.
Mislim da su u pravu oni koji su naglasili još jedan vrlo važan segment upravo kroz ulogu Skupštine, a to je da mi zapravo pregovaramo sa 28 zemalja članica i da će u ovom procesu razni uslovi biti postavljeni upravo iz perspektive interesa i prioriteta pojedinih zemalja članica EU. Nemojte da nas to čudi, to je prosto proces koji su prošli na sličan način i druge zemlje. Zbog toga je vrlo važna uloga Narodne skupštine, upravo u stvaranju jedne dobre saradnje sa nacionalnim parlamentima u zemljama članicama, kao i sa evropskim parlamentom. Naš parlament će morati da bude mnogo aktivniji, da ima jedan proaktivni stav ka toj saradnji, da sam podstiče i razmenu poseta, održavanja kontakata, razmenu informacija itd.
Dakle, ne treba danas možda govoriti o datumu, o godini kada očekujemo završetak pregovora, ali ono što je sigurno, moramo razumeti da je vreme danas faktor i razvoja i uspeha. Ukoliko budemo radili brže, mislim da ćemo biti uspešniji. U današnjem svetu sporost se prosto kažnjava, jer drugi napreduju uvek brže.
Neko je postavio pitanje kolika će biti cena procesa pristupanja. Sigurno je i da same reforme koštaju. One će biti jedan izvesni trošak u našem budžetskom sistemu. Zato je od izuzetne važnosti da zaista prioritetno prionemo na ekonomske reforme i na promenu ekonomskog sistema u kome živimo i radimo, zbog toga što, na kraju krajeva, kroz dokument o strategiji proširenja, koji usvojila Evropska komisija u oktobru ove godine, ekonomsko upravljanje se kao pojam, kao jedan od merila koja će se primenjivati nazire kao jedan od vrlo važnih uslova koje će Evropska komisija procenjivati u odnosu na svaku zemlju koja otpočinje pregovore.
Sigurno je međutim da su to dva procesa koji se međusobno uslovljavaju i podstiču i da ekonomske reforme, s jedne strane, podstiču razvoj, ali sama reforma i institucija, stvaranja pravnog okvira, nezavisnog pravosuđa, dakle reforma pravosuđa, borba protiv korupcije, jeste ono što negde stvara uslove da se angažuje kapital, da se privuku strane investicije i da se stvore nova radna mesta. To su dva procesa koja idu zajedno i međusobno su uslovljena.
Ali, o tome sigurno treba voditi dijalog, i politički, socijalni, civilni, i ja verujem da se uloga Skupštine u procesu praćenja pregovora ne iscrpljuje samo kroz raspravu i razmatranje pregovaračkih pozicija. Ona se vidi, pre svega, kao jedan široki proces konsultacija u svim ovim mesecima koji nam prethode, čak i pre nego što nam dođe na dnevni red prva pregovaračka pozicija, kada u saradnji sa civilnim sektorom, sa stručnim udruženjima, sa poslovnim udruženjima, budemo razgovarali o konkretnim rešenjima i reformama koje će doći na dnevni red.
U raspravi su pomenuta pitanja oko kojih mi nismo postigli saglasnost na radnoj grupi. Jedno je pitanje pominjanja konkretnih privrednih grana. Kolega Varga je i na Odboru za evropske integracije i na radnoj grupi predlagao da se uključi poljoprivreda kao prioritetna privredna grana o kojoj će se voditi računa. Niko od članova radne grupe ili Odbora nije negirao važnost poljoprivrede, međutim, većina je smatrala da ne treba posebno naglašavati nijednu privrednu granu, već da se podrazumeva da one grane koje imaju prioritet za Srbiju treba da budu posebno na neki način promovisane i zaštićene.
Drugo je pitanje učešća predstavnika Odbora za evropske integracije u Savetu koordinacionog tela i to je pitanje o kome će danas poslanici odlučiti glasanjem o amandmanu kolega poslanika.
Povodom primedbe da nije definisan odnos između Odbora za evropske integracije i Narodne skupštine, mi smo u tom smislu pre svega koristili iskustva drugih parlamenata i ono što sam već rekla u jednoj od prethodnih intervencija, ovo rešenje koje mi danas usvajamo možda nije finalno rešenje, možda ćemo do kraja procesa mi i dalje proširiti ulogu Narodne skupštine u ovom procesu praćenja pregovora. U ovom trenutku procenili smo, s obzirom na raspoloženje prema eventualnoj izmeni Poslovnika, mi smo, naravno, ulogu Skupštine bazirali na osnovu ustavnih odredbi, zakonskih odredbi i poslovničkih odredbi, procenili smo da je ovo danas dobra mera.
Na kraju, zadovoljstvo mi je zaista što su članovi radne grupe sa svoje strane, i iz opozicije i iz vladajuće većine, na neki način pohvalili proces rada u radnoj grupi. Kao neko ko je koordinisao taj proces, nije priličilo da je o tome govorim, ali mi je drago da su imali taj utisak o metodu rada na radnoj grupi i verujem da smo i ton i atmosferu sa radne grupe negde uspeli da prenesemo i na Odbor za evropske integracije, a u dobroj meri i u debatu u plenumu danas.
Želim da se na kraju zahvalim svim članovima radne grupe koji su doprineli izradi ovog teksta, kao i stručnoj službi Narodne skupštine koja je zaista pomogla a se ovaj tekst na ovaj način definiše.
Na kraju, od nas zavisi kakvu ćemo rezoluciju primeniti u mesecima koji su pred nama. Još jednom želim da se zahvalim svima na podršci koja je iskazana i u ovoj današnjoj raspravi i verujem da će se ona reflektovati i prilikom glasanja. Hvala na pažnji.

Zaključujem jedinstveni pretres o Predlogu rezolucije.
Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu rezolucije u načelu, pojedinostima i u celini.
Nastavljamo sa radom.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o tač. 16. i 17. dnevnog reda, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, podsećam vas da, prema članu 192, a shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe. Vreme imate u prilogu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu autentičnog tumačenja odredbe člana 2. alineja 2) Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije i Odlučivanju o predlogu za donošenje autentičnog tumačenja odredbe člana 7. stav 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Da li želi reč narodni poslanik Zoran Babić, predlagač? (Ne)
Da li želi reč Vladimir Cvijan, izvestilac Odbora? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije spadaju u grupaciju strana koje su od početka obnove višestranačkog sistema u Srbiji, a posebno posle 2000. godine i posle velikih zloupotreba u procesu privatizacije i nastavka onog tradicionalnog umrežavanja kriminalnih grupa i kriminalizacije društva smatrali da je društveno stanje u tom delu apsolutno nepodnošljivo.
Gospodin Vladan Batić, osnivač DHSS je kao ministar pravde predlagao i osnivanje specijalnog suda za borbu protiv korupcije uz postojanje Suda za borbu protiv organizovanog kriminala kao specijalnog suda koji uz Specijalni sud za tužilaštvo za ratne zločine spada u kategoriju najbolje ocenjenih sudova u našoj zemlji.
Rad Agencije za borbu protiv korupcije kao jednog od veoma bitnih tela koje u sadejstvu sa pravosuđem, sa građanima, sa MUP-om, tužilaštvom i svim ostalim državnim institucijama igra jako važnu ulogu u borbi protiv korupcije. Ali, neka istraživanja javnog mnjenja pokazuju da, recimo, 20% naših građana nema ništa protiv davanja i primanja mita i da borbu protiv korupcije ne smatraju prioritetom ovog društva što je u svakom slučaju uslovljeno pre svega ekonomskim stanjem i ekonomskim problemima koji opterećuju naše građane.
Autentično tumačenje člana 2. alineja 2 tačke 7. stav 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije po mišljenju naše poslaničke grupe onako kako je zakon precizirao mislili smo da uopšte nije potrebno. Međutim, praksa je pokazala da Agencija za borbu protiv korupcije nažalost često proširuje zakon i tumači ga na način koji je po nama nedopustiv i koji više liči na zloupotrebu ovlašćenja nego na vršenje ovlašćenja. Upravo je takva praksa Agencije za borbu protiv korupcije inicirala i podnošenje jede ovakve inicijative za autentično tumačenje ovog člana 2.
Naime, kako glasi član 2 – funkcioner je svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organa javnog preduzeća i privrednih društava, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave ili drugo lice koje bira Narodna skupština. Ovaj član je pravnički vrlo jasan, nedvosmislen i ne ostavlja prostor ni za kakvu dilemu. Tako je naizgled na prvi pogled.
Međutim, očigledno je da ona ovlašćenja, koja smo mi kao Narodna skupština dali Agenciji za borbu protiv korupcije, u smislu da donosi pravna mišljenja radi sprovođenja zakona, idu u nekom drugom smeru. Tako, recimo, pravno mišljenje od 17. februara 2010. godine, koje je doneo Odbor Agencije za borbu protiv korupcije, po mišljenju naše poslaničke grupe, ide tako široko da bukvalno menja zakon i menja odredbe ovog citiranog člana.
Autentično tumačenje, koje bi Narodna skupština trebala da usvoji, kaže da ovu odredbu treba razumeti tako da se ne odnosi i ne primenjuje na izabrana, postavljena ili imenovana lica u organima privrednih društava, čiji je osnivač javno preduzeće, jer pomenuta odredba ne navodi da je funkcioner svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organe privrednih društava, čiji je osnivač javno preduzeće. Opet, vrlo jasan predlog za tumačenje. Zbog čega? Ako se priča o osnivačima, i ako se kao osnivači pominju samo Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, postavlja se pitanje - kako Agencija za borbu protiv korupcije može među osnivače, odnosno smatrati funkcionerom svako izabrano lice čiji je osnivač javno preduzeće?
Da li je moguće da Agencija za borbu protiv korupcije ne pravi razliku između Republike Srbije, Autonomne pokrajine, jedinice lokalnih samouprava i javnih preduzeća. To se uči na prvoj godini pravnog fakulteta.
Imam čak i odluke Agencije u kojima Agencija kaže, otprilike, da nije povređen zakon, ali je povređeno mišljenje Agencije, po kome Agencija nalazi da je akcionarsko društvo, u stvari, društveno preduzeće. Mnogi izabrani funkcioneri dolaze pod udar Agencije za borbu protiv korupcije, zbog toga što jednostavno postoje lica koja vrše tako odgovoran posao, a koji ne znaju ono što zna student prve godine pravnog fakulteta.
Da li je moguće da Narodna skupština treba da se izjašnjava o tome da Agencija za borbu protiv korupcije treba da pravi razliku između Republike Srbije, Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kao osnivača ili članova privrednih društava i javnog preduzeća? Nažalost, praksa je pokazala da je to potrebno.
Sada, zbog čega je sporan pravni stav Agencije za borbu protiv korupcije od 17. februara 2010. godine, a na kojem pravnom stavu Agencija zasniva mnoge svoje odluke? Dubokog sam pravničkog uverenja da ovaj pravni stav, od 17. februara 2010. godine, menja zakon i da Agencija za borbu protiv korupcije prisvaja nadležnosti Narodne skupštine i umesto da razradi ove dve odredbe, šta znači osnivač i šta znači član. Član znači da Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave imaju akcije u akcionarskom društvu ili deonice u deoničarskom društvu, tu je početak ili kraj, ili da su osnivači privrednih društava ili da imaju deo osnivačkog kapitala u nekom privrednom društvu. Zašto je onda Agencija u praksi nalazila za potrebu da, ako se javno preduzeće pojavljuje kao osnivač nekog drugog javnog preduzeća, lica imenovana u te organe smatra funkcionerima i da nedopustivo široko tumači jednu ovakvu odredbu?
Šta kaže sporno pravno mišljenje od 17. februara 2010. godine? Kaže da se u smislu člana 2, alineja 2. Zakona, funkcioner svaki izabrani, postavljeni ili imenovani predstavnik Republike Srbije, Autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave ili javnog preduzeća, što ne postoji u zakonu, u organe, druge organizacije koje se, između ostalog, smatraju, pod jedan, društveno preduzeće koje nije privatizovano. Ovde Agencija opet odstupa od člana zakona. Društveno preduzeće je, svi znamo, udruženje rada i kapitala i moglo je da ga osnuje neko udruženje penzionera, stanara, lovaca, bilo ko.
Da li to znači da je osnivač takvog društvenog preduzeća, koje nije privatizovano i gde je država intervenisala zbog toga što nisu ispoštovani rokovi za ulazak u proces privatizacije društveno preduzeće, država, lokalna samouprava ili autonomna pokrajina? Apsolutno ne. Kakve veze ima neko udruženje penzionera, koje je udružilo svoj rad i kapital, sredstva i osnovalo pre 35, 40, 50 godina neko društveno preduzeće, da bi Agencija za privatizaciju smatrala da je funkcioner neko ko je u organima tog preduzeća.
Pravni subjekt u vezi sa čijom privatizacijom je ugovor od strane Agencije za privatizaciju raskinut. Pravni subjekt, znamo ko sve može biti osnivač nekog pravnog subjekta. Zakon uopšte ne kaže, ni u jednoj svojoj odredbi, da su funkcioneri imenovana lica u ove organe, bilo kog privrednog društva, u vezi sa čijom privatizacijom je ugovor o privatizaciji raskinut.
Opet Agencija za borbu protiv korupcije, najšire moguće, po ugledu na neke pravne sisteme iz nekih velikih zemalja, savremenih pravnih sistema, u kojima sudije često kažu – samo mi dajte čoveka, ja ću lako naći član. Postojalo je jedno inkvizitorsko načelo „dajte mi samo izjavu, nečiju, jednu rečenicu, a mi ćemo ga već osuditi“.
Otprilike je takva logika Agencije za borbu protiv korupcije, čiji rad još jednom u potpunosti podržavamo, ali kakav rad? Rad strogo u okviru zakona. Ako se zakon jednog dana izmeni u ovom smislu, za šta verovatno ima pravničke logike i društvene potrebe, onda ga tako treba primenjivati. Ali, dok ovako glasi, kako glasi, onda ne sme biti nikakve zloupotrebe.
Zatim, u pravnom mišljenju od 17. februara 2010. godine se kaže – da se funkcionerom smatra i svako izabran i postavljen, imenovan predstavnik Republike Srbije i autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave u privredno društvo ili banku čiji je osnivač akcionar ili član Republika Srbija ili autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave ili javno preduzeće. Opet javno preduzeće, odstupa od člana 2. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
Po članu 99. tačka 7. Ustava Republike Srbije donošenje izmena zakona je u isključivoj i jedinoj nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije. U hijerarhiji pravnih akata po članu 195. Ustava, svi opšti akti organizacija kojima se poveravaju javna ovlašćenja, kao što su akti Agencije za borbu protiv korupcije, moraju biti saglasni zakonu, pa tako i pravnom mišljenju agencije koje mora biti u saglasnosti sa zakonom, a vidimo da očigledno ni pravni akti Agencije, koji mogu samo služiti za sprovođenje zakona… Ovo pravno mišljenje je moglo samo rastumačiti ova dva uslova: šta znači osnivač i šta znači član, a nikako proširivati nedopušteno ovu odredbu na ono što zakon ne kaže.
Postoji jedno staro rimsko pravilo ignorancia iuris nocet – nepoznavanje zakona škodi. Ali, to se pre svega odnosilo na građane i neuke stranke koje nisu imale stručnu pomoć i uvek bi bile u pravnom zaostatku i hendikepu zato što ne poznaju i ne poštuju zakon. To ne sme nikada da se desi onome ko vrši javna ovlašćenja na osnovu zakona i primenjuje zakon.
Zbog toga naša poslanička grupa smatra da je ne samo ovo autentično tumačenje, ja sam nekako i bio predubeđenja, s obzirom na veliki broj predstavki, s obzirom na veliki broj odstupanja u primeni Agencije za borbu protiv korupcije, odstupanja od zakonskih ovlašćenja da će doći dan kada će Narodna skupština svojim autentičnim tumačenjem izjasniti o svemu ovome.
Ono što je takođe bitno, u sferi borbe protiv korupcije i kriminala, to je da uz jako važnu ulogu Agencije za borbu protiv korupcije, samo 35% građana smatra da treba mito prijaviti policiji.
Veliki broj građana, većina, smatra da je to toliko opšta društvena pojava da je apsolutno besmisleno prijavljivati bilo kom državnom organu i to je onda još jedan pokazatelj u slabost naših institucija, nepoverljivost građana ka našim institucijama, a ako i sama Agencija za borbu protiv korupcije koja je eto tako jedna od prvih institucija o tome ešalonu, borbe protiv korupcije sama ne primenjuje zakon na valjan način, onda se samim tim i ovu instituciju u začetku veoma bitnu instituciju razmenio na demokratskim zemljama gubi poverenje upravo sa ovakvim odlukama agencije.
Od prijavljenih koruptivnih krivičnih dela najviše je zloupotreba službenog položaja, negde oko 62%. Zatim dosta ima prijava kršenja zakona od strane sudije, javnog tužioca i njihovih zamenika negde oko 16%, 11%, pronevera, 2,5% krivičnih dela davanja i primanja mita, a samo 1,5% ide na osnovu prijave građana. Javna tužilaštva odbacuju u proseku oko 49% prijava. Svega 10% prijava građana završi se optužnicom. Pred sudom je oko 61% oslobađajućih presuda, samo u tri slučaja su osuđeni sudije i tužioci i u pravosuđu se primećuje velika disproporcija u primeni zakona kod jednih te istih krivičnih dela što opet je jedan od pokazatelja stanja u našem pravosudnom sistemu.
Antikorupcijska strategija, mnogi smatraju da ima dosta nedostataka i da postoji veća potreba za njenom transparentnošću. Ono što je podnosilac inicijative za autentično tumačenje odredbe člana 2. alineja 2. tačka 7. stav 1. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, još jednom da napomenem, uzrokovala aktuelna praksa u primeni zakona od strane Agencije za borbu protiv korupcije. Sve ovo što sam rekao ne sme nikako biti shvaćeno kao neki napad na jedno važno nezavisno regulatorno telo, jedno od najvažnijeg tela u antikorupcijskoj borbi, ali uvek smo smatrali kao politička stranka da na tom evropskom putu Srbije, a do skoro smo vodili raspravu o rezoluciji Narodne skupštine Srbije, vezano za skorije otpočinjanje pregovora o pristupanju Srbije EU, da mi na tom evropskom putu se u svemu moramo u potpunosti evropski ponašati.
Zbog toga naša poslanička grupa traži da se Agencija za borbu protiv korupcije u svom delovanju isključivo pridržava Ustava i zakona, da pravna mišljenja koja su hijerarhiji pravnih akta na najnižem nivou i služe samo za otklanjanje eventualnih nedoumica, ne smeju nikako biti zloupotrebljena, korišćena za izmenu zakona, za njihovo devijantno tumačenje i za marketinšku borbu Agencija za borbu protiv korupcije, da su eto oni ulovili bukvalno svakoga. Zbog toga sigurno i zbog drugih razloga koje inicijativa koji je imao podnosilac ovog predloga za autentično tumačenje ovog člana, mi smatramo da je zaista praksa pokazala da je neophodno doneti jedno autentično tumačenje.
Sa druge strane, postavlja se još jedno pitanje, budući da smo mi, ako se ne varam, 2008. godine doneli zakon Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javne funkcije, onda 2010. zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, da li je taj zakon u praksi pokazao svoje manjkavosti? Apsolutno da jeste i mislimo da sam tekst zakona i praksa je pokazala da je mnogo bolji mogao da bude, da je što se tiče i funkcionera taj krug funkcionera trebao da bude širi, ali budući da to zakon ne predviđa onda to istovremeno vezuje ruke agenciji da po osećanju njihove pravičnosti i pravde, kažem, proširuju zakon i tumače ga onako kako zakon ne piše.
Braneći slovo zakona mi branimo i zakonitost u primeni zakona. Kada je ovde bila pre neki mesec, podnoseći godišnji izveštaj o Agenciji za borbu protiv korupcije, direktorka Agencije, ja sam u ime naše poslaničke grupe bio mišljenja upravo da je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije potrebno izmeniti, da je on u praksi pokazao svoje nedoumice, ali očigledno je da i Agenciji za borbu protiv korupcije nedostaju pravnici koji će dobro i pravilno primenjivati zakon, a koji ga neće primenjivati na taj način devijantno i pogrešno da će Narodna skupština morati da interveniše sa svojim autentičnim tumačenjem.
Vrlo retko se u praksi dešava da Narodna skupština donosi autentično tumačenje na odredbe nekog člana koji je sama donela, ali eto život nametne i takvu potrebu i zbog toga će naša poslanička grupa u Danu za glasanje, zbog svih razloga koje sam izneo, glasati za usvajanje ovakvog autentičnog tumačenja. Hvala.