Moram prvo da vam kažem da praksa ove Vlade i ovog ministarstva je da rešava probleme, to radi i to će raditi.
Vezano za kliničke centre, da bi uložili novac u nešto, morate da imate projekat da bi se radio. Za Kragujevac nema projekta. Saglasni smo da treba da ima gradsku bolnicu Kragujevac. Postoje dve opcije koje se razmatraju - da li će to da bude nova zgrada ili će se iskoristiti kapaciteti koji se trenutno razmatraju, koji već postoje, a koji se trenutno ne koriste. Znači, to je sad samo dilema koja se gleda da bude.
Što se tiče Novog Sada, gotova je dokumentacija. Ući će se u proceduru. To je nešto što je urađeno. Ono što očekujem, to je da ovaj još jedan klinički centar, sem Niša, dobijemo dozvolu da se raspiše tender i onda je to procedura koja ide i koja će se izgraditi. To su stvari za koje su probijeni svi rokovi koji su potpisani od Evropske banke do sad. Sva ta četiri klinička centra su trebala da budu završena. Mi smo u situaciji da Klinički centar Kragujevac nema ni dokumentaciju, a da je Beograd dobio dokumentaciju pre 15 dana, Novi Sad isto pre par nedelja. To je suština i to je činjenica. To je urađeno u ovom mandatu. Jedini se Niš radi i treba da bude gotov do 2016. godine.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Gospodine Bradiću, imate samo 18 sekundi, kako sam razumeo, odustali ste od rasprave.
Izvolite.

Pošto se mnogo priča o gradu Nišu i o Vojnoj bolnici, Vojna bolnica ima ugovor sa RFZO-om za usluge koje su na listi čekanja Kliničkog centra, a puštanje u pogon Vojne bolnice, kao sekundarnog nivoa zdravstvene zaštite, značilo bi oduzimanje dela kadrova i dela usluga Kliničkom centru jer on sada obavlja usluge i na sekundarnom i na tercijalnom nivou. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Bradiću.     
Reč ima dr Mileta Poskurica. Izvolite, dr Poskurica.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege, kada bi na najkraći način trebalo da govorimo o efektima ova tri zakona, to bi možda izgledalo ovako. Što se tiče Zakona o zdravstvenoj zaštiti, preuzimanje nadležnosti nad kliničko-bolničkim centrima pozdravljam. Što se tiče nužnih promena u organima upravljanja i pratećim aktima - odlično rešenje, ali konačno nužno rešenje jer drugačije ne može da bude, drugi je osnivač i druge su nadležnosti. Što se tiče rešenja koja podrazumevaju da o specijalizacijama stranih državljana ne treba da odlučuje naš ministar, nego ministar država odakle specijalizant dolazi, u dogovoru sa institucijom gde specijalizaciju obavlja – ništa logičnije.
Što se tiče prava licenciranja koje je ranije imao ministar, da zaštiti saradnike, on daje licence da se, na neki način, snalazi, mimo strukovnih organizacija i odgovarajućih komora. Bilo je besmisleno, pričali smo i kada je zakon donošen, sada je to urađeno i odlično je rešenje.
Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, u kome mi sada pokušavamo da olakšamo način pružanja zdravstvene zaštite ili sigurnost zdravstvene zaštite onima koji odlaze u druge države, dobro je rešenje, pojednostavljujemo ljudima da jednom, za vreme svog mandata, boravka, po raznim osnovama, uglavnom u DKP-u, ali i drugim privrednim organizacijama i institucijama u inostranstvu imaju pravo, a da ne moraju trčati na godinu dana u Srbiju, da ponovo dobiju uverenje o pravu korišćenja zdravstvene zaštite.
Što se tiče prebacivanja dela sredstava trudnicama koje imaju različite osnove za bolovanje, pretpostavljam da će to dobro da funkcioniše. Dobro je rešenje, jer će one integralno dobijati svoje prinadležnosti.
U Zakonu o evidencijama izmena je bila nužna, jer se sa tako ozbiljnom stvari nije moglo završiti do kraja.
Gde su predviđački podbačaji, gde su zakonske nužne posledice toga u vidu poštovanja Zakona o javnim nabavkama, o tome ostaje da se razgovara, ali je činjenica da bez takvog ZIS u koji smo ušli, koji je prilično opterećujući za zdravstvene radnike i za lekare i za sestre, jedna glomazna mašinerija u koju mi polako ulazimo zahvaljujući IT tehnologiji, ta promena je nužna. Da li je godinu dana još dovoljno, najčešće da jeste, jer sada su ljudi seli i ponovo razmislili. Zakon je donela otprilike ta ekipa ljudi, sada su ponovo proračunali svoje postupke i utvrdili da je otprilike godinu dana dovoljno da se još na tom planu odradi, jer neke ustanove, neki klinički centri poput našeg u Kragujevcu su dosta dobro na tom planu otišli. To je stvar uhodana i nama ostaje, koji se ređe pojavljujemo na terenu, da se malo uhodamo u taj sistem ubacivanja informacija i kasnije generalne dostupnosti podataka.
Eto, krenuo sam od ovog zakona da pričam detaljnije, jer ova brif varijanta bila bi neprilična i neobična za mene da ja time i završim, na radost mnogih i skratim ovu diskusiju u opštem podržavanju sa ove velike poslaničke većine koja stoji iza ovog zakona. Ali, ja hoću da ovom dodatnom diskusijom pojasnim zašto to nije prosta apologenetska sklonost, kako to nije prosto obožavanje rešenja koja dolaze, nego prosto nužno, iznuđeno i logično rešenje.
Dakle, taj zdravstveni informacioni sistem pomoći će čak i onim okolnostima kod zakona koje smo doneli, gde će pacijenti lečeni, ispitivani od retkih bolesti, kad jednom uđu u taj podatak, uprkos tome što im zakon ostavlja mogućnost da unesu dokumentaciju, dokumentacija biti sačuvana, a time i silne pare za ponovna ispitivanja.
Ako se vratimo Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, zašto je preuzimanje centralizacija, kako se ovde često govori, kliničko-bolničkih centara i stavljanje u rang, tik uz rame kliničkim centrima kao narednoj višoj instituciji? Logično, ništa logičnije, jer taj hibridni sistem finansiranja od tako velike, moćne ustanove koja pruža sekundarni i tercijalni nivo u nekim oblastima zaštite je dovela dotle dokle dovodi. Ranije pomodarstvo tzv. devertikalizacije tzv. deliberalizacije, razvoja autonomije, to je autonomiju gradovima, uglavnom gradovima, oni imaju takve ustanove, gde su mogli da biraju svoje kadrove, da postavljaju svoje direktore, da kasnijim izmenama u zakonu koje smo doneli eventualno omogući još neku specijalizaciju mimo programa, ako imaju od čega to da plate. Neuredno uglavnom finansiranje jednog malog dela koji se ticao finansiranja, a ogromne obaveze za fond koji je to morao da finansira, pa bogami, i za ministarstvo koje je trebalo da ulaže svesno činjenice da 10 godina trajanja zakona sigurno nužno vodi ka raubovanju opreme.
Hoće li sada ministarstvo moći da ulaže u sofisticiranu tehnologiju, da daje pare da se tehnologija zanavlja, a da neko tamo nije u stanju da popravi krov, pa da on procuri, pa da se tamo dogodi neka velika, mala, intervencija, velika šteta itd? Prosto, bilo je nelogično i taj vid decentralizacije, znate, pa ne težimo svi tome. Ipak, kada su ljudi ozbiljno bolesni, oni ipak žele centralizovano da odu na neku vrhunsku, beogradsku kliniku ili na VMA. U svesti građana ne postoji strah od toga da će odlazeći u viši nivo zdravstvene usluge ići u sistem centralizacije koji će ih lišiti nekakvih prava.
Dakle, ja očekujem da konačno možda uradimo i dodatni napor da i ono što je danas lokalna samouprava nadležna da prati, a to je primarna zdravstvena zaštita, se konačno zbog ovog hibridnog načina finansiranja, prosto stavi pod jednu jasnu državnu kontrolu, jer će svi ti ljudi raditi posao nivoa primarne zdravstvene zaštite više. Kako smo čuli, dve trećine osiguranika ostvaruje i prava i mogućnosti da mu se pruži zdravstvena zaštita, preventiva, savet, itd, itd. Zašto bismo samo ostavili lokalnoj samoupravi da biraju direktore, zamenike, svoje upravne odbore uhlebljuju, hajde, recimo, i svoje kadrove itd. Konačno, da opet najveći deo sredstava daju svi građani Srbije iz budžeta, kroz razdeo koje nosi ministarstvo.
Kada je reč o ostalim članovima, nužne su izmene, naravno. Ko će birati direktora, zamenika, ko će davati saglasnost na akte kojima ustanova kliničko-bolnički centar sada radi jasno, a to je za kliničko-bolnički centar Vlada, za ove ostale institucije to je, naravno, ministarstvo, za ostale zavode i hajde da kažem uslovno nižeg ranga institucije ili institucije koje obavljaju više zdravstvenih usluga na istom nivou, više različitih zdravstvenih ustanova, ali to je već i starim predlozima zakona bilo predviđeno. Tu se ništa nije promenilo.
Brisanje u članu 185. stava 2, gde je ministar strancu davao mogućnost, odluku, rešenje kao da ga naše ministarstvo finansira, da on dobije specijalizaciju ili subspecijalizaciju. Pa, kao što ne dolazi odlukom ministarstva da se finansiraju sem nekih izuzetaka kad studiraju o našem trošku ovde, nego dolaze sa strane, o trošku države ili ako međudržavni ugovor postoji i o trošku naše države, valjda je logično da nekoga šalje u Beograd ili Kragujevac i misli da Srbija može da pruži to, dovoljni nivo obrazovanja, stručne edukacije, da to može i da uradi, bez da se ministar petlja u taj posao. Nije potrebno da se ministar petlja ni u posao davanja licenci zdravstvenim saradnicima i to je urađeno. E, sad ja ne čuh da je to neko hvalio. To kad ministar derogira svesno svoja prava, to niko ne hvali, a ako pokuša da nekakav red zavede u organizaciji, onda se to smatra nekom patološkom centralizacijom za pacijente kojima ne pada napamet ako im treba zračenje da li im je nešto centralizovano ili nije i da li će lakše ili teže. Pa valjda će lakše doći neko na Zvezdaru iz Srbije ako je Zvezdara pod republičkom kapom, nego ako je pod kapom samog grada Beograda, ako već hoćemo i tako da gledamo.
Sad nešto sa čim se svi ovde susrećemo, a to je 199. član u kome govorimo o tom dopunskom radu do trećine punog radnog vremena. Ja ovo podržavam zato što smo na najjednostavniji način eliminisali sistem noćnog rada. Dakle, onaj zaposleni u zdravstvenoj ustanovi sada ne može u sopstvenoj ustanovi da traži 30% dodatnog rada i to je bio najveći izvor korupcije i svi su to nekako hteli, i pozicija i opozicija, ratujući sa ministrom ondašnjim, kada se to donosilo, koji nije, za razliku od našeg ministra, uopšte upadao u reč, nije nikakve odgovore nikome davao, prosto je samo kibicovao šta ko priča, vodio interne beleške, ali se nikada nije oglašavao, nikada konfrontirao, nikada branio svoje pozicije.
Veliki broj loših rešenja iz tog vremena, mi pokušavamo da uradimo, da popravimo i to je „r“ od reformskog, ali ipak reformskog, nešto pokušavamo da promenimo. Šta smo na ovaj način dobili? Dobili smo dvosmernost koja ni ranije nije bila izgubljena. Zašto? Teorijski, ako u zakonu stoji da će neko otići da traži posao iz zdravstvene, državne zdravstvene ustanove u privatni sektor, zašto ne postoji obrnuto? Zamislite situaciju u kome vi sada imate naučne radnike, ljude na fakultetu, kliničkim centrima, koji nisu imali ostvareno karijerno napredovanje, vrlo su vešti manuelci, jako dobro rade, otvaraju privatne klinike ili mogu da rade u njima, zašto su se oni vratili u ustanove u kojima su radili i ostvarili pozitivne efekte? Znaju da nekim vrstama manuelnosti ili tehnika, internventnih tehnologija ili nečega već drugog u čemu su vični, ne mogu pak obrnutim redom da sklope ugovor i da to odrade. Dakle, zakonom takva mogućnost ostaje.
Ja znam da je po ranijem zakonu bilo pokušaja da su neki privatnici hteli da rade intervencije u državnoj ustanovi, ali im nije iz ministarstva dolazio model, nije im dolazila forma ugovora, bežali su direktori kao đavo od krsta da sklope takve ugovore s takvim ljudima, jer su se bojali i inspekcija i mišljenja ministarstva i stavova, jer niko to nije bio formulisao. Sadašnjim odlukama, sadašnjim rešenjima, to se svodi na ugovor koji je templej ili preslikan ugovor deo ugovora o radu, o opštim principima i stavovima, jer kao što vidimo, onaj ko zasnuje radni odnos kod nekog drugog poslodavca, nosi svom primarnom poslodavcu da vidi da je ugovor sklopio. Dakle, ne mora da ide na poklonjenje i da traži molbu i da ga pita, a ovaj kaže – ne možeš da ideš, ja cenim da ti ne možeš da odeš, jer one stavke koje smo imali o minimumu procesa rada koji mora da zadovolji itd, sada su na ovaj način brisane.
Jedna veća sloboda, jedna veća mobilnost lekara, a zašto da ne, jer svaka struka koja nešto radi u državnom sektoru može i privatno. Dakle, mogao bi lekar da ide da pere prozore, da čisti ulice, ali ne bi mogao da radi svoju struku.
Ne treba bežati od tog dopunskog rada, ali ga jasno normirati i jasno dovesti u jedan pravni osnov u kome će zbog toga morati da bude registrovan, evidentira, da bude i odgovoran za ono što zaradi, da se na to plati porez, a da se naravno ubrza i smanji broj listi i čekanja i smanji broj čekanja na usluge.
Dakle, u tom delu vidim da je to jedno od rešenja koje liči na pređašnje, ali je otišlo korak dalje. Uslove za ugovore, mislim da nemamo taj član koji bavi 200. i 201, kako bi taj ugovor koji bi trebalo zaposlen u zdravstvenoj ustanovi, na to se uglavnom misli kada se o ovom zakonu priča, kada ode u privatno, ili neku drugu instituciju ili privatnu, šta bi sve trebalo da sadrži. Bio je opterećujući broj stavki koje smo imali u ranijem zakonu.
Ta dva člana su brisana, pretpostavljam da se zato sada svodimo na opšte odrednice ugovora o radu, Zakona o radu, pa konačno i eto o mogućnosti i bolje kontrole onoga što se dešava, taj ugovorni radni odnos tiče se jednog zakona, jedne vrste inspekcije, itd, plus što se nosi.
Da li zaista treba da nosi sam lekar svoj ugovor u instituciju zdravstvene kontrole, pa i ja se pitam, možda ne treba sam. Onaj koji ga je primio na posao možda treba to službenom poštom da pošalje. On kaže – nosio sam, nisu primili, zagubio, predao, evo imam papirić, predao sam ga u pošti, itd. Možda bi, recimo, razmišljanje na tom planu ne bi bilo ni rogobatno ni nelogično.
O zdravstvenom osiguranju nemam šta da kažem, ta je stvar pojednostavljena do kraja, sa dve jasne stvari, da će se dodati 35% na 65% i da će osobe koje moraju da rade u inostranstvu po uputu, nalogu države, dakle, po tom osnovu, ne po osnovu svog privatnog boravka u drugoj državi, imati pravo zdravstvene zaštite u jednom kompletnom iznosu, dok imaju taj radni odnos sa poslodavcem koji ih je poslao. Dakle, ne moraju svake godine, to je olakšanje procedure, vrlo jednostavno i mislim da je to opet potreba koja je proizašla iz sagledavanja naše realnosti, dovela do izmene sasvim jednog malog delića ovog jednog veoma važnog zakona.
Kada govorimo o nadležnosti koje lokalne samouprave imaju, da potkrepim značaj, hajde da kažem, milo je to nekima da čuju, centralizacije, preuzimanja ingerencija države nad kliničko-bolničkim centrima i potrebe da se to uradi istovremeno i sa primarnom zdravstvenom zaštitom.
Grad Kragujevac koji je dosta solidna gradska uprava, veći grad u Srbiji, izdvojio je u 2014. godini 37 miliona dinara za ono što može biti iz oblasti nadležnosti, primarne zdravstvene zaštite.
Država ove godine sa 20 miliona pomaže sveukupne programe primarne zaštite u kojima ona nije vlasnik, nego je vlasnik lokalna samouprava. Mislim, Ministarstvo zdravlja, hoću reći, a ne država.
Dakle, tu su potrebna mnogo, mnogo veća sredstva i potrebna je jedna konačno i značajnija odgovorno. Ne možemo mi tražiti od ministra da odgovara za ponašanje rukovodstva lekara, za njihove akte na nivou lokalne samouprave i da se kad se nešto dogodi, a vrlo često je ta teatralnost sklona da bude i u medijima i među nama poslanicama, ministre, daj ostavku, zato što je tamo nekakav doktor pogrešio, direktor, neki doktor je pogrešio, a ministar da daje ostavku. To je besmislica. Zna se odgovornost koja postoji u zdravstvu i kako postoji, ko je napravio grešku, taj odgovara.
Direktor je odgovoran da provede procedure, a tek ministar koji se i ne pita uopšte, ko je gde direktor, kako je taj direktor izabran, tog datuma i na kojoj lokalnoj samoupravi.
Dakle, čak i na tako ozbiljnoj stvari kao što je kliničko-bolnički centar, gde su verovatnoće teških greški, veoma velike, gde vi zdravstvenu inspekciju kada trebate da pošaljete, nije to potpuno isti način kod zdravstvene inspekcije, posle toga se konačno obraća gradskoj upravi, pa da tamo rešava na nivou ko je vlasnik toga ili se obraća Ministarstvu, odnosno Vladi koja je odgovorna što je takve ljude imenovala.
Imaće to u konačnoj reperkusiji mnogo povoljnijih posledica, a u suštini, samo će se znati ko je vlasnik novca i ko je odgovoran za ono što želimo da promenimo u funkcionisanju i pacijenti pojma neće imati šta mi to danas pričamo i šta mu to znači, da li je sada Ministarstvo preuzelo da konačno finansira i odgovara za rad i tako visokih ustanova kao što su kliničko-bolnički centri ili je to ostala Zvezdara, ili „Dragiša Mišović“ i grad Beograd.
O tome govorim i mislim da je ovo jednostavno rešenje i da očekujem da se na nižim nivoima ovakva pragmatična rešenja primene, a to onda znači reformski, jer ima još šta da bude reformski, posebno nekim drugim zakonima, pa bismo onda videli da onaj ko najviše novca daje, najviše odgovornosti snosi i koji kreira zdravstvenu politiku, a to su Ministarstvo i Vlada, trebaju najvišu odgovornost da imaju, prava, a građani da uživaju najveći mogući obim prava koji se na tom nivou i sadašnjim mogućnostima nude.
Zato ću ja kao i članovi naše političke partije podržati, verujem i koalicioni partneri, ove izmene zakona. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, istakla bih na samom početku da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati predloženi Zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakon o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciju u oblasti zdravstva i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, o čemu ću danas govoriti.
Izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju imaju za cilj unapređivanje, ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i obezbeđivanje višeg nivoa, kvaliteta zdravstvene zaštite, zdravlja građana, a rezultat su saradnja Ministarstva zdravlja, Ministarstva spoljnih poslova i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Predložena zakonska rešenja odnose se na ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu osiguranika koji su upućeni na rad u inostranstvo, kao i članova njihovih porodica i na efikasnije ostvarivanje prava na novčanu naknadu, osiguranicama za vreme privremene sprečenosti za rad, usled bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće.
Najpre, kroz produženje roka važenja potvrde za korišćenje zdravstvene zaštite osiguranika koji su upućeni na rad u inostranstvo, kao i članova njihove uže porodice, predloženo je proširivanje prava, tako što se potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu, izdavaće se za period, za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo, a ne kao po sada važećem zakonu, najduže 12 meseci, za isti period koji se osiguraniku izda potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu, izdaje se i članu njegove uže porodice.
Oni su do sada morali da se vraćaju u zemlju nakon perioda od 12 meseci, od dana izdavanja potvrde, kako bi izvadili novu potvrdu, što je iziskivalo dodatne finansijske troškove, odsustvo sa posla i druge probleme.
Zato podržavam novo zakonsko rešenje kojim se propisuje da će potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranika koji je upućen na rad u inostranstvo, odnosno člana uže porodice osiguranika, važiti za period, za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo.
Izmena Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji u oblasti zdravstva, predlaže se produženje roka za donošenje podzakonskih akata za sprovođenje ovog zakona i to sa 12 meseci na 24 meseca od dana stupanja na snagu Zakona.
U tom smislu, predloženo je odlaganje početka primene zakona sa 1. januara 2016. godine na 1. januar 2017. godine. Razlog za pomeranje rokova je, kako se navodi u obrazloženju to što postupak za javnu nabavku, integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, još uvek nije završen tako da se ne može pristupiti niti izradi podzakonskih akata, niti primeni zakona.
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, propisano je da se Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti uređuje preuzimanje osnivačkih prava nad kliničko-bolničkim centrima, od strane Republike.
Predložena rešenja predstavljaju rezultat saradnje i konsultacija Ministarstva zdravlja, nadležnih organa grada Beograda i predstavnika sindikata u zdravstvu, koji su se složili da će ovo predloženo zakonsko rešenje uticati pozitivno na organizaciju i kvalitet rada ovih zdravstvenih ustanova koje treba da obezbede što kvalitetniju i kompletniju zdravstvenu zaštitu građanima Republike.
Kako kliničko-bolnički centri obavljaju zdravstvenu delatnost na sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite, koja je od posebnog značaja za Republiku, odnosno visoko specijalizovanu, specijalističku konsultativnu i stacionarnu zdravstvenu delatnost, uz korišćenje veoma komplikovanih procedura i skupe dijagnostičke opreme, smatralo logičnim i adekvatnim rešenjem da osnivač kliničko-bolničkih centara treba da bude Republika.
Ove izmene zakona na drugačije načine regulišu i pitanje dopunskog rada zdravstvenih radnika, tako što se dopunski rad u zdravstvenom sistemu usklađuje sa odredbama Zakona o radu.
Tako po novom rešenju zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo zaposleno lice u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi i drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost, koji radi puno radno vreme može dopunski da radi kod drugog poslodavca, van radnog vremena u ukupnom trajanju do jedne trećine punog radnog vremena.
Zakon sada ustanovljava i obavezu zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika ili drugog zaposlenog lica da o zaključenom ugovoru o dopunskom radu pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivače privatne prakse u kojima radi puno radno vreme.
O zaključenim ugovorima o dopunskom radu, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa i drugo pravno lice koje obavlja zdravstvenu delatnost dužni su da vode evidenciju. Primerak originala ugovora o dopunskom radu u roku od 15 dana od dana zaključivanja ugovora zaposleni mora da dostavi zdravstvenoj inspekciji. Na ovaj način obezbeđuje se efikasnije praćenje i kontrola primene instituta dopunskog rada u oblasti zdravstva.
Time će se otkloniti osnov za brojne polemike u javnosti i probleme u praksi kada je dopunski rad zdravstvenih radnika u pitanju. Sada postoje mnogobrojne primedbe na organizaciju takve vrste rada. Žučne rasprave na ovu temu nisu samo prisutne u javnosti već i među lekarima i unutar njihovih strukovnih organizacija.
Najveći broj lekara i medicinskih radnika radi savesno i pravilno i smeta im što neko od njihovih kolega zloupotrebljava položaj. Želim istaći da je princip prava na rad, pa i dopunski jedno, a zloupotreba prava nešto drugo.
Dopunski rad je u nekim slučajevima bio izvor korupcije. Međutim, pojedinačni slučajevi ne mogu da budu osnov za osudu celog zdravstvenog sistema. Verujemo da ovakvi slučajevi nisu pravilo, već izuzetak. Nepravilnost i zloupotrebe moraju se suzbiti pravilnijim i doslednijim, organizovanim i sprovođenjem dopunskog rada, ali i kontrolom zakonitosti, a tu je uloga inspekcijskih organa nezamenljiva.
Evidentno je da u Srbiji imamo nedovoljan broj lekara specijalista, evidentno je da oni nisu adekvatno plaćeni, a evidentno je i da postoje problemi u sferi dopunskog rada. Nažalost, suočavamo se i sa tim da nam u potrazi za boljom zaradom lekari specijalisti odlaze u inostranstvo.
Predloženim zakonskim rešenjem ovi problemi nastoje se rešiti. Nadam se da će predložena rešenja doprineti da stručni specijalistički kadar koji je neophodan uslov za ostvarivanje kvalitetne i pravovremene i efikasne zdravstvene zaštite u Srbiji da ostane u zemlji.
U inostranstvo, nažalost, odlaze i mladi lekari, ali i specijalisti sa dužim stažom i dragocenim iskustvom. Tako ostajemo i bez vrhunskih hirurga, anesteziologa, specijalista raznih specijalnosti u čije školovanje su uložena velika sredstva i vreme i koji svoje znanje neće moći da prenesu na svoje mlađe kolege.
Srbija ulaskom u EU može očekivati još veći odlazak lekara. Razlozi za odliv naših lekara su nemogućnost zaposlenja, bolji uslovi rada i veće zarade, ali i bolji tretman struke u inostranstvu.
Treba motivisati lekare da ostanu u zemlji. Kako ne bismo došli u situaciju da moramo da uvozimo lekare, problem se mora sagledati i celini i sistemski rešavati, a jedan od načina je i dopuštanje dopunskog rada. Uz svoju osnovnu platu na ime dopunskog rada lekari mogu da ostvare i dodatnu zaradu.
Još jednom da kažem da predložena zakonska rešenja o kojima sam govorila treba da doprinesu unapređivanju, organizacije zdravstvene službe, odnosno unapređivanju kvaliteta zdravstvene zaštite, tako će poslanička grupa SPS podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović.

Hvala predsedavajući.
Poštovani predstavnici Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, verovatno ću se u svojoj diskusiji ponoviti sa svojim kolegama poslanicima, ali smatram da to nije na odmet zarad javnosti, zarad naših kolega zdravstvenih radnika, jer svi mi koji radimo u zdravstvenom sistemu Srbije znamo da je zdravstveni sistem Srbije jedan od najvažnijih stubova našeg društva i imajući to u vidu, sva tri predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, upravo imaju za cilj unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite, poboljšanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, bolju dostupnost zdravstvene zaštite za građane, jer težimo i radimo na tome da građani, tj. pacijenti, potencijalni pacijenti budu u fokusu zdravstvenog sistema. Želimo da obezbedimo i želimo da imamo i najbolju preventivu i dijagnostiku i terapijske procedure i rehabilitaciju.
Smatram, lično smatram da se predloženi zakoni donose u jako važnom trenutku za našu zemlju sada kada su u Briselu otvorena prva pregovaračka poglavlja i usvajanjem ovih predloga zakona, to predstavlja nastavak ozbiljnog rada i truda koji ulaže naša Vlada, premijer gospodin Vučić, kako bi se savladale sve prepreke koje stoje pred nama na putu ka EU, jer samo uređena stabilna i otvorena Srbija može da privuče strana ulaganja i da za svoje građane predstavlja sigurno i dobro mesto za život.
U tom kontekstu, donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti je jako bitno jer predstavlja novi kvalitet u ovoj oblasti, koja nas ne samo približava zakonima EU, već i doprinosi unapređenju sistema zdravstvene zaštite Srbije.
Preuzimanjem osnivačkih prava od strane Republike nad kliničko-bolničkim centrima, stvaraju se kao što smo već čuli neophodni preduslovi za poboljšanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti za adekvatnije koordinisanje u radu, ali i za neophodna kapitalna ulaganja.
Takođe, čuli smo da predloženim zakonskim rešenjem se na precizan način uređuje dopunski rad u zdravstvu. Ja mislim da dopunski rad u zdravstvu postoji u mnogim zemljama EU. Ako grešim, vi me ispravite u tome.
Naime, sada na jedan nov način se definiše institut dopunskog rada koji je usklađen sa Zakonom o radu i stvaraju se neophodni uslovi za praćenje i kontrolu kvaliteta rada u oblasti zdravstva.
Na delu će biti princip transparentnosti, tako da ćemo precizno znati ko gde radi i koliko radi. To je značajno jer omogućava nov kvalitet u radu sa precizno definisanim i obavezujućim praćenjem rada zdravstvenih radnika, saradnika i drugih pružalaca zdravstvenih usluga u sistemu zdravstvene zaštite, ali znaćemo i obaveze zdravstvene ustanove u kojoj pomenuti rade.
Time se obezbeđuje viši nivo zdravstvenih usluga za naše građane i sprečavaju eventualno toliko puta pominjane zloupotrebe u oblasti dopunskog rada.
Uvođenjem preciznih postupaka u prijavi dopunskog rada koji nisu restriktivni, omogućava se da vidimo i da jasnije sagledamo na tržištu rada koji su to zdravstveni radnici koji obavljaju dopunski rad kod drugog poslodavca, ali sa druge strane, da vidimo i kakvi su kapaciteti tih poslodavaca.
Što se tiče Zakona o zdravstvenom osiguranju, smatram da su njegove izmene jako bitne jer značajno unapređuju dosadašnji zakon. Njime se omogućava unapređenje ostvarivanja prava iz oblasti obaveznog zdravstvenog osiguranja za naše građane koji se upućuju na rad u inostranstvo, kao i za članove njihove uže porodice.
Možda još važniji deo predloženih izmena zakona je onaj koji se odnosi na sredstva za nadoknadu usled privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće, jer se izbegava do sada prisutno višemesečno kašnjenje u isplati ovim osiguranicama. Jednostavno, pojednostavljuje se procedura i to omogućava redovan priliv novčanih sredstava budućim majkama koje mogu da planiraju trošenje novca i vode uredniju trudnoću i higijensko dijetetski režim, bez stresova vezanih za razmišljanje o novcu, tako da će se izbeći i ta materijalna neizvesnost koja nije manje bitna stavka. To može pozitivno uticati i na to da se veći broj žena reši i odluči za novu trudnoću.
Na kraju, usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji iz oblasti zdravlja smatram da je to jako bitno kako bi se stvorili preduslovi za nesmetano funkcionisanje zdravstvenog sistema u oblasti evidencija i izveštavanja, tako da ću ja, kao i moje kolege iz SNS, podržati sva tri predloga zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a zatim Milan Knežević. Izvolite.