Izvolite.

Gospodin Đurišić je pričao o tome i mislim da bi ste i nama pomogli u toj raspravi ukoliko biste dozvolili ministrima da odgovore na ova pitanja koja smo ovde čuli. Da ne bi smo ponavljali ista pitanja i da ne bi smo ostali bez odgovora na ta pitanja.

Evo, kada govorimo o proceduri i načinu na koji raspravljamo ovde o sedamdesetak zakona, zaista svi ovde u sali jesu svesni da za dva dana nije moguće detaljno pogledati sve zakone i uključiti se i dati doprinos da donesemo dobra zakonska rešenja koja su dobra za građane Srbije, ali i čitavu našu državu.

Imali smo, nažalost, prilike da gledamo to u poslednjih godinu dana, kada smo na ovakav sličan način i u ovakvoj atmosferi, recimo usvajali Zakon o Narodnoj banci Srbije, kada je većina ovde usvojila Zakon, ne kritički kada smo upozoravali na jedna od članova koji abolira vrh Narodne banke Srbije, koji je kasnije proglašen neustavnim. Dakle, nisu nam potrebne takve greške i zbog toga ukazujemo na način na koji radimo i večeras. Nisu nam potrebne greške da usvajamo neke zakone koje nam predsednik Republike Srbije kasnije vrati, a oni nikada ne dođu kasnije u proceduru, kao što nam nisu potrebni zakoni koje i predsednik potpiše posle naših odluka, a kasnije posle dva dana sumnja u ustavnost takvih rešenja. Dakle, to je primedba i to je predlog da jednostavno poštujemo i Poslovnik o radu i način na koji će ova skupština donositi zakone.

Na Odboru za privredu smo sa ministrom privrede razgovarali o mnogim temama. Mislim da je zajedničkom u svemu ovome posebnim zakonima to da ova država ide ka procesu centralizacije. Dakle, posebno od 2000. godine pa na dalje, a ovde sede mnogi predstavnici opština i gradova, ljudi koji imaju iskustva u lokalnim samoupravama i koji se ne slažu sa svim predlozima, ali malo je glasova koji to kažu, a to je da recimo Zakon o privatizaciji, Zakon o privrednim komorama upravo potvrđuje jedan ovakav stav. Počeću od Zakona u privrednim komorama jer mislim da to jeste važna tema koja nije pomenuta u prethodnom govoru, u kojoj imamo predloge amandmanama jedne jedne od regionalnih privrednih komora, Regionalne privredne komore Niš koji su podržali i neki poslanici pozicije i opozicije i koji žele da svojim amandmanom utiču na to održanje regionalnih privrednih komora na statističkim regionima u Nišu i u Kragujevcu.

Mislim da je to pravo svih ljudi koji žive u Srbiji da utiču na svoje privredne aktivnosti i da donose neke vrste odluka. Jer, ovde smo donosili zakone kojima ukidamo regionalne javne servise, a znamo da je za svaki privredni razvoj, svaki drugi razvoj potrebno imati i medijske elite, potrebno je imati i privredne elite, univerzitete, i samo se postavlja pitanje kada ćemo početi da ukidamo i te stvari.

Dakle, to su neke od važnih tema. Ovde je i ministar prosvete sa kojim razgovaramo ovde među svima ostalim zakonima o podsticaju naučnih institucija, ali mislim da je vrlo važno, imali ste gospodine ministre priliku, da usvojite zajedno sa ministrom finansija jedan naš amandman kada smo usvajali budžet, da rešimo nešto što je početak, a to je činjenica da nam sve veći broj đaka u osnovnim i srednjim školama dolazi gladno u škole i da je potrebno obezbediti besplatne užine za sve te đake, jer nije moguće naučno napredovati, ukoliko u školu dolazite gladnog stomaka.

Mislim da je važno reći i to, da Zakon o privatizaciji jeste simbol onoga što se dešavalo u protekle četiri godine ove vladajuće koalicije. Dakle, prošle godine smo usvojili Zakon o privatizaciji i tada smo slušali o najavi velikih uspeha u vođenju procesa privatizacije i konačnog završetka tog procesa gde je i dat rok, a to je kraj ove godine da se završi privatizacija i prodaja društvenog kapitala.

Dakle, u ovom Zakonu o privatizaciji, Vlada Srbije praktično pokazuje da nema pravu ekonomsku politiku u poslednje tri godine. Ja ću vam reći, govorili smo o tom nedovoljnom vremenu koje smo imali za analizu svih ovih zakona da je poslanički klub DS vredno radio ovih dana, bez obzira na naše primedbe, vredno je radio i dao 1000 amandmana kojim pokušavamo da ispravimo ono što se može ispraviti u predlozima ovih zakona.

Ali, ću vam skrenuti pažnju upravo, skrećući na to da smo pažljivo čitali predložene zakone, da recimo neke od nelogičnosti treba pomenuti i u ovoj raspravi. Recimo, kada se kaže da je postupak privatizacije čak ni društvenog kapitala neće biti gotov, što proističe iz člana 3. u kome se kaže – pogledajte ministre ovo, mislim da je važno da obratite pažnju – ministarstvo nadležno za poslove privrede sprovodi i kontroliše sve postupke privatizacije u Republici Srbiji i obavlja delatnost posredovanja u prodaju javnog i društvenog kapitala i imovine u postupku privatizacije.

Dakle, ako se postupak privatizacije okončava 31. decembra 2015. godine u Republici Srbiji, čemu onda norma koja predviđa prodaju društvenog kapitala od 1. februara 2016. godine. Dakle, to jeste nelogičnost u ovom članu. Zatim, predlog zakona obiluje i drugim nejasnoćama, recimo nepreciznim terminima kakav je rasterećenje obaveza. Da li u obligacionim odnosima postoji takav termin rasterećenje obaveza? Možemo da govorimo o poravnanju ili nečem slično, i još puno toga.

Ali, postoji i jedna suštinska primedba o kojoj smo razgovarali i javnost u Srbiji, posebno poljoprivrednici su vrlo zainteresovani, imali smo i proteste poljoprivrednika i o tome razgovarali na Odboru za poljoprivredu. U članu 4. ovog zakona se kaže da se član 12. Zakona menja gde se predviđa i koji kaže - Kupac u smislu odredaba ovog zakona može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice, samo domaće pravno ili fizičko lice može biti kupac poljoprivrednog zemljišta. Bilo je primedbi na to da li smo država koja sebi može da dozvoli prodaju poljoprivrednog zemljšta. Dakle, to je neobnovljiv resurs.

Čitava površina Zemljine kugle je ograničena, sve je manje poljoprivrednog zemljišta, sve je manje i zbog urbanističkog razvoja, ali i zagađenja, a geometrijski raste broj stanovnika na planeti Zemlji, biće potrebno sve više hrane.

Onda se ovde postavlja pitanje – da li strano pravno ili fizičko lice može biti vlasnik kapitala domaćeg pravnog lica. Dakle, svakako da. Domaća pravna lica će imati pravo na kupovinu zemljišta, ali stranci i pravno i fizičko lice ima prava da oformi domaće pravno lice, a time ima prava da kupi zemlju.

Sve ovo radi istine koja je potrebna i nama, ali i javnosti u Srbiji. Ovde se postavlja i pitanje načina prenosa ovlašćenja sa Agencije za privatizaciju na Ministarstvo privrede, gde se ukida drugostepeni postupak žalbe i učesnici u postupku privatizacije upućuju na vođenje upravnog spora. Ovde skrećem pažnju upravo na taj proces centralizacije.

Mislim da ovde znajući da Agencija za privatizaciju nije uradila efikasan posao u poslednjih godinu dana, iz razloga neefikasnosti prethodnog direktora ili aktuelnog rukovodstva, ili iz nekih objektivnih okolnosti za koje možemo sada da čujemo. Upravo zbog tog neuspeha čitavog procesa mi sada dolazimo do toga da gasimo jednu instituciju zato što je bila neuspešna i prebacujemo čitav posao na Ministarstvo privrede. Da li Ministarstvo privrede sada ima dovoljno kapaciteta da sprovede ovaj postupak ako 200 ili 300 ljudi u Agenciji za privatizaciju to nije mogla da uradi za ovaj period od godinu dana i sa kakvim kapacitetima će odgovarati na sve potencijalne primedbe i kakve posledice može da ima država u slučaju sporova i verovatno nedovoljnih kapaciteta i samog državnog prvobranilaštva, jer u članu 31. se kaže da u zastupanje u postupcima pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima u kojima Agencija za privatizaciju ima položaj stranke ili umešača, kao i za poslove raspoređene na poslovima zastupanja.

Dakle, mogao bi da se izvede zaključak da i ovaj tekst zakona sigurno nije bolji od onog prethodnog koji je bio lošiji od prethodnog Zakona o privatizaciji, a to pokazuju efekti primene ovog zakona.

Posledice ovog zakona, Zakona o privatizaciji je izmena i dopuna Zakona na besplatne akcije i novčanu naknadu i ovde će se postaviti pitanje takođe odgovornosti i posledica i kapaciteta u Ministarstvu da trguje akcijama. Na koji način će se te posledice odraziti po državu. Tu skrećem pažnju, naravno, da navijam za to da ne bude takvih posledica po naš budžet ali mislim da je to vrlo važno reći jer je to jedna od ozbiljnih izazova koji će ministarstvo na sebe da preuzima, a opet govorim o novom procesu i daljem procesu centralizacije u kojoj ne poštujemo institucije. Umesto da podstičemo i one neuspešne institucije da bi bile uspešnije, mi ih gasimo i preuzimamo na sama ministarstva ili samu Vladu najveći deo odgovornosti.

Zakon o preuzimanju obaveza javnog preduzeća Srbijagas Novi Sad, prema privrednom društvu Naftna industrija Srbija ad Novi Sad, i kada smo razgovarali o budžetu, a evo čuli smo i ovde analizu tog dela, mislim da je važno voditi računa, ovde se radi o 200 miliona evra obaveza Srbijagas prema NIS-u. Mislim da se tu otvara pitanje i mogućih primedbi i drugih poverilaca, ne samo NIS-a. To je pitanje, ne selektivnog pristupa, sistemskog pristupa i pitanje kakve posledice možemo kao država da imamo i u tom smislu.

To je jedno pitanje, vidim da odmahujete glavom, ali ću sačekati odgovor ukoliko nam predsedavajuća to dozvoli. Ali, mislim da je takođe važno pitanje, gde je tu pravednost za one građane Srbije, sve poreske obveznike u Srbiji koji ne koristi ni na koji način gas. Imamo veliki broj gradova i opština koji nemaju toplane, koje su uradile konverziju na gas, sa mazuta prešli na gas, pa imaju svoje troškove koje će plaćati na standardan način, a sa druge strane mi na ovaj način poreske obveznike iz čitave Srbije zadužujemo tako što subvencionišemo samo one koji koriste i imaju privilegiju da koriste gas po datoj ceni.

Neki kažu da je cena ispod tržišne i da tu privilegiju koriste, a da svi građani Srbije tu cenu subvencionišu. Čini mi se da je to nepravedno.

Dakle, tih 200 miliona je upravo to. Dvesta miliona je moglo da se iskoristi i te kako, mnogostruko, trostruko je manja cena potrebna da bi se u budžetu obezbedile besplatne, užine, zdrave užine za sve osnovnoškolce i srednjoškolce u Srbiji.

To je upravo onaj iznos o kome smo malopre slušali, ukupni iznos umanjenja plata i penzija penzionera u Republici Srbiji i mislim da je važno da dobijemo odgovore na neka od ovih pitanja, jer zaista nema vremena za analizu svih zakona, a mislim da su ovo zakoni koji, pre svega, potvrđuju to.

Nedovoljno poverenja u institucije, nedovoljno poverenja u ljude od lokalnog nivoa, privrednih komora, drugih institucija, agencija za privatizaciju da vode svoje institucije i vode poslove.

Mislim da dolazimo u opasnost da dođemo do odgovornosti samo Vlade, pojedinih ministara ili samog predsednika Vlade.

Hvala.

Ministar Željko Sertić.

Ne mogu nikako da se složim sa vašom temom koju ste pokušali kroz sve zakone da provučete, a to je centralizacija sistema i nepoverenje da li mi imamo problem sa institucijama, da imamo, ali nažalost institucije su narušene upravo u onom periodu, dok je vaša stranka i vaše kolege dok su vodili ovu državu u prethodnim godinama.

Što se tiče same priče vezano za Agenciju za privatizaciju, samo par podataka koji će demantovati sve ono što ste rekli.

Kao prvo pitanje, Agencija za privatizaciju bila je jedna, dakle, nije postojalo više Agencija za privatizaciju pa da pričamo sada o centralizaciji nekog sistema.

Dakle, jedna Agencija za privatizaciju i ne završava se proces privatizacije 31. 12. 2015. godine, nego se gasi društveni kapital koji neće više postojati u tom obliku i u tom je delu bilo važno da uradimo sve, što je bilo moguće i taj posao ogroman koji je završen u ovoj godini je pitanje preduzeća u restrukturiranju koji smo imali nažalost preko 240, a osnovna ideja je bila je da bude samo tri do pet preduzeća.

Što se tiče rada same Agencije, podsetiću vas da od 2007-2013. godine, ni jedna objava nije napravljena za privatizaciju, a da je samo u ovoj godini objavljeno 178 poziva za 100 preduzeća.

To što nije uspešno, to što imamo svega nekoliko privatizacija sprovedenih do kraja, to je rezultat svih ovih decenija unazad, problema, a pogotovo stavljanja pod tepih svih problema u poslednjih 15 godina, jer smo imali mogućnosti od 2000. godine da mnogo više uradimo, mnogo lakše.

Dugovi preduzeća su bili manji, međutim, zbog politike koja se tada vodila zbog dogovora na lokalnom nivou, već sam spomenuo da smo od tri ili pet preduzeća u restrukturiranju došli do sume od 240 preduzeća koja su napravila onda spiralu ponora i problema i sa drugim kompanijama i državnim i privatnim i došli do toga da za najveći deo njih gotovo da nema spasa.

Kada pričamo o drugim zakonima koje ste spominjali, a spominjali su i neki poslanici pre vas, samo u dve, tri rečenice hoću nešto da kažem.

Vi znate da je Strategijom za razvoj sistema javnog informisanja, dogovoreno, odnosno predviđeno da se radi položaj javnih-medijskih servisa reguliše posebnim zakonom, dakle, do 2016. godine, ovo je prelazno rešenje i dogovorima sa MMF, ali ceneći i mogućnosti dobre, efikasne naplate sredstava od građana Srbije, dogovoreno da jedan deo, obaveza prema javnim servisima plaća iz budžeta Srbije, a drugi kroz naplatu takse.

Zašto je predloženo da samo u ovoj godini, odnosno u narednoj godini, dakle, 12 meseci važenja ovog propisa ide preko naplate kroz električnu energiju samo zbog toga što je taksa izuzetno mala od 150 dinara i da mi praktično da radimo na drugom modelu prikupljanja sredstava, većina tih para bi otišla upravo u način prikupljanja sredstava i obezbeđenja finansiranja, a na ovaj način regulišemo da sva sredstva koja budu skupljena na ovakav način idu direktno i posvećena su radu medija javnog servisa.

Sa druge strane, nažalost posle katastrofalnih poplava prošle godine koje smo imali, Vlada Srbije je odmah formirala Kancelariju za obnovu koja je dobila za svoj rad od svih relevantnih i međunarodnih institucija, ali i nezavisnih tela unutar Republike Srbije, pohvale za svoj rad, upravo za transparentnost i postupke rada u svom ponašanju, trošenju sredstava, kako bismo obezbedili da u slučaju bilo kojih nepogoda u budućnosti, imamo takav sistem rada i tako dobro organizovane pomoći građanima Srbije.

Predloženo je gašenje Kancelarije za obnovu koja je inače bila oročena samo do ovog perioda i formiranje kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima počevši od 1. januara 2016. godine.

Tako da na ovaj način Vlada se upravo najodgovornije moguće ponaša i prema svojim građanima, ali i prema svim donatorima koji su obezbedili sredstva za realizaciju pomoći našim građanima u onom nesrećnom delu, kada smo imali poplave i sve rezultate svih poplava u prošloj godini. Hvala vam.

Reč ima ministar Dušan Vujović. Izvolite.

Dozvolite mi nekoliko odgovora na komentare koje su do sada rečeni.

Moram da se složim da je meni žao što se prelazak na elektronski sistem prijavljivanja poreza nije odvijao po dinamici koju smo predviđali, ali nemam drugog izbora, nego da prihvatim argumente poreske uprave.

Mi smo Strategiju razvoja poreske uprave i Akcioni plan transformacije poreske uprave doneli tek ovog leta. Mislim da su očekivali da će to biti ranije, mislim da smo očekivali da će ograničenja u nalaženju rešenja za bolji i veći kapacitet ne samo centralnih kapaciteta računara, već i softvera da jednovremeno opsluži veliki broj korisnika, da omogući onlajn prijavljivanje svih transakcija, posebno onih koji se tiču fiskalnih kasa, da omogući prijavljivanje svih elemenata i posebno onih elemenata koji zahtevaju visoki nivo obezbeđenja, kao što su akcizne transakcije, ispostavilo se da je to jače, odnosno da su ograničenja viša od onoga što su oni planirali. Bilo bi mi drago da su to uradili na vreme.

Mi smo planirali efekat tog uvođenja i u izveštaju, odnosno našem planu unapređenja Duing biznis izveštaja i izveštaju, odnosno našem planu unapređenja Duing biznis izveštaja i u svemu ostalom, ovo što se dešava je nešto što nije deo plana, to je deo gde trokiramo zbog nedostatka sredstava, i nesposobnosti da na teritoriji Srbije, na način na koji ona funkcioniše, sa 182 kancelarije, dođemo do rešenja koja su dobra.

Mislim da ćemo rešenja naći, ali da je ovo drugo kašnjenje po redu, i ispravno to govorite. Nije poželjno, ali nije stvar nečije direktne greške, nego kapaciteta sistema da pređe na svetski standard u vođenju elektronskom prijavljivanju svih ovih instrumenata. Mi „mislimo da će ovo biti poslednje odlaganje“, da su ova tri poreza koja će biti urađena do kraja 2017. godine, su relativno mali porezi i relativno male efekte imaju na ukupne poreske prihode, mada su za neke naše građane, vrlo značajni.

Druga važna stvar je da pokušamo paralelno sa razvojem ovog sistema, da razvijemo sistem službi koje svuda u razvijenom svetu imaju veliki uticaj na kvalitet prijavljivanja poreza, a to su uslužne delatnosti, u pružanju poreskih usluga, a kod nas postoji ogroman potencijal, da mladi obrazovani ljudi sa računarima, pomažu ljudima da prijavljuju svoje poreze, da oni uz naknade od 4,5 evra po korisniku mogu u toku dana da opsluže 20 ili 30 korisnika, da pomognu ljudima i da čak im priznamo taj trošak, da bez troškova za poreske obveznike, pružimo svima uslugu i povećamo obuhvat poreski, povećamo transparentnost sistema i imamo u poreskoj upravi podatke, o elektronskom vidu, a to je krajnji cilj.

Prihvatam vašu kritiku za ovo, jer nije ovo ničija direktna greška, nego je ovo jednostavno ograničenje, sistema da pređe na novi svetski standard u ovoj oblasti.

Što se tiče drugog komentara, da su povodom preuzimanja obaveza „Srbijagasa“, to nisu novi nameti, nipošto, to se dogodilo, to je prošlost, to je čišćenje, dugova na najbolji mogući način.

Kamate su sve otpisane, novih kamata neće biti, 196 miliona evra će biti preuzeti u nominalnom iznosu i podeljeno na šest rata. Znači ovaj dug, prvo se prihvata da je dug u dinarima, pa će se na dan kada ovo usvojimo i kada se to bude radilo utvrditi koji je to dug u evrima, odnosno prvo ćemo platiti koliko smatramo da je jedna rata u dinarima, ostatak će biti konvertovano u evre. Biće u tom momentu provučeno kroz deficit, to je ono što smo sebi omogućili dobrim performansama do sada.

Znači, mi „provlačimo“ kroz deficit 23,5 milijarde dinara. Obzirom na to da se danas nalazimo na 40, da nam je plafon koji je revidiran 120, mi to možemo da provučemo kroz deficit i da još uvek ostanemo ispod toga. To je jako bitno. Mislim da treba da povežemo diskusiju koju smo imali oko budžeta i ovo.

Mi ćemo to vratiti u pet jednakih rata po šest meseci naredne dve i po godine. Znači, to je dug, slažem se sa vama, pitanje ravnopravnosti, odlično pitanje, ali tako je za sve stvari koje odlaze u javni dug. Tako će biti i za ovaj dug za vojne penzionere, tako će biti i za dug za poljoprivredu, gde se ispostavilo da imamo ogroman broj ljudi koji imaju pravo na subvencije, mada nisam siguran u ekonomsku celishodnost tog prava, ali imamo taj dug i uvek građani Srbije, nema ko drugi, nema ko drugi da plati nešto što je javni dug. Kad penzijski fond sistematski ostvaruje deficit od 6,5 do 7% društvenog proizvoda, nema ko drugi nego narod ove zemlje to da plati.

Zato mi ovde o tome i raspravljamo, zato i pričamo da dovedemo našu fiskalnu kuću u red da bi se znalo, da svi znamo kad neko od nekoga traži neku subvenciju, neku pomoć, neko otpisivanje bilo čega, ili sada vraćanje starih dugova, mi to radimo javno sa vašom podrškom, da se zna da je to trošak onoga što smo radili u prošlosti, što je neodrživo.

Bitno je da sada to više ne generišemo i bitno je da odavde izađemo. Prema tome, ja ne bih trošio vreme na to ko je kriv. Zna se, uvek se zna ko je kriv, uvek je neko bio na nekom mestu. Za mene je mnogo važnije da konstatujemo da smo sada ispod 40 milijardi deficita, a da ćemo preuzimanjem svih ovih dugova ostati značajno iznad 120 milijardi koje smo revidirano planirali i još značajnije ispod 191 milijarde koje smo imali na početku godine.

Prema tome, ja prihvatam vašu kritiku, prihvatam vaše sugestije, ali molim vas, nemojte da stvarate utisak da mi možemo to da ne platimo. Mi možemo samo to dalje da guramo u stranu, ali taj dug neće nestati. Mi smo uzeli gas, mi smo gas potrošili, istorijska cena ne podleže reviziji, sve što smo mogli da uradimo, mi smo dogovorili najbolje moguće uslove otpisali smo sve kamate, a glavnicu tog duga moramo da platimo.

Mogli bismo da odlažemo dalje, ali bi to pogoršavalo naše odnose, pogoršavalo bi uslove pod kojima ćemo obezbediti trajno dobijanje gasa, punjenje Banatskog Dvora i drugih izvora da bismo imali godišnju potrošnju u rezervi, u svetu u kome živimo, nije s gorega imati obezbeđenje za neprekinuto snabdevanje privrede i građana prirodnim gasom. Hvala lepo.

Hvala.

Od ovlašćenih da li se neko javlja za reč? (Ne)

Prelazimo na listu.

Prvi poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Dobra vam je ocena – prvi poslanik. Hvala vam na tom komplimentu. Ja imam samo pet minuta, tako da nije vreme za kurtoaziju. Jako interesantna sednica, nema prenosa.

Na Drugom programu RTS ide sad neki jako važan, neka emisija o lovu, ribolovu, pecanju ili teko nečemu. Verovatno je to važnije nego ovo što mi radimo ovde.

Mi imamo sednicu sa 73-74 tačke dnevnog reda, koja ide u kasnim satima, u ponedeljak, sve je van procedure i van propisa. Verovatno da tu ima nešto važno i naravno da ima nešto važno. Ima puno važnih stvari.

Recimo, ja mogu da pohvalim dve stvari. To što je ministar Verbić, koji je pobegao, prihvatio našu inicijativu o akademskoj čestitosti na neki drugi način, pod drugim imenom, ali je to ugradio u izmene zakona i mogu da pohvalim na neviđeno, pošto nije bilo vremena da se čita, ali dobro je da je donet bilo kakav zakon o zadrugama, koji nije jako dugo postojao i to je jako dobro. Tu su samo dve od 73 tačke.

Šta pored toga imamo? To sa zadrugama je dobro, ali to sa državnim poljoprivrednim zemljištem ne valja ništa. To je stvaranje posebnih uslova da miljenici i tajkuni kupe državnu zemlju da bi kroz par godina mogli da je prodaju strancima po tri puta većoj ceni, to je svima jasno u Srbiji, šta je cilj toga, to je kao onaj pokušaj privilegovane prodaje Dedinjskih vila. To je isto to, samo što je ovo deset ili sto puta skuplje.

Agencija za privatizaciju se ukida. To je verovatno snažan podsticaj procesa privatizacije. Pitam ministra Sertića, ako je prisutan u sali, kako misli da ukidanjem Agencije ostvari svoj cilj da će do kraja godine da reši 115 preduzeća, o čemu smo doneli zakon pre šest meseci?

„Srbijagas“, novih 220 miliona evra u dva zakona, zaduženje za „Srbijagas“. Šta je dobra vest? Dobra vest je da je to samo 1% javnog duga Srbije. Povećavanje samo za 1%. Loša vest je isto to, da je Srbija sto puta zaduženija nego što je ovih 220 miliona za „Srbijagas“. To je briga ove Vlade i ove vlasti za buduće generacije. Svako ko se rodi u narednih 20 godina i ko neće plaćati taksu za prijavu rođenja, jer to će biti besplatno, nosiće 10.000 evra generičkog duga sa sobom čim se rodi.

Porezi, sistemski poreski zakoni su svi takvi da se porezi dižu, da se takse dižu, ali se kaže to je usaglašavanje. Znači, sada kada se dižu cene državne, odnosno porezi i takse, to je sada usaglašavanje sa jadnom EU i ispade da sve radimo pod pritiskom EU, da tamo ništa ne valja, da vrše pritisak, da svako usaglašavanje sa njihovim standardima sve više i više guši građane Srbije, a oni žive deset puta bolje nego što živimo mi.

Pretplata za RTS, da ne pričam o tome šta je pričao premijer, za šta se zaklinjao da nikad neće da bude to ponovo vraćeno. To ko njemu veruje, ja ne mogu da mu pomognem, ali pitanje je zašto se to donosi na ovako nakaradan način. Pretplata, TV pretplata je postojala svih devedesetih godina. Da li su tada mediji bili slobodni, gospodo bivši radikali, da li smo tada mogli da kažemo da je bilo slobodno informisanje? Naravno da nije. To znači da pretplata sama po sebi ne garantuje nikakvu slobodu. Sloboda se stvara, čuva, brani svaki dan i to se ne radi sa hokus-pokus, mambo-džambo varijantama da li će biti 150, da li će biti pola od pretplate, a pola ne znam odakle, nego tako što kad se o pretplati za RTS govori, RTS treba da prenosi tu sednicu, a ne da emituje…

Kome treba Sablja, neka mi se javi kad god hoće, spreman sam da mu pričamo o tome, a i nešto više, mogu i da mu pokažem, ali za kraj, manite se ovih tajnih, hitnih, noćnih, polunoćnih, na brzinu sednica, tako se ne gradi budućnost države, tako se ne gradi ni lična budućnost ozbiljnih ljudi, a kamoli države.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, da ponovim, ne znam da li sam bio uključen, dame i gospodo narodni poslanici, ovo što ste čuli se dešava po onoj izreci kad karakterno sitni ljudi žele da ukrupne sebe. Ja sam mnogo toga čuo, ali kad neko priča o zadruzi, o zadrugama, znate ono za-druga, zadruga nosi naziv za-druga. Kod zadrugara se nije desilo da ne registruješ gazdinstvo, to je obaveza do 31. marta, da ne predaš strukturu proizvodnje, a da možeš da koristiš podsticaje od strane države.

Umesto do 31. marta, ti to registruješ 2. jula, ali imaš problem. Nisi registrovao gazdinstvo, nemaš zadrugu kao poljoprivredno gazdinstvo, nemaš ni zemljište, registruješ 2. jula, zakupiš zemljište na nameštenoj licitaciji, gde međusobnu konkurenciju tebe i onog drugog zastupa isti čovek, pa se takmiči sam sa sobom i ti na takav način sklopiš ugovor 7.11.2007. godine i ostvariš pravo na podsticaje za prolećnu sadnju 2007. godine.

Bivši premijeri imaju čudnu naviku da i novembar proglase za proleće, a da jul mesec bude ravan martu mesecu i da na takav način ostvare 525.000 evra nezaslužene dobiti, kupe stan na Vračaru i dok ja dolazim iz njiva iz sela Novi Karlovci, moj kolega poljoprivrednik dolazi iz stana vrednog 500.000 evra sa Vračara.

Nisam dobio odgovor ni po prethodnom pitanju - koliko je u tom vinovom zasadu ta vinarija je napravila kapi vina, ne flaše, koliko je kapi vina napravila, da znamo za šta je država dala 525.000 evra za to? Nije bilo ni tri kapi za pričest, a kamoli tri boce.

Hajdemo dalje, šta je sa zemljištem? Zemljište je zajedno sa firmom prodato i sada moramo da platimo još 500.000 evra zbog toga što ne može da se izvrši restitucija, već moramo novčano da obeštetimo prethodne vlasnike, pravne sledbenike i danas bivši premijeri pričaju o zadrugama i poljoprivrednom zemljištu, zaboravljajući da su imali ugovor, ugovor sa narodom 2000. godine. Ja sam svedok tome.

U tom ugovoru je pisalo da ćemo izvršiti restituciju, a nama premijer, za koga sam i ja glasao, doduše kasnije, odbivši da glasam, ali je i pao vrlo brzo, je ušao u parcelu koja je namenjena za restituciju, ne da je želeo restituciju, nego je sprečavao restituciju ulaskom u posed na opisan način.

To zemljište je izdato na 30 godina i danas o zadrugama i zemljištu priča neko ko je uzeo za 60 evra 52 hektara zemlje u opštini Inđija po pravu prvenstva na način na koji sam već opisao. Inače, pravo prvenstva imaju samo oni koji su već zasadili vinograd, a ne oni koji će ga saditi. Takav je bio Zakon o poljoprivrednom zemljištu koji ćemo menjati.

Danas oni pričaju da ćemo mi tajkunima da prodamo zemlju. Netačno, zbog gledalaca. Zakonom o zemljištu, koji će biti na dnevnom redu ove Skupštine, zemljište će se prodavati malim poljoprivrednim gazdinstvima koji imaju manje od 30 hektara, koji tri godine moraju da budu registrovana poljoprivredna gazdinstava i koji moraju da imaju prebivalište o tri do pet godina u zavisnosti koji amandman bude usvojen.

To je oni poljoprivrednicima, onim zadrugarima koja je imovina oteta, koji ništa nisu dobili od države, koji su devedesetih godina podnosili teret socijalnih ekonomskih vojnih pritisaka na našu zemlju, a nisu kupili ništa, ali zato su kupili oni koji su u tom periodu švercom cigareta, nafte itd, zgrnuli ogromne pare na njihovoj grbači, oni su se pojavili kada je moj kolega poljoprivrednik bio premijer, pa oni su kupovali 300.000 hektara zemlje državne, 200.000 hiljada hektara društvene, koja je momentom prodaje pretvorena u državnu, inače je država ne bi mogla je prodati i 100.000 hektara zadružne zemlje koja je bila svojina udruženih seljaka i danas neko priča kako ćemo mi prodati zadruženu imovinu, što je netačno. Ona je već od 2000. godine prodata.

Neko govori o tome da ćemo mi zadružnu zemlju prodati strancima. Netačno, ni državno. Trista hiljada hektara je prodato do 2010. godine za 50 miliona evra. Da su ga dali sa pravom prvenstva zadrugama, o kojima pričam, zakupnina svake godine je bila 60 miliona, milijardu i 800 bi prihodovali samo zakupnine, da su ga dali sa pravom prvenstva zakupa na 30 godina, što će biti slučaj sa poljoprivrednim zemljištem kada usvojimo i Zakon o poljoprivrednom zemljištu. I još nešto, to za šta smo dobili 50 miliona evra bi danas vredelo tri milijarde evra, jer 300 hiljada hektara vojvođanske zemlje danas vredi tri milijarde evra. Da li je tako, gospodine Sertiću?

Oni su to prodali za 50 miliona evra, za 60 puta manju cenu. Da su ga izdali u zakup na 30 godina, imali bi milijardu i 800 miliona evra zakupnine, a zemljište ne bi vredelo tri milijarde, već bi za 15, 20 godina vredelo šest milijardi. To je trećina našeg duga. To smo mogli vratiti tako što smo to mogli prodati domaćim zadrugama, domaćim poljoprivrednicima, da ih nismo osakatili, oduzeli zadružno zemljište. Tog zemljišta je bilo od 1962. do 1968. godine 198.000 hektara koje je kupljeno teretnim putem. Zadruge su to izgubile divljom, predatorskom privatizacijom za vreme dok je moj kolega poljoprivrednik bio premijer, Vlahović bio ministar poljoprivrede, gospodin Cvetković bio nadležan za privatizaciju, a oni će vam spomenuti poslednjeg činovnika Sinišu Malog.

Zaboravili su ovu prvu trojicu koja su se najviše pitala. Oni koji su rasprodali sve su, da bi to legalizovali, usvojili SSP, napisali, sa preteranom preranom liberalizacijom, da bi uništili ostatak poljoprivrednika i ostatak poljoprivrednih zadruga. Preterana i prerana liberalizacija je počistila našu prehrambenu industriju i poljoprivredu, zato što su pale sve carine. Obično je liberalizacija takve vrste se poklapala sa godinom ulaska u EU. Samo se kod nas desilo da će to biti osam godina pre ulaska. Kome su to potpisali? Onim prijateljima svojim finansijskim direktorima DS kojima su prodavali u Kovačici 181 hektar zemlje za tri evra, 20 evrocenti, manje od 20 evrocenti hektar, šećerana pride i šećera za osam miliona evra. Kapital od 20 miliona evra su procenjen prodali za tri evra, a onaj ko je to kupio, odmah sledeće godine digao osam miliona evra. Kako je uspeo da digne osam miliona evra kredita na nešto što vredi tri evra?

Odgovor je bio sasvim jasan. To je bilo ogromno čerupanje naroda, društvenog kapitala. Ono što je bilo sve naše, sad je bilo sve njihovo i postalo je sve njihovo. Kupili su i jahte, pevačice itd, kapitalom, oteli od siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih. Danas su oni pričali o tome.

Ko je u SSP uneo odredbu da ćemo pet godina po stupanju na snagu SSP-a, pa nas je Litvanija spasila kasnije, odobrila taj SSP, ratifikovala u svom parlamentu, ona nas je spasila? Ko je potpisao da smo 2017. godine u obavezi da strancima prodajemo nekretnine, uključujući i zemlju? Ne mi, oni, oni koji se danas bune, oni koji kažu da je SSP loš, oni koji kažu da ćemo prodavati zemlju strancima. Zašto su usvojili tu odredbu? Da bi oni koji su kupili 300.000 hektara za 50 miliona evra, oni koji su oteli od osiromašenih, slabo plaćenih, onih koji tumaraju praznih džepova i praznih stomaka dok oni grickaju jastoge. Od njih su oteli. Da bi to oteto mogli da prodaju, oni su to uradili. Oni su SSP napisali kako odgovara onima koji su imali zemlju koji su 300.000 hektara kupili za 50 miliona evra, da bi mogli da preprodaju, da bi danas mogli da uzmu tri milijarde za ono što su platili 50 miliona, to im je bila namera, a u isto vreme su ti isti ljudi bili uvoznici svega i svačega, tzv. klaničnog otpada itd.

Praznili su naše farme, punili onkologiju. Danas oni pričaju o poljoprivredi, danas oni pričaju o zemljištu. Ko šta sad više da im veruje? Oni koji su sve to potpisali nas optužuju za svoje greške. Hajde jednom da nam oproste makar ono što su oni zgrešili. Ne, oni to ne žele. Oni će i dalje pričati kako ćemo mi prodati strancima zemlju, iako je to bila njihova namera, da unovče ono što je oteto od sirotinje. Konja jaše ko ima. Ko će da dođe da kupi od mene pet hektara od stranaca? Doći će da kupe od onih koji su uzeli 300.000 hektara. Kod njih će zakucati na vrata i pitati da li to može.

Zato ne dozvoljavam da moj kolega poljoprivrednik ovde unosi zabunu na čestite poljoprivrednike koji žive na selu, da unosi zabunu, da ih obmanjuje, da govori neistinu, da govori da umesto što ćemo njima prodati zemljište do 20 hektara, što je namera ove Vlade, da i oni nešto kupe u ovoj državi po punoj ceni, umesto onih koji su kupovali velike poslove po mizernoj ceni, dakle, jednom i mi da damo priliku našem poljoprivredniku da nešto stekne, da se udruži u zadrugu i da tako udruženi podignu svoju glavu, podignu našu zastavu i podignu našu državu. Hvala.