Zahvaljujem se.
Takođe, pošto ste iskoristili javljanje po Poslovniku za repliku, oduzimam dva minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić, po Poslovniku.

Predsedavajući, član 103. stav 8. ste povredili, koji kaže ovako – u slučaju stava 7. ovog člana predsednik Narodne skupštine dužan je da vreme koje je narodni poslanik koristio zloupotrebljavajući pravo iz stava 1. ovog člana oduzme od ukupnog vremena koje pripada njegovoj poslaničkoj grupi u pretresu o tekućoj tački dnevnog reda, a koje je njegovoj poslaničkoj grupi preostalo vremena za pretres.
Znači, nigde ne govori o dva minuta, kako ste vi nama ovde pokušavali da održite lekciju, koje vi imate pravo da oduzmete, nego ono vreme koje je iskorišćeno, a vi ste procenili da je zloupotrebljeno.
Tako da, evo ja sad vas nešto učim, pošto vi očigledno za dve godine niste dovoljno naučili ovaj Poslovnik, pa sam vam pročitao. Tako piše i molim vas da tako postupate.
Ja vas molim još jednom da prekinete sa praksom u ovoj Skupštini da se poslanici vladajućih stranaka javljaju i zloupotrebljavaju Poslovnik i kažu odmah na početku – neću tražiti da se Skupština izjasni, onda repliciraju, onda vi nekad kažete – dobro, uzećemo vam to vreme ili nećemo vam oduzeti to vreme, mogu da govore suprotno članu 103. koji govori najduže dva minuta, što vi jako volite da tumačite da može da bude i dva minuta, odnosno manje od dva minuta, ali ne piše da može da traje duže. Pa, neko ovde može da govori dva i po, tri minuta, koliko god mu je volja, da koristi pravo na repliku kada to pravo nema.
Na početku današnjeg zasedanja koleginica Elvira Kovač je dobila pravo na repliku posle izlaganja ministra da nije bila spomenuta, da ništa nije negativno ministar rekao o njenom izlaganju, samo je dobila pravo da odgovori na ono što je rekao ministar.
Mi poslanici opozicije to pravo ovde dve godine ne možemo da izborimo, da se izborimo za to. Ja vas molim da imate isti aršin prema svim poslanicima.

Zahvaljujem se.
Upravo je gospodin Babić na prethodnom javljanju po Poslovniku rekao da
želi da se Skupština izjasni posle izlaganja kada sam ja upitao, tako da to što vi govorite nije tačno, kao što se tačno vreme kompjuterski oduzima, minutaža koja je iskorišćena zloupotrebljavajući javljanje po Poslovniku, bez obzira što ja kažem da se oduzima dva minuta, znači, vreme od dva minuta koje je iskorišćeno u ovom trenutku za zloupotrebu javljanja po Poslovniku.
(Marko Đurišić, s mesta: Dobro, čuli su građani šta ste vi rekli.)
Veoma dobro znaju građani šta vi govorite, gospodine Đurišiću i na koji način se ponašate u Narodnoj skupštini.
Da li želite da se Skupština izjasni u danu za glasanje?
(Marko Đurišić, s mesta: Da.)
Dobro, izjasniće se.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac, povreda Poslovnika.

Gospodine predsedavajući, povredili ste član 107. obraćajući se meni pred kolegama poslanicima i javnosti koja gleda ovaj prenos. Na koji način? Tako što ste rekli da ja nisam čitao Poslovnik, a onda ste vi pročitali nešto što ne postoji u Poslovniku, odnosno izmislili ste da u članu 103. piše da se oduzima dva minuta bez obzira na vreme koje je koristio narodni poslanik, za koje vi procenjujete da je zloupotrebljeno.
Gospodine predsedavajući, ne samo da ste me uvredili, nego čitate i izmišljate neistine pozivajući se na Poslovnik u kome to ne piše. Ovo se nikada u parlamentu Srbije nije desilo, da neko još uzme Poslovnik u ruke, kao što ste vi, i čita i izmišlja tekst koji ne piše u Poslovniku.
Možda je vama to smešno, moguće je da je vama to i duhovito, ali gospodine predsedavajući, ovo se nikada u srpskom parlamentarizmu nije desilo. Ja vas molim stvarno, izreknite sebi opomenu, budite častan čovek pa kažite – evo, opominjem sebe. Čitali ste vi ovde i o Serđi Matareli, Martadeli i ne znam o čemu, grešili ste o sineopsisu, ali nikada niste izmišljali članove u našem Poslovniku.

Zahvaljujem se, gospodine Šutanovac.
Vidite kako brzo izmislite. Ja uopšte nisam pročitao ni citirao taj član, već sam vas samo pozvao da pročitate član 103. Ništa više. Nijedan citat iz tog člana nisam rekao.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Kako niste?)
Gospodine Šutanovac, nisam, uzećemo steno beleške, tako da ste vrlo brzo izmislili pred javnosti Srbije. Ja sam vas samo pozvao da pročitate, pošto ne čitate Poslovnik, kao što u mnogim drugim slučajevima ne čitate Poslovnik, i sada ne biste znali da vam to gospodin Đurišić to nije rekao.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika.
Izvolite.

Povreda Poslovnika,č-. član 107.
Mislim da ste morali, gospodine Bečiću, posle ovolikog vređanja koje je upućeno vama, da izreknete opomenu gospodinu Šutanovcu i da ga naterate da jednom materijal i Poslovnik pročita.
Član 103. stav 8, za gospodina Šutanovca, glasi: U slučaju iz stava 7. ovog člana predsednik Narodne skupštine dužan je da vreme, koje narodni poslanik koristi zloupotrebljavajući pravo iz stava 1. ovog člana, oduzme, piše - oduzme, od ukupnog vremena koje pripada njegovoj poslaničkoj grupi u pretresu o tekućoj tački dnevnog reda, ako je njegovoj poslaničkoj grupi preostalo vremena za pretres. Šta tu ne piše u Poslovniku, koji je pisala poslanička grupa DS, a kojoj pripada gospodin Šutanovac?
Zbog čega ste trpeli da vas ovako vređa, a zbog toga što nije želeo da pročita član 103. stav 8. u kome eksplicitno i tačno piše sve ono što ste, gospodine Bečiću, naveli? Ko to treba sam sebi da izrekne opomenu? Ko tu treba sada da ustane i da uputi izvinjenje, prvenstveno vama, zbog svih uvreda koje ste istrpeli pre nekoliko minuta, a onda i narodnim poslanicima i građanima Republike Srbije koji, nažalost, ovakve stvari slušaju, i to samo zato što nije želeo da pročita član 103. stav 8, zato što nije želeo da pogleda istini u oči i da pročita što je sam pisao kreirajući ovaj i ovakav Poslovnik o radu?

Zahvaljujem se, gospodine Babiću.
Pošto svu svi članovi iscrpljeni, dajem reč narodnom poslaniku Marku Đurišiću, kao ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovani vršioci dužnosti direktora policije, koji nije ovde ni pročitan da je prisutan, ne znam kako i zašto se to desilo, predsedavajući i poštovana gospodo iz Ministarstva i policije, interesantno je da raspravu o tri zakona, koja su stigla 31. decembra prošle godine, raspravljamo danas, dan pošto su najavljeni parlamentarni izbori, zakona koji po našem mišljenju neće ostvariti onu nameru koju nam je ministar danas ponovio, a ponavljao je nekoliko puta, ne samo ovih prethodnih dana od kako je zakazana ova sednica, nego praktično od početka svog mandata kada je najavio donošenje zakona o policiji u nekoliko rokova koji nisu ispoštovani, stalno obrazlagajući kako je potrebno još nešto uraditi, još malo sačekati. Konačno je taj zakon usvojen na Vladi i poslat u Skupštinu, kažem, 31. decembra prošle godine, i danas je pred nama.
Ministar je rekao da je njegova suština da bolje i efikasnije uredi rad policije, da će se ostvariti bolja i kvalitetnija borba protiv korupcije, i u društvu, i u samom ministarstvu, kao i razne druge stvari. Mi smatramo, potpuno suprotno, da će ovaj zakon, ukoliko bude usvojen u ovom obliku koji je Vlada predložila, dovesti do daljeg produbljivanja politizacije policije, jer se ovim Predlogom zakona Ministarstvu daju, ministru daju mnogo veća ovlašćenja, nego što je to bilo ranije, omogućava mu se uticaj na rad policije u istragama, i time smatramo da će rad policije biti pod još većim političkim pritiskom i da će se policija baviti ispunjavanjem političkih i drugih očekivanja ministra, odnosno stranke iz koje ministar dolazi. Mislimo da je to loše u svakom slučaju, bez obzira iz koje stranke dolazi ministar, a imajući iskustvo prethodne dve godine rada ministra policije posebno smo zabrinuti za tu činjenicu.
U tom smislu, interesantno nam je u zakonu o policiji član 14. koji kaže da ministar može da traži, zahteva posebne izveštaje u vezi sa radom policije i drugih organizacionih jedinica ministarstva uz poštovanje operativne samostalnosti u obavljanju poslova policije, a naročito kada policija preduzima mere i radnje u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku. Po nama je potpuno neprihvatljivo da ministar sam traži te izveštaje. Tražili smo amandmanom da to može da uradi samo kada od njega to zahteva tužilaštvo ili sud koji smatraju da policija ne radi ono što se očekuje i da se na taj način štiti integritet policije, štite se istrage koje policija vodi i da će biti omogućen, ukoliko ostane ova odredba zakona, politički uticaj na policijske istrage u toku.
Ono što odlikuje sva ova tri zakona, po našem mišljenju, je mnogo nejasnih definicija, a u smislu da se mnoge stvari ostavljaju na odlučivanje, na propisivanje podzakonskih dokumenata ili, recimo, govori se o novom zakonu o evidencijama koji ne postoji. Da je on danas u paketu, mogli bi vidimo koja su to rešenja, na koji način će policija obrađivati podatke o ličnostima i na koji način će se voditi evidencija. Ovde samo u prelaznim i završnim odredbama stoji da će biti donet poseban zakon. S obzirom da nam idu izbori, tog zakona neće biti minimum šest meseci.
Šta to znači? Po kojim pravilima će ministarstvo u narednih šest meseci voditi evidencije i obrađivati podatke o ličnostima? Šta će se desiti sa onim evidencijama koje trenutno postoje? To su stvari koje su nedovoljno jasne i koje, po nama, moraju pre usvajanja ovog zakona da budu jasno definisane.
I u drugim zakonima postoje opšta mesta. Recimo, Predlog zakona o javnom redu i miru u članu 2. govori da su nadležni organi za održavanje javnog reda i mira MUP, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi. To znači svi organi države, lokalne samouprave. To onda postavlja pitanje, kada gledamo dalje taj zakon koji govori, recimo, o vređanju službenih lica u obavljanju dužnosti, koji su to drugi nadležni organi i da li neki građanin može da potpadne, ne znajući da su i ti državni organi nadležni po ovom zakonu o javnom redu i miru, i eventualno nekim svojim nezadovoljstvom možda uvredi nekog službenika u tim drugim nadležnim organima završi u zatvoru 30 do 60 dana ili možda prođe sa novčanom kaznom od 50 do 150 hiljada dinara?
Mislim da su takve stvari jako opasne, a pozivajući se na iskustvo koje imamo. Taj novi organ koji do sada nije postojao, komunalna policija, imali smo brojne primere nezadovoljstva građana u slučajevima kada komunalna policija reaguje. Bilo je slučajeva kada je bilo fizičkih sukoba i kada je ustanovljeno da je komunalna policija prekršila svoja ovlašćenja. Da li sada građanin, koji se nađe u takvoj situaciji, u sporu sa komunalnom policijom… On bi morao da zna da su to službena lica i da njihovim vređanjem, a ovaj zakon uvredu, odnosno vređanje propisuje da je vršenje radnje kojom se omalovažava ličnost drugog lica. Ovo je vrlo uopšteno. Da li će u tom slučaju građani, koji nemaju kartu u javnom prevozu ili prodaju neke stvari na ulici ili šta se sve dešava u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji kada građani jedva sastavljaju kraj sa krajem, zbog loše ekonomske politike Vlade, morati da plate drakonske kazne od 50 do 150 hiljada dinara ili da završe u zatvoru od 30 do 60 dana?
Da se vratim još malo na Zakon o policiji. Interesantno je da po našem mišljenju se dalje pozicije direktora policije umanjuje. Direktor policije ne postoji čak ni poseban član koji definiše nadležnosti direktora policije govori se samo da postoji direkcija i da direkciju vodi direktor, i to je sve, i onda se govori o nadležnostima direkcije, direktor policije nema specifične i tačne nadležnosti i to je zanimljivo ako gledamo opet, kažem, u ovaj kontekst vremena u kome se nalazimo, gde nemamo direktora policije, gde je on na pola mandata razrešen sa obrazloženjem da je ispunio sve zakonske uslove za odlazak u penziju.
Kada je imenovan pre dve i po godine na mandat od pet godina mi smo znali da će ovaj trenutak da se desi, verovatno su možda čak i tada postojali određeni uslovi za penziju koju gospodin Veljović tada imao, ali ipak je doneta odluka da on bude imenovan za direktora policije i onda neko iznenada zajedno sa usvajanjem ovog zakona poslednjeg dana prošle godine i direktor policije više nije direktor. Imamo v.d. direktora, što ovaj makar zakon koji danas usvajamo ne prepoznaje. Govori se o direktoru, govori se da direktor ima zamenika, nigde se ne govori o vršiocu dužnosti.
Ovaj zakon takođe nigde nema neke rokove, šta se dešava kada prestane mandat direktoru, u kom roku se bira novi direktor, u kom se roku raspisuje konkurs, koliko to sve traje i možemo da dođemo u situaciju da imamo v.d. godinu, dve ili više dana i to je po našem mišljenju loše.
Gledajući situaciju koju imamo danas, koju mogu da razumem ministar možda nije znao kada je na Vladi predložio ovaj zakon, imamo član 253. ovog zakona koji govori o tome da mandat direktora policije, trenutni mandat direktora policije nastavlja da traje i posle usvajanja ovog zakona, pa nama je sada taj član suvišan, jer mi direktora policije nemamo.
Znači, taj član, dobro ja kažem, možda ministar nije znao kada je došao na Vladu da će direktor policije Veljović biti smenjen, pa je predložio zakon s ovim članom, ali onda postavlja se pitanje – šta ministar unutrašnjih poslova zna, ako to nije znao.
Takođe, smatramo da jako loše definisano pokretanje i vođenje disciplinskog postupka kako je ovaj zakon to propisao. Smatramo da je jako loše urađeno da ti postupci, nejasna je procedura kojim se taj postupak pokreće, nejasni su rokovi u kojima taj postupak se vodi i koliko on može da traje, kako se završava i otvara mogućnost direktnog uticaja na pripadnike policije, stalnom pretnjom pokretanja disciplinskog postupka, odugovlačenjem da se taj postupak završi da se time vrši pritisak na pripadnike policije i da se na taj način oni onemogućavaju da rade slobodno i kvalitetno svoj posao.
Mi smo predložili nekoliko amandmana na svaki član koji to definiše. Ono što takođe mislimo da fali, a to iskustvo koje imamo i tu neću da kažem da je to odlika u poslednje dve godine, nažalost to traje jako dugo, a to je tzv. curenje informacija u medije iz policijskih istraga gde se u tabloidnoj štampi pre svega pojavljuju podaci koji bi trebali da budu zaštićeni, odnosno ne bi smeli da budu dostupni javnosti. To ovaj zakon uopšte ne prepoznaje i na kažnjava. Mislimo da tu nešto treba da se uradi.
Na kraju, opet polazeći od iskustva poslednjih nekoliko dana i nekih čini mi se, vidovnjačkih moći koje je ministar stekao, očekivali smo možda neko odeljenje za vidovnjačke istrage, pošto očigledno da neki policijske metode, klasične istrage nisu dovele do razrešenja i otkrivanja počinioca. Na primer, napad na novinara pre godinu i po dana, napad na članicu Saveta za borbu protiv korupcije od pre nekoliko meseci, nemaju nikakve rezultate. Ja vas pozivam ministre da iskoristite te vaše vidovnjačke moći, ili ako ste već nekog angažovali za te stvari, da možda na taj način dođemo do počinioca napada na ove ljude i druga brojna nažalost, krivična dela koja u poslednih skoro četiri godine nisu dobila ni policijski, ni sudski epilog.
Hteo bih da kažem još nekoliko reči o Zakonu o javnom okupljanju. Složićemo se da smo bili u jednom pravnom vakumu nekoliko meseci, da smo znali da odluku suda da se kasni sa donošenjem ovog zakona, ono što hoću da kažem, imao sam priliku da budem na sastanku koje je Ministarstvo organizovalo u Narodnoj skupštini, javnom slušanju o Nacrtu zakona o javnom okupljanju, gde su bili pored nas poslanika i predstavnici sindikata, Zaštitnika građanina, drugih nezavisnih tela, nevladinih organizacija i gledajući ova rešenja iz predloga zakona i rešenja iz tog nacrta, vidim da su se neke stvari promenile. Žao mi je što takvu diskusiju nismo imali u parlamentu, kada je u pitanju Zakon o policiji i Zakon o javnom redu i miru, jer bi sigurno onda došli do nekih kvalitetnijih rešenja, koja sada u zakonu o javnom i redu i miru postoje danas, u odnosu na taj nacrt od pre nekoliko meseci.
Ipak, postoje stvari koje nisu rešene. Sada govorim o situacijama za koje znamo da su se dešavale u prethodnim godinama, to su situacije kada se prijave dva skupa na istom mestu, u isto vreme. Na koji način će se postupati u ovom zakonu, koji će skup biti odobren, a koji neće. Ta stvar nije razrešena. Smatramo da postoje opet te neke nejasnoće, naime, zakon propisuje da se u prijavi skupa navede nekoliko stvari. to su između ostalog vođe okupljanja. I tada sam govorio da mi je taj termin potpuno neprimeren našem zakonu. Mi smo predložili da se taj termin zameni terminom lice za kontakt, jer taj termin vođa mislim da je neprimereno, postoje razne vrste skupova, nekim skupovima ne priliči da njih vodi neki vođa.
Takođe jedna stvar koja se traži i koja je po nama potpuno sporna, kaže – traže se podaci od interesa za bezbednost. To je toliko široko dato, ako to nemate u prijavi skupa i onda ta prijava može da vam bude odbijena, šta su to podaci od interesa za bezbednost koje organizator mora u svojoj prijavi da dostavi policiji da bi skup bio odobren. Mislimo da se na ovaj način na mala vrata organičava ono što Ustav govori, a to je da je okupljanje u Srbiji slobodno i da može da se ograniči zakonom, jedino ako se okupljanjem krše ljudska i manjinska prava i druge slobode ili ugrožava moral. Ili kada skup želi da se organizuje na mestu zatvorenom za javnost.
Ova formulacija koju sam sada ponovio iz Ustava se nalazi u nekoliko članova ovog Zakona o javnom okupljanju i opšte nije razrađena. To su samo opšta mesta. U članu 6. i u stavu 1. i u stavu 3. govori o mestima na kojima se održavanjem okupljanja krše ljudska i manjinska prava. Ne znam kako sama mesta mogu da krše, ili organizovanja na tim mestima? Samo nekom aktivnošću na tom mestu mogu da se krše prava, ne samo činjenica da će neko da dođe na neko mesto. Mesta ne mogu da krše ljudska prava, barem po našem mišljenju.
Tako da smatramo da su i u ovom zakonu potrebne intervencije kako bi se što je moguće više ostvarila namera ustavotvorca, to su građani Srbije, koji su izglasali ovaj Ustav 2006. godine, da je pravo na okupljanju u Srbiji slobodno, gde se može ograničiti samo u određenim situacijama kada se krše druga ljudska, manjinska prava i slobode ili ugrožava moral i da ovaj zakon, ovako kako je napisan je nedovoljno jasan, ostavlja puno prostora da u nekom budućem periodu ministarstvo ne odobrava skupove, da odobrava određene po političkoj liniji, a da zabranjuje neke druge zato što se ne dopada onaj možda ili ideje onog, koji saziva takav skup ili organizuje takav skup, ima.
Zato smatramo i ne možemo da podržimo ni jedan od ova tri zakonska predloga, dok ne vidimo odgovor Ministarstva na naše amandmane. Hvala.

Reč ima ministar.

Hvala.
Moram samo da obavestim narodne poslanike i javnost da ovaj zakon nismo čekali. Nije bilo potrebe nešto sačekati. Mi smo na ovom zakonu radili, konsultovali se i u velikoj meri mišljenja Evropske komisije se odložilo da se ovaj zakon u prethodnoj godini nađe pred narodnim poslanicima i da o tome razgovaramo i ranije.
Što se mene tiče, mi smo prošlog proleća imali raspravu sa narodnim poslanicima o tekstu zakona. Mi smo bili spremni u junu, ali znate, ako hoćete da idete putem evropskih integracija, onda neka pravila važe i u tom trenutku morate da igrate po tim pravilima, ako hoćete da budete deo nekog većeg tima.
Što se tiče politizacije policije, ništa manje tačno nisam mogao da čujem o tekstu ovoga zakona, pošto, dok su neki drugi bili na vlasti, donet je zakon i nikad se nije menjao do ovog trenutku po kome ministar i dan danas unutrašnjih poslova vodi pretkrivični postupak. Ministar unutrašnjih poslova vodi pretkrivični postupak. Gde ćete veće politizacije policije, ne tužilaštvo. Ministar danas može da povede pretkrivični postupak po aktuelnom Zakonu o policiji. Nijednu rečenicu o tome nismo čuli, dok su neki drugi bili na vlasti. Ni jednu rečenicu, pa da kažu – ljudi ovo nije dobro,nije dobro da ministar vodi pretkrivični postupak, to treba da radi tužilaštvo, ili sudovi pre toga. Ne, tada je to bilo odlično, pošto su se tada vodile neke druge istrage, pa je bilo dobro da se to tako radi.
Mi to sad pravo i ministru i svakom narednom ministru ukidamo, pa imamo, pa imamo mogućnost da ministar po aktuelnom zakonu, koji isto tako nikada nije smetao, ima mogućnost vanrednog unapređenja koliko mu padne napamet. Ministar može da vanredno unapredi svakog pripadnika policije u svakom trenutku, bez ikakvog kriterijuma. Gde je tu karijerno napredovanje? O čemu se tu radi ljudi? Sada to menjamo, ministgar više, ne ministar nego niko više nema mogućnosti vanrednog napredovanja u policiji. To se ukida u policiji.
To se ukida u potpunosti jer gde je suština karijerno napredovanja ako neko preskoči to što je bilo potrebno za taj sledeći rang i neko ga samo izvuče iz šešira? To je nemoguće.
Sijaset drugih stvari. Ministar, ne da smo ovim zakonom smanjili ovlašćenja ministra nego je to zaista drastično. Šta je smetalo? U članu 14. kaže se da ministar poštujući operativnu nezavisnost policije, pogotovo imajući u vidu istrage koje se vode po Zakoniku o krivičnom postupku, može da zatraži posebne izveštaje. Naravno da može. Zamislite da razgovaramo o stanju bezbednosti saobraćaja i da ja ne mogu da zatražim od policije kakvo je stanje saobraćaja na putevima u ovom trenutku, nego da čekam da mi tužilac ili sudija kažu – možete da zatražite stanje u izveštaju od policije. Naravno da mogu da zatražim izveštaj od policije. Odgovaram za rad ministarstva. Ja odgovaram pred vama, vi ste me izabrali, građani su glasali za nas, za neke više, za neke manje, ali su građani dali poverenje Narodnoj skupštini koja je izabrala nas.
Takođe, finansijski aspekt i rad ministarstva. Ljudi to stalno zaboravljaju. Od toga živimo. Ne može se razbacivati novac kako kome padne napamet. Za to je odgovoran ministar unutrašnjih poslova u MUP-u, a drugi ministri u svojim ministarstvima. Mora da se zna da li će upotreba određenih jedinica, način upotrebe iziskivati dodatne troškove, da bi se to planiralo i budžetom. Ako imate vanrednu situaciju, što je u MUP-u specifično ili specifičnije od drugih ministarstava, potrebno je sagledavati koliko će to novca građane Srbije koštati za tu specifičnu aktivnost. Tu je zakon vrlo jasan.
U članu 14. kaže da je pored prava i dužnosti kojima se uređuje rad državne uprave, ministar u skladu sa odredbama ovog zakona može da zahteva poseban izveštaj u vezi sa radom policije i drugih organizacionih jedinica ministarstva uz poštovanje operativne samostalnosti u obavljanju poslova policije naročito kada se preduzimaju mere i radnje u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku.
Dakle, vrlo je jasno, nikakve politizacije, ali reda, odgovornosti i kontrole ima. Dok je država organizovana na takav način da ministarstvom rukovodi ministar, on mora da ima informacije o radu svog ministarstva. Ako nije potreban državi ministar, država može da ukine ministre unutrašnjih poslova. Direkcija policije može da bude i bilo je takvih sistema gde je Direkcija policije posebna organizaciona jedinica Vlade koja je pod Vladom i Vlada upravlja njom. Ali i tada oni nekome polažu račun, nekome ko je izabran i tada ne može da bude policajac sam i da radi šta mu padne napamet, sam sebi donosi propise o finansijskim sledovanjima, sam sebi piše naloge, sam troši novac za vozila, gorivo itd. Ima neko ko to u državi mora da predvidi, pošto je to deo budžeta Republike Srbije. To pravo je nešto što je odgovornost i obaveza.
Ovaj zakon dramatično je smanjio ovlašćenja ministra i nadležnosti ministra i stavio dramatično veće nadležnosti direktoru policije. Direktor policije radi apsolutno sve i kaže – Direkcija policije kojom rukovodi direktor policije, apsolutno rukovodi direktor policije, izrađuje stratešku procenu o javnoj bezbednosti, donosi strateške planove policije, učestvuje u izradi kadrovskog plana i programa stručnih obuka u usavršavanju i saradnji sa organizacionim jedinicama nadležnim za upravljanje ljudskim resursima, usklađuje i usmerava rad policijske uprave i organizacionih jedinica u sedištu, vrši kontrolnu i instruktivnu delatnost rada policijske uprave i organizacione jedinice u sedištu, neposredno učestvuje u obavljanju određenih složenijih poslova iz delokruga policijskih uprava, obezbeđuje sprovođenje međunarodnih ugovora, obavlja poslove međunarodne operativne saradnje, stvara potrebne uslove za održavanje i podizanje osposobljenosti i spremnosti policije za delovanje u stanju povećanog rizika u vanrednim situacijama itd, radi na rešavanju statusnih pitanja građana u izdavanju javnih isprava iz svog delokruga, u policijskim poslovima doprinosi bezbedonosno-policijskoj i nastavno-naučnoj aktivnosti.
Nema šta ne radi. Apsolutno svu ulogu u policiji ima direktor policije i to je vrlo jasno u ovom zakonu.
Što se tiče dela vezanog za vređanje, do sada je vređanje bilo krivično delo. Moram da obavestim da je godišnje bilo između 6.000 i 7.000 postupaka koji su se vodili po ovome i moglo je da se ode u zatvor, ali da li će se otići u zatvor i sada i juče i za sto godina odlučivaće sud, ne policija. Ko ide u zatvor, a ko ne ide u zatvor odlučuje sud. Do sada je to bila krivica, krivično delo. Sada je to prekršaj. Mi time smanjujemo nivo odgovornosti za takvu vrstu prekršaja. Više ne gonimo nikoga krivično za to.
Isto je tako mogao da bude osuđen i da plati kaznu i da ide u zatvor, samo što je tada to bilo krivično delo. Danas predviđamo da to bude prekršaj.
Što se tiče rada svake organizacione jedinice i inspekcijskih službi, pa i Komunalne policije, za to treba da odgovaraju oni rukovodioci koji se time bave. Komunalna policija sa policijom nema nikakve veze. Komunalna policija se obrazuje u jedinicama lokalne samouprave i ima određenih dodirnih delova rada sa policijom u smislu određene kontrolne funkcije, u smislu javnog reda i mira, ali policija sa rukovođenje Komunalnom policijom nema nikakve veze i ne možemo da odgovaramo za ono šta neko radi.
Za svakog ko prekrši zakon postoje sankcije, postoji sud i to je potpuno normalno i primereno. Nažalost, ne postoji odeljenje za vidovnjačke istrage, ali ima Odeljenje za istragu korupcije, ima posebna služba za borbu protiv organizovanog kriminala. To mi je važno da znate. Ministarstvo unutrašnjih poslova će na tome posebno insistirati.
Žao mi je što se jedno ime vrlo retko pominje u ovoj Narodnoj skupštini, a to je ime Milana Panića. Podsetiću vas, Milan Panić je novinar koji je ubijen 2001. godine. Milan Panić je ubijen 2001. godine, novinar iz Jagodine i znate li šta je najveća sramota – da do 2012. godine niko nije tražio listing telefona tog čoveka u trenutku kada je ubijen.
Tolika je zainteresovanost bila tih režima da utvrde ko je ubica Milana Pantića, da ni osnovne istražne radnje nisu sproveli. E, to je sramota koja je obeležila sve od njegovog ubistva 2001. do 2012. godine, i to i jeste sramota. Kada ti ljudi pričaju o pravima novinara i kada se oni zabrinu za novinare, ja iskreno sumnjam u njihovu dobronamernost i iskreno sumnjam da to rade iz bilo kojih, osim iz političkih razloga. Da su bili iskreni, tražili bi pravdu i za Milana Pantića, da je to tako bilo, ali nije.
Što se tiče javnog okupljanja, da li će se javni skup, to je novina zakona i mislim da ljudi to ne razumeju dobro, novina u zakonu je da sada sud konačno odlučuje hoćete li moći da imate javni skup ili ne, a ne MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova može, iz svojih razloga koje procenjuje da se nisu stekli uslovi za održavanje, da vam zabrani skup. Žalite se sudu i sud vam u najkraćem mogućem roku npr. odluči da možete da održite skup. Sad sud odlučuje o tome, to je suština zakona, a ne MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova ima u prvom stepenu svoj stav koji može biti i drugostepenom, ali suština je sudska zaštita. To je suština napretka. Za vreme nekih drugih su odlučivali oni, a mi smo to sad prepustili sudu i tu je razlika. Vidi se ko je želeo demokratizaciju, a ko to nije želeo. Na kraju krajeva, zna se ko je imao većinu u ovoj Narodnoj skupštini i ko je mogao taj zakon da promeni u svakom trenutku.
Što se tiče skupova, mi moramo da prikupimo, naravno, podatke od interesa za bezbednost koji se tiču bezbednosnih provera. Zato smo i tražili neko vreme jer, znate, ne možete imati određenu bezbednosnu proveru gde se podaci prikupljaju za sat vremena. Onda bi to govorilo o ozbiljnosti ili o nameri da to u stvari uopšte i ne uradite. Ali, veoma je važno da je javno okupljanje potpuno slobodno i veoma je važno da imate mogućnost spontanog okupljanja. Dakle, sve ono što do sada nismo imali mogućnost da imamo, sada imate i spontano okupljanje i potpunu slobodu javnog okupljanja.
Ne može se okupiti ispred vrtića, ne može se okupiti ispred škole, ne može se okupiti ispred postrojenja za proizvodnju vode ili struje i ne vidim zašto bi se neko, osim ako nema zlu nameru, tu i okupljao. Šta će neko ispred vrtića? Šta će neko ispred mesta gde rastu naša deca? Nema šta tu da se okuplja. Neka se okuplja ispred Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava, neka dolazi na trgove, neka dolazi u parkove, neka dolazi gde god hoće, i to ovaj zakon u potpunosti omogućava. Ovo je veoma liberalan zakon o okupljanju. To je rekao i kolega Čotrić kada je govorio i dobro uočio. Dakle, u odnosu na sve zakone do sada, ovo je apsolutno najliberalnija postavka.
Taj dolazak na određeno mesto, da li neka mesta mogu da vrše povredu određenih ljudskih prava? Mogu, ako se radi recimo o verskim objektima i ako oni koji sazivaju skup sa određenim sadržajem vređaju verska osećanja vernika te verske zajednice. Ne možete doći ispred Crkve Svetog Marka, a da je sadržina skupa takva da vređa veru, npr. pravoslavnu veru, ili da idete ispred džamije, a imate neki potpuno drugi sadržaj, ili ispred sinagoge ili bilo koje druge verske zajednice. E, to je mesto koje može da uvredi nekog i da povredi njegova prava. Ako hoćete da organizujete skup koji je potpuno svojim sadržajem suprotan toj religijskoj grupi, nemojte ići ispred njihovog verskog objekta, jer će to onda reći da imate samo nameru da ih uvredite. Nemate šta tamo da tražite. Idite na saobraćajnicu, idite na javno mesto, idite gde god želite, ali nemojte na mesto koje vređa druge ljude. Nema smisla. Ovo je zemlja koja želi da poštuje i verska i sva druga prava građana.
Dakle, ovo je veoma liberalan zakon, zakon koji će omogućiti da građani imaju mogućnost da se potpuno slobodno i mirno okupljaju, ali zakon koji će zaštititi javni red i mir i koji će omogućiti da ta prava ne ugrožavaju prava drugih građana, jer to ne bi bio onda cilj zakona koji donosimo. Hvala vam.