Da ste to vi.
Zahvaljujem onda, izvinite što nisam reagovala. Hvala vam što ste mi pomogli, uzdržala sam se.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri, dragi gosti, biću vrlo kratak.
Reklamiram čl. 103. i 104. Ne tražim da se o tome glasa, cenim što je gospođa predsedavajuća bila tolerantna. Pomešana je replika sa povredom Poslovnika. Narodni poslanici imaju pravo na povredu Poslovnika ali nemaju pravo da to pravo zloupotrebljavaju. Ali, cenim popustljivost gospođe predsedavajuće, jer su se mnoge stvari razjasnile. Nisam pričao o dijagnozama, ali kada bi već pričao to bi bio bežitis od vojske. Hvala.

Hvala.
Predsednik Vlade je hteo da se javi još posle Marijana Rističevića. Izvolite.

Samo dve reči koje govore o tome kakvu to Srbiju želimo.
Samo ste donekle u pravu gospodine Rističeviću, iz mog ugla naravno, ne mislim da ste sasvim u pravu kada govorite o pritiscima koji dolaze iz različitih medija i o tome ko je političar, ko je novinar, itd.
Naime, novinari imaju pravo da imaju svoj politički stav. I nije problem da se neki raduju i onome kada neko izgovara „Vučiću pederu“ ili „Gašiću ološu“, sve je to uredu. Ne mislim da to treba da naiđe na neku posebnu osudu. Samo što mislim da to treba da dobije, da to ljudi treba da vide, tek da onda bude jasno da nije reč o želji da se neko objektivno informiše, već da se izrazi taj politički sud i to je u redu. To imate pravo svuda u svetu, u Engleskoj imate dan posle izbora - polovina novina su bele, veoma su srećni što je pobedio Kameron, polovina izađe sa crnom naslovnom stranom. Nije sporno, ali tamo svi znaju za koga piše „Gardian“, za koga piše „Tajms“, za koga piše „Dejli Miror“, za koga pišu svi drugi. Dakle, tamo čak i ne pokušavaju da kažu da nemaju svoj politički stav, kao što je to kod nas neretko slučaj, a imaju ga jasnije izraženo nego što je u tim zapadnim demokratijama.
Mislim da mi treba da pokazujemo, i tu i sebe neretko uhvatim, uvek mnogo više poštovanja prema novinarima, prema tim ljudima, bez obzira na to da li nam to nekad prija ili ne. Tako da, znam i sam da nisam jedanput pogrešio, zato što sam polazio od toga, Marijane, da znam kakve su političke namere i kakve su političke želje nekog od tih ljudi i onda sam ulazio nepotrebno u tu vrstu političkih rasprava. Čovek je, svako od nas je običan i ima svoje emocije, ali ono što ne sme da se dogodi, to je da to pređe granice pristojnosti i mi ne smemo da odgovorimo istim rečnikom kada nam kažu – Vučiću ološu, pederu, Gašiću ološu, kako god već da kažu, nije ni važno. Dakle, ne smemo da izgovaramo iste reči i mi moramo da pokažemo da smo drugačiji. Bez obzira što smo bezbroj puta pravili greške, današnja sednica Vlade je upravo prilika da pokažemo šta je to i kako to drugačiju i pristojnu Srbiju u budućnosti želimo.
Danas već nekoliko puta pojedini poslanici govore – pitajte premijera da li neko da dobije reč ili ne. Nisam se nijedanput okrenuo prema Maji Gojković. Ona jeste moja stranačka koleginica koju izuzetno poštujem, vrlo snalažljiva. Ona je dobar, ozbiljan pravnik, ona je žena koja dobro obavlja svoj posao i ona ima svoje zadatke i svoje dužnosti, kao što ja imam svoje zadatke i svoje dužnosti.
(Zoran Živković: Dobacuje.)
Izvinite što sam vas prekinuo. Hvala vam što ste mi dozvolili da nastavim.

Molim vas, nemojte da dobacujete.

Toliko o pristojnosti.

Molim vas, gospodine Živkoviću, nemojte da dobacujete.

Ali, da u pravu je… Dobro je da ovo ljudi u Srbiji čuju. Zamolio sam ih da prekinu sa razgovorom i dobacivanjem. Čuli ste na koji način, a onda je čovek koji je malopre tražio reč rekao kako mu ja dobacujem. Svi ste uostalom videli šta sam izgovorio.
U pravu ste, kada onaj koji govori i koji koristi mikrofon, verovatno je to dobacivanje, zato što ste vi centar sveta pa to niko ne sme da prekine. Još jedanput se izvinjavam što sam vaš veoma značajan razgovor prekinuo na sekund i hvala vam što ste mi dozvolili da nastavim.
Nastavićemo mi, gospodine Živkoviću, upravo zbog takvog vašeg ponašanja i posle tih izbora i posle mnogo čega drugog, a nisam siguran da će građani ikada poželeti takvu politiku prošlosti, a politika prošlosti je ta da vi meni govorite ko treba da bude uhapšen ili ne. To je posao za tužioca. To je posao za policiju. Ne treba ja da dajem bilo kakve iskaze po tom pitanju i zato nisam u stanju da vam odgovorim ni pozitivno ni negativno na vaše pitanje – da li ima nešto ili nema. To da li ima nešto ili nema, na to odgovor uvek daju nadležni državni organi. Tako će i u tom, i u svakom drugom slučaju tužilaštvo, policija, sudovi dati svoj odgovor. Tako funkcioniše pravna država. Moralo bi, i siguran sam da će, u budućnosti da funkcioniše još bolje, ali u prošlo se vraćati nećemo. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Gospodine Živkoviću, nemate pravo na repliku. Nisu ispunjeni uslovi.
(Zoran Živković, s mesta: Direktno me pomenuo. )
Gospodine Živkoviću, ja veoma dobro čujem. Gospodine Živkoviću, predsednik Vlade je upotrebio vaše prezime, nije u negativnom kontekstu. Za razliku od toga što ste vi čitavo vreme dobacivali i vređali, gospodine Živkoviću, a u Poslovniku nema odredba da neko ima pravo na repliku ako nepristojno dobacuje i vređa, tako da se nisu ispunili uslovi za repliku, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, uvaženi predsedniče Vlade, gospodo ministri, danas je pred nama, narodnim poslanicima, zahtev za razrešenje ministra vojnog, zahtev za razrešenje ministra koji je moj lični prijatelj i dugogodišnji saradnik, i iako je u prepodnevnom radu gospođa Dubravka Filipovski objasnila razloge zbog kojih će moja stranka Nova Srbija nerado podržati ovaj zahtev predsednika Vlade za razrešenje, ali prosto nisam mogao da se danas ne javi za reč i da ne kažem par stvari i o gospodinu ministru Gašiću, a i uopšte o ovoj našoj današnjoj.
Najpre, gospodin Gašić je bio dobar i uspešan i privrednik i gradonačelnik, odnosno predsednik opštine Kruševac i odličan ministar Vojske Republike Srbije. Ono što hoću da podvučem na samom početku svoje rasprave jeste jedna tema koja se nekako čitav dan ovako, moram da kažem, i podmeće u ovoj Narodnoj skupštini, a to je nažalost taj nesrećni slučaj i pad helikoptera.
Uvaženi narodni poslanici i predsedniče Vlade, bio sam jedan od poslednjih koji je video tu bebu iz Novog Pazara, video te ljude koji su je pratili u tom sanitetu, jer sam tog dana bio na sednici skupštinskog Odbora za poljoprivredu u Novom Pazaru i vraćao sam se iz Novog Pazara ka Topoli. Ono što posebno hoću da napomenem, jeste veliki odron koji se desio u Bogutovačkoj Banji ispred Kraljeva i moje vozilo je bilo odmah ispred tog saniteta.
Ovo samo govorim zbog građana Republike Srbije koji gledaju ovaj prenos, govorim zbog srpske javnosti, da se zna da bih i ja, a verujem i bilo ko od poslanika da su bili na mestu ministra Gašića i da je dobio poziv i zamolnicu da se podigne helikopter i da tu bebu preveze za Beograd, da bi svako od nas to učinio.
Moram još da napomenem, jer nekako iz ove rasprave koja je bila u prethodnim satima proizilazi kao da je to moglo autom da se uradi, kao da nije morao da se podigne helikopter i da se desi nažalost to što se desilo kasnije, a to je da sedam ljudi nastrada. Još jednom da ponovim, ja bih, verujem i bilo ko od narodnih poslanika iz ovog parlamenta, isto to učinio.
Druga tema koju hoću posebno da pomenem na današnjoj raspravi jesu rezultati koje je ministar Gašić postigao u svom ministarstvu, a ti rezultati se pre svega ogledaju u nečemu što je i moja uvažena koleginica gospođa Obradović pomenula, a to je izvoz i to su rezultati namenske industrije Srbije, gde je izvoz dostigao već nekih 750 milijardi dolara, a verujem da je bilo do kraja mandata gospodinu Gašiću još dve godine da bismo dostigli cifru od milijardu evra.
Dok ova rasprava traje, gospodine predsedniče Vlade, dobio sam jedan mejl od radnika „Petra Drapšina“ iz Mladenovca, čija je kovačnica bila nekada i radila za namensku industriju, odnosno za SDPR.
Nažalost, to je jedna fabrika koja je takođe žrtva ove nesrećne privatizacije i ove tranzicije, a svi znamo ko je Zakon o privatizaciji doneo. Ali, moram da naglasim da i ti ljudi očekuju pomoć. SDPR je već delove te fabrike uposlio i zaposleni, radnici i uopšte čitava ta sredina u ovom centralnom delu Šumadije očekuju pomoć i od novog ministra koji će obavljati tu dužnost, Vujovića, i pre svega od čitave Vlade, da se ljudima pomogne i da se proširi delatnost namenske industrije, da ovi ljudi dobiju posao i da se ovi ljudi zaposle.
Ono što je takođe važno, zbog malo vremena na samom kraju to moram da napomenem, a to je ogromna haranga koja se podigla protiv ministra Gašića. Ja sam imao privilegiju da se tog dana i kasnije čujem sa gospodinom Gašićem i da shvatim da je razumeo, da se izvinio. Evo, to smo i čuli od naših dragih dama, koleginica ovde u Narodnoj skupštini. Ali, očigledno da to sve nije bilo dovoljno, da je bila potreban jedan ogroman medijski pritisak, jedna haranga. Iskreno verujem da je to i povezano sa mnogo činilaca, a jedan od njih koji posebno hoću da napomenem jeste pre svega vojna neutralnost Srbije. To je nešto gde je ministar Gašić istrajavao, a to su i zajedničke vojne vežbe sa Rusijom. To je nešto što mnogima nije odgovaralo.
To smo, nažalost, prethodnih dana čuli i u Evropskom parlamentu, i to upravo od onih poslanika koji nisu prijatelji Srbije. To je nešto što ja molim i u ime svoje stranke Nove Srbije, da i ova Vlada i buduće vlade istraju, a to je da ne zaboravimo naše vekovne prijatelje, da istrajemo na vojnoj neutralnosti. Sa time pre svega hoću i da završim ovo moje obraćanje, da pre svega gospodinu Gašiću poželim svaku sreću. Biće prilike da se vrlo brzo ponovo vidimo. Biće gospodin Gašić na nekakvim novim javnim funkcijama već za par godina. Ja se iskreno radujem toj saradnji. Hvala puno.