Molim vas, poštovana predsednice, upravo je iskoristio istu sintagmu kao i kada je tukao onu ženu u Narodnoj skupštini, umesto „gde bežite“ – „gde bežite“. Isto je vikao i na nju, uzbuđujući se, onda je udario u rame, isto je to pomislio i sada.
Ja ne bežim nigde i ne bežimo nigde, pa i ne bežimo nigde. Mi govorimo…
(Boško Obradović, s mesta: Što ne nastavite sednicu?)
Pa, sednica traje do 21 sat. Rekla je predsednica Skupštine danas.
(Boško Obradović, s mesta: Ima još 10 minuta.)
Nemate, ja govorim, kao što ste primetili, a vi me prekidate.
Dakle, pošto smo ustanovili da ne bežimo, nego da ćemo da ostanemo ovde, a doći ću i sutra da ne bismo bežali i sutra, nego da vas naučimo šta je civilizovano ponašanje, i ovo nije kafana da biste vi pregovarali i vikali kao što ste u kafani navikli da vičete, što je u redu, imate pravo kad platite, ali ovo nije vaša Narodna skupština da biste imali pravo da se ponašate suprotno Poslovniku i svim pravilima, ali me strašno zabavljate i ne bih propustio taj veoma mudri napad sutra koji će da rasturi i pocepa u paramparčad sve naše ideje, a ovaj budžet da o njemu ne govorimo.
Mogu da mislim kakve će to reči da budu od Sartra do Seneke. To se neće znati da li je više citiran Pekić ili Andrić, ako ste ijedno delo ijednog od njih, ali hajde… Dobro je naše školstvo, dobar je naš prosvetni sistem. Računam, Šarčeviću, da su ga naterali bar jednu knjigu da pročita.
Dobro, da mi sad pogledamo gde bežimo, da mi pobegnemo u ozbiljne stvari, da mi u te ozbiljne stvari pobegnemo i da kažemo sledeće.
Što se građana Srbije tiče, ja mislim da su oni videli šta izaziva najveću nervozu. Umesto kao u normalnim zemljama kada opoziciji pomenete izbore, oni skaču od sreće.
(Boško Obradović, s mesta: Umesto opoziciji da date reč, vi prekidate rad.)
