Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ne znam zašto ste tako pasivni u ovoj raspravi. Stiče se utisak da je Skupština postala mesto na kome je moguće izgovoriti bez ikakvih posledica nešto što je nemoguće na bilo kom drugom mestu. Pa, zamislite ako argumenti koje slušamo u ovoj diskusiji postanu argumenti koji treba da regulišu, recimo, svakodnevni život i poslovanje ljudi u sektoru privrede kojim se vi bavite. Vi morate da odgovorite na neka pitanja na koje je život već dao odgovore, da ponovite te odgovore. Da ponovite kakva je sudbina ideje da se u Srbiji može razvijati kolhos u 21. veku, a to je pravo ime za kombinate. Da ponovite kako će se završiti svaka ambicija da država pravi svoje bankarstvo. Da kažete istinu o onome što se u ovom društvu desilo, bez ikakvih ambicija da sada lepimo jedni drugima etikete, besmisleno je to.
Vreme je faktor. Ako nismo raščistili sa Miloševićevim devedesetim onda kada je to imalo smisla posle 5. oktobra, a nismo, danas je potpuno besmisleno prelaziti preko svega onog što je u međuvremenu postalo nesporno. Pa, sami ste rekli kako izgleda prosečno domaćinstvo kada se govori, recimo, o stočarstvu. Od jedne krave do četiri krave. Pa, hoćemo li sa takvom poljoprivredom da zadovoljimo potrebe našeg društva, a naspram sebe imamo „Kempinu“ ili „Nestel“? Zašto ne kažete istinu, što je došlo…
(Narodni poslanik dobacuje s mesta.)
Pričaću ti o „Fidelinci“, naučiću te i o tome nešto, zato što radim i od toga živim, ne živim od blebetanja.
Znači, što ne kažete zašto je došlo do povećanja proizvodnje mleka u EU? Zato što je posle 45 godina Evropska komisija ukinula penalizaciju za proizvodnju mleka preko propisanih kvota, jer mi ovde zagovaramo komandnu ekonomiju. Hoćemo komesare ovde da uvodimo? Hoće biti prirodan otkup žita i svega drugog?
Ovo je 21. vek. Kada govorimo o agraru, mi govorimo, nažalost, o socijalnom problemu koji uništava ovo društvo i ljude koji su njegov sastavni deo. To nije biznis. U Americi jeste. Znate kako ih tamo zovu? Crveni vratovi. Zato što su stalno na suncu. Zbog toga su izmislili i džojstik i lasersko navođenje i klimu i muziku u traktoru i posed od sto hektara da bi to sve imalo smisla, jer mora biti ekonomski održivo. Koliki je prosečan posed u Srbiji, ne govorim za Vojvodinu, nego za Srbiju? Tri, četiri hektara, ispod tri, sad zavisi. Pa, kako na tome može ekonomski da se opstane? Ne može. Hoćete vi to sami da rešite? Pa, nećete. Jel oko nečeg treba da se dogovori ova Skupština? Hajde makar više da ne dokazujemo na seljaku da je materija neuništiva.
Četrdeset posto stanovništva nam živi na selu. Kakav je to život? Kakvo je obrazovanje na selu? Kakva je zdravstvena zaštita na selu? Kakav je kulturni život na selu, taj koji ima ideju da se ljudi vraćaju na selo? Šta ga čeka na tom selu? Valjda postoji neka ozbiljnost. Mi smo ovde došli da bi rešavali probleme. Jel postoji neka zemlja koja ima razvijen agrar bez subvencija? Imamo primere zemalja koje izvlače maksimum iz te podrške i onih koji baš ne funkcionišu. Pa, kako izgleda naša politika subvencija? Ja se sećam jedne izborne kampanje, nije bila tako skoro, kada je politika subvencija bila takva da se podržavalo domaćinstvo, a ne onaj ko je proizvođač, zbog toga što ne glasaju krave. Onaj ko ima sto krava i onaj ko ima jednu dobiće istu subvenciju po domaćinstvu, jer se tako kupuju dva glasa ili 20, koliko tu već živi. To moramo da menjamo. Tačno je ovo što je rekao jedan od prethodnika kada je pomenuo tu vrlo konfuznu politiku koja se vodi u agraru. Nije samo osobina Vučićeve Vlade, ali je veoma loše što je tako to lutanje.
Četiri ministra za pet godina. Hoćete da vam kažem kako je bilo pre toga? Bio je Veselinov dve godine, pa je onda bio Stojan Jeftić, pa je posle bila Ivana Dulić, pa njen zamenik Živko, pa je onda došao Sloba Milosavljević, pa posle Slobe Milosavljevića Dušan Petrović, bio je Dragin. Zamislite sada čoveka koji živi u polju, koji radi i koji treba da shvati da postoji tu neki plan, da postoji plan i da ova zemlja zna šta hoće sa agrarom. Rekao vam je poslanik iz DS – pa mi smo 2007. godine prvi put došli do nekog viška u našem agraru. Do tada se stezao kaiš. Zašto je to tako? Možda zbog toga što nije sprovedena komasacija 50 godina.
Vi danas imate, i to su fundamentalni problemi i to moramo da rešavamo, nije tačno da „Tenis“ samo u Srbiju želi da dođe. To je multinacionalna kompanija praktično. Jeste privatni vlasnik, ali karakteristike te kompanije su globalne. Zato što je svako nacionalno tržište, u agrarnom smislu, saturisano, zatvoreno, pa i naš agrar beži, ne može ovde da se zadovolji, pa i „Fidelinka“ ide u Bosnu, i na Kosovo, i u Crnu Goru, i u Albaniju, i u Makedoniju, pa gleda kako da stigne u Skandinaviju i bude konkurentna američkom brašnu koje se tamo prodaje. Ne možemo da opstanemo ako smo sami sebi okrenuti. U našem je interesu da dođe ovde „Tenis“. Naravno da treba sve kontrolisati, ali je u interesu da dođu ovde ljudi koji imaju znanje i imaju potencijal da, podižući svoje performanse, podignu performanse čitave industrije.
Recite mi jednu ozbiljnu kompaniju u Srbiji, ne agrarnu, nego kompaniju, a za agrar je to posebno važno, koja može da prati šta se dešava u svetu, a da nema strane konsultante. Kako možemo da razvijamo svoje voćarstvo, da, recimo, hoćemo da hranimo Rusiju svojim voćem? Kako možemo u tome da budemo efikasni ako ne pratimo i ne znamo šta se u svakom trenutku dešava u svetu? Poješće nas konkurencija. Svaki ozbiljan izvoznik ovde to već radi. Mi sad učestvujemo u parlamentarnoj raspravi, koja je sve, samo ne nešto što mora da bude ozbiljno. Vi ste dužni da stavite tačku na to. Kakva državna agrarna banka? Pa, mi nemamo problem sa tim. Mi imamo problem sa činjenicom da su naše banke pune novca, pune, da plaćaju negativnu kamatu za taj novac, a da nisu spremne da ga ulože u posao. Zbog čega? Strašno su konzervativne i pamte i ne žele nikakav rizik da preuzmu. Zašto tako mogu da se ponašaju? Zbog toga što je privredi i država konkurencija.
Pomenuo sam vam pre neki dan kako teče ta jesenja setva. Reći ću vam, u tri dana vam skoči na tržištu pšenica, sa 15 dinara ode na 18,5. Da promenite cenovnik u lancu, potrebno vam je mesec dana. Nije to hrvatski lanac, znači, ni „Merkator“, ni „Idea“, ni „Roda“, nije to Todorićev hir. Pa, u našem interesu je valjda bilo da ovde dođu pa da dobijemo konkurenciju, kao što nam je u interesu da dođu i svi drugi i da uslugama zaslužuju naše poverenje. Uostalom, ako se uvodi taj kriterijum podobnosni, pa, iza Todorića je Sberbanka, koliko ja znam. Oni su dali 600 miliona evra za investiciju koja je njemu bila potrebna, da bi i dalje mogao da razvija svoje poslovanje. Pa, zašto je Todorić dobar Rusima, a nije dobar nama ovde u Srbiji, a pritom nam se Rusija svakog dana sugeriše kao spas i izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo? Pa, dajte nešto da učimo od tog sveta. Pa, Putin je pre četiri-pet dana prodao 20% „Rosnjefta“ Katarima i Amerikancima, 19,96%, a pre toga isto toliko „Britiš petroleumu“. Znači, on je prodao 40% najjače nacionalne kompanije strancima, a ovde je strani kapital problem.
Onda da idemo dalje. Vi to vrlo dobro znate. Recite mi – na čijim posedima su najveći prinosi? Čije zemljište je najbolje i najefikasnije obrađeno? Gde postoji kontinuitet u proizvodnji? Da li su to oni koje ovde pežorativno nazivamo tajkunima ili su ljudi koji pokušavaju da prežive tako što licitiraju zemlju iz godine u godinu? Mi ako hoćemo da budemo konkurentni, ako hoćemo da nahranimo ovu zemlju, pa nije sad spuštanje carina ili, recimo, politika vancarinske zaštite i vaših prelevmana, tako smo i mi štitili 2003. godine i Živković je bio premijer, kada su od nas u toku pregovora u Fizibiliti studiji tražili da se vratimo na politiku kvota u industriji šećera, kada je cela zemlja likovala optužujući nas zbog one izmišljene „šećerne afere“, koja je zapravo bila posledica činjenice da se performansa u našoj industriji šećera podigla za tri godine sa 60.000 tona na preko 200 i otišla dalje da se razvija u međuvremenu. To je bio problem za Francuze i za Holanđane. Ali, tada nije bilo patriotizma kome je moralo biti mesta u tom trenutku, pa reći – mi štitimo svoju privredu. Ne, nego smo svi kriminalizovani zbog toga što smo razmišljali o interesu zemlje i nismo dozvolili da se vratimo na politiku kvota.
Recite mi vi sada, kad pogledate tu mapu Srbije, kako mislite da razvijate agrar bez komasacije, bez ukrupnjavanja poseda? Piše na papiru da neko obrađuje 500 hektara. Na koliko parcela? Na 30, 40, zavisi. Kako možete da organizujete sistem navodnjavanja? Kako može da bude efikasan u svom poslovanju? Šta je strašan problem danas za poljoprivrednog proizvođača, ne govorim za neku kompaniju? Nema izvesnost u poslu kojim se bavi. Svake godine mora da licitira za zemlju. Dajte da se dogovorimo da kažemo – ljudi, okej, na deset godina zakupljujete zemlju. E, onda će neko uložiti u poljoprivrednu mehanizaciju. Nije nam propala zbog toga što mi nismo cenili IMT ili „Zmaj“, nego zbog toga što potrebe tržišta na koje je ta industrija bila usmerena 50 godina. One su postale minimalne i nisu bile adekvatne da bi bio taj posao održiv. Žao mi je, preoteli su neki drugi – „DŽon Dir“, „Klas“, da ne nabrajamo, „Belarus“, ali na prste jedne ruke možemo da nabrojimo koliko je nove mehanizacije prodato na Novosadskom sajmu. Znači, nešto se menja, nešto se desilo u međuvremenu.
Neće rasti performanse našeg agrara kao što su rasle u prošlosti. Naprotiv, sada to ide dole, nešto što je veoma važno, to je prerađivačka industrija. Mogu da vam govorim, u tome sam svaki dan. Bez ozbiljnog plana, to je bio rezultat jedne planske ekonomije, donese partija odluku i onda se napravi, koncentriše se u jednom prostoru 60.000 tona skladišnog prostora, pa mlin, pa testera, pa pekara, pa skrobar i to tako ide. Pa tako bude u Subotici, tako bude u Kikindi, tako bude u Topoli, tako bude u Pančevu. Znači, to je bila politika, iza toga je stajala država. U međuvremenu je taj sistem prevaziđen, to je propalo. Zato smo nasledili PKB 2000. godine, sa sto miliona maraka duga.
Kako smo to rešili? Država je konvertovala potraživanje u vlasništvu. I? I, onda nastavila da troši u jednom nerentabilnom sistemu. Onda se pojavio gradonačelnik Beograda sa idejom da će on, da će Beograd uzeti sebi PKB, pa onda Beograd raditi ono što država nije znala. Kako se to završava? Pa, propast. Ne može to više da funkcioniše. To je nekada moglo. Nekada je bilo efikasno. Nekada su dolazili ovde američki predsednici, pa ih odvedu da obiđu PKB i dođu u PKB, sačeka ga direktor i kaže – e, ovde možete da idete u obdanište, u školu, možete da radite, ovde možete i da umrete. Sve imate u okviru ovog našeg PKB-a.
Amerikanci su snimali film o „Servo Mihalju“ iz Zrenjanina. Dvadeset pet posto hrane bivše Jugoslavije proizvodio je taj kombinat, ali to je kraj. Nisu se transformisali. Tada smo neke druge priče pričali. Srbovali, ali tada bar nije bilo iskustvo koje sada imamo.
Zbog toga morate da stanete na put ome. Najgora je demagogija i populizam. Agrar to ne trpi. Vi to vrlo dobro znate. Zato nam je propalo, pogledajte vaša Mitrovica iz koje dolazite, pa „Mitrosrem“, pa gore Srem Šid, pa sve otišlo do đavola u deset godina. Zato što svaka reč ima nenadoknadivu štetu i to tera ljude odavde. Nama je potreban „Tenis“ i drugi su nam potrebni. Gde ćemo naći kapital? Evo, sada čitamo da su neke banke komercijalne potpisale ugovore, država je posrednik, pa će pomagati mala i srednja preduzeća sa kamatom 7,5%. Čekajte, 7,5% kad je nulta kamata u EU. Pa, kako možete da budete konkurentni sa tim? Pa, koliki profit treba da bude da bi se generisala moć vraćanja tog novca? Pa, to je neodrživo. A, zašto je tako? Politički rizik. Mi tome ne treba da doprinosimo, mi treba to da rešavamo.
Ako razgovaramo o agraru, naravno da treba iskoristiti podršku EU. Ja ne uskraćujem mogućnost da nam drugi pomognu. A, jel pomažu? Jer ima neko ovde poslovno iskustvo, recimo u agraru saradnje sa Ruskom Federacijom, pošto se ovde ona pominje kao pojas za spasavanje. Nemam ništa protiv njih. Jer ima neko to iskustvo? Jel znate nekog poslovnog čoveka koji se bavi agrarnom proizvodnjom koji pristaje da radi sa partnerom Ruske Federacije, bez bankarske garancije koja se stavi na sto.
Kako prolaze naši proizvođači mlečnih proizvoda? Rusi uzmu brazilsku „fetu“ ukoliko je cena konkurentnija u odnosu na našu i to je ono što se dešava. Naše jabuke vrate ukoliko ne zadovoljavaju neke standarde. To je u skladu sa njihovim interesima. Mi moramo definisati naš. Naš interes je, apsolutno, transformacija agrara i rešavanje tih socijalnih problema. Mi ne možemo da imamo efikasan agrar ako su njegove performanse te koje ste vi pomenuli.
Govori se o potrebi zaštite proizvođača mleka. Apsolutno, da, to je potrebno ali odmah se mora reći koliko će to trajati. Definisati procedure koje će ljudima omogućiti da se transformišu inače nema smisla da vi štitite individualne proizvođače koji imaju jednu, dve, tri ili četiri krave, doveka, jer tako ugrožavate sve one koji su korisnici tih usluga. Jer za stanovništvo je važna cena po kojoj će dobiti neko mleko i ne mislim da je problem za naše ljude činjenica da se neki mlečni proizvod pravi od gustina koji stiže iz EU. Ako nije problem za Grke što bi bio problem za nas ovde, ako je cena dobra.
Mislim da vi niste štitili tom merom, niste štitili samo proizvođače mleka nego i prerađivače, što je isto tako važno. Mi imamo vrlo razvijenu industriju i o tome treba voditi računa. Bilo je velikih investicija pre dve godine, 400, 500 miliona evra je dato između ostalog i za sektor koji je direktno pod uticajem vaših mera, i te subvencije su tim ljudima pomogle. Sada naravno treba skloniti tu zaštitu jer se spustila cena mleka, a podići konkurenciju. Nikome ne odgovara ako taj status kvo bude vjek i vjekova.
Ne znam zašto isto tako to prećutkujete. Ne postoji SNS i LDP selo, toga nema, postoji samo socijalna bomba i u svakoj kampanji kada odemo, a ne govorim vam sada o brdsko-planinskim područjima, a možemo i o tome da pričamo, ali u ovoj kampanji sada prolazimo kroz Mitrovicu pa idemo u Šid, pa stanemo u selu, bakica otvori vrata, 75 godina, nema penziju. Šta se dešava sa penzionim fondom u poljoprivredi? Kako on funkcioniše? Koliku penziju isplaćuje? Šta se dešava sa kategorijom registrovanog poljoprivrednog gazdinstva? Znači, moraš da se registruješ, da plaćaš porez, a onda računaš da ćeš dobiti neku subvenciju. Onda država nije u stanju da ti da tu subvenciju zbog toga što nema para.
Koliko ja znam svaka vlast voli da deli novac, niko ne voli da seče. I, sa tim treba da raščistimo, pa neka odavde ode neka normalna poruka, da smo se oko tog elementarnog reda dogovorili. Branite evropsku orijentaciju zemlje. To ne sme da zavisi od jedne čokoladice ili od nečijeg hira. Uvek komšija komšiji u tom poslu trlja nos i Hrvati su pošli toplog zeca, Slovenija im je radila ono što oni nama danas rade. Ali, to je periferno u odnosu na štetu koju ćemo mi sebe izložiti ukoliko dovedemo u pitanje tu orijentaciju. To ima direktno veze sa vašim poslom.
Moramo da razmišljamo šta će se desiti naredne godine kada banke počnu da se rešavaju NPL, a veliki broj tih NPL vezan je za agrar, veliki i značajan. Šta će biti sad sa tim? Šta će biti sa našom konditorskom industrijom? Nije u prvom trenutku agrar, ali je veoma važni i povezano je. Mogu da vam nabrojim stotine hiljada tona silosa koji se nalaze u ovom trenutku u nekom NPL srpskog bankarstva, zalagani, propali, ne mogu da se pokrenu, stoje tu prazni. Bilo je tu puno projekata, država je pomagala taj projekat, onih podzemnih skladišta, dala neku privremenu meru da bi se nešto saniralo, ali sve to je oročeno.
Strategija i nemojte da ćutite. Ne mislim da smo mi u problemu kada to moramo da objašnjavamo, ali odavde mora da ode jasna poruka. Svesni smo okolnosti u kojima se nalazi naša zemlja. Jako je težak položaj srpskog agrara i u perspektivi on je neodrživ na ovim osnovama. Moramo da ukrupnimo posede.
Moramo da počnemo da funkcionišemo u skladu sa principima tržišne ekonomije da budemo konkurentni, da uradimo ono što su uradili oni koji su naša konkurencija. Da se otvorimo prema svetu, da sva znanja koja su nam potrebna iskoristimo, ali ne da uništimo ono što ovde postoji nego da to osposobimo da možemo na svojim nogama da stoji. Niko ovde ne dolazi ni zbog čega drugog osim zbog profita i u tom profitu ima deo neke koristi za Srbiju i to treba da se štiti.
Ako odavde ode poruka koju slušamo, puna populizma, demagogije, isključivosti, tog glupog nacionalizma, ljudi će se okrenuti na drugu stranu. Ono što svako danas trči trku koju trčimo i mi, pri čemu mi trčimo sa 30 godina zaostatka i jedni druge saplićemo.
Što se tiče ovih predloženih zakona, naravno, da ćemo podržati ideju da počnemo da koristimo predpristupne fondove EU i bićemo nemilosrdni u kontrolisanju svega toga. Ne u smislu nekih zloupotreba, nego u ispunjavanju onih neophodnih preduslova jer je tako za svakoga, a sve ovo drugo to je pitanje politike i oko toga treba da se borimo i kako afirmisati zadrugarstvo i kako zaštiti klastere, podići agrarni sektor i naravno kako stati na put gluposti kojih je prepuna naša svakodnevica i političke neodgovornosti.
