Nemate pravo na repliku.
Po Poslovniku narodni poslanik Marija Janjušević.

Predsedavajući, ukazujem na povredu Poslovnika član 107. stav 2. Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika.
Niste opomenuli koleginicu narodnu poslanicu Maju Gojković, kada je očigledno zaboravila da ne sedi na mestu predsedavajućeg, pa se poslaniku Bošku Obradoviću obratila direktno.
Mislim da će biti svima lakše da ovaj veliki posao koji je pred nama i ove važne teme za naše građane uradimo kako treba i do kraja ukoliko vi budete imali iste aršine prema svima. Hvala.

Koleginice, imam iste aršine prema svima.
(Marija Janjušević, s mesta: Kaže – poslaniče.)
Nije to direktno obraćanje. Ako neko spomene nekome ime i prezime …
(Marija Janjušević, s mesta: Zar nije direktno?)
Kome je to rekla? Možda je meni rekla? Ja nisam poslanik?
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević.
(Marija Janjušević, s mesta: Niste me pitali da li želim da se Skupština izjasni u danu za glasanje.)
Da li želite da se u danu za glasanje Narodna skupština izjasni? (Da.)
Izjasniće se.
Izvolite, kolega Kovačeviću.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Mnogo smo se zapetljali danas i raspravljamo posebno o pitanju prinudne samouprave, prinudnog upravnika, polazeći od pretpostavki, da ne kažem ružnih.
Ne vidim ovaj zakon, pa ni u ovom segmentu prinudne uprave prinudnog upravnika ništa drugo do izvanrednog podstreka stanarima, žiteljima stambenih zgrada da učine napor i nateraju sebe na slogu, da izaberu sami svog upravnika.
Živim u zgradi sa 163 stana. To je ogromna zgrada, kakvih ima na stotine hiljada u Beogradu. Hoćemo li dozvoliti stanarima kakva je situacija sada u mojoj zgradi, od 1978. godine postoji, i sada ne mogu da se slože nikako da izaberu upravnika zgrada. Stoji na milost i nemilost.
Imamo li prava, pitam savest našu, poslanika ovde, da dozvolimo da ogromna imovina tih zgrada propada i da ne odredimo nikoga u ovoj državi, u ovom društvu da mora brinuti i spašavati od propadanja tu ukupnu imovinu ako stanari nisu dovoljno savesni ili su nesložni?
Ovaj zakon ima samo tu intenciju. Ova bojazan koja se izražava sve vreme da će jedna stranka koja je sada na vlasti ili sutra druga, da će ona nametnuti svoje upravnike itd. ne postoji po meni. Ne postoji zbog toga što ako se dođe u situaciju da zgrada ne može da se složi i izabere upravnika zgrade, pa dođe pretnja prinudne uprave, to samo može naterati te ljude da se prizovu pameti i da izaberu među sobom upravnika i da upravljaju zgradom.
Hteo bih da ukažem na još nešto. Kada imamo svog upravnika u zgradi, a ne prinudnog, mislim da je ovaj zakon te intencije i pokazao da svejedno lokalna samouprava i neko mora nadzirati da li se dobro održava zgrada, jer upravnik koga smo mi izabrali nije garancija da će se adekvatno održavati i čuvati imovina. Zbog toga ne vidim nikakav strah od prinudne uprave. Ona je samo krajnja mera kada ne može na ni jedan drugi način da se čuva ta opšta imovina.

Reč ima narodni poslanik Krsto Janjušević.

Poštovana potpredsednice Vlade, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je više puta veoma dobro objašnjen ovaj amandman i u smislu praktične primene i u smislu da se nije zaratilo i da niko ne osvaja ničije zgrade, već da želimo da pomognemo ljudima, da ih rasteretimo, ali ovde ima izgleda dobrih političkih zalogaja sa nekom jeftinom demagogijom da će neko nekome upadati u zgrade i raditi već šta im se pričinjava.
Dakle, vraćamo se na ono da stalno insistiranje na tome da će ovi ljudi biti SNS neka vojska ili šta god, nema drugog objašnjenja nego da ti ljudi koji nas optužuju za to polaze od sebe. Dakle, autoprojekcija je čudo.
Vezano za angažovanje profesionalnih upravnika, mislim da nije korektno da nekada, ovi koji kritikuju, vam trebaju profesionalni upravnici, a nekada ne. Dakle, ovde je jasno precizirano. Kada nam trebaju, angažujemo ih, a oni koji nas kritikuju, tačnije podnosioci ovog amandmana su posle izbora na onoj njihovoj čuvenoj humanitarnoj akciji – daj svoj glas za našeg cenzusa spas, angažovali profesionalnog stečajnog upravnika da ih malo pogura da pređu cenzus. Znači, nekad profesionalni upravnici trebaju, a nekada ne trebaju? Odlučite se za jedno.

Na član 57. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Goran Bogdanović, Nenad Konstantinović i Zdravko Stanković.
Vlada i Odbor za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Iako je ministarka ovde govorila o godinu i po dana rasprave i rada na ovom zakonu i ne znam deset i koliko javnih rasprava, neke stvari su se ovde potkrale. Ponovo smo tražili brisanje naziva funkcija za obavljanje posla profesionalnog upravnika i dobro je da je Vlada to prihvatila, ali, ponavljam, to dolazi iz namere predlagača koji je pisao ovakav zakon. To jeste bila Skupština grada Beograda koja se više puta hvalila kako je inicirala donošenje jednog ovakvog zakona i te fiks ideje da u svakoj zgradi postoji lice, funkcioner SNS koje treba, kao što je to rekao predsedavajući, da se setimo filma „Balkanski špijun“, verovatno da glumi špijuna koje će nekoj službi, u ovom slučaju službi SNS, dojavljivati šta građani rade i koji su njihovi problemi i da li imaju neke stanare, da li im je došao neki prijatelj iz unutrašnjosti ili slično i da dojavljuju tamo gde ima mesta.

Hoćemo sad na amandman koji vam je usvojen?

Pa, ja govorim o životnom iskustvu, kao i vi.