Pošto smo informisani da je ovaj poslednji amandman koji može da se obrazlaže, mislim da je i u ovom članu, pa i moj prethodnik je pomenuo upravo to, da je zakon na neki način put ka daljem centralizovanju Srbije.
Daljem iskazivanju nepoverenja ljudi na lokalnom nivou, a suština komunalnih delatnosti je u stvari briga o svakom građaninu i to jeste suština, staviti u centar svakog građana Srbije, ljudi koji žive u svojim kućama, u svojim opštinama, selima, gradovima i način da im se pruži prilika da urede svoje živote i učine ih što kvalitetnijim.
Mislim da je taj podsticaj bitniji od ove vrste i centralizacije kontrole i nametanja nekih rešenja. Ideja je prihvatljiva u onom delu u kome ima želje da se razvije konkurencija, da se poveća kvalitet usluga i da se samim tim, bilo bi očekivano, smanje cene komunalnih usluga. Nažalost, iskustva pokazuju da cene rastu, a ja sam pokazao primere u nekim oblastima i zbog toga i dalje insistiram na nekim važnim segmentima komunalnog uređenja i gradova i opština. To su vodovodi za koje će, siguran sam, biti najviše zainteresovanih, jer je tu najlakše zaraditi, jer je tu pripremljena infrastruktura i jer se tu distribuira prirodno bogatstvo kroz već postojeće cevovode u koje se ulagalo 50, 70, 80 godina ili više.
Mislim da je jedan od ključnih aspekata i pitanje bezbednosti. Mi smo o tome puno govorili, ali ako kroz te cevovode 40, 50 kilometara vodite sa izvorišta pijaću vodu, u gradu 300.000, dva miliona ili koliko god stanovnika, moramo da vodimo računa o bezbednosti. I to je jedan od aspekata o kome treba govoriti kada razmišljamo o ovome, a ja kažem teško je, posebno u ovim delovima i segmentima, razviti konkurenciju, zbog toga što je infrastruktura ta koja ograničava i zbog toga sam insistirao na tome da država mora da ostane sa zlatnom akcijom, posebno kada se radi o toj strateškoj infrastrukturi.
