Evo, ovako.
Što se tiče prvog pitanja vezano za prinudnog upravnika ili primer tog solitera koji ste vi rekli ili bilo koje druge stambene jedinice, ukoliko stanari ne mogu da se dogovore, nadam se da će toga da bude što manje i da ćemo u jednom trenutku doći u situaciju da će se stanari uvek dogovoriti, pa imati ili svog nekog člana koji će im voditi upravljanje zgrade ili nekog koga će angažovati kao profesionalnog upravnika. Ali, ukoliko to nije slučaj, a često nije i upravo čak i više nije pitanje da li su zgrade sa velikim brojem stanova ili sa manjim, verujte i u manjim i većim imamo problem da se stanari dogovore ko će praktično da vodi računa o upravljanju zgradom. U tom slučaju lokalna samouprava kao što ste i sami rekli grad ili opština, imenuju prinudnog upravnika kojeg naravno uzimaju sa liste koju ima Privredna komora Srbije, koja ima licencu i sama lokalna samouprava predlaže, odnosno tačno ograničava visinu naknade za razliku recimo do profesionalnih upravnika koje može da izabere sama zgrada odnosno sama stambena jedinica gde će oni imati ugovorni odnos sa stanarima i videti kolika je naknada, to će odrediti pre svega tržište. Ali, ovo prvo, pošto je u pitanju prinudna naknada odrediće sama lokalna samouprava i taj prinudni upravnik će biti do onog trenutka dok se stanari ne budu dogovorili da li imaju svog člana ili biraju profesionalnog upravnika.
Što se tiče aerodroma „Lađevci“ neki su pričali o tome i otvarali ih, aerodrom „Lađevci“ trenutno je u procesu dogovora, ne dogovora odnosno sklapanja ugovora između Ministarstva odbrane i Privrednog društva Aerodromi Srbije. Aerodrom „Lađevci“, ja ga nisam otvarala, ja sam na tom aerodromu bila tri puta i svaki put najavila da ćemo mi jasno sprovesti proceduru i napraviti mešoviti aerodrom odnosno koji neće biti samo vojni, nego će biti civilni i vojni.
Dakle, kada se završi ugovor koji treba da prođe naravno i Vladu Republike Srbije tog trenutka imamo operatera i tog trenutka aerodrom „Lađevci“ može da radi. Dinamički, ja se stvarno nadam da je to samo pitanje sprovođenja i završetka pregovora administracije, ne može biti dugačko i nadam se da u roku od nekoliko meseci da ćemo moći da pričamo zaista o otvaranju.
Dakle, ja aerodrom nisam otvarala svaki put sam najavila i dalje najavljujem da ćemo ga realizovati i da ćemo imati konačno taj aerodrom zaista u onom kapacitetu kojem treba da imamo. Eto toliko.
(Dragan Vesović: Replika.)

Nemate pravo kolega Vesiću.
Objasnila vam je odlično.
Reč ima poslanik Marko Parezanović. Izvolite.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je nekoliko predloga novih zakona i izmena i dopuna zakona i ja ću danas govoriti o Zakonu o stanovanju, jer mislim da je to jedna veoma važna oblast za svakodnevni život naših građana.
Iskustva su pokazala da se građani nadležnim organima obraćaju sa mnogim pitanjima i problemima koji nisu na kvalitetan način obuhvaćena trenutnim zakonskim propisima. Kao najveće probleme istakao bih na prvom mestu veliku potrošnju energije jer smatram da mi u 21. veku ne možemo sebi da dozvolimo da ne vodimo računa o energetskoj efikasnosti.
Druga važna stvar koju ću da istaknem zbog čega je bitno šta sve ovaj zakon donosi, a to su potpuno nejasno definisane odgovornosti i obaveze, mehanizmi za održavanje zgrada i to negde direktno dovodi do urušavanja stambenog fonda u vidu oronulih i zapuštenih zgrada. To ruži naše gradove i čini okruženje u kojem živimo sumornim i negledljivim. Na primeru, iz grada iz kojeg dolazim, mi smo u centru Čačka imali jednu zaista oronulu zgradu koja je bila u jako lošem stanju i na kraju smo odlučili da iz budžeta grada odvojimo sredstva da to sredimo i sada to sve izgleda mnogo lepše, ali ipak to nisu prava rešenja i ja se nadam da će ovaj zakon na sistemski način se izboriti sa ovim problemima.
Smatram da je jako pozitivno to što je zakon predvideo situaciju kada stanari ne poštuju zakon u vidu prinudnih uprava sa ograničenim trajanjem iako mislim da mi u praksi nećemo imati previše takvih situacija, ali pre svega zbog toga što ta opcija postoji i verujem da građani to neće dozvoliti i da će se sami organizovati kako to predviđa zakon.
Takođe, bih istakao situacije kada je u cilju zaštite života i zdravlja građana potrebno hitno reagovati i u tim situacijama lokalne samouprave preuzimaju na sebe odgovornost da izvedu određene radove čime dolazimo do situacije da nemamo prazan hod u primeni zakona.
Na kraju bih pohvalio odredbe ovog zakona koje regulišu stambeno zbrinjavanje osoba koje trpe nasilje u porodici i partnersko nasilje čime pravimo još jedan korak posle usvajanja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici kao usklađivanju sa Istambulskom konvencijom Saveta Evrope.
Pohvalio bih i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, a koja se tiče ukidanja vize i mislim da je to samo nastavak sve boljih odnosa naše zemlje sa jednom velikom svetskom silom.
Kada smo već kod tih spoljnih odnosa moram da nešto naglasim, što imamo prilike da čujemo i danas i gotovo svaki dan, u Srbiji se ne vodi bilo kakva politika evrofanatizma. To je najobičnija glupost, besmislica i laž koju svakodnevno promoviše pre svega Boško Obradović, a sve zbog toga što ne može da podnese činjenicu da dok otvaramo nova poglavlja u evrointegracijama paralelno sa tim imamo nikad bolje odnose i sa Ruskom Federacijom i da Narodnom Republikom Kinom. Nervozan je Boško Obradović jer je pre par dana naš gost bio ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, da je tom prilikom najavio skoru posetu premijera Ruske Federacije Dimitrija Medvedeva, da je pre samo par meseci u poseti Srbiji bio i premijer Republike Kine posle 32 godine i sve su to činjenice koje prosto dokazuju da je sva ta priča o nekakvom evrofanatizmu u Srbiji najobičnija laž.
Poštovana ministarka, ja ću u danu za glasanje podržati ovaj set predloženih zakona, jer verujem da će uz doslednu primenu uticati na bolji život građana Srbije. Hvala.

Pravo na repliku narodni poslanik Srđan Nogo.

Ja razumem da postoji jedna velika konfuzija u politici SNS. Zalažete se za ulazak u EU, poslednji ste evrofanatici u Evropi. Istovremeno kažete da ste najveći prijatelji Zapada i miljenici zapadnih vlada i ljudi poput Tonija Blera i porodice Klinton i svih drugih evropskih političara, a sa druge strane vi ste i protivnici EU, vi ste i najveći evroskeptici, vi tražite alternativne globalne modele, vas ta ista Međunarodna zajednica hoće da sruši sa vlasti.
Tako da zaista je jedno vrlo konfuzno stanje. Da li ima kao što se priča više struja u SNS ili ne, ja ne ulazim u to. Ali, ovde je jedan veliki problem što ne može niko da uhvati šta je politika SNS. Da li ste vi za ulazak u EU ili niste za ulazak u EU? Da li ste za ulazak u EU po svaku nacionalnu cenu, jer imamo poniženja koja nam neka trećerazredna država poput Hrvatske priređuje, a sigurno ima neku podršku u samoj EU od nekih mnogo ozbiljnijih i mi to i dalje treba da trpimo.
Pozdravljam otvaranje geopolitičkih alternativa i, čak šta više, za vašu informaciju mi smo bili ti koji su na razgovoru juna meseca ovde u Narodnoj skupštini predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću sugerisali da treba da se napravi jedan sporazum sa Kinom. Meni je drago da je on prihvatio naše sugestije. Nadam se da je ovo tek prvi korak u tom jednom velikom paketu, to ukidanje viza. Nadam se da će se realizovati direktna avio linija. Nadam se da će se realizovati nešto što je uradio gospodin Viktor Orban, a to je ekonomsko državljanstvo koje bi moglo da nam omogući da isplatimo MMF i povratimo jednu suverenost, jer je to takođe evropska praksa, pa se možemo na to pozvati, tako da pozdravljam to i pozivam Aleksandra Vučića da do kraja to sprovede u delo.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, pravo na repliku.

Ovo će morati da bude kratko, gospodine predsedavajući, s obzirom da nemam želju da izlazim u susret nečijim potrebama za pažnjom. Sve što smo čuli je tužna posledica očigledno prevelikog druženja između tih internet pokreta i ostalih političkih faktora koji postoje samo na socijalnim mrežama. Apsolutno ništa vredno komentara. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivan Kostić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Mihajlović, poštovani gosti, danas ću govoriti o Ppredlogu zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predstavlja jedan od najvažnijih sistemski zakona u jednom društvu, jer reguliše jednu od najdubljih potreba čoveka, a to je obezbeđivanje krova nad glavom. Takođe, usvajanje ovog zakona biće važan korak ka usvajanju strategije stambenog razvoja tokom sledeće godine.
Pošto su druge koleginice i kolege govorile o gotovo svim aspektima ovog predloga zakona, ja ću se ograničiti na jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana Srbije koji predstavljaju najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a to je gotovo pola miliona proteranih Srba koji žive u Republici Srbiji.
Kao što je poznato, u Srbiji je sredstvima međunarodnih organizacija, većim delom, i Vlade Srbije u prethodnom periodu sagrađeno oko 3.500 stambenih jedinica za izbegla i prognana lica. Oko 3.000 hiljade porodica je dobilo pravo otkupa na osnovu Zakona o izbeglicama iz 2010. godine. Međutim, to pravo nije dobilo 530 porodica, korisnika tzv. SIR programa, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske vlade. Tih 530 stanova se nalazi u sedam lokalnih samouprava, a to su gradovi Niš, Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Pančevo, Valjevo i opština Stara Pazova.
Već dugi niz godina pokušavamo da ispravimo veliku nepravdu i da tih 530 porodica, od kojih su 80% izbegličke porodice, a 20% porodice domaćeg stanovništva iz ranjivih kategorija, konačno mogu da kažu da su se integrisali u srpsko društvo. Jedan od ključnih preduslova integracije jeste da čovek postane vlasnik nad tom stambenom jedinicom u kojoj živi.
Poznato je da je 2004. godine potpisan Memorandum o razumevanju između Vlade Italije i Vlade Srbije po kome je jasno rečeno da će korisnici tih stanova steći pravo otkupa kada se u njih usele. Međutim, tokom useljenja tih porodica u te stanove, tokom 2008. godine, na volšeban način je promenjena ta odredba Memoranduma o razumevanju i tim ljudima je rečeno da nemaju pravo otkupa, nego samo da budu u statusu zakupca, što je izazvalo i izaziva već punih osam godina ogorčenje tih porodica.
Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju da, recimo, u gradu Nišu imamo tzv. zgradu nemačke vlade, znači stanove koji su izgrađeni sredstvima nemačke države, i tu živi čovek iz jednog sela sa Korduna, Banije, Like, sever Dalmacije, zapadne Slavonije, ili Bosanske Krajine, ili Federacije Bih, on ima pravo otkupa tog stana, a pored te nemačke zgrade imamo zgradu, uslovno rečeno, italijanske vlade, gde živi drugi čovek iz tog istog sela i on nema pravo otkupa tog stana. To je isto kada imate dvoje dece, pa jednom detetu kupite patike, a drugom detetu ne kupite patike, ili kupite jednom i drugom detetu patike, ili nemojte ni jednom detetu da kupite patike, ili komad odeće, ili bilo šta drugo.
U prethodnom smo periodu imali nekoliko sastanaka u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Prvi sastanak je održan 15. aprila 2015. godine na kom su bili gospođa Mihajlović i gospodin Vulin, bila je gospođa Damnjanović, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, i bio je gospodin Stanković, državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Tu smo dogovarali da je zaista došlo vreme da se ta nepravda ispravi i ja sam pozdravio rečenicu da su gospođa Mihajlović i gospodin Vulin rekli da smatraju da to pitanje treba konačno rešiti i omogućiti tim ljudima pravo otkupa tih 530 stanova.
Dogovoreno je da se održi drugi sastanak na kome će biti pozvani predstavnici svih sedam lokalnih samouprava i taj sastanak je zaista održan 14 dana kasnije, 29. aprila 2015. godine, gde je bilo nekoliko gradonačelnika ili zamenika gradonačelnika ili načelnika gradskih opštinskih uprava. Tu je bio prisutan gospodin Vulin, a u ime Ministarstva građevinarstva je bila prisutna gospođa Damnjanović. Tu je, takođe, konstatovano da je potrebno da se formira jedna radna grupa koja će pripremiti rešenje ovog problema u narednom periodu.
Održan je treći sastanak septembra 2015. godine, šest meseci kasnije. Na tom sastanku je bila gospođa Damnjanović, znači, po treći put, gde smo takođe razgovarali kako tehnički da to pitanje rešimo.
Tada je nastala pauza od godinu i razgori su nastavljeni oktobra ove godine kada je održan četvrti sastanak, gde je bila prisutna gospođa Brnanović i gospođa ili gospođica Atanacković, gde smo takođe na tu temu razgovarali i konstatovali da to pitanje jedino možemo da rešimo donošenjem jednog zaključka. Taj zaključak će pripremiti Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Treba da prođe Sekretarijat za zakonodavstvo, da dođe na Vladu, da ga usvoji Vlada i da suština toga zaključka bude, da se jasno kaže da se na 530 korisnika SIR programa primeni Zakon o izbeglicama, da se pored ovih 3.000 porodica, na koje se primenjuje Zakon o izbeglicama, primeni i na ovih 530 porodica. Očekujem u narednom periodu da ćemo u vrlo razumnom vremenu to pitanje rešiti, da će biti donet zaključak i da će to pitanje biti ispravljeno.
Samo bih želeo još nekoliko stvari da kažem. Od ovih 3.000 porodica, takođe, imamo problem da jedan deo tih porodica ne može da otkupi te stanove, iako Zakon o izbeglicama to dozvoljava. Imamo primer 18 stanara u Pančevu, gde Memorandum o razumevanju sa gradom Pančevo i nemačkom organizacijom ASB to dozvoljava. Međutim, upućen je dopis Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Odgovor je bio neodređen. Ljudi su ogorčeni, jer iako im memorandum jasno dozvoljavam otkup tih stanova, oni nažalost to ne mogu da učine.
Takođe, imamo nekoliko slučajeva u opštinama Alibunar, odnosno Vršac, sela Gudurica, Vlajkovac, gde se izbegličkim porodicama onemogućava pravo da otkupe svoje stambene jedinice, iako im to Zakon o izbeglicama to dozvoljava.
Ja želim da pohvalim posebno, kao primer dobre prakse, opštinu Novi Kneževac, predsednika opštine gospodina Overića, i moga kolegu narodnog poslanika, gospodina Radovana Jančića, koji su pomogli da 100 izbegličkih porodica na području opštine Novi Kneževac, u selima Srpski Krstur pod lokalnim i Banatsko Aranđelovo, dobiju pravo otkupa po razumnim cenama, po realnim cenama koje važe u tim mestima. Prethodna DOS-ovska vlast je nažalost dala cene koje su bile sedam-osam puta veće nego što su realno cene u tim selima i koje važe i za domaće građane.
Realna cena jeste oko 1.000 evra, tako da i građani iz tih sela svoje puno veće kuće ne mogu prodati za veći iznos od 1.000, 1.500 evra, a prethodna vlast je, ponavljam dala, odredila cenu da ta kuća vredi 7.000 do 8.000 evra i da se po toj ceni mora otkupiti.
Na kraju, takođe, želim da pomenem jedan veliki problem koji se tiče 57 porodica od kojih je 51 izbeglička i šest porodica iz reda domaćeg stanovništva, a tiče se stanova kojima upravlja državna firma DIPOS. Naime, nekoliko desetina porodica je dobilo pravo otkupa tih stanova, to su državni stanovi, međutim, 57 porodica to pravo nema, ponavljam 51 izbeglička porodica. To su stanovi koji se nalaze u ulici Pere Todorovića 41 stan, u ulici Kraljevačka 12 stanova, ulica Braće Grim dva stana, Stevana Musića jedan stan i Prve Pruge jedan stan. Ti su stanovi trošni, ti su stanovi u lošem stanju i mislim da bi bilo dobro da Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture pomogne da se taj problem reši i da tih 57 porodica dobije pravo otkupa tih stanova pod povoljnim uslovima.
Ja na kraju zbog nedostatka vremena ću završiti svoje izlaganje, apelujem na gospođu Mihajlović i na Ministarstvo da pomognu da svi ovi problemi koje sam u kratkim crtama izneo budu rešeni u razumno vremenskom roku. Na kraju, želim da kažem da ću u danu za glasanje glasati i za ovaj zakon i za druge zakone iz ovoga seta. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović.