Hvala.
Vladimir Đukanović, nije tu.
Nenad Božić, nije tu.
Ivan Karić, nije tu.
Miloš Bošković, nije tu.
Dubravka Filipovski, izvolite.

Zahvaljujem.
Iskoristiću vreme poslaničke grupe da iznesem nekoliko konstatacija i postavim nekoliko pitanja za zakone o kojima na ovoj sednici raspravljamo.
Prvo, kada je reč o Zakonu o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, imala bih nekoliko pitanja. Prvo pitanje je dokle se stiglo u pripremi ovih zakona, da li će se ovaj rok koji je dat ponovo produžiti, s obzirom na kompleksnost teme koju imamo i treće pitanje je koliko je po vašem mišljenju gospodine ministre, ukoliko imate odgovor na to pitanje, obuhvaćeno radnika u javnom sektoru ovim zakonom?
Takođe, za izmene i dopune Zakona o tržištu kapitala, smatram da su apsolutno tačne konstatacije predlagača da su zloupotrebe na tržištu takve da narušavaju integritet tržišta i da je zaštita integriteta tržišta jedan od najbitnijih elemenata za povećanje efikasnosti samog tržišta i vraćanje poverenja investitora.
Zbog toga je moje pitanje kako zadobiti poverenje investitora, posebno stranih investicionih fondova koji preko svog profesionalnog menadžmenta pažljivo posmatraju situaciju na svetskom tržištu kapitala i disperzuje kapital koji upravlja, procenjujući istovremeno i mogućnosti maksimiziranja profita i bezbednost ulaganja?
Takođe, zanima me šta je država uradila sa stranim poveriocima Agrobanke? Da li imamo, kako strani poverioci najavljuju, arbitražu pred međunarodnim sudom? Narodni poslanici Narodne skupštine Republike Srbije svakodnevno dobijaju pitanja od strane poverilaca Agrobanke.
Takođe, smatram da je tržište kapitala u ogromnoj meri postalo globalizovano zahvaljujući informacionim tehnologijama i da najveći deo domaće investicione javnosti radija bira da investira na drugim tržištima, što je upravo omogućeno globalnim umrežavanjem svetskih berzi i načinom da banke nude sve značajnije pristupe u mogućnosti investiranja na svetskom tržištu. Zbog toga je moje pitanje kako motivisati makar domaće ulagače da daju prednost trgovanju i našoj berzi?
Očekivanja predlagača kada je u pitanju ovaj zakon je da će se znatno popraviti situacija unapređivanjem zakonske regulative i da ćemo prve merljive rezultate imati otprilike za tri godine. Moja konstatacija je da je neophodno ponuditi kvalitetan tržišni materijal, inače nećemo imati merljive rezultate i u narednih 30 godina.
Po mom mišljenju i po mišljenju mojih kolega iz poslaničke grupe NS, potrebno je ponuditi tri stvari za bolju situaciju na tržištu kapitala u zemlji. Prva je omogućiti izlazak na berzu preostalih javnih preduzeća Srbije, tu pre svega mislim na Telekom i na EPS, zatim neophodni su novi finansijski instrumenti. Pre svega hartije od vrednosti koje emituju jedinice lokalne samouprave. I treća, veoma važna stvar, potrebna je inicijalna javna ponuda. U Srbiji još uvek nije sprovedena ni jedna. Posledica nedostatka toga je što najveći broj domaćih privrednih subjekata nema šansu da dođe do svežih finansijskih sredstava na način na koji se to radi u razvijenim zemljama i konstatacija predlagača ovog zakona je da je finansiranje privrede putem bankarskih kredita apsolutno dominantan model finansiranja u Republici Srbiji, što nikako ne može biti dobro.
Ono što u ovom trenutku nedostaje, a svakako bi bilo neophodno jeste bolja povezanost i saradnja Komisije za hartije od vrednosti, kao regulatora tržišta kapitala sa pravosudnim organima i institucijama. Primedba i iskustva je da naše pravosuđe gledano u celini nema kapacitete potrebne za efikasno postupanje u ovoj specifičnoj oblasti i da sudije pretežno angažuju veštake ekonomske struke kako bi doneli bilo kakvu odluku, čak i kada su u pitanju elementarne stvari.
Kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, moje pitanje je da li u Republici Srbiji postoji strateško opredeljenje kada je u pitanju budućnost tržišta kapitala i Beogradske berze, kao njegovog segmenta, jer bez regulisanja ovog pitanja u EU Srbija sigurno neće biti primljena, uz još jednu konstataciju da će poslanička NS u danu za glasanje podržati predloge ovih zakona. Hvala.

Hvala.

Reč ima Branka Stamenković.

(Branka Stamenković, s mesta: Odustajem.)

Reč ima Vesna Ivković, nije tu.

Saša Radulović, izvolite.

Poštovani građani, dame i gospodo imali smo već raspravu, odnosno razgovor sa ministrom ranije u pogledu ovih zakona koji su donešeni, odnosno koji se donose, 27 tačaka dnevnog reda.
Čuli smo od ministarka u njenom izlaganju kako to i nije tako strašno jer smo ovo imali i ranije, znači valjda se i ranije donosi ogroman broj zakona na jednoj sednici, recimo ova sednica gde je svih 27 tačaka smešteno u jednu, 27 tačaka i mojih 20 minuta izlaganja je ukupno 45 sekundi po tački dnevnog reda. Praktično neka smislena diskusija je onemogućena, pretpostavljam da ministarka razume da to što je neko radio pogrešne stvari u prošlosti ne opravdava ovu Vladu ili poslednjih četiri, pet godina da radi iste stvari. Građani očekuju promenu, odnosno očekujemo da nemamo ovakvu sednicu gde se o 27 tačaka raspravlja u jednoj objedinjenoj tački. Time praktično je onemogućena rasprava.
Ono što smo slušali od ministra Antića u vezi „Petrohemije“, koje ću da podsetim, ovim zakonom treba građani Srbije da daju 105 miliona evra, odnosno oko 13 milijardi dinara za dugove koje imaju, „Petrohemija“ ima prema NIS-u, pa je ministar objasnio kako u stvari „Petrohemija“ napreduje kako su pripremili UPPR, kako sve ide u dobrom pravcu, jedini problem sa svim tim je što nijedan od tih dokumenata nije priložen uz zakon. Sve što se traži od narodnih poslanika je da prihvate da preuzmu na leđa poreskih obveznika 13 milijardi dinara.
Ako pogledamo malo kako je budžet, odnosno način na koji je budžet donesen i kako je tamo predviđena štednja, od penzionera je uzeto 20 milijardi dinara, tako da u stvari možemo i da kažemo da u penzioneri sa tim što su se odrekli penzije platili nesposobni menadžment, odnosno platiće nesposobni menadžment „Petrohemije“ u iznosu od 13 milijardi dinara. Da on nije izolovan slučaj kažu nam, recimo, podaci o izvršenju budžeta u poslednje tri godine 2014, 2015. i 2016. godina, gde imamo po 30 i 35 milijardi dinara koliko su poreski obveznici godišnje na sebe preuzimali obaveza javnih preduzeća po garancijama za dugove koji su ona preuzimala. Znači, 95 milijardi dinara za poslednje tri godine otišlo nesposobnom partijskom rukovodstvu ovih javnih preduzeća, dok i je sa druge strane penzionerima uzeto 20 milijardi dinara.
Ovo sa „Petrohemijom“ samo nastavlja u istom pravcu. Ovaj super hik budžet za 2017. godinu koji i dalje predviđa to da Vlada zavlači ruku u džepove građana i privrede, da uzima penzionerima, nastavnicima, lekarima, medicinskim sestrama, s druge strane poklanja nesposobnim partijskim rukovodstvima javnih preduzeća i poklanja novac stranim investitorima, da je taj budžet predvideo 47 milijardi dinara na ime otplate, odnosno plaćanja garancija za dugove koje javna preduzeća ne mogu da izmire.
Znači, to je to, taj nedostatak uvođenja reda o kome govorimo gde štede građani, štedi privreda, smanjuju deficite s druge strane, Vlada praktično ništa ne radi na tome da se uvede red i da se ovi i ovakvi gubici smanje. Jer, da njih nema bilo bi nepotrebno smanjenje plata, smanjenje penzija, povećanje akciza odnosno uvođenje akciza za struju, itd. Znači, problem je što se ne uvodi red. Naravno da je potrebno smanjiti deficit, ali ne na ovakav način.
Onda smo od ministra takođe slušali o fantastičnim rezultatima „Petrohemije“ koje tobože od 2012. godine beleže samo uspeh, ja nisam uspeo da dobijem repliku, ali to što je on ispričao, to je u domenu bajki. Ne znam da li su te bajke pisali braća Andersen ili brat Grim, ali u svakom slučaju su bajke. Pa, kad malo pogledamo poslovanje „Petrohemije“ u poslednjih pet godina, vidimo da nižu gubitke iz godine u godinu. Recimo, u prethodnoj godini ukupan neto gubitak je 1,4 milijarde dinara, 2014. godine 11 milijardi dinara, 2013. godine 11,8 milijardi dinara, 2012. godine 12,3 milijarde, itd. unazad. Znači konstantni veliki gubici.
Ono što izgleda ide na ruku „Petrohemiji“ što je dobra stvar jeste pad troškova materijala na svetskom tržištu, tako da troškove materijala su recimo u 2015. godini smanjeni sa 42 na 27 milijardi, tih 15 milijardi u stvari jeste doprinos pozitivnom poslovanju, a ne uvođenje reda u „Petrohemiju“, nažalost. Naravno da je red moguć uvesti, on se može uvesti u svaku firmu i to se radi poprilično jednostavno to restrukturiranje je poznato u svetu već godinama, desetinama godina. Znači, popiše se imovina, uradi se lična karta, procene se vrednosti imovine, uradi se neki poslovni plan, analiza tržišta, investicioni plan i onda se tome pristupi. Da je Vlada bila ozbiljna oko ovoga to bi bili svi podaci koji bi dobili uz usvajanje ovog zakona nažalost to nismo dobili.
Ono o čemu još nismo razgovarali je čitav niz kredita koje država Srbija treba da preuzme, između ostalog zajam za kredit za povlašćenog kupca, za gradnju Surčin – Obrenovac, dela puta, gde kineska „Eksport-import“ banka daje 198 miliona dolara da bi „China Communication Construction Company“ dobila ugovor. Znači, ovo rade „banane“ države gde se zadužuju kod drugih država, a onda njihove firme u stvari pomažu njihov bruto društveni proizvod u ovom slučaju to je za Kinu. Međutim, slična situacija je i sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj gde naše građevinske firme ne dobijaju poslove, nego dobijaju strane kompanije koje onda ostavljaju mrvice našim kompanijama. Na ovakav način se naravno uništava domaća građevinska industrija, ovo je nešto što Vlada ne bi smela i ne bi trebala da radi zato što nije u korist domaće privrede. Znači, nekoliko vrlo sličnih kredita koji na isti način tretiraju ovu materiju.
Država Srbija bi morala da zna, odnosno Vlada bi morala da zna da kada se gradi infrastruktura i kad se već zadužujemo za taj novac, taj novac bi trebao da ide u domaću privredu jer jedino tako je čitav postupak, odnosno projekat isplativ da novac ide u rast domaćeg bruto društvenog proizvoda, a ne da se daje stranim korporacijama koje onda sa povlašćenog, nepozicije, potpisuju ugovor sa našim preduzećima i praktično čine nam štetu.

Hvala.
Vaša poslanička grupa je sada potrošila vreme.
Marijan Rističević, povreda Poslovnika. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo da „Pink Panter“ izađe, pošto me ometaju.
Povređen je član 106. i 107. i molim službu da pokupi ove kartice da se vrata zatvore da ovde vlada neki red.
Član 106, član 107. Dostojanstvo i govornik može da govori o tački dnevnog reda. Prvo, nije govorio o tački dnevnog reda a dostojanstvo ovog parlamenta je povredio tako što je državu našu državu nazvao „banana“ državom. Ja verujem da je on bio ministar, ja verujem da je on sada poslanik, ali nema pravo da vređa dostojanstvo ove Narodne skupštine, jer time vređa dostojanstvo birača i svih onih koji su nas ovde poslali. To je drugi put da krši dostojanstvo u Narodnoj skupštini pričajući o „Petrohemiji“ o zavlačenju ruke u džepove građanima, itd.
Ja verujem da kao stečajni upravnik, on ima prvo na svoj bol, na svoju patnju što se nije domogao jednog masnog stečaja koji se zove „Petrohemija“ Pančevo. Ja verujem da on…

Poslaniče, molim vas, povreda Poslovnika.

Naravno, nema pravo da krši dostojanstvo, bez obzira što mu je namera da se na određeni način domogne još jednog masnog stečaja.
Gospođo predsedavajuća, ja vas molim, ovo je drugi put da govori o ovih 13 milijardi kao nešto što je Vlada opljačkala u državi koju je nazvao „banana“ državom i mislim da bez obzira što je on rukovodio sa 15 firmi, bez obzira na njegovo namere mi ne možemo da pustimo da neko ko propoveda neku nemoguću, virtuelnu ekonomiju vređa dostojanstvo Narodne skupštine nazivajući državu „banana“ državom.

Hvala vam, isteklo vam je dve minute.
Da li želite da glasamo o povredi?

Ne želim da se glasa o ovome.