Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marko Gavrilović.

Poštovana predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, modernizacija sistema za otpepeljivanje na TE „A“ ima više benefita. Jedan od benefita koji je u suštini najbitniji je zaštita eko sistema i zaštita životne sredine oko termoelektrane i za opštinu Obrenovac, a drugi je za smanjenje troškova za odlaganje pepela na TE „A“. To znači smanjenje troškova u suštini za EPS.

Vrednost celog projekta je oko 55 miliona evra, 45 miliona će se povući iz KFW nemačke banke, a ostatak će EPS finansirati iz svojih sredstava. Kredit je veoma povoljan 0,8% na godišnjem nivou, za razliku od nekih kredita koje su prethodne vlasti uzimale i zaduživale državu od pet do osam posto na godišnjem nivou. Ovaj je odličan. Grejs period kredita je pet godina. To znači da će otplata krenuti od 2022. godine i tranše neće biti veće od 200 hiljada evra. U suštini ko god je u privredi nekada radio i bavio se ozbiljno finansijama zna da se svi veliki projekti finansiraju uvek iz veoma dobrih kredita. Nikada se ne servisiraju iz gotovog novca, gotov novac se uvek koristi za obrtna sredstva u firmama i ko god to zna on nikada ne bi kritikovao taj način finansiranja osnovnih sredstava i ulaganje u nove sisteme.

U suštini, da bi mogli ovde da vidimo kakav je EPS danas i kakav je EPS bio, napravićemo paralelu EPS od 2000.-2012. godine i EPS od 2012.-2017. godine. Od 2000.-2012. godine imamo EPS koji je kontrolisala neka druga vlast, tadašnja, čiji su predstavnici ovde prisutni. U tome periodu imamo razne afere. Jedna od afera je afera oko mašina gde su radile po 25 sati. Takođe, 75% mašina tada na Kolubarskim kopovima koje su radile po 25 sati su bile iznajmljene. Znači, nisu bile u vlasništvu EPS. Takođe većina tih mašina je bila u vlasništvu raznih političara iz prethodne vlasti.

Takođe velike afere su bile oko krađe goriva. U tim aferama su bili umešani mnogi direktori i predstavnici prošle vlasti. Takođe, afera oko eksproprijacije zemljišta u koju je direktno bila uključena i DS, jer je direktor tada bio iz redova DS na čelu kopova. Klasičan primer, kuća od Keneta procenjena na dva i po miliona evra, u trećoj zoni eksproprijacije predviđenoj tek za 30 godina, prva rata je plaćena milion i 250 hiljada evra.

Naravno, sve je zaustavljeno dolaskom novog direktora Grčića. Stari direktor je procesuiran i završio je u pritvoru. Istog tog direktora koji je procesuiran i završio u pritvoru je DS, kada je pravila Vladu u senci planirala da ga postavi za ministra energetike. Tako da odmah možemo da vidimo kakvi bi kadrovi vodili to ministarstvo i dokle bi to ministarstvo došlo danas i država Srbija.

Takođe, druga strana od 2012.-2017. godine, možemo da kažemo da je renesansa EPS-a, SNS dolazi na vlast, vrši se sistematizacija EPS-a u celini. Na najveće preduzeće, ali sada je to sve centralni sistem, to su bili Kopovi kolubarski, dolazi Milorad Grčić, on tada stabilizuje proizvodnju uglja, rešava problem oko eksproprijacije koji je takođe nasleđen od direktora iz DS. Taj problem je veoma bio veliki zato što jedan deo Vreoca, tj. tačnije za Vreočko groblje nije izvršena eksproprijacija i nije moglo da se otvori novo polje i to je direktno ugrožavalo stabilnost energetskog sistema.

Gospodin Grčić je rešio problem u Vreocima i novo polje je otvoreno. Takođe, veoma bitna stvar u tom periodu je da je spašena „Kolubara metal“ koju je protekla vlast pustila niz vodu, izdvojila ga iz sistema EPS-a, a veoma je bitna firma što se tiče EPS-a, jer „Kolubara metal“ je najveći mašinsko obradni centar na Balkanu i sve mašine koje rade na kopovima, tj. tačnije glodari, znači koji kopaju ugalj, „Kolubara metal“ vrši remont i pravljenje delova za te iste glodare.

Tri i po hiljade radnika je moglo da ostane bez posla. Intervencijom premijera Aleksandra Vučića i direktora Grčića firma je spašena, ubačena je u sistem EPS-a i to se kasnije pokazalo kao veoma dobar potez.

Takođe, jedna od velikih stavki u uštedi je napravljena kada je smanjena krađa goriva u Kolubari. Poplava 2014. godine, na nesreću, zbog sačuvanog „Kolubara metala“ je imala manji negativan uticaj nego koji je mogla da ima. Sačuvani „Kolubara metal“ je tada remontovao glodare koji su bili poplavljeni. Pošto su strani stručnjaci procenjivali oporavak kopova od poplava, da će trajati jedno tri godine, u suštini da podsetim sve vas ovde, u kopove se izlila reka Kolubara i ušlo je 320 miliona kubika vode, za šest meseci sva voda je ispumpana. Mašine su popravljene i elektroenergetski sistem je ostao stabilan i nije narušena proizvodnja struje u Republici Srbiji.

Takođe, moramo da naglasimo, od 2000.-2012. godine nijedan premijer nikad nije došao na kopove, niti posetio bilo koji proizvodni sistem EPS-a. Aleksandar Vučić je sa sindikalcima kopove posetio pet puta. Čak je jedna sednica Vlade održana na kopovima. Tako da odmah možemo da vidimo brigu ove vlasti i premijera o elektroenergetskom sistemu i uopšte o državi.

Takođe možemo da kažemo da od 2000.-2014. godine je otvoren novi kop Radljevo, to opet možemo da zahvalimo angažovanju premijera, angažovanju tadašnjeg predsednika Opštine Darka Glišića i Milorada Grčića. Znači, novi kop Radljevo će u budućnosti obezbediti stabilno snabdevanje TE „A“ i „B“ ugljem i održavanje stabilnosti elektroenergetskog sistema.

U suštini, možemo da kažemo, do 17. maja ove godine je iskopano 10 miliona tona uglja. Imamo preko 600 hiljada tona uglja na deponijama elektrane „A“ i „B“, sa konstantnim punjenjem deponija.

Takođe, možemo da kažemo jednu stvar, da je prošle godine EPS imao projektovan gubitak, a u suštini godinu je završio sa 100 miliona dobitka. Na EPS računu imate 500 miliona evra, a prethodne vlasti su uzimale kredite da ljudima isplate plate. Možemo da kažemo i to da je ove zime održana elektroenergetska stabilnost sistema i bio je manji ispad sistema u Srbiji nego u Nemačkoj. Možemo da kažemo i da mi struju više ne uvozimo, nego struju izvozimo i u trgovini strujom je EPS zaradio skoro 70 miliona evra u prošloj i ovoj godini.

Takođe, moram da pohvalim i ministra Antića i saznanje da ministar Antić svake nedelje kada u suštini ne bi trebao da radi, kada bi trebao da ima slobodan dan, posećuje sa direktorom EPS-a postrojenja u EPS-u. Prošle nedelje tačnije je posetio drobilanu i utovarnu stanicu na Tamnavi, a posle toga je bio na elektrani A.

U suštini politika SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem je politika dobitka. Ta politika primenom na sve sektore, na sektore EPS-a, sektore Telekoma, u sektoru građevinarstva takođe fabrike se nove grade, dobijamo nova radna mesta, novi autoputevi, obnavljaju se bolnice, grade se obdaništa, to je politika domaćinskog vođenja države i tu politiku je narod prepoznao i u prvom krugu mu je dao podršku od 56%. Hvala.

Da li je narodni poslanik Srđan Nogo tu? (Ne.)
Enis Imamović? Nećete reč.
Ivan Bauer, ali samo momenat da čujemo povredu Poslovnika, a vi se pripremite.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, reklamiram član 106. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda, a ne da napada gospodina Petra Škundrića, ministra od 2008. do 2012. godine, kako ništa nije radio u energetskom resoru. Tako da, evo, pošto socijalisti ćute, ja da odbranim njihovog ministra kojeg je prethodni govornik napadao i nije se držao teme dnevnog reda. To bi bilo kao kada bih ja sada pitao ministra Vujovića odakle 400.000 evra… (Isključen mikrofon.)

Vi ste isključeni poslaniče, zato što zloupotrebljavate instituciju povrede Poslovnika. Pošto ionako nema nikoga od vaših u sali, neću vam oduzeti dve minute.
(Narodni poslanik Radoslav Milojičić dobacuje s mesta.)
Nemojte vikati, nije lepo.
(Radoslav Milojičić: To bi bilo kao kada bi…)
Jeste, to bi bilo kao kad bi svi sad ustali i vikali na predsedavajućeg.
Potpredsednica mi je rekla da uopšte nije izašao govornik iz teme, a Petar Škundrić, ne brinite ništa za njega, braniće se on sam. Nije tražila SPS da im vi budete advokat, imaju oni svog advokata u prvom redu.
(Radoslav Milojičić: A napad na DS?)
Reč ima Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovani ministri sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržaće sva četiri predložena zakona o kojima raspravljamo juče i danas.

U ovom delu rasprave ću se osvrnuti na ova dva zakona koja je, da tako kažem, brani ministri Vujović. Radi se o dopunama Zakona o Agenciji za osiguranje depozita i dopunama Zakona o osiguranju depozita. Kao što smo se juče saglasili, ministre, radi se o temi koja je ipak kompleksnija nego što na prvi pogled izgleda, jer menjaju se samo dva člana u ova dva zakona, odnosno dodaje se po jedan stav u ova dva člana. Reklo bi se da se radi o jednoj takoreći kozmetičkoj izmeni, pod znacima navoda, da me neko ne shvati pogrešno.

Međutim, kao što rekoh, problematika je daleko kompleksnija i, da bismo je razumeli, moramo da se vratimo nekoliko godina unazad i onda da malo istorijski gledano sagledamo čitavu situaciju i da vidimo zbog čega je bilo jako važno napraviti ove dve dopune zakona u ovom trenutku.

Predmet ova dva zakona jeste omogućavanje veće diversifikacije sredstava koja se nalaze u portfelju Fonda za osiguranje depozita. Fond za osiguranje depozita nije pravno lice, on svoje funkcionisanje ostvaruje u okviru Agencije za osiguranje depozita koja u njegovo ime i za njegov račun obavlja poslove, a jedan deo tih poslova obavlja i NBS u skladu sa svojim smernicama.

Kažem, treba se podsetiti nekih događanja iz prošlosti da bismo potpuno razumeli zbog čega je važno napraviti ove izmene, odnosno dopune o kojima danas govorimo. Pre samo nekoliko godina Fond za osiguranje depozita je bio u potpunosti ispražnjen zbog poznatih dešavanja u Agrobanci, Univerzal banci i drugim bankama koje su dovedene na rub propasti. Tada je država bila prinuđena da uzme kredit od Svetske banke da bi, da tako kažem, napunila ovaj fond, odnosno da bi štednju učinila sigurnom, jer Fond za osiguranje depozita upravo i ima tu ulogu da čini štednju sigurnom, odnosno da vrati poverenje, na kome radimo već godinama, štediša u naš bankarski sistem, u čemu smo, čini mi se, napravili dosta dobar rezultat.

Osim ovog kredita koja je uzet od Svetske banke, mi imamo jedan kredit, da tako kažemo, u rezervi, kao što ste vi juče rekli, od IBRD koji će biti povučen u slučaju da postoji nekakva potrebe za dodatnim sredstvima. To je odgovor na ono pitanje koje se juče postavljalo, a to je šta ukoliko mi sada jedan deo sredstava deviznih koji imamo investiramo u neke dugoročne hartije od vrednosti, odnosno devizne dužničke hartije od vrednosti Republike Srbije? Pa, čak i da dođe do događaja, koji su rekao bih gotovo nemogući, da moraju da se povuku sredstva iz Fonda za osiguranje depozita, to će reći da neke banke propadnu, mi tada možemo da povučemo ovaj kredit rezervni koji imamo i da taj problem rešimo i na taj način, jer naravno preko noći je nemoguće prodati hartije od vrednosti.

Dakle, kao što rekoh, država je uzela ove kredite, a nakon toga je, naravno, Fond ostvarivao prilive sredstava po osnovu redovne premije osiguranja depozita koju banke, u skladu sa zakonom i ostalim aktima, uplaćuju kvartalno i prema dostupnim izveštajima one te svoje obaveze izvršavaju redovno. Na taj način smo mi u proteklih nekoliko godina ovaj nivo sredstava povećali i on je dostigao otprilike ukupno negde oko 310 miliona evra. Dakle, govorim i o sredstvima denominovanim u stranoj valuti i denominovanim u domaćoj valuti. Od toga oko 85%, odnosno oko 260 miliona evra su sredstva denominovana u stranoj valuti, a ostatak od oko 15% je denominovano u domaćoj valuti, a to je negde oko sedam milijardi dinara.

Dakle, već iz ovoga je jasno da je ključ pozitivnog funkcionisanja Fonda za osiguranje depozita u stvari plasman tih sredstava koja su denominovana u stranoj valuti. Zbog toga se mi suočavamo sa problemom u poslednjih godinu i nešto malo više od godinu dana, jer negde od prvog kvartala 2016. godine kamatne stope na depozite u stranim bankama, a govorim o stranim bankama koje se kvalifikuju na osnovu vrlo strogih pravila koja NBS ima za upravljanje deviznim rezervama, se kvalifikuju da se u njih ta sredstva ulože. Tu se radi uglavnom o velikim bankama, kako ste juče rekli, i to velikim bankama koje imaju tzv. „triplej rejting“, odnosno „AA rejting“. Dakle, te banke negde od kraja prvog kvartala obračunavaju negativnu kamatnu stopu na depozite, a već od aprila 2015. godine ta kamatna stopa je bila 0%.

Dakle, mi u poslednjih godinu i nešto dana ta sredstva ulažemo po negativnoj kamatnoj stopi, odnosno ostvarujemo gubitak po osnovu tih ulaganja, odnosno deponovanja tih sredstava u strane banke. Recimo, radi ilustracije, u prvom kvartalu 2017. godine ta stopa je iznosila -0,7%. Radi se o ne baš tako zanemarljivom gubitku koji mi ostvarujemo po ovom osnovu. Istovremeno hartije od vrednosti koje ispunjavaju uslove Narodne banke, govorim o stranim hartijama od vrednosti, koje ispunjavaju kriterijume Narodne banke za investiranje, odnosno ulaganje sredstava u njih, takođe imaju negativne prinose.

Dakle, za razliku od kamatnih stopa stranih banaka na deponovanje sredstava i hartija od vrednosti stranih u koje možemo da ulažemo sredstva, a govorimo naravno o najkvalitetnijim i najreferentnijim finansijskim institucijama u svetu i finansijskim instrumentima, naše kamatne stope, odnosno kamatne stope u Srbiji na devizne dužničke hartije od vrednosti su pozitivne.

Kao primer ću navesti samo nekoliko poslednjih aukcija koje su održane u Republici Srbiji, kada je reč o deviznim dužničkim hartijama od vrednosti. Recimo, 20. marta 2017. godine održana je aukcija pedeset tronedeljnih zapisa deviznih Republike Srbije i ostvarena je kamatna stopa od 0,74%. U februaru mesecu je bila aukcija dvogodišnjih zapisa na kojoj je kamatna stopa bila 1,05%. Negde u drugoj polovini aprila je bila aukcija zapisa trogodišnjeg gde je kamatna stopa bila 1,89%. Čini mi se da je na petogodišnje zapise poslednji put bila 2,85%, ispravićete me ako sam pogrešio u ovoj poslednjoj decimali, a na desetogodišnje zapise 4%. Dakle, imamo na sve zapise pozitivne kamatne stope.

Umesto ostvarivanja gubitaka na osnovu deponovanja naših sredstava u strane banke ili ulaganje u strane hartije od vrednosti, mi promenom ova dva zakona omogućavamo da po ovom osnovu ostvarujemo dobitak. Važno je reći, ono što je ministar juče spomenuo a ja bih da potvrdim, zakon daje mogućnost da ova sredstva devizna investiramo u domaće hartije od vrednosti, naravno, denominovane u stranoj valuti, a ne obavezu. Dakle, niko nije u obavezi da ta sredstva investira u domaće hartije od vrednosti, već ta mogućnost postoji, naravno, u skladu sa procenama koje bude obavila Agencija za osiguranje depozita, Narodna banka Srbije, ta sredstva će se na odgovarajući način plasirati.

Ne treba da naglašavam da su devizne hartije od vrednosti koje emituje Republika Srbija i Narodna banka Srbije nerizične. Mi ovde govorimo uglavnom o hartijama od vrednosti Republike Srbije zato što Narodna banka Srbije u 2016. i 2017. godini nije emitovala devizne hartije od vrednosti, prema tome u ovom trenutku postoji mogućnost ulaganja isključivo u hartije od vrednosti Republike Srbije.

Da bi građanima bila potpuno jasna matematika ovoga o čemu govorim, daću samo primer koliki je gubitak ostvaren u 2016. godini po osnovu ovog ulaganja sredstava u strane banke, odnosno ukoliko je nešto bilo ulagano u hartije od vrednosti. Dakle, ostvareni rashod po osnovu investiranja ovih sredstava u inostranstvo, odnosno po osnovu inoplasmana, u 2016. godini je bio 572.000 evra. Dakle, mi se ovde suočavamo sa jednom, to je već više kolega upotrebilo tu reč, paradoksalnom situacijom. Mi govorimo o Fondu za osiguranje depozita. Logično je da taj fond svoja sredstva uvećava. On ih, doduše, uvećava zahvaljujući prilivu od banaka, ali ih smanjuje po osnovu negativnih kamatnih stopa i po osnovu kamatne stope koje plaćamo na ova sredstva koja smo povukli od Svetske banke, i to je paradoks. Nije, naravno, finansijski neodrživa situacija, ali jeste logički neodrživa situacija da mi ostvarujemo minuse u Fondu za osiguranje depozita, da on posluje negativno, što se dogodilo u 2016. godini.

Dakle, ukoliko ne bismo doneli ovaj zakon ili ga ne budemo izglasali sledeće nedelje, u 2017. godini ćemo ostvariti propuštenu dobit od 2.000.000 evra. To vraća, u suštini, na izvestan način svaki građanin Republike kroz budžet iz koga se ta sredstva na izvestan način moraju nadoknaditi. Ta propuštena dobit znači ono što bismo ostvarili plasmanom ovih sredstava u domaće hartije od vrednosti minus gubitak sa negativnim predznakom, naravno, koji bismo ostvarili time što ta sredstva plasiramo u strane hartije od vrednosti, odnosno u strane banke.

Da bismo u potpunosti opravdali oročeno trajanje ovog zakona, moramo da znamo, a to su procene stručnjaka, da će se kamatne stope u EU, odnosno u evrozoni, da budem potpuno precizan, oporaviti tek negde u 2018. godini, a da će tek u 2019. godini biti moguće ostvarivati pozitivne prinose na plasman sredstava van naše granice. Dakle, ovo što smo mi uradili, ova izmena koju smo napravili, u kojoj se jasno kaže da se ova sredstva mogu ulagati u domaće hartije od vrednosti, dokle god se ispunjava uslov da su u inostranstvu negativne kamatne stope, je sasvim opravdano, jer ćemo barem naredne dve godine ostvarivati dobit, umesto da imamo propuštenu dobit ili gubitak, kako god želite.

Fond za osiguranje depozita, naravno, nije profitabilna organizacija, ali to ne znači da on treba da posluje sa gubitkom ili da ima propuštene dobitke, naprotiv, on treba da ostvaruje pozitivno, da kažem, poslovanje. Jer tim pozitivnim poslovanjem mi smo u stanju da sačuvamo supstancu fonda i da time štednju učinimo sigurnijom. Obratite pažnju, ovde se ne radi samo o štednji građana, koja je naravno vrlo važna, nego se radi o štednji preduzetnika, mikro, malih i srednjih preduzeća koja su pokretač svake ekonomije. Dakle, mi na ovaj način šaljemo poruku o stabilnosti finansijskog sistema, o sigurnosti štednje i time, naravno, pospešujemo da ta štednja raste, što je vrlo važno za bilo kakav investicioni ciklus u budućnosti. Naravno, promenom ova dva zakona se ostvaruju i pozitivni efekti za budžet, to nije sporno, ali to nije bila primarna intencija menjanja ova dva zakona, nego naprotiv, briga o štednji, odnosno o štedišama.

Na kraju da zaključim, pa ću nastaviti u vremenu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, da ova dva zakona ukoliko ne promenimo, mislim da bi to bilo krajnje neodgovorno ponašanje sa naše strane. Zahvaljujem.

Reč ima Aleksandar Stevanović.
Reč ima Srbislav Filipović.

Hvala, uvažena predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, želim da pohvalim one predloge koje danas imamo na dnevnom redu, da kažem da ću podržati sve tačke dnevnog reda u danu za glasanje. Ono što hoću da istaknem to je da ova Vlada i ministar finansija rade apsolutno dobre stvari za našu državu. To su i građani potvrdili na prethodnim izborima.

Ono o čemu govorimo danas jeste i ovaj zajam od 15 miliona u svrhu ostvarivanja projekta modernizacije energetske mreže u Srbiji. To su jako važne stvari za sve naše građane, životne stvari, nešto što čini svakodnevnicu svakog čoveka u Srbiji.

Juče sam imao priliku da razgovaram sa dvadesetak građana koji su došli da razgovaramo i svi su pratili sednicu koju smo juče imali u Skupštini Srbije. LJudi se prosto čude da neko da sebi za pravo da kritikuje zaduživanje kome smo juče pristupili u ovoj raspravi, ali čuli smo i od nekoga da je dug loš drug. Tačno, ali onda kada uzimate zelenaške kamate, onda kada su kamate osam i više procenata, onda kada ostavite ljude na ulici bez posla, onda kada EPS, recimo, 2010. godine, podigne preko 20% cenu električne energije, a ostvari gubitak preko 20 milijardi dinara. E, to je ono što je primer kako više u Srbiji ne sme da se vodi nijedno javno preduzeće.

Imali smo situaciju, nekada su sva javna preduzeća bila apsolutni gubitaši. Danas EPS ostvaruje profit i zarađuje. Kako to neki vide budućnost javnih preduzeća možemo da vidimo i po tome kako su ih vodili. Gde je Srbija bila do 2012. godine i gde je danas 2017. godine? To su vrlo jasne činjenice koje o tome govore. U Srbiji se do 2012. godine, istina je, radilo, gradilo, ali samo na placevima tajkuna, političara i miljenika onih koji su bili uz tadašnji režim. Tada nije bilo kranova, nije bilo rada, nije bilo investitora, nije bilo ničega u ovoj zemlji, samo je bilo haosa i pljačke. To se najbolje zna u Smederevskoj Palanci kako je bilo, zna se ko ima vile, zna se ko ima skupe automobile, zna se ko ima satove od više desetina hiljada evra, sve se to zna. Ali ono što je važno, mi ćemo da nastavimo da radimo, da razvijamo i naš energetski sistem, energetsku mrežu da unapređujemo, da modernizujemo, da građanima olakšavamo svakodnevni život, da im poboljšavamo uslove života, da se ljudi zapošljavaju, da privlačimo nove investicije.

Rast je do 2012. godine, opet se vraćam na taj period, bio konstantan, ali samo na deviznim računima onih koji su tada vodili Srbiju. Gde je Srbija došla u to, kako oni kažu, zlatno doba demonkratije, ja to volim da kažem, za vreme tih vlastodržaca. Imali smo 25% nezaposlenost. To su ti stručnjaci koji su tada vodili Srbiju, koji se danas na to smeju, jer njih to čini srećnim kada je u Srbiji nezaposlenost velika, njihovi partnerski kadrovi su stoprocentno tada bili zaposleni. Korupcija i kriminal su bujali u Srbiji. Srbiju su vodili tajkuni, a danas tajkuni odgovaraju pred domaćim pravosuđem.

EPS je apsolutno dotakao dno u vreme vlasti prethodnog režima. Srbija je bila na korak do bankrota. Nikada u svojoj istoriji Srbija nije tako loše ekonomski stajala. Danas je u Srbiji nezaposlenost smanjena sa 25% na 13%. Danas se više ne zadužujemo sa 8% i to govore i ovi najnoviji krediti koje uzimamo za razvoj Elektromreže Srbije i za „Nikolu Teslu“ od 0,8% kamate. Danas Srbija apsolutno se gradi, radi, ide napred, rade njeni građani, ne rade tajkuni. To je ono što je bitno. Otvaraju se fabrike, preko 55 fabrika za četiri godine je otvoreno u Republici Srbiji. Koliko je otvoreno ranije?

Priča neko ovde, puna im usta Evrope, pa koliko poglavlja su ti neki otvorili i zatvorili. Nula, apsolutna nula u poglavljivama, a minus na računima građana Srbije, minus u kasi Srbije do 2012. godine. Danas smo plusu, idemo snažno napred, građani to podržavaju, puna podrška i ministru Vujoviću i ministru Antiću i premijeru Aleksandru Vučiću u onom poslu koji rade za Srbiju.

(Radoslav Milojičić: Molim vas, replika.)

Vi ste u ovoj diskusiji ko?
(Radoslav Milojičić: Pa da li ste čuli sve ovo?)
Sat, kuća? Ne.
Reč ima Zoran Radojičić.
(Radoslav Milojičić: Onda po Poslovniku.)
Zoran Radojičić znači nije tu.
Da li je tu Vladimir Đurić? Izvolite.
Molim vas, nema nagađanja.

Poslanička grupa Dosta je bilo pozdravlja investicije u EPS, smatramo da su one potrebne, smatramo da su preko potrebne. Videli smo to pre neki dan u Kolubari, 15. maja je bila šteta velika na bageru imamo tu i fotografije i nadam se da tu niko neće biti povređen.

Dakle, još pre pet godina smo znali da je misija Kolubare da redovno snabdeva termoelektrane ugljem, da na našem najvećem polju gde nema više uglja i da nam trebaju novi kopovi. Za to najpre moramo obezbediti sredstva, pa postati vlasnici zemljišta, pa rešiti infrastrukturu, obezbediti opremu za nove kopove, da moramo izmesti deo ibarske magistrale, rešiti tok reke Peštan. Da je potrebno u Kolubaru investirati 140 do 150 miliona eura godišnje i da je ciklus otvaranja novog kopa i na zapadu oko 20 godina. To nije isto što i otvaranje semafora, nadstrešnice za bicikle ili ograde bašte Doma vojske u Novom Sadu.

Danas, pet godina kasnije deluje da nismo mnogo odmakli od toga za razliku što Kolubara deluje da više nije sposobna jednako da sama investira iz sopstvenih izvora. Nisu nam otvorena polja Vreoci, Veliki Crljeni, a na poljima B i D nije uklonjena jalovina. Misija Kolubare da proizvede 28 do 30 miliona tona godišnje uglja je, kako sada deluje, ugrožena.

Razumeli smo ministra da su polja E, G i Radiljevo u pripremi i da je potrebno 250 miliona evra investicije koju EPS navodno obezbeđuje iz tekućeg poslovanja, ali to se kosi sa izjavom premijera koju je dao za 1. maj da će Vlada taj novac investirati. Mislim, Vlada nema taj novac, to je novac građana i privrede koji uplaćuju u budžet, pa bi trebalo biti oprezan i precizan i iskren u izjavama. Ne bi želeli da ponovo kroz pet godina neka druga vlada, neki drugi premijer i ministar opet lagodno najavljuju da samo treba izmestiti jednu reku, par sela, dalekovode, deo Ibarske magistrale, kao da su to nastrešnice za bicikle.

Dakle, investicije jesu potrebne i pozdravljamo ih, ali je sporno finansiranje kredita uz državne garancije. Bolje je nego da je iz budžeta, ali je lošije nego da je iz sopstvenih izvora. Mi nemamo sporazum. Ne znamo šta je tačno u tim projektima predviđeno. Po članu 61. Zakona o javnim preduzećima, javno preduzeće kome trebaju garancije dužno je da za njih Vladi predstavi poseban program sa namerom i dinamikom korišćenja tih sredstava. Lepo bi bilo da te informacije budu javno dostupne, jer je to garancija javnim novcem i zato je to javni interes da se to zna. Ovako, ostaje da verujemo da se garancija daje za najsavremenije tehnologije koje će doprineti očuvanju životne sredine i da će projekat biti uspešno realizovan. Sve na reč, a zapravo iz medija saznajemo neke sasvim druge stvari, da kasnimo sa novim kopovima, da proizvodnja u EPS od početka godine pada zbog manjka uglja i to u januaru 277, u februaru 457, u martu 827 miliona kilovat sati i frapantnih 22,9% manje struje. O tome je bilo reči i juče.

Ovo ne može biti posledica istorijski hladnog januara, jer pad je zapravo počeo još u decembru. Takođe, saznajemo da je to napravilo štetu u vidu izmakle koristi koja se može izmeriti na nekih 300 miliona eura da je ta struja proizvedena pa izvezena ili 370 miliona evra da je ta struja napravljena i prodata domaćinstvima sa jednotarifnim brojilima.

Takođe, iz medija saznajemo da u EPS imamo otprilike i po jednu aferu kvartalno. Tender oko ispumpavanja vode iz Kolubare, dodavanje decimala na cenu struje, uvećani decembarski računi koji su posle peglani, a sam bog zna kako jer je očigledno bilo da je dan za očitavanje promašen, pa ne znam kako je izvedeno konačno stanje koliko je EPS građanima uzeo više.

Uprkos tome mi treba da verujemo na reč bez uvida u konkretne sporazume da će ove garancije ostati van funkcije i da javnim novcem ti krediti neće biti vraćani. EPS je potencijalno veliki problem jer je prošle godine u ovom budžetu doprineo sa 87,4 milijarde dinara, znači, svaki dvanaesti dinar. Sve što ne proizvede moraće da uveze i to će stvoriti pritisak na kurs dinara. Zašto teramo EPS da 50% dobiti uplaćuje u budžet što je u 2015. i 2016. godini bilo preko 12 milijardi dinara ako će ga, kako premijer i predsednik kaže, Vlada finansirati. Dakle, daje novac u budžet, pa onda iz budžeta uzima nazad, sa 250 miliona evra investicije premijer je rekao da će Vlada investirati.

Konačno, hajde da vidimo alternativne izvore novca za EPS. Dužnici, samo RTB Bor grupa duguje 67 miliona evra za struju, 10. marta 2017. godine. Ovo su podaci sa sajta EPS. Projekat za koji dajemo garanciju, 45, RTB duguje 67, poređenja radi. To je rezultat politike, odnosno izostanka političke volje da se u javni sektor uvede red. To je rezultat negovanja jednog lokalnog šerifa u RTB Boru koji stranačke plakate lepi po privatnoj imovini, pa kada se vlasnik te privatne imovine usprotivi, on kaže – vidi kako si ružna, gađaću te telefonom, jer mu je dozvoljeno da ne mora da se ustručava ni pred televizijskim kamerama. On drži Bor vladajućoj većini i isporučuje ga od izbora do izbora i zato mu se sve to toleriše da nakon investicionog ciklusa RTB Bor ode u stečaj, odnosno u pokušaju da se od stečaja spase.

Isto tako moram da pitam, šta je teže naplatiti struju RTB Boru ili srušiti nelegalnu gradnju u Novom Pazaru. Pored toga, Železara Smederevo, 38 miliona eura duga, ta uspešno prodata železara sa dugom koji je ostao na leđima poreskih obveznika Srbije. Železnice, 21 milion evra, sa 67 RTB Bora to je ukupno 126 miliona evra, od ova tri dužnika EPS na 10. mart 2017. godine.

Pored toga performanse EPS, imamo ovde na dijagramu prikazano, rast ukupnih prihoda, nasuprot rastu dugoročnih rezervisanih i obaveza, EPS i EMS. Dakle, kod obe kompanije postoji trend da obaveze rastu mnogo brže od prihoda. Dakle, vidi se ovo divergiranje, dakle ovo je rast obaveza, a ovo je rast prihoda koji je mnogo blaži.

U suštini EPS je problem koji može puno da nas košta ako se nastavi partijsko kadriranje, ako se nastavi forsiranje proizvodnje, ceđenjem presušenih kopova i raubovanje već dotrajale opreme i insistiranje na profitabilnosti i punjenju budžeta kako bismo se hvalili smanjenim budžetskim deficitom umesto da u EPS investiramo i da otvaramo nove kopove. Dakle, to je pitanje politike vođenja EPS. Inače, što se samih investicija tiče one su naravno preko potrebne i nisu sporne. Uslovi koji su navedeni u obrazloženju predloženih zakona, kamatne stope i sve ostalo, to je naravno u redu. Hvala.