Poštovana predsednice, kolege i koleginice narodni poslanici, građani Srbije, poslaničko pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a pre svega Ministarstvu pravde i Ministarstvu inostranih poslova.
Imajući u vidu da smo se u prethodnih nekoliko dana suočili sa svojevrsnim javnim priznanjem Vilijama Vokera, da je radio u kontinuitetu, od 1999. godine do danas na projektu tzv. „velike Albanije“, odnosno na ujedinjenju svih Albanaca, da li i koje mere ima na raspolaganju naša država, a imajući u vidu zastrašujuće posledice izveštaja koji je taj čovek poslao međunarodnim institucijama po našu zemlju i narod, postoje mehanizmi i mere koje naša država može da pokrene za njegovu ličnu odgovornost imajući sve ovo u vidu?
Taj čovek koji je zašao duboko u devetu deceniju umesto da se ozbiljno suoči sa sopstvenom savešću i da porazgovara sa sopstvenom savešću zbog posledica koje su nam nanete, dolazi na proslavu Ramuša Haradinja i njegovog pokreta i kaže da nije obavio posao do kraja, već da je njegov cilj i njegov projekat zapravo u kontinuitetu bio da se stvori ta famozna „velika Albanija“.
U prilog ovog zahteva da naša država mora da insistira i na ovom vidu odgovornosti i političke i pravne idu i ogromne žrtve. Setimo se da je 2.500 hiljade ljudi na ovim prostorima izgubilo svoje živote, da je 12.500 hiljada ljudi ostalo sa posledicama da su ranjeni, setimo se da je i dan danas na stotine ljudi nestalo, ne znamo ništa o njihovoj sudbini. Evo, svakog dana kada ulazimo u ovo zdanje suočavamo se sa fotografijama tih ljudi ispred doma Narodne skupštine. Šta je sa tim ljudima bilo? Ko je trgovao njihovim srcima, plućima, jetrama? Ko je činio taj monstruozni zločin? A, sve je krenulo od izveštaja Vilijama Vokera. Svi su priznali, uključujući i Bila Klintona i Solanu i sve ostale koji su u to vreme opravdavali agresiju na našu zemlju, da je upravo taj zločin učinjen u Račku ključni kamen od kojeg se kreće da se kazni naš narod i naša država.
Svedoci, kao što su doktorka Helena Ranta, pa i naši stručnjaci koji su učestvovali u uviđaju u Račku, govore da tu nije bilo ni govora o bilo kakvom zločinu prema civilima, već da su te žrtve u stvari žrtve borbe terorista i naše države.
Nažalost, posledice ćemo trpeti i dalje. Ekonomsko razaranje koje su nam učinili, a i osiromašeni uranijum koji je ostao iza „milosrdnog anđela“ na ovim prostorima, tek će davati posledice u narednom periodu.
Zato ni ova institucija, zato ni mi koji sedimo ovde, kao ni naša Vlada i sve ostale institucije u ovoj zemlji ne smeju da zatvore oči nad činjenicom da je jedan lažni izveštaj takvog čoveka kakav je Vilijam Voker učinio jednu veliku i zastrašujuću nepravdu i ovom narodu i ovoj državi.
Zašto ne smemo da zaboravimo ovo i zašto to moramo stalno da pominjemo? Da nam se ne bi istorija ponavljala, da se ne bi ponovo na isti način na ovom mestu ili na nekom drugom stvarala lažna slika o jednom narodu ili nekoj državi i na osnovi toga se primenjivala zastrašujuća sila, odnosno zakon sile.
Neljudi sa naših poternica nikada ne smeju da se skinu. Oni moraju stalno da strepe od toga da će doći pred lice pravde i da će odgovarati za zločine koje su učinili.
Žrtve koje smo podneli u minulom veku, a setimo se koliko je miliona nas stradalo u ime slobode i u ime pravde, obavezuju nas da ovo pitanje postavljamo svakodnevno i da ne zatvaramo oči pred njim. Zahvaljujem.
