Poštovana poslanice, niste iskoristili svoje pravo da govorite, nego prava na repliku, te ste time zloupotrebili odredbe iz Poslovnika. Znači, niste dobili reč i pravo na repliku i oduzimam vam vreme koje ste sada zloupotrebili. Tako se vodi sednica.
Nisam ljuta, nego sam zaista emotivno povređena govorom poslanice koja me je naterala da izađem na pauzu, to govorim poslaniku.
Reč ima narodni poslanik LJiljana Malušić.

Hvala predsedavajuća.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o dva zakona. Prvi je Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, drugi je Predlog zakona o visokom obrazovanju.

Naime, danas niko nije rekao, a govorimo već pet, šest, osam sati, da je u Srbiji renovirano preko 396 škola. Bravo za Vladu Republike Srbije i Ministarstvo. To je koštalo oko četiri milijarde dinara. Renoviraće se sve škole u Republici Srbiji.

Drugo, dolazim sa opštine Voždovac, ovde se spočitavalo kako nisu škole bezbedne. To naprosto nije tačno. Dolazim sa opštine Voždovac koja ima 17 osnovnih škola i pet isturenih odeljenja. Sve su škole ograđene, sve su škole pod video nadzorom, spojene sa 12. policijskom upravom, znači kompletan nadzor. Više u školama nema droge, nema nasilja. Bravo! Ovo govorim zato što se stalno spočitavam kako nema bezbednosti. To naprosto nije tačno. Možda u nekim drugim gradovima, u Beogradu, na velikoj opštini Voždovac, koja ima 170 hiljada ljudi ima, škole su bezbedne.

Hvala, potrošili ste vreme.
Reč ima Ivan Kostić.
Zoran Radojičić.
Miladin Ševarlić.
Ne razumem, nećete da govorite? Odustajete? Hvala.
Dragan Vesović.
Boško Obradović, izvolite.
Imate dva minuta, da ne bude zabune.

Hvala predsedavajuća.

Žao mi je što je ministar prosvete Mladen Šarčević morao da ode, ali siguran sam da će ga dobro zameniti uvaženi ministar zdravlja, koji je pretpostavljam stručnjak i za oblast obrazovanja u Srbiji. Ali, da evo, otvorim još nekoliko tema koje nisu još uvek došle na pravi način na dnevni red.

Pre svega gospodine ministre zdravlja, odgovorite nam na to pitanje - kako je moguće da iza direktora jedne škole u Zemunu stane kompletna javnost, kompletni roditelji i kompletni đaci te škole, a da ministar i dalje smatra da tog direktora škole treba smeniti? Da li je to model kako će funkcionisati i ubuduće novi zakon? Da li je to ideja novog zakona?

Znači, nema veze šta kažu roditelji, nema veze šta kažu đaci, nema veze šta kaže javnost, nema veze šta kažu zaposleni, kolektiv te škole, važno je šta kaže ministar. Da li je to ideja novoga zakona koji Vlada Republike Srbije želi ovde da nam predstavi? Ili, šta je možda ideja vaspitanja koje vi ovde, kako kaže profesor Atlagić vraćate, ja ovde ne vidim nikakav sistem vaspitanja. Vaše vaspitanje je televizija „Pink“, to su rijaliti šoui, to je ono iza čega vi stojite i što vi branite i pretpostavljam da je to, to vaspitanje koje uvodite u Srbiji.

Vi ne možete šest godina da rešite status veroučitelja koji su najdiskriminisaniji prosvetni radnici u Srbiji. Pa, koliko vam treba da budete na vlasti da biste rešili to jedno malo pitanje, da veroučitelj ne bude diskriminisan kao prosvetni radnik, a kamoli da rešite ovako složenu oblast, kao što je sistem osnovnog obrazovanja i vaspitanja.

Imamo, ne samo slučaj smene direktora Nacionalnog prosvetnog saveta, imamo slučaj smene i novog direktora Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, gde je postavljen gospodin Zlatko Gruščanović, inače koautor jedne čitanke za jednu stranu firmu koja ovde štampa udžbenike, koji je samim tim u direktnom sukobu interesa.

(Isključen mikrofon.)

Hvala, vreme.
Da li neko želi da iskoristi preostalo vreme po članu 96.?
Izvolite, dve minute.

Moje strpljenje je čelično gospođo predsedavajuća, ja ću zaista sačekati sve procedure da dobijem pravo na reč.

Dakle, naveli smo vam primer i Nacionalnog prosvetnog saveta gde ste smenili predsednika sa stručnim kompetencijama, postavili manje stručnog. Ista situacija u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja.

Jedno veoma konkretno pitanje za ministra zdravlja, pošto je on stručnjak za ove prosvetne teme. Ako je besplatno školstvo u Srbiji, zašto roditelji plaćaju udžbenike? I, kako to nastavnici određuju koji će se udžbenici kupovati? Postoji li država u ovoj državi? Postoji li neki program? Postoji li nešto što će biti objedinjeno u čitavoj Srbiji, a ne jedno u Pokrajini Vojvodini, drugo u drugim delovima Srbije?

Dakle, ima li države u državi Srbiji ili prosto postoji monopol stranih izdavača koji štampaju naše udžbenike ovde u našoj državi, i da li je to normalno uopšte da nam stranci štampaju naše udžbenike, pišu naše udžbenike ili valjda treba da to radi naš Zavod za udžbenike? Da li je cilj da uništite Zavod za udžbenike da bi stranci mogli da preuzmu kompletan monopol na tržištu udžbenika u Srbiji, a već su ga preuzeli u vrlo ozbiljnom i velikom procentu.

I, posebno važna stvar za kraj, a dobro je što je tu ministar zdravlja, jer je tema i te kako u vezi i sa njegovom oblašću delovanja, a to su centralizovane baze podataka gospodine ministre. Vi, uvodite jedan elektronski konc logor u Srbiji.

Prvo ste centralizovali sve podatke o zdravstvenoj bezbednosti građana Srbije, naše lične zdravstvene podatke, a sada kroz elektronske dnevnike želite da centralizujete podatke o svoj deci i o svim roditeljima u Srbiji. Ko je vama dao to pravo? Koga ste vi pitali od roditelja da vi pravite centralizovane baze podataka o našoj deci i da li ste uzeli program Hrvatske akademske mreže i gde će na kraju završiti centralizovani podaci o našoj deci? Veoma jednostavno pitanje. Dakle, ko vam je dao pravo da centralizujete podatke o našoj deci?

Hvala.
Molim govornike da zaključe svoju raspravu o zakonu.
Saša Radulović, pošto nije ovlašćeni tu.
Pročitaću vam koliko imate, da ne bude zabune. Pedeset sedam sekundi.

Hvala.

Dva jako važna zakona o osnovama obrazovanja, o visokom obrazovanju, nažalost ponovo po hitnom postupku rasprava. Nažalost, objedinjena rasprava, trebalo je mnogo više vremena o ovako važnim zakonima. Mnogo je stvari u ovim zakonima za koje mislimo da su pogrešne. Pokušali smo da pomognemo.

Podneli smo gotovo 400 amandmana na različite delove oba zakona, gde smo popravljali pojedinačne stvari, od toga da se direktor bira po odluci ministra do toga da anonimni budu registri učenika. I jedan važan dodatak, obrazovanje je pravo deteta i dali smo predlog da država nabavlja udžbenike za svu decu, kao što deca naše dijaspore dobijaju udžbenike u zemljama u kojima su. Ovo je jako, jako važna stvar i nadamo se da će biti prihvaćen od strane Ministarstva. Hvala.

Zahvaljujem.
Aleksandar Jerkov, minut, pedeset.

Zahvaljujem.

Ono što smo svi mogli da zaključimo tokom rasprave jeste da nam obrazovni sistem nije dobar. On je daleko od onoga što roditelji odgovorni, pošteni roditelji očekuju za svoju decu, on je daleko od onoga što hrabri i odgovorni učitelji očekuju da bude i daleko od onoga što deca zaslužuju. Takav je zbog duplih moralnih standarda koje vi promovišete, zbog zastarelih i preobilnih nastavnih planova i programa, zbog prevaziđenog pristupa deci, zbog ponižavajućeg tretmana nastavnika, zbog preterane nerazumne demokratizacije.

Vi ne samo da to ne rešavate, nego nam ovim novim zakonima nudite još starija, još prevaziđenija i još zastarelija rešenja koja su u nekakvim razvijenijim zemljama na koja bi već dugo vremena trebalo da se ugledamo, napuštena, u nekim slučajevima pre više decenija.

Ministar sebi uzima toliko nadležnosti da i sam Dositej Obradović ne bi mogao sve da ih ispuni, ne bi mogao sve da ih na pravi način obavi, međutim, to očigledno većinu neće sprečiti ne samo da podrži ga u tome, nego još i da hvali ministra zato što od Skupštine uzima nadležnosti.

Ipak, premijerka nam ovde govori da je najveći problem našeg obrazovnog sistema to što ne pravi radnike, nije problem našeg sistema što ne pravi gotove radnike, nego što ne pravi gotove ljude, a vama gotovi, misleći, nezavisni, slobodoumni i samostalni ljudi očigledno i ne trebaju.