Poštovani narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u ovoj godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 91 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja poslanika prisutnih danas u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutan 101 narodni poslanik.
Obaveštavam vas da je danas sednici sprečen da prisustvuje poslanik mr Ivan Kostić.
Nastavljamo zajednički, načelni, jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 1. do 7. dnevnog reda.
Saglasno odredbama Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuje ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladen Šarčević, sa svojim saradnicima, i direktor Agencije za zaštitu jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije Slađan Velinov, takođe sa svojim saradnicima.
Juče je govorio poslanik Arpad Fremond.
Da li se još neko javlja za reč?
Vojislav Vujić ima reč.

Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, vama je poznato da poslanička grupe JS podržava sve što je dobro za građane Srbije. Danas zakon i izmene zakona koje imamo na dnevnom redu ćemo podržati, zato što je svaki na svoj način dobar.

Danas ću se najviše fokusirati na Predlog zakona o dualnom obrazovanju. Smatram da nije moguće i da nije realno ni da predškolske ustanove ni ustanove srednjeg i osnovnog obrazovanja same utiču i da same daju maksimalan kvalitet koji može da se očekuje od svakog učenika, ili od svakog deteta. Lično smatram da je porodica vrlo bitan faktor i da je ona ta koja treba da bude najbliži partner Ministarstvu prosvete u realizaciji vaših ciljeva.

Mi iz JS smo više puta spominjali zakon o dualnom obrazovanju. Gospodin Dragan Marković naš predsednik je sa vama u ovom parlamentu više puta razgovarao na tu temu i drago mi je da je ovakav zakon konačno došao u Skupštinu. Lično mislim, da je ovo jedan od zakona, ako bude primenjen u praksi kako treba, po kome ćete vi ostati ubeleženi u ovoj istoriji našeg parlamentarnog života.

Sistem prakse kroz školske ustanove je, u mestu odakle ja dolazim iz Vrnjačke Banje, poprilično dobro poznat i dobro izreklamiran, zato što Ugostiteljsko-turistička škola, a to ste imali i sami priliku da vidite prošle nedelje, postiže zapažene rezultate, a godinama unazad upravo koristi jedan ovakav dobar primer. Znači, praksu kroz obrazovanje učenika.

Direktorka te ustanove Jelena Čeperković, sa svim profesorima sa kojima sprovodi nastavu, je postigla odlične rezultate, ne samo kod nas u Srbiji, nego i u zemljama u regionu. Sva ta deca su ostavila jedan dobar trag u svim zemljama i mestima gde su bila, i oni su jedan dobar promoter i Vrnjačke Banje, a verujte mi, i Ministarstva prosvete.

U Vrnjačkoj Banji imamo i Fakultet za turizam i hotelijerstvo. Zašto to spominjem? Danas pričamo o dualnom obrazovanju, i mi imamo situaciju da studenti tog fakulteta imaju obavezu da tri godine idu na praksu, i to im je uslov da bi izašli na ispit, na diplomski ispit. Ali, situacija koja njima ne ide u korist, je upravo ta, što za razliku od učenika srednje škole koji će imati neku nadoknadu za taj rad, oni nemaju nikakvu nadoknadu. Znači, imaju obavezu.

Smatram da bi trebali da pored ovog zakona o dualnom obrazovanju koji se odnosi na srednje škole, da uradimo nešto slično i za dualno obrazovanje za studente koji se nalaze na fakultetima, jer taj uslov koji oni ispoštuju i pošteno odrade sve ono u turističkim centrima u Srbiji, a znam da su išli i van Srbije, te studente smo mogli da sretnemo i na Zlatiboru i na Kopaoniku, Vrnjačkoj Banji, Aranđelovcu, u svim turističkim mestima, nažalost, nisu imali priliku da zakonski budu adekvatno nagrađeni.

Hoću da vas zamolim, kada već pričamo o tom fakultetu, da obzirom da je od 2011. godine, cifra studenata koja se nalazi na tom fakultetu već preko 700, kapaciteti koje imamo prevazilaze interesovanje studenata, molim vas da se tu zauzmete i da pomognete da proširimo te kapacitete. Vidim da imate i podršku jednog sekretara koji dolazi iz Vrnjačke Banje i verujem da će to biti jedan plus više Vrnjačkog Banji.

Što se tiče dualnog obrazovanja, mi smo pedesetih godina imali jednu dobru praksu u to vreme. Doduše, bila je drugačija zemlja, velika zemlja, industrija je bila moćnija, tako da svi učenici koji su bili u školama učenika u privredi ili industrijska škola imali su skoro zagarantovan posao. Naravno razlika između ovog zakona i prednost ovog zakona u odnosu na taj je što će svi učenici koji budu radili kod nekih privrednih subjekata u ovom slučaju imati neku nadoknadu. Tada to nisu imali.

Ovaj zakon će svakako kroz neku svoju primenu doći u situaciju da se možda ponovo pojavi ovde kod nas u parlamentu, da radimo neke izmene i dopune itd. što apsolutno nije ništa nenormalno. Ovo je jedno novo iskustvo i nov zakon.

Ono što ja sada, a juče ste i vi u jednom trenutku spomenuli, možda kao jedan, ne nedostatak, nego trenutak primene, ta neka sinhronizacija je momenat gde nisam siguran da ćemo imati dovoljno instruktora koji u privrednim subjektima mogu da rade sa studentima, a da po ovom zakonu imaju obavezu da budu i obučeni za rad sa decom. To je jedan od problema.

Drugi problem na koji možemo da naiđemo jeste situacija zašto bi privredni subjekti uzimali te đake kod sebe na praksu. Zato hoću da dam jedan predlog, da ovo nije samo posao za Ministarstvo prosvete, ovo je odličan zakon, ali podršku jednom ovakvom zakonu treba da daju u i Ministarstvo privrede i Ministarstvo finansija. U kom smislu? Morate da smislite neke olakšice ili neke stimulanse upravo za te privredne subjekte koji će da otvore vrata ovim učenicima da dođu na njihova radna mesta.

Ono što je vrlo bitno, naravno i učenici moraju da budu svesni obaveze koju preuzimaju. Znači, u tom trenutku nastava postaje više nego obavezna. Bilo bi nezgodno da učenik dobije jednu takvu šansu, a da se svaki drugi ili treći dan ne pojavi na poslu.

Imamo i situaciju koja je suprotna ovoj, a to je primer u Jagodini gde se razvijanjem industrijske zone došlo u takvu situaciju da je potreban veliki broj usko specijalizovanih zanimanja. Konkretan problem imaju sa nedostatkom krojača, nedostatkom varioca. Znači, što se njih tiče nije problem da sva ta deca počnu da rade. Ono što je dobar i interesantan podatak, a meni je to bilo malo nestvarno da varioci u Srbiji obzirom da je totalni deficit za njima, imaju čak i startnu platu koja je oko 500 evra i više. Startna plata, a nema ih dovoljno na tržištu.

Možda sada da otvorimo i jednu novu temu, a to je pitanje kako smo klasifikovali decu kada sebe opredeljuju šta će u životu da budu. Sve je manje dece koja se opredeljuju da rade neke, mogu slobodno da kažem i fizički teške poslove, ova dva zanimanja koja sam nabrojao, fizički jesu teška bez obzira na to što je dobro plaćeno. To je jedna druga tema kojom treba da se bavimo, da motivišemo decu da se vratimo upravo na te poslove gde se radom nešto zarađuje, da im pokažemo, a to je ovaj zakon, zato ga i hvalim. Ovaj zakon je jedan od tih zakona koji će mladim ljudima upravo to da pokaže i eto u najranijem školovanju da pored toga što mogu da uče da se školuju da nešto i zarade i da im to možda bude jedan od motiva da ostanu u Srbiju i da ne idu dalje, iako ima situacija i toga smo svi svesni, da mladi ljudi u potrazi za prihodima odlaze iz ove zemlje. Znači, ovaj zakon je jedan dobar mehanizam koji se upravo bori protiv toga.

Što se tiče ostalih zakona, neću puno pričati o njima, to su dopune Zakona o predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju. U principu krovni zakon, sistem obrazovanja koji smo skoro imali ovde kod nas u raspravi je nešto što je uzrokovalo da se sve ove izmene i dopune urade.

Mogu da pohvalim o onome što sam primetio, a to je da ste dosta pažnje posvetili inkuluziji, to je jedna dobra stvar. Što se tiče sve te tri dopune Zakona o obrazovanju, poslanička grupa Jedinstvene Srbije će, naravno, i za njih glasati.

Pred nama je danas jedan Sporazum, Međunarodni sporazum između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Tim Sporazumom se zadužujemo, ali zadužujemo se na jedan dobar način pod vrlo povoljnim uslovima, a sami efekti tog Sporazuma i zaduženja je preko 17.000 mesta u predškolskim ustanovama za decu.

Još jedna stvar, možda nelogična, mi stalno u Srbiji pričamo o problemu bele kuge i borbi protiv bele kuge, a onda imamo situaciju da u velikim gradovima, čak i u nekim manjim mestima, roditelji imaju problem zato što ne postoje dovoljni kapaciteti koji mogu da prihvate tu decu. Ovo je jedna poruka svima njima da niko ne sedi skrštenih ruku, da se na tu temu radi i da ovaj sistem od novih 17.000 mesta za tu decu, otvara i neka nova radna mesta za realan sektor, upravo za te ljude iz prosvete. Naravno, i ovo ćemo podržati.

Što se tiče još dva zakona i jedne izmene, to je Zakon o konvenciji jednoj nuklearnoj sigurnosti i konvencija o sigurnosti upravljanja istrošenim gorivom i o sigurnosti upravljanja radioaktivnim otpadom. Naša zemlja nije tako velika zemlja, mi nemamo, mogu da kažem i na sreću, nuklearke, ali u okruženju u kome se nalazimo ih ima i prosto ovo je jedno usaglašavanje i više podržavanje tog okruženja i potpisivanje jednog ovakvog Sporazuma.

U svakom slučaju, podršku Jedinstvene Srbije imate za sve ovo što je danas na dnevnom redu. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima ministar Šarčević.

Evo, samo da vas upoznam sa stvarima koje ste sami izneli u vašem izlaganju, mi smo nedavno posetili, cela delegacija Ministarstva prosvete, upravo Vrnjačku banju, upravo i srednjoškolski centar koji ste pomenuli, kao i fakultet. Mislimo da su oni sjajne ustanove koje treba podržati i njihov razvoj povećati, naročito u delu zdravstvenog turizma koji smo sa dekanom mnogo pričali.

Kada je u pitanju dualni model, uložilo se u školu koja daje dobre kadrove, sjajne kadrove, i to ćemo nastaviti. Upravo sam juče pomenuo, u uvodnom delu, da će modeli koji se sada kreiraju, najviše biti posvećeni turizmu, ugostiteljstvu i građevinarstvu u sledećoj sezoni, jer to su nam grane koje su u ekspanziji.

Ovo što ste dobro primetili jeste da će broj instruktora trebati da se uvećava, ali je plan da se to, kada zakon počne u potpunosti da se primenjuje, u naredne dve godine, tako da će se ta priča desiti.

Kada je u pitanju struktura naše privrede, to takođe znamo da su većinska mala i srednja preduzeća. Na sastanku koji smo imali, tada premijer Vučić i ljudi iz Švajcarske Konfederacije, upravo u Privrednoj komori Srbije smo i najavili da ćemo raditi model subvencija za mala i srednja preduzeća, da bi mogli da preuzimaju ove kandidate koji njima trebaju, a i obostrano je dobro.

Kada su u pitanju studentska praksa, znači mi radimo model, moja karijera, moj grad, moja praksa, tako da imamo sada tu upravo jednu novu liniju i to vodi kolega baš koga ste pomenuli. Tako da će i to biti uračunato kao novi sistem. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić.

Hvala, gospođo predsednice Narodne skupštine.

Gospodine ministre, poštovani gosti iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se osvrnem na same zakone moram da kažem da ovih 12 tačaka, odnosno sve ove tačke koje su stavljene zajedno, da je to velika greška zato što su ovi zakoni svi veoma važni i trebalo bi ostaviti vreme da o svakom od njih porazgovaramo.

No, kako vremena ima malo, naravno, htela bih da kažem da to ne ide na vešu adresu, gospodine ministre, to ide na adresu organizacije onih koji organizuju rad u Narodnoj skupštini i rukovodstva Narodne skupštine.

Koncentrisaću se u mom izlaganju na Predlog zakona o dualnom obrazovanju. Pre svega zato što je za mene on najmanje prihvatljiv, pa moram da kažem čak i u potpunosti neprihvatljiv. Za ove druge zakone mi smo amandmanski i reagovali, ali oni bi i mogli da budu prihvatljivi, no zakon o dualnom obrazovanju ovako kako je formulisan svakako nije dobar. To nije, naravno, samo moj stav, to je stav vrlo ozbiljnih ljudi koji se bave obrazovanjem u Srbiji, kao što je profesor Ivan Ivić, kao što je profesorka Pešikan, kao što je predsednik, do juče, Nacionalnog saveta profesor Aleksandar Lipovski. Oni smatraju da će ovakav zakon, koji ocenjuju katastrofalnim, citiram „upropastiti naše kvalitetno srednje stručno obrazovanje i svesti ga na loše majstorske škole u kojima, kako stoji u članu 30, 80% nastave se izvodi van učionice, u firmama, a drže ih priučeni majstori koji nemaju nikakvo pedagoško obrazovanje, niti odgovornost prema obrazovanju dece, a neće biti podvrgnuti nikakvoj ozbiljnoj i prosvetno-pedagoškoj kontroli i inspekciji.“

Kod svakog zakona treba odgovoriti na pitanje, koji od problema u srpskom obrazovanju bi rešilo uvođenje ovog dualnog sistema. Sam dualni sistem jako podseća, pogotovo nas malo starije, na školu učenika u privredi, tzv. industrijske škole koje su trajale tri godine, koje je Socijalistička Jugoslavija inaugurisala zbog toga da bi mogla brzo da reši zaposlenja u privredi koja je tada rasla i to da obavi u što kraćem vremenskom periodu.

Svi znamo, takođe, da se iz tzv. ŠUP-a , te škole učenika u privredi, nije moglo ići na dalje na studije. Mi danas uvodimo dualno obrazovanje u trenutku kada cela Evropa, pa i svet, u trenutku kada imamo i rezultate strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine koje je donela ova Vlada 2012. godine, kao i zbornik Srpske akademije nauka i umetnosti o obrazovanju, kao razvojnom resursu Srbije, govore o tome da treba čak povećati, odnosno uvesti srednje obrazovanje i to četvorogodišnje sa maturom i mogućnost da što više dece studira. Takođe, po toj strategiji koju je inače inaugurisala Evropska komisija, pa onda posle i mi, stoji da 40% mladih do 35 godina treba da ima završen fakultet. Srbija se negde zadovoljila sa tom brojkom od 38% i ja se sada pitam kako ćemo mi imati 38% fakultetski obrazovanih ljudi kada dajemo naglasak danas na dualno obrazovanje, odnosno trogodišnje škole koje, ipak, ovu decu sprečavaju da studiraju dalje.

Vrlo često se pominje primer Nemačke koja je uvela to dualno obrazovanje, međutim kod Nemačke znamo da postoje desetogodišnji planovi unapred, Nemačka privreda je malo drugačija od naše privrede, a ako pogledamo realno i ako smo iskreni i realni, pogledamo ko to ide u nemačke škole u dualno obrazovanje, onda ćemo videti jedan vrlo veliki procenat gastarbajterske dece. To je stvar Nemačke, da ona pravi kastu manuelnih radnika u svojoj državi od nekih koji su gastarbajteri, znači stranci. Ali, to ne znači da mi u Srbiji treba da od vlastite dece pravimo kastu manuelnih radnika koja dalje ne mogu da se razvijaju, ne mogu dalje da rastu u nekakvom intelektualnom, odnosno obrazovnom smislu.

Takođe, osvrnula bih se malo i na inovacije. Evo, mi imamo, ova Vlada ima i ministra za inovacije i vi, gospodine ministre Šarčeviću, vodite jedno ministarstvo koje je Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja, koje uključuje, takođe, inovacije.

E sad, pored dva ministarstva bezmalo za inovacije, mi se sada vraćamo na ovo dualno obrazovanje, odnosno školu učenika u privredi. Da se osvrnem i na to da je i premijerka gospođa Brnabić u svom ekspozeu govorila jako mnogo o digitalizaciji Srbije. Pa, o kakvoj digitalizaciji, koja je opet tehnološki korak napred, mi govorimo kada nam je glavni hit uvođenje ponovo škola učenika u privredi kroz to dualno obrazovanje?

Takođe, želela bih da kažem, da me neko ne shvati pogrešno, ja poštujem sva zanimanja i poštujem jako majstorska zanimanja, međutim, majstorska zanimanja moraju da idu ruku pod ruku sa zakonom o zanatstvu, kojeg mi nemamo. Mi nemamo ni zanatsku komoru, mi nemamo ništa i nikoga što može ove mlade ljude koji će sutra završiti te zanatske škole da štiti, da im obezbeđuje sigurno zanimanje. Jer, recimo, šta će se dešavati ukoliko neko ko je poslodavac tamo tim mladim ljudima, gde oni vrše 80% svoje nastave, kaže – meni se ovo više ne isplati, ja ću da zatvorim firmu? Gde će ta deca u jednom Trgovištu ili u jednom malom gradu u Srbiji naći nekog drugog da svoje školovanje nastave? To nije rešeno i mi smo u tom smislu reagovali i amandmanski.

Dvadeset prvi vek će biti vek rasta stručnih, uslužnih i informaciono-komunikacionih tehnoloških poslova. Svi znamo da se u sektoru poljoprivrede i privrede predviđa dominacija robotike kojom treba da rukovodi svakako vrlo obrazovani kadar. Šta ćemo mi raditi onda u tom slučaju? Onda ćemo mi imati samo radnike nisko kvalifikovane, a izgleda da će nam i inženjeri biti iz uvoza, da će nam biti iz uvoza naravno i svi vlasnici firmi kod kojih će ta deca da rade.

Takođe, ja bih se osvrnula, kao neko ko je u temi, naravno u visokom obrazovanju, ali imam i troje dece, imam i unuke, pa znam kako izgleda škola. Vrlo je značajno da se uvedu i neki opšti predmeti i da i kod stručnih predmeta imamo takođe opšte predmete, kao što je matematika, fizika, hemija, pa čak i istorija, ili srpski jezik, ili strani jezik. Zašto je to važno? To je važno upravo zbog mobilnosti, odnosno zbog toga da ta deca nauče da uče, odnosno da mogu sutra da se dokvalifikuju, prekvalifikuju i idu dalje. Mi znamo je ta kadrovska mobilnost vrlo značajna, a ova deca će biti vezana za jednu firmu, za jedne mašine, za jedan poslovni ambijent i neće imati ove stručne predmete, neće ih imati u dovoljnom broju da bi im to dalo mogućnost da mogu da budu mobilniji.

Po Vigodskom, pored filogenetskog i ontogenetskog razvoja, obrazovanje predstavlja treću liniju razvoja, koju je društvo smislilo kao institucionalnu podršku razvoju mladih generacija. Mi smo to, nažalost, ovim zakonom o dualnom obrazovanju svojoj deci praktično onemogućili.

Htela bih još da dodam da, što se tiče okretanja prioriteta obrazovne politike na dualno obrazovanje, to je u koliziji sa demokratizacijom obrazovanja i konceptom kvalitetnog obrazovanja za sve. Dobro znamo da će u manjim sredinama, u manjim gradovima u Srbiji, u siromašnijim sredinama dualno obrazovanje biti jedino što ta deca mogu da dobiju i tako ćemo imati sve veći jaz, gde će bogati biti još bogatiji, a siromašni će biti još siromašniji i praktično zakucani u situaciju da ne mogu dalje da napreduju i da se dalje razvijaju.

Na kraju bih rekla da se dualnim obrazovanjem na mala vrata otvara ta „breša“ za dečiji rad. Ovde stoji da će deca koja budu radila u firmama u toku svog školovanja dobijati 70% od minimalca. To znači da će oni dobijati nekih 13.000 dinara. Sada se ja pitam, koja je to motivacija vlasnika firme da on to dete primi dalje da bude radnik sa punom platom od 30.000 ili 35.000 dinara, koliko bi bilo potrebno da se preživi i da se čovek plati, kada ima mogućnost da svake tri godine zapošljava novi talas dece za tako neke male pare? Znate, meni se čini da se mi vraćamo na vremena Čarlsa Dikensa, na romane Nikolasa Niklbija i srce me boli. Srce me boli još i više što Jaša Prodanović pre 110 godina bio jedan od prvih ministara, odnosno Srbija je bila tada perjanica u Evropi koja je ukinula dečiji rad i uvela osmočasovno radno vreme.

Samo da podsetim one koji ne znaju da je dečiji rad ukinut u jednoj Portugaliji, koja je danas članica EU, tek 1974. godine, nakon Salazarove fašističke diktature, a mi sada na ovaj način uvodimo dečiji rad.

Mislim da je ovo loš zakon, gospodine ministre. Ja sam generacija koja je klasično obrazovana. Posle mene su krenule generacije tzv. „šuvarica“. Stipe Šuvar je ostao zapamćen sa podsmehom po tim „šuvaricama“. Iako Stipi Šuvaru, pogotovo mi Srbi iz Hrvatske dugujemo mnogo, jer on je bio čovek koji se suprotstavljamo Tuđmanom nakaznom fašistoidnom režimu i bio je jedan od najvećih boraca i antifašista u Hrvatskoj, a ostao je zapamćen po „šuvarici“. Ne bih volela da vi, gospodine ministre, budete zapamćeni po „šarčevici“. Hvala.

Reč ima ministar. Izvolite.

Ja svakako pamtim „šuvaricu“, bio sam profesor koji je predavao đacima u toj tzv. nakaradnoj školi. Ako ste izučili dobro, onda ćete videti da nema ni sličnosti onome što mi radimo. To je najgori primer koji postoji. Nama je uzor najbolji model kojim reformišemo obrazovanje, a to je IB model, pa izučite i njega.

Znači, sa Šuvarom ni sličnosti. U „šuvarici“ ste imali da u prvoj fazi svi uče i latinski, čak i oni koji će biti mehaničari i kuvari. Do te mere je to urađeno, kao lopatom kad usečete tamo gde ne treba, tako da o tome ne bih više pričao, verujte mi.

Moram da kažem da deca ne rade u dualnom obrazovanju, nego uče kroz rad. To je bitno drugačija kategorija. Takođe, 70% od minimalca nije 13.000, nego 17.500 ili 17.800.

Drugo, kad smo radili kategoriju zanatskih škola, ovo što vi kažete, dualna nije zanatska, zato što nije trogodišnja, nego je dualna i četvorogodišnja. Dualna je samo model da se istovremeno praksa radi u poznatom radnom okruženju, a ako je moguće i za poznatog poslodavca.

Čuli ste malopre da govorimo o dualnim modelima na visokom. Koliko znam, vi radite u jednoj ustanovi gde je dualno i te kako primenjivo i na visokom strukovnom nivou.

Kada je u pitanju škola učenika u privredi, to je takođe iz perioda socijalističke države. Tada je država bila jedini poslodavac i imala je zamisao da uzme iz fabrike najbolje majstore, da napravi radionice i da oni prenesu to znanje da bi ovi mogli da rade dalje.

Inače, moram da vam kažem, moje poreklo je radničko, socijalno, i nemam ništa protiv sam sa sobom. Da nisam imao kredite i stipendije, verovatno ne bih bio na fakultetu. Ali, nije to pitanje siromaštva i bogatstva, ni trgovišta, ni Beograda, neko voli da uči, a neko ne voli da uči. Neko voli da radi. Imamo mi i „vukovce“ devojčice u Kragujevcu koje su otišle na zavarivača, hoće da budu samostalne od svoje mladosti. Znači, potpuno drugačija paradigma nego ovo što ste vi izložili sada ovde.

Inače, kad bi govorio o strategiji pogledajte šta piše na strani 104, iste strategije koje profesor Ivić pisao, a to je odnos direktnog odlučivanja poslodavac u razvoju praćenja procesa učenja i rada. Znači, samo nije strategija razrađivana. Kao ni po pitanju celodnevne nastave niti kapaciteta države za tu priču, kao i ne korišćenje gimanzijskih kapaciteta, kao osnovne škole za studije, tako da mi se baš time bavimo. Te, ne bojte se vi da ćemo mi otići u stranputicu. Mi radimo nacionalni model dualnog obrazovanja uzimajući u obzir ne samo portugalski, bili smo i tamo, i kineski, i ono što rade, naročito Švajcarci, Nemci i Austrijanci. Ali nismo u mogućnosti da njih pratimo. Nemamo mi takvu privredu. Mi smo to jako svesni. Mi govorimo o malom broju ljudi.

Znate, ne možemo mi biti svi doktori nauka i svi stvarati robote, a roboti za nas praviti bojlere i menjati lamele u kolima. Ili da mi uvezemo, negde kao Dubai, Filipince i ne znam koga drugog pa da rade za nas, nismo još dotle. Kada dođemo dotle lako ćemo doneti bolji zakon. Hvala.

Hvala. Izvolite.

Gospodine ministre, sve ste vi to lepo objasnili, ali niste me naročito uverili da mi ne stvaramo sada jednu, kastu manuelaca koja neće moći dalje da se razvija i to radimo svojoj deci. Ono što je činjenica stoji da sada vidimo jedan trend velike centralizacije u svemu, pa i školstvu. S jedne strane imamo centralizaciju školstva, a s druge strane imamo ovu decu od kojih kako vi kažete, devojčice hoće da budu samostalni zavarivači, jer hoće da budu samostalne. Meni se to čini kao jedna logička greška koja se zove contradiction in adiecto.