Zahvaljujem.
Na član 19. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Marko Atlagić i Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, ovaj Zakon o dualnom obrazovanju je naš, kako reče ministar Šarčević, on nije ni nemački, ni šavjcarski, niti bilo čiji model, ali je uzeto iz svih po nešto, vodeći računa o našim uslovima i to je ono što je bitno.

Imam osećaj, zaista, da pojedini poslanici nisu pročitali zakon, a to dokazuje kada se povezuje jedan sa drugim, a onda kada dođu na ovaj drugi zakon, onda ga spajaju sa prethodnim itd. Sve u svemu, kada su u pitanju poslodavac i škola, vrlo jasno su definisane obaveze i jedne i druge. Kada se raskine ugovor i isto tako se znaju obaveze ko preuzima učenika, kao i s druge strane kada se traži drugi poslodavac.

Ono što je bitno, opozicioni poslanici nastoje dokazati da se ovde radi o izrabljivanju učenika, maltene da se školuju za fizičku radnu snagu. U njihovom periodu vlasti nije bilo radnih organizacija, nije bilo poslodavaca, nije bilo preduzeća, pa, prema tome, nije moglo ni biti dualnog obrazovanja. Zalažu se za haos koji je vladao u to vreme. Međutim, Srbija danas radi i gradi. Prođite, prošetajte Srbijom uzduž i popreko, a i gradom Beogradom, u Srbiji se radi i gradi i gradiće se i radiće se još više sa uvođenjem dualnog obrazovanja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko je prošao kroz dualno obrazovanje, ja pozdravljam mogućnost da škola raskine ugovor, ali takođe kolegama koji se ovde zalažu isključivo za digitalno obrazovanje moram da kažem da toga nema bez dualnog obrazovanja.

Kako mislite, evo, ova pojava iz „nikad im dosta nije bilo“, kako oni misle da se, recimo, napravi kompjuter bez radnika? Ko će napraviti kućište? Mora da postoji radnik koji će napraviti kućište. Neko mora da napravi čip. Neko mora to da zalemi. Modem, neko to mora da uradi, čak i kuglu, za ove koji gledaju u nju. Ne može da bude digitalna, neko mora da je napravi. I one natalne karte takođe neko mora da proizvede. Svi koji koriste to sada su protiv dualnog obrazovanja. Znači, neki majstori moraju to da naprave. Ne možete imati ukusnu voćku, ne možete imati bilo šta, ne možete imati računar, a da prethodno to neko fizički nije uradio.

Zato ja ne razumem tu njihovu potrebu da kažu – dosta nam je radnika, dosta nam je zanatlija, dosta nam je poljoprivrednika, mi hoćemo sve da bude digitalno. Ne može sve da stane u 42 graške pasulja i ne može sve da stane u staklenu kuglu, niti u natalne karte. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Javila sam se po Poslovniku, konkretno da ukažem na član 104. stav 2. koji kaže – ako se uvredljivi izraze odnose na poslaničku grupu, odnosno na stranku čijoj narodni poslanici pripadaju u toj poslaničkoj grupi itd, znate već kako ide i sami.

Molim vas da stvarno reagujete na ovakve izraze, na ovakve ocene, ovakve kvalifikacije. Šta znači „nikad im dosta nije bilo“? Možemo i mi tako isto da se izrazimo o bilo kojoj drugoj grupi, ali nećemo. To prosto nije naš stil, nije naš manir. Molim vas da reagujete na ovo. Ovakvim stvarima se unižava ne samo dostojanstvo Narodne skupštine kao takve, već i svih narodnih poslanika. Molim vas, reagujte, nemojte ćutati na ovakve stvari, nemojte ih dozvoljavati. Svi vide o čemu se tu zapravo radi. Hvala.

Koleginice Stevanović, ja ne mogu da pretpostavljam šta ko vidi, nego šta ko čuje.

Nemojte se praviti blesavi, molim vas.

Da se ne pravim blesav? Zahvaljujem.
Na član 19. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Olena Papuga i Nada Lazić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naziv iznad člana 20. i član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov, Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Goran Ješić, Tomislav Žigmanov, Dušan Petrović, Veroljub Stevanović i Dušan Milisavljević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dakle, član 20. je u pitanju, za koji mi smatramo da je jedan od najnemoralnijih članova u ovom zakonu. Zbog čega to smatramo? Zato što se iz onoga što piše u ovom članu vidi da je vas za decu koja upisuju dualno obrazovanje baš briga, da vas uopšte ne interesuje šta će s njima biti, da vas uopšte ne interesuje gde će oni nastaviti školovanje, da li će nastaviti školovanje, da li ćete ih upropastiti u godinama koje dolaze ili će oni ipak nešto uspeti da naprave od svog života. Zbog čega to govorimo? Zato što ovde u stavu drugom…

Ako može gospodin da ne zagovara ministra, veoma je važno ovo što govorimo, zato što je ovo član koji je dokaz za sve ono što mi tvrdimo od početka rasprave.

Dakle, kaže – ako je ugovor o dualnom obrazovanju raskinut iz razloga propisanih u članu 18. tačka 4) ovog zakona, a to je ona situacija o kojoj je govorila koleginica Videnović, kada škola kaže – draga deco, kod nas je došlo do izvesnih promena, vi se ovde više nećete školovati, u toj situaciji učenje kroz rad učenicima obezbeđuje škola kod drugog poslodavca sa kojim ima zaključen ugovor o dualnom obrazovanju.

Gospodine Arsiću, da li možete da zamolite ministra da konsultacije sa narodnim poslanicima obavlja u vreme kada ne traje zasedanje Narodne skupštine, zbog toga što je ovo izuzetno važno o čemu govorim?

Dakle, na osnovu čega predlagač smatra da će škola moći da nađe istu firmu, sa istim potrebama za dečiji rad, sa istim mašinama, sa istim obrazovnim profilima, u istom mestu, u istoj opštini i da će sva ta deca moći sada odjednom da se presele u neku novu kompaniju da rade?

Gospodine Šarčeviću, užasno je važno da ovo odgovorite, jer ako nemate odgovor na ovo pitanje, to znači da je vas za tu decu baš briga. Kako će škola da nađe novu firmu u kojoj će sva ta deca da rade?

Ako je neko dve godine učio da zavrće jedan šraf na jednoj mašini, ta firma sada saopštava deci, roditeljima i školi da oni više neće da učestvuju u programu dualnog obrazovanja, a vi ste im omogućili da to bez jednog jedinog razloga učine, kako će škola da nađe firmu u koju će svi učenici da pređu da rade, na istim mašinama, na istim obrazovnim profilima, u istoj opštini? Ne znam, da li vi misliste da decu terate da putuju satima do nove škole, odnosno do novog radnog mesta?

Tako da, to što tu firmu čak niste obavezali na to ni da završi proces školovanja dece, ni da nađe drugu firmu koja bi mogla biti partner, pokazuje da sve što radite, radite isključivo u korist lažnih investitora.