Zahvaljujem.
Na član 32. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Boško Obradović, Srđan Nogo, Marija Janjušević, Dragan Vesović, Ivan Kostić, Zoran Radojičić i Miladin Ševarlić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Gospodine ministre, ja neću pričati o Maldivima, galijama, jahtama i tome slično, pokušaću o amandmanu. Dakle, u članu 32. - završni maturski ispit, zasmetale su nam dve rečenice. Jedna kaže – pri proveri stečajnih kompetencija tokom učenja kroz rad obavezno učestvuju kvalifikovani predstavnici poslodavaca bez naknade, a odmah ispod toga – predstavnik poslodavca iz stava 3. ovog člana imenuje Privredna komora Srbije.

U ove dve rečenice mi smo izbrisali reči – bez naknade i da uz kvalifikovanog predstavnika poslodavca prisustvuju i predstavnici ministarstva. To je u smeru one jučerašnje želje da se ingerencije vrate vama, jer ponavljam imamo više poverenja u nadležno ministarstvo, nego u Uniju poslodavaca, zvanu Privredna komora.

U obrazloženju koje ste mi dali zbog čega se amandman odbija kaže se da Privredna komora Srbije sublimira sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije tako da se gubi mogućnost nelojalne konkurencije. Tačno je da ona okuplja sve poslodavce na teritoriji Republike Srbije, ali to ne mora da znači da će se izgubiti mogućnost nelojalnog rada ili legla korupcije, nego baš može da bude lepa maska da korupcija funkcioniše. Zaboga, svi smo tu zajedno, ali ćemo samo posebno odabranim, oni koji iz nekog razloga odgovaraju nama, davati te ingerencije. U tom smislu smo smatrali da je vrlo pametno i poželjno da se u amandmanu doda da prilikom provere stečenih kompetencija tokom učenja kroz rad obavezno učestvuju kvalifikovani predstavnici poslodavaca i predstavnici ministarstva. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naziv iznad Glave VII, naziv iznad člana 33. i član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov, Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Goran Ješić, Tomislav Žigmanov, Dušan Petrović, Veroljub Stevanović i Dušan Milisavljević.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poglavlje VII – materijalno i finansijsko obezbeđenje učenika, takođe obuhvata ukupno tri člana za koja smo predložili da se brišu i čl. 33, 34. i 35. Zašto? Smatramo da je Zakon o dualnom obrazovanju loš, da je nastao kao ideja eksperata švajcarske privredne komore, da će poslužiti dok god bude finansiranja eksperata koji bolje od nas znaju šta treba našoj deci i da nije autentično ni rešenje za kontekst koji Srbija danas u obrazovanju ima, a daleko je od toga da će dati bilo kakve rezultate u razvoju znanja u Srbiji. To je loše.

U digresiji, šteta je što smo 72 sata ovog vremena izgubili na raspravu o ovom zakonu, a da nismo zaista razgovarali o stanju znanja i obrazovanja u Srbiji. Ovde su tri člana koja pokazuju da od besplatnog dečijeg rada ne možete imati razvoj i da sav folklor izmišljenih priča o tome kako će to doprineti bilo čemu u Srbiji ne drži vodu. Videćemo to za dve godine kada počne primena ovog zakona.

Naime, u članu 33. u tački 4) prvi put se spominje osiguranje za slučaj povrede tokom učenja, poslodavac ima obavezu da se tokom učenja kroz rad to osiguranje plati. Nema načina da ovo primenite. Znate. Nema načina. Nema nadzora kojim možete kazati bilo kom poslodavcu – nisi sklopio ugovor o osiguranju, pošto to ne možete ni za zaposlene radnike širom Srbije. Dakle, stavljate jednu fiktivnu odredbu, smatrajući da ima nas koji ne znamo šta je ugovor o osiguranju i šta su prava poslodavca. Loše i za decu, i za roditelje, i za vas zbog toga što ćete imati u rukama zakon koji neće biti primenljiv.

Zahvaljujem.
Na član 33. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici zajedno Vjerica Radeta, Petar Jojić i Zoran Krasić, zajedno Marinika Tepić, Zoran Živković, Jovan Jovanović, Aleksandra Čabraja i Sonja Pavlović, zajedno Branka Stamenković, LJupka Mihajlovska, Ana Stevanović, Vladimir Đurić i Jasmina Nikolić i zajedno Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Dame i gospodo, u ime SRS podneo sam amandman na član 33. predloga ovoga zakona. Srpska radikalna stranka smatra da se nisu stekli uslovi za donošenje ovakvog zakona, jer poslodavci neće moći da ispune uslove koji se pred njih postavljaju ovim zakonom.

Poređenja radi, Makarenko, čuveni i najveći sovjetski pedagog, je u periodu od 1920. do 1936. godine prevaspitavao vaspitno zapuštenu decu, oko 3.000 učenika, u radnim kolonijama. Ne bih želeo da ovo toliko upoređujem i da smatram da je podjednako, ali rekao sam i prošli put da ovaj zakon, kad se steknu uslovi, može imati pozitivno dejstvo utoliko što će zapošljavanje mlađih ljudi, posebno omladine, sprečiti u jednom delu maloletničku delikvenciju, ali pod uslovom da se za to steknu uslovi.

Manjkavost ovog zakona, kada pogledate, nije rešeno pitanje naknade štete. Šta će se dogoditi ako učenik poslodavcu pričini štetu namerno ili grubom nepažnjom? Ko će snositi naknadu štete? Recimo, ubaci kamen ili ciglu u mašinu koja vredi 100.000 evra, ko će nadoknaditi štetu poslodavcu?

Da li će to nadoknaditi osiguravajuće društvo, koje ima limit osiguranja koji ne pokriva ni 10% štete koja može nastati i da li će se u tom slučaju primeniti Zakon o obligacionim odnosima?

Jedno pitanje ministru, da li je moguće da čovek u procesu obrazovanja radi, a leči se u neuropsihijatrijskoj specijalnoj bolnici?

Zahvaljujem, kolega Jojiću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Hvala.

Član 33. zakona o dualnom obrazovanju govori o materijalnom obezbeđenju učenika i, između ostalog, tu je navedeno i da je poslodavac dužan učeniku na dualnom obrazovanju, dakle, na učenju kroz rad obezbediti osiguranje za slučaj povrede tokom učenja kroz rad kod poslodavca.

Imamo tri vrste osiguranja za koje sam zainteresovan da dobijem objašnjenje kako će biti sprovedene i da li će biti sprovedena i jedna od te tri.

Prva vrsta osiguranja je obavezno državno penzijsko i invalidsko osiguranje, druga vrsta osiguranja je komercijalno osiguranje od posledica nezgode i nesrećnog slučaja, koje se kupuje kod osiguravajućih kuća, i treća vrsta osiguranja je odgovornost poslodavca za štete pričinjene trećim licima, uključujući tu i radnike, dakle, zaposlene, gde se i oni tretiraju kao treća lica.

Kada je reč o prvom - državnom obaveznom penzijskom invalidskom osiguranju, u članu 10, koji definiše kojim će se zakonom štititi prava učenika, upadljivo izostave referenca na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju koji se ne spominje kao zakon po kojim će se prava učenika štititi takođe.

Interesuje me, pošto nigde dalje eksplicitno ne piše da je poslodavac dužan učeniku na radu uplaćivati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, da li će učenik koji na radu zadobije trajni invaliditet tokom tog rada ostvariti pravo na invalidsku penziju ili neće? U Nemačkoj hoće odmah, tako da bih voleo da smo se i ovde pozvali na Nemački model, a ne samo na nekim drugim stvarima koje zadovoljavaju interese poslodavaca.

Kada je reč o privatnim komercijalnim osiguranjima, tu se referenca vrši na Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, koji je već i za radnike potpuno nesprovodiv, pa će biti i za učenike, jer minimalne osigurane sume nisu propisane i nema kaznenih odredbi, pa je radnike moguće osigurati na jedan dinar ili ne osigurati uopšte. Sada će se ista ta praksa preneti i na decu.

Kada je reč o trećoj vrsti osiguranja, odgovornost poslodavca, u ovoj zemlji praktično ta vrsta osiguranja ne funkcioniše, jer je na sudu gotovo nemoguće dokazati odgovornost poslodavca i u to ime dobiti adekvatnu odštetu. Tako da imam utisak…

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Ovde imamo spisak lepih želja, ali ni taj spisak nije dovoljno dobar. Kaže da se učeniku obezbeđuju kod poslodavca sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu, bez definicije u kom obimu, na koji način.

Naknadu u stvari troškova prevoza od škole do mesta izvođenja učenja kroz rad i nazad, šta ako neko upiše iz Trgovišta školu u Beogradu, da li mu plaća poslodavac taj prevoz ili to važi za mesto gde on živi, ako je poslodavac sa sedištem u istoj opštini, odnosno u istom gradu? Ako je to tako, onda je to sprečavanje slobode kretanja ljudi, radne snage i učenja.

Naknadu troškova ishrane u skladu sa opštim aktom poslodavca, ako poslodavac ima opšti akt da ne snosi troškove ishrane to znači da toga nema. Ništa ne obavezuje poslodavca da snosi ove troškove.

Osiguranje u slučaju povrede, mislim da su to kolege koje su govorile pre mene dovoljno objasnile, tako da nema potrebe da ja to ponavljam.

Poslodavac može da obezbedi učeniku i pokriće troškova smeštaja i ishrane u učeničkom domu, može ali ne mora. To znači da se opet vraćamo na onaj nivo da se ostaje tamo gde je neko rođen i da se ne može školuje u nekom drugom mestu.

Pitanje za ministra, šta se dešava ako je poslodavac u stečaju, ako je poslodavac u stanju u kome se danas nalazi, veliki uspeh Vučićeve vlasti, srpska fabrika stakla i ta privatizacija ili „Goša“ ili „FAP“ ili dvestotinak drugih firmi koje niti plaćaju plate, niti plaćaju doprinose, niti plaćaju bilo kakve poreske obaveze? Šta je sa decom koja eventualno odu tamo da se dualno školuju?