Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branislav Mihajlović.
Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dragan Veljković.
Izvolite, kolega Veljkoviću.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set izuzetno važnih zakona od kojih će moja pažnja biti usmerena na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.

Prednosti koje donosi primena alternativnih metoda rešavanja radnih sporova su mnogobrojne, a one se ogledaju pre svega u efikasnosti i ekonomičnosti postupka, stranačkoj autonomiji, dobrovoljnosti, besplatnosti, neformalnosti, kvalitetnijem rešavanju radnih sporova isključivanjem potrebe za vođenjem dugotrajnih i skupih postupaka pred sudovima, rešavanje sporova uz prisustvo treće neutralne stranke, poboljšavanju komunikacije strana u sporu.

Naročito želim da apostrofiram da je unapređenje alternativnih metoda rešavanja radnih sporova od presudnog značaja u cilju poštovanja ljudskih prava, principa vladavine prava i pravne države. U tom kontekstu ističem činjenicu da su u znatnom broju predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava protiv Republike Srbije u kojima je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku činili upravo radni sporovi.

Napred prezentirane prednosti uslovile su donošenje Zakona o mirnom rešavanju sporova, koji se primenjuje od 1.01.2005. godine, kao i izmene i dopune istog zakona iz 2009. godine. Međutim, nakon proteka više od jedne decenije od njegove primene i na osnovu sprovedenih istraživanja, pokazalo se da su različiti faktori i okolnosti uticali da ovaj institut ostane nedovoljno vidljiv i afirmisan u našoj državi, tako da je sudska zaštita i dalje ostala primaran oblik zaštite prava zaposlenih.

Najbolja ilustracija za ovakav zaključak jeste podatak da je u toku 2016. godine pred sudovima pokrenuto 30 hiljada radnih sporova, dok je pred republičkom Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova pokrenuto svega 956 radnih sporova, što čini tek 30. deo od ukupnog broja radnih sporova. Nedovoljna informisanost, nepoverenje od strane zaposlenih i poslodavaca, slaba vidljivost i organizaciono tehnički nedostaci Agencije, a naročito nedostaci u zakonodavnom okviru su samo neki od razloga koji su produkovali ovako negativno faktičko stanje u ovoj oblasti.

Uočeni nedostaci zakonodavnog okvira mirnog rešavanja sporova u praksi dovode do poteškoća u primeni aktuelnog zakona u pojedinim segmentima, nedovoljne fleksibilnosti i vidljive prednosti ovog instituta. Sa druge strane, dobrobiti alternativnih metoda rešavanja radnih sporova su mnogobrojne i prepoznate su međunarodnim instrumentima za zaštitu socijalno-ekonomskih prava.

Ovakvo faktičko stanje, odnosno nedovoljno korišćenje ovog instituta negativno se manifestuje i utiče na povećanje broja radnih sporova pred sudovima, na dugotrajnost sudskih postupaka, potrebu za dodatnim finansijskim sredstvima, stvaranje negativnog ambijenta za poslovanje, urušavanje socijalne sigurnosti zaposlenih i poslodavaca.

U cilju otklanjanja ovih negativnih posledica neminovno se nameće potreba za unapređenjem zakonodavnog okvira mirnog rešavanja sporova, što se upravo radi predloženim zakonom, kojim se otklanjaju neadekvatne i neprecizne odredbe važećeg zakona, uključujući i njihovo usaglašavanje sa postojećim međunarodnim standardima međunarodne organizacije rada i Evropske unije. Predloženim izmenama i dopunama unapređuju se mehanizmi alternativnog rešavanja radnih sporova i ponuđena su konkretna rešenja i pravni argumenti za unapređenje zakona o mirnom rešavanju radnih sporova.

Od mnogobrojnih izmena i dopuna želim da potenciram samo neke od njih. Dopunom odredbe člana 2. aktuelnog zakona proširuje se krug strana u kolektivnom sporu, pa se pored do sad predviđenih učesnika, poslodavca, sindikata i zaposlenog ili predstavnika zaposlenog, kao strane pojavljuju štrajkački odbor i osnivači za javna preduzeća i javne službe. Takođe, precizira se i proširuje delokrug republičke Agencije za mirno rešavanje radnih sporova, tako da izmene predviđaju da radnici mogu pokrenuti postupak pred Agencijom za mirno rešavanje sporova zbog otkaza, radnog vremena, ostvarivanja prava na godišnji odmor, isplatu zarada i naknade zarade, otpremnine, isplate jubilarnih nagrada, ali i zlostavljanje i diskriminacije.

Prema sadašnjem zakonu, radnici mogu da pokrenu individualni spor samo zbog otkaza, ugovaranja isplate minimalne zarade i diskriminacije i zlostavljanja. Što se tiče samog postupka, rok koji druga strana ima na predlog o mirnom rešavanju sporova pokazao se kao previše kratak, tako da je isti produžen na pet radnih dana. Isto tako, postojeći zakon nije dovoljno jasan u pogledu roka za podnošenje predloga u delatnostima od opšteg interesa i gde postoji obaveza obezbeđivanja minimuma procesa rada, gde je propisan rok od tri dana, što u praksi stvara probleme, jer u rok ulaze i neradni dani, pa je stoga sada precizirano da je to rok od tri dana od dana nastanka spora.

Važećim zakonom propisan je rok za okončanje kolektivnog radnog spora od 30 dana od dana otvaranja rasprave. Međutim, u praksi je često ovaj rok bio kratak i predstavljao je ograničenje u postupku mirnog rešavanja spora, tako da je sadašnjim izmenama predviđena mogućnost da na zahtev strana u sporu taj rok može da se produži za još 30 dana. Aktuelnim zakonom predviđeno je da su sve rasprave na koje se utvrđuje relevantno činjenično stanje javne, međutim, u sporovima povodom diskriminacije i zlostavljanja na radu, uzimajući u obzir njihovu prirodu, često se iznose osetljivi podaci, pa je s pravom izmenama zakona predviđena mogućnost isključenja javnosti na zahtev strana u sporu, ako za to postoje opravdani razlozi.

Ove i sve druge predložene izmene i dopune imaju primarni cilj da unaprede zakonodavni okvir mirnog rešavanja radnih sporova, da pojačaju uloge agencije kako bi se što više individualnih i kolektivnih radnih sporova rešilo na miran i efikasan način i time smanjio broj dugotrajnih i skupih sudskih postupaka, a što će usloviti veću vidljivost svih prednosti koje donosi primena alternativnih metoda rešavanja radnih sporova. One će za posledicu imati smanjenje potreba za izdvajanjem dodatnih finansijskih sredstava od strane države, doći će do stvaranja pozitivnog ambijenta za poslovanje i biće obezbeđena bolja zaštita u sferi rada i kapitala, kao i povećana socijalna sigurnost zaposlenih i poslodavaca.

Sasvim sam siguran da se predloženim izmenama i dopunama stvaraju pretpostavke za realizaciju ovih ciljeva, pa u tom uverenju poslanička grupa SNS će u danu za glasanje podržati ovaj i sve druge predložene zakone. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olivera Ognjanović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, ceo set zakona koji su predloženi ukazuje nam na jednu jedinu istinu, a to je da se Vlada Srbije odnosi prema svojim građanima domaćinski, u cilju poboljšanja životnog standarda i pronalaženja načina kako bi budućim generacijama obezbedila viziju za planiranje života u svojoj državi, uz očuvanje nacionalnog identiteta i tradicije.

Osvrnuću se na Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom, zato što smatram da je briga o porodici i podrška podizanju nataliteta jedna od najvažnijih stavki o kojoj treba da se brinemo, kako i sami vidimo, naša Vlada je pronašla načine. Poboljšanjem životnog standarda i uslova kako bi se zadovoljile potrebe jedne porodice daje se podsticaj za povećanje nataliteta, jer je poboljšanje ekonomskih uslova jedan od osnovnih uzroka koji su uticali na to da je u Srbiji gotovo polovina porodica sa samo jednim detetom, a broj porodica sa četvoro ili petoro i više dece je jako mali. Podaci nam govore da su u Srbiji najzastupljenije porodice sa jednim detetom, odnosno čine 51%, od ukupnog broja porodica sa decom, slede porodice sa dvoje dece, dok su porodice sa petoro i više dece najmanje zastupljene, odnosno 0,4%.

Zato rešenja kojima se obezbeđuje finansijska podrška za rađanje dece, i to na duži vremenski period, predstavljaju izuzetan podsticaj i sigurnost za jednu porodicu. Osim ove vrste podsticaja, kroz čitav niz projekata sve se više uključuju i jedinice lokalne samouprave. Porodice iz Novog Sada koje imaju troje i više dece moći će i ove godine da imaju umanjenje računa za komunalne usluge i do 50%. Užice je drugi grad u Srbiji, posle Čačka, koji je krenuo u realizaciju projekta „Ponosna kartica – Cena minus za 3 plus“ Pokreta za decu, kojim višečlane porodice ostvaruju popust u prodavnicama, ustanovama i uslužnim radnjama. Ove projekte je podržao veliki broj gradova u Srbiji. I sam projekat izgradnje jeftinih stanova je stimulans i podstrek države da bi se omogućio porast nataliteta.

Ipak, građani Srbije ne smeju zaboraviti da je broj radnih mesta u preduzećima i ustanovama u Srbiji od 2001. do 2012. godine smanjen za više od 400.000. Prethodna Vlada sistematski je smislila da uruši privredu u Srbiji, pa otuda toliki broj onih koji su ostali bez posla. Ogroman je broj stranih privatizacija preko kojih su oni prali pare, ljude osiromašili i na taj način ucenili da rade za male pare kod privatnika koje su oni uzdigli.

To je jedan od osnovnih razloga zašto su se mladi ljudi okrenuli ka pronalaženju načina da prežive i zaborave na najveće bogatstvo, na porodicu.

Ne smemo zaboraviti ni Đilasa, koji se hvalio da gradi obdaništa baš u sred Beograda. U Pionirskom gradu je bukvalno oteo objekat, lažući da gradi baš za decu. Oni su od početka imali projekat gde će napraviti kuću „Velikog brata“, studio, kancelariju za svoju firmu sa lažnom dokumentacijom, pod izgovorom da će svoj objekat napraviti za boravak dece. Za 12 godina, koliko je trajao ugovor, Pionirski grad nije zaradio ni dinara, ali su se zato napunili njihovi džepovi i ja se iskreno nadam da će ova gospoda krivično odgovarati.

Mi gradimo škole i vrtiće, jer su Srbiji potrebna deca i mladi ljudi. Otvaramo fabrike i zapošljavamo, zato što želimo jaku Srbiju i vraćamo želju za životom i porodicom. Zato dajem svu moju podršku ovoj Vladi i čestitam vam na postignutim rezultatima.

U danu za glasanje SNS će podržati sve predložene zakone. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, mnogo je zakonskih predloga pred nama i ja ću se osvrnuti samo na neke.

Pre svega, počeću o ovom Zakonu o ratnim memorijalima, jer svedoci smo te višedecenijske do, najblaže rečeno, nedoumica u ovoj oblasti zbog nedostatka zakonskih rešenja kada su u pitanju ratni memorijali, odnosno zakonska rešenja postoje, ali su, da kažem, već previše stara i neprilagođena događajima koji su iza nas.

U tim proteklim decenijama Srbija je vodila mnogo ratova u kojima se borila za opstanak sopstvene države, odnosno države Srbije i opstanak sopstvenog naroda, a ovaj zakon je, u stvari, jedan pozitivan odnos prema svim onima koji su u tim proteklim decenijama, ako ćete i u proteklim vekovima, ugradili ono što je najvrednije i omogućili svima nama i našim porodicama da danas slobodno hodamo ovom zemljom.

Srbija je zemlja, takođe, koja može biti ponosna za svakog svog vojnika koji je poginuo u bilo kojoj zemlji na svetu u bilo kom ratu. Malo je zemalja u cvetu koja mogu isto to reći kada su u pitanju njihove vojske.

Vidim da ste prilikom sastavljanja ovog zakonskog rešenja vodili računa i o toj činjenici, pa u članovima 14. i 15. definišete zaštitu ratnih memorijala u inostranstvu i to je dobra stvar kada je u pitanju ovo zakonsko rešenje.

Takođe, činjenica je i svedoci smo da je u nekom proteklom vremenu u Srbiji niklo mnogo ratnih memorijala koji nisu, u najmanju ruku, u skladu sa nekim istorijskim i stvarnim činjenicama, kako kažete, a najmanja su u skladu sa državnim interesima Srbije i ovaj zakon reguliše i tu oblast kada je u pitanju uređenje i uklanjanje tih istih ratnih memorijala, ali dobro je što ste na kraju konačno reč o tome prepustili sudovima u Srbiji, jer ćemo time mi kao društvo izbeći sve moguće zloupotrebe, odnosno svu moguću politizaciju tih i takvih stvari, kada je uklanjanje tih i takvih memorijala širom Srbije. To što se tiče ovog zakona.

Inače, dolazim sa severa Bačke, koja je izrazito poljoprivredni kraj, gde je poljoprivreda predstavlja jedan od najvažnijih delova privrede uopšte i znam koliko je važno učešće tih sezonskih radnika u tim poslovima. Prema nekim anketama, 320.000 ljudi u Srbiji radi u oblasti poljoprivrede, a najveći deo njih je na sezonskim poslovima.

Dobro je što ste doneli konačno zakon koji će regulisati njihova sva prava, pa i pravo na naknadu, pravo na bezbednost na radu i zdravlje, pravo na osiguranje, ali, s druge strane, video sam, predvideli ste i nadzor nad primenom zakona i kaznene odredbe.

Takođe, ovaj zakon ne samo da ide u prilog sezonskim radnicima, on svakako dobro dođe i onima koji su poslodavci, jer će na ovaj način olakšano i bez mnogo procedura vršiti prijave i odjave sezonskih radnika.

Na kraju, ono što sam ostavio, mislim da je to istorija, to je ovaj zakon koji se tiče finansijske podrške porodici sa decom, jer prvi put ova državna na jedan sistemski i konkretan način pristupa ovome problemu, tj. demografskom problemu sa kojim se Srbija suočava u poslednjim decenijama.

Istini za volju, negde u ekspozeu, koji je podnosila premijerka Brnabić, je već spomenuto i obećano da će se doneti hitne mere za podsticanje rađanja u Srbiji. Samo osnivanje ministarstva koje će se baviti ovim pitanjem takođe je bio pozitivan signal, ali predsednik Vučić je u martu mesecu prvi put izašao sa konkretnim uslovima i konkretnim iznosima kada su u pitanju davanja, tj. pomoć kao podsticaj rađanju u Srbiji. Doduše, njegova vlada je u samom korenu ovog predloga, jer 2016. godine, za vreme vlade Aleksandra Vučića je osnovan taj Savet za podsticaj rađanja, Savet za populacionu politiku i to je bio prvi korak u realizaciji strategije.

Ovo je jedan ozbiljan zakonski predlog i ja vas molim, uvaženi ministre sa saradnicima, naravno, mi ćemo ovaj zakonski predlog podržati, ali da razmotrite i mogućnost da sva lica koja ostvaruju prava iz ovog zakona eventualno ukoliko postoji mogućnost ostvare i pravo na penzijsko-invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje, ukoliko to pravo nisu ostvarili po nekom drugom osnovu.

Ja vam čestitam na svim zakonskim predlozima i obaveštavam vas na krajku da ćemo svakako u danu za glasanje mi iz SNS podržati sve zakone. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Ja ću iskoristiti preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe da pokušam da odgovorim ministru u vezi sa Zakonom o pojednostavljenom angažovanju sezonskih radnika, pošto nisam dobio pravo na repliku nakon prvog obraćanja. Prosto, nema vremena sve da se kaže, pa mi nekako ostanemo nedorečeni, pa onda u toj nedorečenosti može da se poentira.

Već sam rekao da je ekonomski faktor presudan za rad sezonaca na crno iz našeg ugla. Dao sam primer svoj od prošle godine kada su prinos i prihod jedva pokrili troškove, a one koji su radili na tuđoj zemlji, oterao u gubitak i dug. Te brojke su surovo tačne.

Drugi primer. Od 2007. do 2017. godine zasadi malina porasli su sa 10 na 20 hiljada hektara, ali je prinos po hektaru pao za 38%. Mi smo ukupnu masu malina koju proizvodimo, dakle, ponudu ukupnu smo povećali i izneli na već zasićeno tržište i to kroz očigledno ekstenzivnu proizvodnju, čim je prinos 38% pao, smanjenu produktivnost i rentabilnost i došli smo u situaciju da nam proizvođač u krajnjoj maloprodajnoj ceni maline učestvuje sa svega 2%. To je sve što njemu ostaje i on iz toga treba da plati poreze i doprinose za nadničare.

Lepo je što GIZ plaća softver, a NALED daje konsaltnig, ali možda su i GIZ svoj novac i NALED svoj konsalting mogli dati za nešto celishodnije ako se već moglo birati.

Usmeno ugovaranje uz obavezu poslodavca da tek na zahtev sezonca izda potvrdu, čiji sadržaj niko ne može uporediti sa usmeno dogovorenim, upoznavanje sezonca sa rizicima vezanim za posao, odlaženje u investing kancelariju gde će konsultant poljoprivredniku softverski prijavljivati sve sezonske radnike svakog dana do 10.00 ujutru, kol-centar sa dva operatera na usluzi toj lokalnoj kancelariji, to su, kako da kažem, neobična rešenja i sve to zapravo deluje kao jedan eksperiment u koji mi sada uvlačimo poljoprivrednike.

Ja bih želeo da taj eksperiment, naravno, uspe i da se ovo pokaže u narednih pet godina kao mera kojom ćemo na zadovoljstvo poslodavaca i sezonaca svih 70.000 sezonaca prijaviti, jer naravno da smo saglasni da predloženi model prijavljivanja sezonaca u odnosu na postojeći je pravno bolji, jer je u pitanju poseban zakon i poseban režim radnog prava baš za ovu vrstu rada. Naravno da se slažemo da po ovom posebnom zakonu sezonac stupanjem u rad zadržava prava koja ima u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, što postojeći zakonski model ne omogućava. Saglasni smo i da novi model poslodavce u poljoprivredi treba da košta 6.000 mesečno po sezoncu i da je to manje nego dosadašnjih 11.000 dinara mesečno po sezoncu, ali samo za onih 1% poslodavaca kod kojih radi svega 5% prijavljenih sezonaca.

Slažemo se da je i prednost u prijavljenom radu u postojanju i penzijskog i zdravstvenog osiguranja za slučaj povrede na radu, jer ovde se zdravstveno osiguranje ograničava na to. Ja sam u prethodnom izlaganju spominjao primer penzionog, što ne znači da ne znam da postoji i određeno zdravstveno osiguranje na koje sezonac stiče pravo činom prijavljivanja njega kao radnika, ali moram da vam kažem da 95% sezonaca i 99 poslodavaca u privredi su se zapravo saglasili da za novac koji bi prijavljivanjem sezonca dali državi, oni ne dobijaju za uzvrat adekvatnu vrednost ni u pogledu pravne zaštite, ni u pogledu penzionog, ni u pogledu zdravstvenog osiguranja, niti u pogledu ostalih usluga koje bi im za taj novac država morala pružiti. Zato je stanje u kojem je 95% rada sezonaca neprijavljeno, stanje koje trenutno svima odgovara.

Na državi je da izgradi poverenje, a tog poveranja kod tih ljudi decenijama nema, poverenje da će taj novac, tih dodatnih 15 miliona evra u narednih pet godina, da će država za taj novac uraditi svoj deo posla istinski. Tog poverenja nema, čak ni u instituciju privatnog osiguranja. Evo pre dva dana je malinar jedan na televiziji, na vestima kuka i žalio se da mu je grad sve potukao. Kaže nije se osigurao. Ranije kada se osiguravao po kupljenoj polisi on nije uspeo da naplati štetu. Ja sam rekao u prethodnom izlaganju, stvar je multiresona. Ovaj problem iz domena nadležnosti NBS i guvernerke, jer Narodna banka nadzire osiguranje.

Zašto decenijama poljoprivrednici u osiguranje nemaju poverenje? Šta NBS može po tom pitanju da uradi? Pitanje poverenja u razmeni vrednosti između građana i privrednika na jednoj strani, i države na drugoj strani. Kad se to poverenje razvije tek tada potrebno je da sve zainteresovane strane zajedno osmisle mere koje će, zapravo pomoći poljoprivredi da stvori dodatnu vrednost veću od tih 15 miliona eura u narednih pet godina, kako bi taj novac u tom iznosu poljoprivrednici dobrovoljno predali državi, na ime poreza i doprinosa za prijavljeni rad sezonskih radnika i kako bi nakon što tih 15 miliona u narednih pet godina poljoprivrednici uplate državi, oni bili zadovoljni onim što im nakon toga ostaje.

Dakle ne trebaju nam mere efikasnijih punjenja budžeta po osnovu oporezivanja privrednog rada. Trebaju nam mere koje ciljaju podizanje produktivnosti, konkurentnosti, nove tehnologije, agroteničke mere, savetodavne službe, podizanje prinosa, zaštita od otkupljivačkih i prerađivačkih monopola, dakle sve ono što će poljoprivrednicima podići profit. Na žalost, softversko prijavljivanje koje neće biti pet sati mesečno po sezoncu, nego će biti tri minuta dnevno po sezoncu, skeptični smo, to je sve lepo i to je sve o.k, ali bez ovog jedno sistemskog multiresornog pristupa i bez gađanja pravih uzroka sive ekonomije i pravog uzroka neprijavljenog rada, a on leži u ekonomskoj sferi, bojim se da uz iskrene i dobre namere i konsultanata i onih koji projekat finansiraju, i ministarstva koje je kreiralo sve ovo, bojim se da će efekti na žalost izostati.

Rekao sam na početku zakon ne pravi štetu, ali na žalost bojim se da planirani budžetski prihodi od 15 miliona evra u narednih pet godina za državu se neće ostvari. To je čini mi se cifra koja je projektovana za neki obuhvat od recimo nešto manje od polovine aktuelnog broja sezonskih radnika. Toliko o tome od mene.

Reč ima ministar gospodin Đorđević.

Lako vam je da sumnjate u nešto, kad nešto postoji, kad ne postoji onda nema ni sumnje u tako nešto. Vi ovde sumnjate da ćemo biti uspešni u tome da pružimo mogućnost nekim sezonskim radnicima koji to očekuju. Pričate o nekih 1% za koji će biti u ovom, 99% koji neće biti obuhvaćeni. Da li on kada prima nadoknadu i kada završi svoj radni dan, kad ima usmeni dogovor, kad mu se isplati taj novac koji onda zna da je ispoštovan dogovor i da može sutra ponovo da dođe, da li on očekuje da za to ima i penziono, i socijalno i zdravstveno? Ako to ne očekuje, onda nema ni sumnje. Tu onda može da radi na crno i da ne uplaćuje ništa, jer ništa ni ne očekuje.
Ali bojim se da on kada radi, da je doveden u zabludu, jer mu je neko obećao da ukoliko bude povređen, ukoliko bude bilo kakvih problema, da će biti zdravstveno zbrinu, a takođe da će mu biti uplaćeno penziono. E tada je doveden u zabludu ukoliko ne zna kako i na koji način da proveri to. Mi smo gledali, i suštinska razlika, vi ste delom i rekli sada da mu se ne ukidaju neke nadoknade, i ne skida sa liste Nacionalne službe za zapošljavanje s jedne strane, a sa druge strane gledali smo koliko minimalno treba da se plati iako je 143 dinara sat, iako radi puno radno vreme, koliko dnevno treba da plati najmanji mogući porez i doprinos, da ima penziono, da ima zdravstveno i da ima socijalno. I to je 300 dinara. To je daleko manje nego što je za bilo koju vrstu delatnosti koji bi uplatio da radi po minimalnoj ceni rada od 143 dinara, i da ima sve one beneficije koje mu ostaju ako radi taj posao.
Sada vi kažete da ćemo mi da dovedemo u zabludu 99% ljudi koji, eto ne žele tako nešto. Ako ne žele to je njihova stvar i njihov dogovor sa onim s kim rade. Ali ako misle da imaju to pruženo sa druge strane, onda su dovedeni u zabludu, a država im samo omogućava da znaju da možemo da ih štitimo u tome, da možemo da im pružimo mogućnost da proveru, i na kraju i da imaju uplaćeno i da imaju neku korist kasnije. Kada plaćate poreze i doprinose, to ne ide ni u izgradnju puteva, ni u infrastrukturu, ni u bilo šta, nego upravo za ove stvari koje sam vam ja rekao. Da li smatrate da oni ne treba da plate, a da imaju pravo na to? Čekajte, kako mislite da im pružimo zdravstveno, penziono i socijalno, a da ne da se ne plati ništa. Pri tome smo gledali najminimalnije. I to upravo ide za tu namenu nizašta drugo. Hvala.
(Vladimir Đurić: Ako može kratka replika.)