Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Branko Popović.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Branko Popović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, politika Vlade Republike Srbije ogleda se u obezbeđivanju i realizaciji strateških projekata i novim investicijama, čime se stvaraju najpovoljniji uslovi za razvoj naše države.

Jedinice lokalne samouprave staraju se o redovnom održavanju ratnih memorijala koji se nalaze na njenoj teritoriji, a sredstva se planiraju i obezbeđuju u budžetu jedinica lokalnih samouprava.

Opština Nova Varoš, pored ulaganja u zdravstvo i zdravstvene ustanove, veoma aktivno radi na kreiranju novih ideja i novih projekata koje usmerava ka brojnim konkursima države. Preko sedam miliona dinara je odobreno i obezbeđeno u budžetu Republike Srbije za projekat proširenja Zavičajnog muzeja u Novoj Varoši. Projektom je predviđena adaptacija prostora u kome će biti spomen soba posvećena vojvodi Petru Bojoviću, kao i stogodišnjici od završetka Velikog rata.

Osim građevinskih radova, planirano je i opremanje muzeja novim eksponatima. Takođe, opština Nova Varoš je u budžetu izdvojila 1,5 miliona dinara za podizanje spomenika za oko 1.200 Novovarošana koji su dali život za slobodu u dva balkanska i u Prvom svetskom ratu. Spomenik će biti podignut 1. novembra na dan opštine, kada će se obeležiti stogodišnjica proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije od okupatora u Velikom ratu, kao i 160. godina od rođenja vojvode Petra Bojovića.

Ove činjenice su dokaz dobre politike Vlade Republike Srbije koja temeljno realizuje projekte od vitalnog značaja i vodi računa o negovanju uspomena na naše junake, a istovremeno radi sve na stvaranju bolje budućnosti za sve naše građane. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik prim. dr Milovan Krivokapić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Žarko Bogatinović.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima, na teritoriji grada Leskovca nalazi se 36 spomenika, od toga 10 u samom gradu i 26 u prigradskim naseljima i selima, 14 spomen česmi, od kojih je jedna u samom gradu, 40 spomen bisti, od kojih je 23 u samom gradu i 17 u okolnim mestima, i 124 spomen ploča, od toga 28 u samom gradu i 96 u okolnim mestima.

Od ovih spomen obeležja, oko dve trećine je posvećeno Drugom svetskom ratu, zatim ratovima od 1912. do 1918. godine, te ratovima od 1990. do 1999. godine, dok su jedan spomenik i jedna spomen ploča posvećeni Drugom srpsko – turskom ratu od 1877. do 1878. godine. Sva spomen obeležja su podignuta u 20. veku, a većina u njegovoj drugoj polovini.

Oslobodilački ratovi su pokazali nesalomivost duha srpskog naroda koji počiva na njegovim karakternim osobinama i bogatom istorijskom sećanju. Sem usmene i pisane reči, veliku ulogu u negovanju tog sećanja imaju ratni memorijali.

Za Leskovčane su posebno značajni spomen park na Hisaru koji čini statua pobede i 17 kamena sa imenima najistaknutijih boraca leskovačkog kraja u Drugom svetskom ratu, zatim, spomen obeležje Arapova dolina u kojoj je streljano 500 rodoljuba 1941. godine, te spomenik palim za slobodu koji se nalazi u centralnom gradskom parku i posvećen je palim u ratovima od 1912. do 1918. godine, a podignut je 1927. godine povodom proslave pedesetogodišnjice oslobođenja od Turaka. Takođe, spomen česma nevinim žrtvama savezničkog bombardovanja Leskovčana 1944. godine, koji se nalazi ispred apoteke Sutjeska, i spomenik poginulima u Drugom svetskom ratu u Belanovcu.

Treba pomenuti spomenik palim srpskih herojima 1915. godine koji se nalazi na putu Leskovac – Vlasotince, gde je 24. oktobra 1915. godine jedna četa trećepozivaca Trećeg pešadijskog puka poginula braneći most na Južnoj Moravi. Spomenik sedmorici neznanih junaka palih pri odbrani Leskovca 1915. godine, koji se nalazi u Kasarni „Južni logor“, otvoren 1936. godine pred državnim činovnicima, leskovačkim industrijalcima, trgovcima i građanima Leskovca. Spomenik nevino palim žrtvama u Arapovoj dolini 1917. godini nalazi se u blizini crkve na Svetoilijskom groblju. Treba istaći i spomenik austrougarskim vojnicima na groblju u selu Stopanje koji su sami austrougarski vojnici podigli svojim saborcima.

Odnos prema ovakvim memorijalima je temeljno i civilizacijsko ponašanje svakog naroda. Mesto spomenika i spomen obeležja moraju biti svetinja koja se nikada ne sme oskrnaviti. Vodeći se mišlju da se istorijska prošlost, kao osnova napretka budućnosti generacija, ne može i ne sme zaboraviti, grad Leskovac se brine i redovno održava sva pomenuta spomen obeležja o čemu govore i brojne akcije. Čelnici grada redovno se odazivaju pozivima na učešće za obeležavanje značajnih godišnjica i polažu vence na spomen obeležja. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, ja nekim svojim kolegama poslanicima ne mogu da se načudim za neke njihove diskusije ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. ne mogu zato što nisam pristalica da je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno, pa, samim tim, i u politici i ne mogu da prihvatim činjenicu da sve ima svoju cenu, pa čak i sloboda i čast.

Postavljanje pitanja koje je to Srbija vodila oslobodilačke ratove jako je, u najmanju ruku, bezobrazno. Ovde pričamo o memorijalima koji treba da obeleže i mesta srpskog stradanja i velikih srpskih bitaka i pobeda 1912. godine. Moje kolege poslanici su zaboravili da tamo gde srpski vojnik nije došao, nije bio oslobođen nijedan narod, čak je i Albanija dobila svoju državnost pobedama srpske i crnogorske vojske, ali mi ćemo uvek da krivimo nešto radi politike i sticanja političkih poena, neku političku vlast da bismo došli do neke političke koristi. Mislim da tome nema mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Na stranu to što ti isti narodi koje smo oslobađali i koji su živeli sa Srbima, valjda da bi opravdali zločine prema svojim komšijama, a našim sunarodnicima, srpsku vojsku i srpski narod su proglašavali okupatorom. Sada ne znam, moje kolege poslanici koji brane taj stav, da li brane i svoje sunarodnike, koji vekovima žive van granica Srbije, da li su oni okupirali sami sebe, da li su sami sebe ubijali, da li su sami sebe bacali u jame, da li su sami sebe bežeći, nažalost, i u novijoj srpskoj istoriji, od ustaškog noža, od ustaškog zločina, pobegli u Srbiju, maticu?

Koga to brane moje kolege poslanici? Ako brane one koji su proterali srpski narod u maticu sa njihovih vekovnih ognjišta, pa, zar to nije novi zločin, pa ponovo tim ljudima pravimo zločine? Srpski narod je svoju slobodu skupo platio, baš zato je i tako brani. Baš zato su i oni koji su nas, bez ikakvog razloga, napali 1999. godine bili iznenađeni kako smemo i koliko možemo da se branimo.

Sada, da bi opravdali njihove zločine, koji su se dešavali širom tadašnje Republike Jugoslavije i današnje Srbije, treba da se svali krivica na političko rukovodstvo, koje, valjda, samo sebe napalo, napalo sopstveni narod. Grešaka imamo, treba da ih preispitujemo, ali nijedna nije ni blizu bila dovoljna da se nama tako nešto dešava. Zašto onda moje kolege narodni poslanici brane tu agresiju i opravdanost te agresije? Zašto nam brane danas da govorimo o herojstvu srpske vojske, o stradanju srpskih civila, o stradanju srpske dece? Valjda da bi opravdali zločince prema srpskom narodu u poslednjih 100 godina.

Počinjeni su mnogi zločini i ne postoji politička ideja, ne postoji politička ideologija koja to može da opravda, a da pri tome čovek može da ostane pri zdravoj pameti ili čiste duše. Sada hoće da nam zabrane da naše vojnike, koji su nam doneli slobodu, koju dan danas uživamo, da naše žrtve civilne, da za njima ne tugujemo, da ne smemo da obeležavamo njihova stratišta, da ne smemo da obeležavamo mesta gde su bile velike pobede, ja to ne razumem.

Ne mogu da razumem ni komunističku ideologiju, koja je bila od 1945. godine do raspada SFRJ, zarad nekog bratstva i jedinstva zabranjivali su nam isto, da slavimo svoje pobede i da obeležavamo mesta gde su naši stradali. Ali, toga nema, ta ideologija je propala. Koja sada ideologija moje kolege nagoni da rade nešto ovako? Da ismevaju formu amandmana, podsmevajući se žrtvama i oslobodiocima. To ne mogu da shvatim, ne mogu to da razumem.

Zato i mislim da treba ovakav zakon da se donese, iz razloga da učimo našu decu kako smo do slobode došli, da ne bi nestali, da žrtve koje je naš narod imao ne bi bile bezrazložne. Oni koji se protive tome, njihovi životi su bezrazložni.

Po amandmanu, narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu, koji je podnet i o kome je govorio kolega narodni poslanik, glasi – Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime. O tome se radi u ovom amandmanu. Valja u obrazlaganju „za“ kazati kako to ovaj zakon utiče na razvoj poslovne klime.

U jednom dosta logički nategnutom moglo bi se kazati – ima smisla ako se za razvoj poslovne klime podrazumeva zrelost jednog društva koje je suočeno sa svojom sadašnjošću, svojom prošlošću i tako suočeno spremno da razvija i poslovnu klimu i strukturu sopstvenog društva, da bi moglo da bude zaista razvijeno i uspešno, ali je to vrlo nategnuta logika i zato ovaj amandman spada u jedan od mnogih nedostojnih amandmana, kada se podnosi amandman koji, ponavljam, glasi – Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime.

Već sam napomenula jednom, a ponoviću, pošto je očigledno da imamo nesporazum, banalan, ali dubok, da ova tehnika da se koristi vreme koje je dodeljeno svim poslanicima je možda legalna, ali u slučaju ovog zakona je potpuno nelegitimna. Koristiti jedan ovakav amandman zato da bi se s pravom govorio svoj stav, što o ratnim memorijalima, što o stradanjima ljudi u našoj državi, predstavlja liniju koju časni ljudi ne prelaze.

Kada bi bilo zrelosti društva, moje pitanje o tome koje smo ratove devedesetih izgubili, a u kojim smo ratovima pobedili, dobili bi odgovor od tog zrelog društva, a ne omalovažavanje, ruganje i žrtvama i mrtvima i iz ratova devedesetih i svih ratova pre. Mitski rečnik je legalan, nije legitiman, ako hoćete da spojite ratne memorijale i razvoj poslovne klime, da zloupotrebite proceduru u Skupštini i da uradite ono što smatrate da je dozvoljeno zato što pripadate većinskoj koaliciji u Skupštini. Nije većina ta koja daje legitimitet, nikad nije bila. Vrednosti koje ljudi zastupaju daju legitimitet. Hvala vam.

Replika, narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam iskoristio pravo da podnesem amandman da bih izneo svoj politički stav i legalno i legitimno. I izneo sam ga, i govorio sam o tome kako neki hoće da nas ućutkaju, kako ne žele da se znaju zločini nad srpskim narodom, kako ne žele da se zna za oslobodilačku tradiciju srpskog naroda, kako žele da opravdaju zločine koji su činjeni nad srpskim narodom i u Srbiji i van Srbije i drago mi je što su neke moje kolege napravile identifikaciju ko su i šta su, napadajući moj amandman i razloge zašto sam hteo da diskutujem o ovoj temi.