Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Goran Trivan, ministar zaštite životne sredine, Siniša Mali, ministar finansija, Ivan Karić, državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine, Jelena Tanasković, Željko Pantelić, Slobodan Perović, Biljana Filipović Đurišić, Jasmina Jović, Darko Komnenić, Slađana Đukić Andrej Bojić, Branislava Atanasković, Darinka Radojević, Dušan Ognjanović, Aleksandra Došlić, Nikola Maravić, Milorad Dubak, Vladimir Mihajlović i Marija Raičević.

Saglasno Odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički i načelni pretres i jedinstveni pretres o predlozima akta iz dnevnog reda po tačkama od 1. do 6, a pre otvaranja pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 157. stav 2. i čl. 170. i 192. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u oblasti zaštite životne sredine i očuvanja prirode; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o očuvanju afričko-evroazijskih migratornih ptica vodenih staništa; Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o održivom transportu uz Okvirnu konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata; Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o očuvanju populacija slepih miševa u Evropi i Predlogu odluke o davanju saglasnosti na Odluku o izmenama Finansijskog plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje za 2018. godinu.

Da li predstavnici predlagača žele reč? (Da.)

Reč ima ministar gospodin Zlatibor Lončar. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, na inicijativu upravnog odbora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje od 11. septembra ove godine Ministarstvo zdravlja je preko Ministarstva finansija pokrenulo je proceduru za postupak izmene finansijskog plana RFZO za 2018. godinu iz sledećih razloga.

Po preporuci DRI, a po usvajanju završnog računa RFZO za 2017. godinu, RFZO se obavezao da će pokrenuti inicijativu kod nadležnog ministarstva da se u predlogu rebalansa Finansijskog plana za 2018. godinu planiraju i preneta neutrošena sredstva na dan 31. decembar 2017. godine i da se za taj iznos uvećaju rashodi i izdaci RFZO u iznosu od tri milijarde i 600 miliona dinara.

Na inicijativu RFZO Vlada Republike Srbije donela je zaključak od 31. maja ove godine na načina da se opredeljena sredstva za lečenje retkih bolesti uvećaju sa milijardu i po dinara na dve milijarde dinara.

Dodatna sredstva iz budžetske rezerve u iznosu od 500 miliona dinara već su raspoređena u okviru Razdela 27. Ministarstva zdravlja, a usvajanjem rebalansa, RFZO stiče uslov da izmenom finansijskog plana za 2018. godinu iskoristi i navedena sredstva.

Ukupno dodatna sredstva u novom Finansijskom planu RFZO u iznosu od četiri milijarde i 100 miliona dinara raspoređuju se na sledeći način: lekovi izdati na recept dve milijarde dinara, lekovi za retke bolesti 500 miliona dinara, pomagala i naprave 600 miliona dinara, naknadne zarade usled privremene nesposobnosti za rad milijardu dinara. To je ukupno četiri milijarde i 100 miliona dinara. Za realizaciju izmene Finansijskog plana RFZO nisu potrebna dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, sve navedeno ste već dobili u materijalu za ovu sednicu. Suština ovih formalnih obrazloženje jeste ono što je među brojnim drugim pozitivnim stvarima obeležilo vaš rad poslednjih godina, a to je činjenica da do 2012. godine oboleli od retkih bolesti nisu imali priliku da se adekvatno leče u Srbiji.

Dozvolite da vam ukratko predstavim šta su retke bolesti. To je heterogena grupa oboljenja, čije je osnovno zajedničko obeležje niska prevalenca. Prema podacima Međunarodne baze, u svetu je poznato oko 7.000 retkih bolesti.

Prema definiciji Evropske komisije, retke bolesti su one koje pogađaju manje od pet osoba na 10.000 osoba. Procenjuje se danas postoji između 6.000 i 8.000 retkih bolesti i da od 6% do 8% populacije, odnosno oko 36 miliona osoba u EU boluje od neke retke bolesti.

Od ove godine se kod nas u Institutu za javno zdravlje „Batut“ vodi Registar retkih bolesti u Republici Srbiji, ali njegovo uvođenje je u toku, tako da taj proces registrovanja još traje i trajaće, jer se retke bolesti otkrivaju skoro na dnevnom nivou.

Napredak za lica obolela od retkih bolesti učinjen je 2012. godine, kada je u budžetu Ministarstva zdravlja opredeljeno 130 miliona dinara. Iako nedovoljna, ova sredstva su, zaključkom Vlade Republike Srbije o načinu korišćenja sredstava, opredeljena za lečenje lica obolelih od urođenih bolesti metabolizma, koja se liče enzimskom supstitucionom terapijom.

Za sprovođenje ovog zaključka Vlade pri RFZO je formirana Komisija za lečenje urođenih bolesti metabolizma, koja je donela odluku da se iz ovih sredstava u 2012. godini leče četiri maloletna pacijenta sa gošeovom bolešću i četiri pacijenta sa MPS1.

Naredne 2013. godine obezbeđen je isti iznos sredstava za obolele od retkih bolesti, a tek od 2014. godine ta sredstva se iz godine u godinu povećavaju. Tako je 2014. godine opredeljeno 260 miliona dinara, naredne godine 335 miliona, 2016. godine 600 miliona, a 2017. godine milijardu i sto miliona dinara.

Ove godine se prvobitno planiranih milijardu i po dinara, što je uvećanje od 36% u odnosu na 2017. godinu, i sa ovih dodatnih 500 miliona dinara, u Srbiji se o trošku države leče oko 200 pacijenata iz grupe retkih bolesti i to deca obolela od urođenih bolesti metabolizma kod kojih je bolest dijagnostikovana do 18. godine života, lica obolela od urođenih bolesti metabolizma kod kojih se koristi enzimska supsticiona terapija, lica obolela od retkih bolesti koja se tek uključuju u lečenje o trošku države, a za koje Komisija za lečenje urođenih bolesti metabolizma proceni da postoji dokazan efikasna terapija, lica obolela od retkih tumora svih lokalizacija i lica obolela od heriditarnog angioedema.

Samo da ponovim, ako je nekome promaklo, 2011. godine nula dinara za obolele od retkih bolesti. Godine 2012. u Srbiji se osam pacijenata obolelih od retkih bolesti leči o trošku države, a 2018. godine država za lečenje oko 200 dece izdvaja dve milijarde dinara. hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospodin Goran Trivan. Izvolite.

Hvala lepo.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, dozvolite mi da u nekoliko prosto-proširenih rečenica iskažem danas ono što smatram da je potrebno reći kada je u pitanju Predlog zakona koji imate pred sobom i nekoliko sporazuma i pravilnika koje hoćemo da razmotrimo zajedno sa vama.
No, pre nego što pređem na sve ovo, dozvolite mi da kažem da je zaštita životne sredine jedna od osnovnih tekovina modernog društva, a da na tom putu to naše Poglavlje 27, kojim se bavimo pregovarajući sa EU, je jedno od najskupljih i, razume se, najkomplikovanijih. Za nas koji se bavimo životnom sredinom ono, razume se, predstavlja i najvažnije poglavlje kojim će se Srbija baviti, budući da, bez obzira na moguću spočitanu pretencioznost u ovome što govorim, zapravo reč je o tome da se sve sektorske politike moraju uklopiti u zaštitu životne sredine, jer sve oblasti i sektori rada u bilo kom društvu, pa i Srbiji, moraju biti podložni principima koji se tiču zaštite životne sredine.
To često nije lako, razume se, da često mi koji radimo ove poslove ili promovišemo ove ideje nailazimo na prepreke, ali ovo je pitanje kvaliteta naših života i kao što čujemo, između ostalog, i ulaganje u zdravlje i život naših ljudi, ali isto tako je finansijski veoma zahtevno.
Ukoliko hoćemo da participiramo i da povlačimo sredstva iz evropskih fondova koji su danas postali dostupni našoj Republici, moramo da budemo spremni da kao država i sami finansiramo deo tih troškova, dakle, da kofinansiramo, kako je to popularno reći i da smo mi na putu da taj sistem napravimo celovitim i onakvim kakav Srbiji odgovara u ovom trenutku, a Boga mi, rekao bih i u vremenu koje dolazi.
Trenutna praksa finansiranja zaštite životne sredine ne može osigurati dugoročne potrebe kada je u pitanju životna sredina i zato će ona morati da se menja i doživeće, razume se, duboke reforme zato što su potrebna dovoljna, predvidiva ali i stabilna sredstva da bismo finansirali ono što su potrebe koje se kada je Srbija u pitanju mere sa oko procenjenih 15 milijardi evra u kvalitet životne sredine, što će na kraju rezultirati boljim kvalitetom naših života i dužem životom svakog našeg građanina.
Konkretan zakon i izmene koje danas predlažemo tiču se fonda koji zovemo IPARD 2 i to je zapravo IPARD 2 program. Reč je, zapravo, o pretpristupnoj pomoći za ruralni razvoj koja se meri, praktično, vremenskim periodom između 2014. i 2020. godine i da su korisnici ovih sredstava, zapravo, pravna i fizička lica. Ova sredstva su predviđena za uzgoj, proizvodnju, preradu u prehrambenoj i poljoprivrednoj proizvodnji i, razume se, obuhvata investicije i u fizičku imovinu poljoprivrednih gazdinstava.
Smisao ovih izmena, koje danas preporučujemo da razmotrite, jeste u tome da bi našim individualnim gazdinstvima i fizičkim licima mogli da pomognemo, da bi mogli da, zapravo, ispune sve ono što je potrebno da bi mogli da participiraju i traže i potražuju sredstva iz ovog fonda.
Takođe, moram da vam kažem da u ovom slučaju nisu potrebna dodatna sredstva u našem budžetu. Pre svega, reč je o našim inspekcijama koje treba da obave određeni deo posla i, razume se, da će iz ovoga, ukoliko budete prihvatili naše predloge, u buduće biti potreban jedan akt organa životne sredine, koji je i uslov EU i Fonda da bi naši poljoprivrednici i poljoprivredna gazdinstva mogli uopšte da ostvare pravo na ova sredstva. To će biti akt kojim se potvrđuje da investicija ispunjava propisane uslove, pre svega u oblasti zaštite životne sredine.
Pravo koje se tiče ovog zakona, a reč je o IPARD-u, mogu ostvariti, pre svega, fizička lica, odnosno nosioci porodičnog gazdinstva, preduzetnici, privredna društva, ali i zemljoradničke zadruge.
Prema postojećoj regulativi, nije moguće vršiti taj nadzor, o kome govorih maločas, fizičkih lica koja konkurišu za IPARD. S toga, predlažemo dopunu Zakona u članu 101a kojom stvaramo pravni osnov da bismo mogli da donesemo pravilnik kojim se određuje šta se proverava kod korisnika, potencijalnih korisnika ovog IPARD fonda. Ovo je, zapravo, i način da našim individualnim proizvođačima omogućimo da ostvare pravo na značajna finansijska sredstva iz ovog fonda.
Čitav smisao ovih izmena Zakona jeste u tome da ga ne treba komplikovati, on je, zapravo, jednostavan. Dakle, stvaramo formalno-pravne uslove da bismo zaista ljudima mogli da omogućimo da konkurišu za ova sredstva.
Na današnjem dnevnom redu imamo nekoliko sporazuma i protokola. Ukratko ću da spomenem svaki od tih sporazuma i protokola.
Najpre, reč je o Sporazumu koji su potpisale Srbija i Hrvatska. Reč je o Sporazumu koji su potpisale vlade Srbije i Hrvatske 8. juna 2015. godine. Tim Sporazumom je, zapravo, stvoren pravni osnov za dublju saradnju između Srbije i Hrvatske u oblasti zaštite životne sredine i ja lično mislim da je taj Sporazum dobar i širok.
Važno je reći da Srbija, naročito od momenta osnivanja Ministarstva životne sredine, želi da igra ozbiljnu regionalnu ulogu kada je u pitanju ova tema i da, u skladu sa tim, mi želimo da ostvarimo i dublju i jaču saradnju sa svim zemljama u okruženju.
Moram takođe da kažem da i Srbiju i Hrvatsku, kao i sve zemlje u regionu, u suštini, muče isti problemi koji se tiču zaštite životne sredine i da tu u osnovi, ako ćemo jednostavnije, nemamo puno toga da kažemo šta je baš potpuno specifično samo za nas, to je specifično i za druge zemlje koje su u okruženju. Naša je ambicija da tu saradnju, zaista, podignemo na najviši mogući nivo.
Isto kao što je potrebno reći da u političkom smislu, ako želite, iako to nije tema, zaštita životne sredine je, čini mi se, tema koja nema nikakve političke hipoteke u regionu i da sve kolege koje sam susreo a da su ministri životne sredine iz regiona, u stvari, posmatraju stvar na isti način kao što i mi to radimo, da to nije pitanje politike i da je to pitanje naših boljih života i da su, zaista, svi spremni sa kojima sam razgovarao da sarađuju temeljno u oblasti životne sredine, što ćemo mi, razume se, iskoristiti kao deo sopstvenih inicijativa.
Budući da smo zemlja koja ovde u regionu nije mala, budući da imamo mnogo iskustva, verujući da to iskustvo koje imamo od 1991. godine, osnivajući tada Ministarstvo životne sredine, ili još bolje, u onoj bivšoj Jugoslaviji 1948. kada smo osnovali Zavod za zaštitu prirode, imamo šta da ponudimo kao znanje, kao iskustvo i moram reći kao jednu ruku koja je pružena i željna je saradnje u regionu, koja može biti na osnovama koje su potpuno bez ikakvih, kao što sam rekao, hipoteka.
Oblasti u kojima bismo sarađivali su bez ograničenja u životnoj sredini, razume se, i tu je reč o zaštiti životne sredine, zaštiti prirode. Posebno mi je interesantno da govorimo sa Hrvatima o regionu Mure, Dunava i Drave, pri čemu osim Dunava i Save ovaj region jeste značajan i može biti interesantan za nas zbog toga što kolege kažu da mi tu imamo nekih otvorenih pitanja kada je granica naša u pitanju. Potrebno je i tu temu demistifikovati, takođe.
Političari će se dogovoriti o tome da li tu postoje neka otvorena pitanja i da li granica može biti ovakva ili onakva, ali ono što je važno sa našeg ekološkog aspekta, to je da ekologija u suštini zapravo ne mari za to da li će granica biti na ovoj ili onoj strani. To nas povezuje, zapravo. Nije loše da napravimo zajedničko prirodno dobro koje je zaštićeno u oblasti, recimo, Mure, Dunava, Drave.
Kad je Dunav i Sava u pitanju, o tome ne treba puno trošiti reči, Dunav je razume se i značajan za čitavu Evropu, ali i za nas u regionu i takođe smo spremni na tu vrstu saradnje. Želimo da sa njima razgovaramo i radimo na upravljanju rizicima jer nas dele isti rizici.
Klimatske promene su donele mnogo teškoća koje delimo svi. Granice tu nikako ne postoje. Suše i poplave i bolje reći padavine koje su neumerene kada je reč o regionima ili nepravilnom rasporedu u toku godine su nam svima donele zapravo iste teškoće i ja zaista želim da napravimo čitav sistem u ovom delu Evrope koji će biti sistem koji će svima omogućiti da dobro pratimo sve što se dešava na tom planu, da pratimo nivoe reka, itd, da vas ne davim detaljima. U svakom slučaju, imamo tu još pitanja biodiverziteta i njegove zaštite i razume se zaštitu staništa vrsta, itd.
Što se sporazuma tiče o očuvanju afričko-evroazijskih migratornih ptica i njihovih vodenih staništa, rekao bih da treba da vam kažem da je to jedan od najvećih sporazuma te vrste u svetu, da je stupio na snagu 1. novembra 1999. godine još, da obuhvata oko 255 vrsta ptica i da obuhvata 119 zemalja iz Evrope, Azije, Afrike i Kanade i da kroz Srbiju prolazi oko 125, dakle polovina svih tih vrsta o kojima pričamo i da je od toga, dakle od tih 125 čak 105 spadaju u strogo zaštićene vrste ili 14 zaštićenih vrsta.
Dakle, podsećam vas da je Srbija gnezdilište i zimovalište tih, i te kako, značajnih vrsta ne samo za Srbiju nego za čitav svet i da je naša uloga tu jako važna, budući da se zaista nalazimo na migratornom putu gnezdilišta i zimovališta ovih značajnih ptica. Za ovakve zemlje kakva smo mi se kaže da su država areal ovih životinjskih vrsta.
Ovde je u pitanju i naš biodiverzitet i podsećam takođe da Srbija spada u jednu od 40 najbogatijih područja biodiverzitetom na planeti i da je to razlog više da pokušamo da očuvamo sve ovo o čemu danas govorimo.
Podsećam takođe da kada je reč o močvarnim područjima jer ovde razgovaramo i o tome, reč je o Ramsarskoj konvenciji koja tretira pitanje močvarnih područja, za koje ja lično smatram da su veoma važna za čitav biodiverzitet i za čitavu našu biologiju na ovom terenu, ne samo za migratorne ptice. Mi ćemo imati ambiciju kao Ministarstvo da mnogo više pažnje posvetimo ovakvim područjima u Srbiji kojih ima i pokušamo da ih u dogovoru sa drugim subjektima zaštitimo. To znači da ih sačuvamo, unapredimo i proširimo. Hoću da kažem da su svi u regionu osim Bosne i Hercegovine ovaj sporazum o kojem pričam ratifikovali.
Istovremeno, ovaj sporazum omogućava pristup G fondu, a to je onaj globalni Fond za zaštitu životne sredine i na kraju, hoću da vam kažem da je ovde reč o zaštiti ptica, ali isto tako podizanju svesti bez koje nećemo ni korak dalje napraviti u ovom pravcu. Hoćemo da omogućimo istraživanja, hoćemo da sprečimo ubijanje ptica.
Nisam siguran da ćemo moći da skrštenih ruku više gledamo krivolov i bespravno ubijanje svih tih zaštićenih ptica koje jednog trenutka treba da prelete odavde iz Srbije da odlete tamo negde na neka druga staništa, čuvajući i za ta staništa i za te biodiverzitete i za te neke druge uslove u kojima žive neki drugi ljudi, i ne samo ljudi, nego i organizmi.
Dakle, ovo pitanje je važno pitanje, zbog toga što Srbija mora početi da se civilizovano odnosi prema živom svetu. To ne podrazumeva da smo samo mi prisutni ovde na ovom prostoru i na planeti. Ovo podrazumeva da ćemo i te kako od ovog trenutka više voditi računa o tome kako štitimo svoje ptice i da nečiji ekonomski ili svaki drugi interes ne može biti važniji od života tih ptica, koje su izuzetno važne za naš biodiverzitet i uopšte floru i faunu na našem području.
Dakle, tu govorimo i o ubijanju i o švercu istih tih ptica. Ali, isto tako, volim da kažem da ono malopre spomenuto 40 područja koja su najbogatija biodiverzitetom na našoj planeti, ovo spada u deo naše lepote. Ako niste svesni u kakvoj lepoti zapravo zaista živimo, molim vas da se toga setite, bacajući pogled na divne fotografije naše Srbije, koja je još uvek prelepa i koja ima šta da ponudi ne samo nama, nego onoj deci koja dolaze posle nas.
Budemo li čuvali ovu priču o biodiverzitetu, ova priča će imati šanse da uspe i kod onih koji tek dolaze. Psiholozi znaju, i sociolozi, da se ličnost formira tako što je najvećim delom formira okruženje, a danas pričamo o okruženju.
Molim vas da to razumete i shvatite sasvim ozbiljno, jer mi, bez priče o frazama, drugu državu nemamo, ni drugi biodiverzitet nemamo, a pri tom smo jedno od najbogatijih područja na svetu.
Vreme je da se svi zajedno okrenemo ka tome i da svako učini ono malo što može da učini da bi to za sve nas zaista bilo i ono veliko i da to takođe nije fraza, a moguće je.
Sada bih još nekoliko trenutaka skrenuo vašu pažnju na Protokol o održivom transportu u okviru Konvencije o zaštiti i održivom razvoju Karpata, u nekoliko rečenica.
Dozvolite mi da kažem da Konvencija ima subregionalni karakter, da je ovaj format vođen od strane UN, EU itd, da je istu potpisalo sedam zemalja u našem okruženju – Ukrajina, Poljska, Rumunija, Slovačka, Mađarska, Češka i Srbija, razume se, 22. maja 2003. godine, sa ciljem da se osigura održivi ljudski, socijalni, kulturni, ekonomski i svaki drugi razvoj ovog predela i regiona.
Protokol je potpisan 2014. godine, a cilj je, naravno, da obezbedimo održivi transport i saobraćaj, kao i propratnu infrastrukturu u oblasti Karpata, za dobrobit prirode i buduće generacije.
Dakle, poenta je u tome da očuvamo ovaj divan region, koji čini ovaj deo Evrope i sveta zaista posebnim i da transport kao jedan suštinski remetilački faktor u ovom delu zaštite prirode, koji je važan, učinimo takvim da on ne ometa ono što je pitanje potrebe našeg očuvanja i svega onoga što sam maločas u nekoliko kratkih rečenica naveo.
Dozvolite mi, takođe, da kažem da Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa u Evropi ili „Euro-Bac“ jeste nastao 1991. godine i da je na snazi od 1994. godine, da mu je cilj zaštita i očuvanje populacije slepih miševa i da ovde na našem području imamo čak 52 vrste slepih miševa, koje su izuzetno važne za našu ravnotežu u prirodi i da one uživaju najčešće najviši stepen zaštite.
Ovde govorimo, takođe, o 66 zemalja koje su se priključile ovom sporazumu, u Evropi, delovima Azije i Afrike. Ideja je da se kroz monitoring i praćenje trendova odrede i mere koje će u Srbiji biti primenjene kada bude utvrđeno šta zapravo treba da radimo. Inače je utvrđeno prisustvo 29 vrsta slepih miševa, da imamo i četiri za koje smatramo da nije potpuno pouzdano da su tu i da od ovih svih vrsta čak 29 vrsta slepih miševa je na listi strogo zaštićenih vrsta.
Srbija se, naravno, očigledno nalazi na migratornom putu, na koridoru, ali je, isto tako, kao i u prethodnom slučaju, zimovište ovih država Areal, kako sam već rekao.
Bitno je očuvanje biodiverziteta i naše ravnoteže. Moram da kažem da je ovo jedini sisar koji zapravo i aktivno leti. Kao što znate, hrani se biljkama, ali među ima i mesojeda, što se u ovom slučaju insekti i sisari itd. i čine sisari koji se nazivaju slepim miševima, čine skoro jednu četvrtinu svih sisara na planeti.
Dakle, konstatujem da su nam slepi miševi značajno ugroženi i da u ovom slučaju, kao i u ranijem, imamo šta da čuvamo.
Dozvolite mi, takođe, da spomenem i protokol, sporazum koji sam već spominjao o Karpatima, gde sam još ispustio da kažem da sve zemlje koje su se priključile ovom sporazumu aktivno rade na onome što smo danas ovde konstatovali i da kroz ovih nekoliko sporazuma, bilo da je reč o očuvanju populacije slepih miševa, bilo da je reč o Protokolu o Karpatima ili da je reč o Sporazumu o očuvanju afričkih i evroazijskih migratornih vrsta ili o Sporazumu sa Hrvatskom, svi su neobično važni za to što bismo hteli da afirmišemo kao politiku koja je politika ove naše države, našeg predsednika i predsednice Vlade u onome što Srbija zapravo želi da učini, a to je da postanemo jasna, transparentna zemlja, sa jasnim politikama i posebno sa životnom sredinom koja i te kako može da bude komparativna prednost u onome što zapravo mislimo da treba postići.
Jako mi je važno da još jednom iznesem tu svest o tome da životna sredina zaista ne poznaje granice i da sve kolege ministri sa kojima sam se susretao u međuvremenu u regionu, bez obzira iz kojih država su došli, jesu bili potpuno otvoreni za ovu priču na isti ovaj način, istim ovim rečenicama koje je danas ovde vama izgovaram i to mi daje nadu da možemo i sa Hrvatskom, Slovenijom, BiH, Albanijom, Crnom Gorom, Makedonijom, Rumunijom, Bugarskom itd, da ne ređam, zaista divno sarađivati i da mi negde svi slično mislimo o toj priči i da sve ovo što danas ovde pokrećemo kao priču i inicijativu jeste priča o nekom našem zajedništvu, kako god da se ono zvalo.
Ako to ozbiljno shvatimo, a mi to krajnje ozbiljno shvatamo, verujemo da ovaj naš tim u Vladi i Ministarstvu životne sredine je u stanju da povede nekim putem koji za Srbiju do sada nije bio sasvim uobičajen kada je životna sredina u pitanju, imamo široko polje u svemu tome, imamo kompetentnih znanja i institucija u Srbiji koje mogu da nam pomognu da sve ovo izvedemo. Molim vas da, razmatrajući sve ovo danas, date doprinos da ovi naši akti budu bolji nego što smo ih možda mi danas ovde predložili. Hvala na pažnji.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Reč ima koleginica Aleksandra Tomić.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministri, kolege poslanici, Odbor za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava podržao je i dao saglasnost na odluku o davanju saglasnosti na proširenje, kada se odnosi na izmenu Finansijskog plana RFZO za 2018. godinu. I, čuli ste gospodina Lončara da se radi o 500 miliona dinara, pogotovo na stavci, budžetska stavka 25.3. koja se odnosi na lečenje retkih bolesti.

Ali, ono što smo imali prilike i na tom odboru da čujemo, to je da zaista lečenje retkih bolesti, a pogotovo maloletnih lica, odnosno dece, je od 2011. godine do danas doživelo velike transformacije. I kada govorimo o 200 današnje dece koja se leče na osnovu onih kojih je bilo nula lečenja iz budžeta, pokazuje veliku odgovornost Vlade Republike Srbije kroz sve ove godine, da pored ekonomskih reformi, zaista je napravljen sistem po kome postoje finansijska sredstva i kome roditelji čija su deca bolesna treba da se obrate da bi zaista lečenje u inostranstvu bilo plaćeno.

Lečenja su na određeni način kroz davanje sredstava i faktura direktno izvršena ka bolnicama u inostranstvu, što je veoma važno, da se otkloni bilo kakva sumnja na to da se budžetska sredstva troše na ovakav ili ovakav način.

Ali, moram da kažem da RFZO je zaista doživeo veliku transformaciju. Prvo, prilikom svog rada od 2013. godine do danas, pored one digitalizacije u koju smo potpuno ušli, kada su u pitanju uopšte i fakture i plaćanja, uspostavljen je nov sistem funkcionisanja, uspostavljena je šestomesečna kontrola faktura, što znači da se zaista svaki dinar kontroliše kako se troši, ali i da je pojačana kontrola rada, pogotovo kada je u pitanju da se promptno reaguje ukoliko nekoj instituciji van Beograda ili u samom Beogradu su potrebna dodatna sredstva, pogotovo kada je u pitanju lečenje dece i da se to zaista uradi na jedan adekvatan i efikasan način.

Drugo, uspostavljeni su novi fondovi za različite vrste bolesti koje nikada do sada nisu bila definisana budžetom Republike Srbije. To je važno da se kaže upravo zbog građana Srbije koji imaju prilike u javnosti da čuju svakojake kvalifikacije, svakojake priče, koje jednostavno ne stoje.

Na kraju, treba reći da je po prvi put u Republici Srbiji RFZO, uz pomoć određenih finansijskih sredstava vrši nabavku inovativnih lekova najnovijih generacija, što je jako važno, pogotovo što smo imali prilike da od ministra zdravlja čujemo da spektar bolesti koje se danas javljaju se svakim danom povećava i uvećava, pogotovo kako medicina napreduje, tako se nalaze i određeni lekovi.

Mislim da je bitno da kažemo da Srbija ide svojim putem, svetskim putem i da prati sve te inovacije i da nam je to jako važno kada je u pitanju zdravlje ljudi. I ova tema vezana za životnu sredinu, na kraju krajeva, ima velike veze kada je u pitanju zdravlje ljudi zbog čega je i današnji Finansijski plan jedna od tema Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Mislim da je važno da kažemo da smo na Odboru imali pitanja – da li je dovoljno dve milijarde dinara da se podrži zaista lečenje ovolikog broja dece? U ovoj godini za sada je to projektovano ovoliko. Za sledeću godinu imaćemo, naravno, budžet pred poslanicima krajem godine i sigurno da ćemo ta sredstva projektovati na krajnje odgovoran i dobar način, gde možemo u svakom trenutku da zaista izađemo u susret svim roditeljima, sve dece koja se nađu u problemu. Hvala.

Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima koleginica Nada Lazić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, prvo, želim da izrazim zadovoljstvo da konačno pred nas dolaze teme vezane za zaštitu životne sredine, jer imamo retko priliku u ovoj Skupštini da se samo o ovim temama može govoriti i premalo se daje značaja zaštiti životne sredine.

Takođe, želim da naglasim da ću možda u ovoj svojoj načelnoj raspravi, u ovih 20 minuta, možda neke stvari ponoviti koje je već ministar rekao. Mislim da nije na odmet da se što češće neke činjenice ponove kako bi više ušle u svest ne samo nas ovde u ovoj sali, nego uopšte građana koji prate ovu Skupštinu.

Dakle, u raspravi bih krenula od Izveštaja za 2018. godinu o napretku u procesu pridruživanja EU. Samo ću izneti neke činjenice. Radi se o Poglavlju 27, a o kome je govorio i ministar. To je poglavlje za koje stalno tvrdimo i više puta se već do sada čulo da je najzahtevnije kada su u pitanju ulaganja. Prvo je bilo govora da će po onom prvom Izveštaju iz 2011. godine biti potrebno nekih 10,5 – 11 milijardi evra. Sada se pojavljuje cifra od nekih 15 milijardi evra. Pretpostavljam, zahvaljujući činjenicama, odnosno podacima do kojih se u međuvremenu došlo. U svakom slučaju poglavlje koje je najzahtevnije.

U Izveštaju se, između ostalog, kaže: „Srbija je na izvesnom nivou pripremljenosti u oblasti životne sredine i klimatskih promena“, citirana rečenica, a što tumačim da je to skoro pa ništa. Prosto tako da se krajnje grubo izrazim. Kaže se, takođe, u Izveštaju da tokom sledeće godine treba da povećamo administrativne i finansijske kapacitete, da ojačamo Agenciju za zaštitu životne sredine koja je, nažalost, ostala jedina agencija koju ova vlast nije ugasila od 2012. godine. Podsetiću da je 2012. godine ugašen Fond za zaštitu životne sredine. Zatim, da se operacionalizuje Zeleni fond i obezbede odgovarajuća sredstva za njega, da se intenzivira rad na sprovođenju i izvršavanju kao što je zatvaranje divljih deponija, investicija u razvrstavanje i reciklažu otpada, poboljšanja monitoringa kvaliteta vazduha. Nažalost, u Srbiji jako smo skloni da ne dajemo sredstva za praćenje stanja ili za monitoring životne sredine, pa sa podacima zapravo imamo velike probleme, a to opet, s druge strane, stvara problem kod konkurisanja za bilo kakve fondove, bilo kakva sredstva, bilo da se radi o domaćim ili stranim. Bez adekvatnih i validnih podataka teško da nešto možete dobiti od sredstava. Da se poboljša upravljanje rečnim slivovima i priprema za mrežu „Natura 2000“, odnosno zaštita prirode. Zatim, da se sprovede „klimatski sporazum“ između ostalog i za sveobuhvatne strategije za klimatske promene koja bi bila usklađena sa okvirom EU za klimatsku i energetsku politiku za period do 2030. godine i da se dobro integriše u sve relevantne sektore.

Ono što je problem zaštite životne sredine je da zapravo te intersektorske saradnje ima vrlo malo ili bolje da kažem da nema razumevanja drugih sektora kao što je, primera radi, sektor energetike ili neki drugi jači sektori, pa smo, recimo, nedavno imali priliku da čujemo ministra energetike koji kaže da je Srbija bogata šumama. Kod nas se drvo i dalje koristi za loženje, a mi smo nedavno, ne znam pre koliko vremena, imali podatak da je, kada je ovde bio razmatran Zakon o šumama, više od 60% šuma u Srbiji da su izdanačke teritorije. Vojvodina je izuzetno malo pošumljena i šume su izuzetno ugrožene i sa nedozvoljenom sečom i nedovoljnom negom. Prema tome, njegova konstatacija prosto ne stoji.

Kaže se u ovom Izveštaju da je Srbija postigla visok nivo usklađenosti s pravnim tekovinama EU. Novi instrument za finansiranje ove oblasti. Zeleni fond još uvek nije počeo sa radom, tako oni navode. i da je potrebno predvidljivo finansiranje na osnovu načela – zagađivač plaća, kako bi se povećale investicije u ovom sektoru.

Potreban je, kažu, dalji napredak u prenošenju i sprovođenju preostalog horizontalnog zakonodavstva, naročito Direktive o odgovornosti, što je kod nas veliki problem. U toku je rad na sprovođenju Direktive o ekološkom kriminalu i Direktive o infrastrukturi za prostorne informacije o Evropskoj zajednici. Takođe, naglašavaju da je potrebno ojačati kapacitete inspekcije za zaštitu životne sredine na centralnom i lokalnom nivou.

Ono što je kamen spoticanja, ja očekujem da nas o tome ministar više informiše, upravo je funkcionisanje inspekcije, da li imamo dovoljno inspektora, da li su oni dovoljno mobilni, da li mogu u svakom trenutku da izađu na teren i reaguju na adekvatan način, jer građani neće ceniti rad ovog ministarstva i bilo kog nivoa, ako na njihove prijave i uopšte na one štete koje se naprave u životnoj sredini inspekcija ne odreaguje na vreme i ako se to ne procesuira do kraja.

Sledeća instanca je sudstvo koje isto tako, mislim, nema dovoljno kapaciteta, ni dovoljno znanja da reaguje po tužbama iz ove oblasti,tako da i tu imamo problem da građani imaju povratnu informaciju šta se po određenim prijavama uradilo, odnosno da li je ono što su oni prijavili ili štete koje su negde napravljene da su na pravi način procesuirane.

Kažu, takođe, što se tiče klimatskih promena, Srbija je postigla izvestan nivo pripremljenosti, ali je sprovođenje u veoma ranoj fazi. Da ne dužim više o ovome, to su samo delovi izveštaja iz kojih se zapravo vidi da mi u ovoj oblasti nismo daleko odmakli, odnosno kad kažem ova oblast, mislim na zaštitu životne sredine. To je važno, ne zbog Evrope, da li ćemo mi biti članica EU ili nećemo, bitno je da mi propise EU, koje su u zemljama, recimo, kao što je Nemačka i nekim drugim dale izuzetno dobre rezultate… To je jedna potpuno ekološki uređena zemlja, gde se, recimo, 95% otpadnih voda prečišćava i oni više taj problem nemaju, a mi već godinama pričamo da smo na nivou do 10% prečišćavanja otpadnih voda, što znači, samo sam to navela kao primer, da nedovoljno ulažemo, i to je veoma važno, pre svega, zbog našeg zdravlja. Ovde imamo i ministra zdravlja, koji može, odnosno drago mi je da i on čuje ove podatke.

Danas imamo pred sobom, konačno da dođem do predloga zakona, izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine kojim se menjaju samo članovi zakona koji se odnose na korišćenje sredstava Zelenog fonda Republike Srbije za sufinansiranje projekata koji se finansiraju iz međunarodne razvojne pomoći i drugih finansijskih izvora i koji zahtevaju sufinansiranje izvora. Spomenuću i ovaj novi član zakona kojim se omogućava izrada pravilnika koji se odnosi na korisnike IPARD podsticajnih sredstava iz oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja koji su u obavezi da ispune odgovarajuće uslove zaštite životne sredine.

Veoma mi je drago da konačno vidim zahteve, da se ispunjavaju zahtevi zaštite životne sredine u poljoprivredi.

Podsetiću, iako ste vi to, ministre, već spomenuli, da postoji Pravilnik kojim se bliže propisuju lica koja ostvaruju pravo na IPARD podsticaje za investicije u fizičku imovinu poljoprivrednih gazdinstava za period 2014-2020. godina. Bojim se da smo tu dosta zakasnili, da je već kraj 2018. godine, a tek sada donosimo taj Pravilnik kojim se definišu kriterijumi za poštovanje pravila, odnosno ponašanja kada je zaštita životne sredine u ovoj oblasti u pitanju. Vi ste spomenuli, a ja ću navesti da prava na sredstva iz ovog fonda imaju fizička lica, nosioci komercijalno porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, zatim preduzetnici, privredna društva i zemljoradničke zadruge. Da li ova sredstva koriste veliki strani učesnici, kao što je „Tenis“? Očekujem da mi pomognete. Da li će se pravila iz tog Pravilnika odnositi i na takve korisnike?

Želim da naglasim da je poljoprivreda jedan od najagresivnijih zagađivača životne sredine, tj. zemljišta, vode i vazduha i, takođe dovodi do pojave erozije tla. Veoma je važno uvažavati zahteve zaštite životne sredine u poljoprivredi. Drugim rečima, neophodno je međusektorsko povezivanje. Naglasiću, po ko zna koji put, to je najčešće problem što jedna oblast drugu ne uvažava. U ovom slučaju povezanost poljoprivrede i zaštite životne sredine.

Ova izmena zakona će se, nadam se, u praksi da će biti adekvatno sprovođena i zahtevi koji će se definisati ovim pravilnikom proisteklim iz ovog novog člana da će biti i ispunjeni i ispoštovani. Tek onda ćemo moći reći da je zaštita životne sredine uticala na ponašanje u sektoru poljoprivrede.

Svedoci smo velikog ukrupnjavanja obradivih površina, pogotovo na teritoriji Vojvodine, gde su uništeni vetrozaštitni pojasevi između parcela, to su sad veliki kompleksi, i uz puteve. Postoji jedan podatak da, recimo, na teritoriji Vojvodine sa jednog hektara zemlje godišnje vetrom se odnese jedan kubik zemlje. Sve to na kraju završi u naseljima, odnosno, bolje reći, u našim plućima.

Isto tako, u drugim delovima Srbije zbog nekontrolisane seče šuma, odnosno drveća, došlo je do pojave klizišta, a očigledan primer za to je pad ovog potpornog zida na Koridoru 10 i, nestajanje šuma dovodi do akumulacije gasova staklene bašte, što utiče na klimatske promene. To je opet priča o tome da našim ponašanjem doprinosimo štetnosti klimatskih promena.

Poljoprivreda zagađuje životnu sredinu zbog primene pesticida, đubriva i soli. Samo 10 do 15% primenjenih pesticida dospe do ciljanih štetočina, a ostatak završi u vazduhu, vodi i zemljištu. Drugim rečima, dospe u naš organizam. Ono što ostaje kao problem, a nije, nažalost, Predlogom ovog zakona predviđeno, je status „zelenog fonda“. On je i dalje budžetski i samo deo prikupljenih sredstava od naknade za zagađenje životne sredine se vrati kroz finansiranje zelenih projekata u životnu sredinu, a ostatak nestane negde u budžetu. Da upotrebim jedan novinski naslov koji kaže – Ekološki dinar puni budžetske rupe.

Zašto je to tako? Naime, Zakonom o budžetskom sistemu iz 2015. godine ukinut je namenski karakter naknada za zaštitu životne sredine, a samo oko 30% Fonda godišnje ubere negde, vi me ispravite, oko 12 milijardi dinara. Manje ili više, ali možda, eto, da idemo na 10. U svakom slučaju, dosta sredstava se sakupi, a samo oko 30% se vrati kroz projekte u zaštitu životne sredine. Mnoge opštine kojima su, opet, drugim zakonima oduzeta sredstva za finansiranje, koriste ova sredstva iz oblasti, odnosno od naknada za zaštitu životne sredine, za održavanje tekuće likvidnosti. I, velika je šteta, nažalost, što ovde nije prisutan ministar finansija da čuje današnju raspravu, jer se bojim da ovome svemu o čemu mi danas govorimo on ne zna ništa, zato što, prosto, ova tema životne sredine nije prioritet u budžetu i uopšte nije prioritet u političkim strukturama i onima koji donose odluke. Zato mi stalno ponavljamo istu priču, istu, da ne kažem, mantru, iz godine u godinu i ne ulaže se dovoljno koliko treba.

Ako sada ne uložimo, kasnije ćemo u sanaciju štete, a to smo imali prilike da vidimo i 2014. i kasnijih godina, zbog suša. Ulagaćemo mnogo više za sanaciju, a ne za preventivu.

Mi istovremeno, a to smo i danas kroz ovaj dnevni red svedoci, potpisujemo razne sporazume i konvencije kojima se kao država obavezujemo da ćemo štititi razne segmente životne sredine, što podrazumeva da ćemo ono što potpišemo i poštovati. Tako danas raspravljamo o nekoliko protokola i sporazuma.

Želim da komentarišem samo neke od sporazuma i protokola. Prvo, o Sporazumu o očuvanju afričko-evroazijski migratornih ptica i vodenih staništa kojim su definisani, ja ću ponoviti definiciju koju imamo prilike da vidimo u obrazloženju, mislim da nije na odmet ni zbog onih koji gledaju ovu emisiju, da su ptice vodenih staništa one vrste ptica koje u ekološkom smislu bar u delu svog godišnjeg ciklusa zavise od vodenih staništa čiji se areal delimično ili u celosti nalazi unutar područja sporazuma. Vodena staništa imaju višestruki značaj ne samo za ptice i druge biljne i životinjske vrste, nego i za razvoj turizma u tim područjima, a ono što je posebno važno, o čemu se, čini mi se, jako malo zna kao i za zaštitu od poplava. To je posebno interesantno u područjima na teritoriji Vojvodine koja je inače plavno područje bila nekada pa se ljudskim aktivnostima dovodi u područje koje danas izgleda kako izgleda.

U Vojvodini postoji osam zaštićenih vodenih područja, a u užem delu Srbije postoje dva. Postoji još na desetine studija za zaštitu novih prostora koje su izradili zavodi za zaštitu prirode, pokrajinski i republički, ali se njihovo rešavanje čeka jer treba da se usaglase interesi poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite. Čeka se mišljenje Ministarstva poljoprivrede, a tu se javljaju i interesi za povećanje obradivih površina, jer trend je priča izdavanja zemljišta u zakup, zatim, interesi da se nove površine pošume i interesi vodoprivrede da se opet neka područja koja su plavna, odnosno koja spadaju u vodena područja isuše.

Kada se radi o sprovođenju zakona koji se tiču zaštite prirode i funkcionisanja zaštićenih područja primećeno je uništavanje staništa nelegalnom gradnjom turističkih i drugih objekata u zaštićenim područjima, to je takođe jedan od velikih problema, opet taj sudar zaštite životne sredine sa zahtevima građevinarstva i turizma. Dodatno, tokom obilazaka terena od strane stručnjaka iz organizacija civilnog društva primećena je intenzivna seča šuma u pojedinim oblastima, ali su nažalost podaci i razlozi za ovakvu seču i njihovom obimu nedostupni javnosti.

Po prirodi su posebno opasne gole seče koje se sprovode u zaštićenim područjima, ponekad i u najstrožijim režimima zaštite. Upravljači zaštićenim područjima koji su u velikom broju javna preduzeća ne poseduju dovoljno kapaciteta za sprovođenje mera zaštite, nemaju adekvatnu finansijsku podršku za funkcionisanje, niti adekvatnu kontrolu rada od strane nadležnih organa, a često i sami sprovode aktivnosti radi koristi. Zatim, nelegalan lov divljih vrsta životinja, posebno ptica, prepoznat je kao veliki problem u Srbiji koji se iz godine u godinu ponavlja, a razlog tome je nepoznavanje i nepoštovanje zakona, nedovoljna kontrola, opet se vraćamo na temu funkcionisanja inspekcija, nedostatak kapaciteta policije, izostanak i kažnjavanje počinjenih krivičnih dela. To je opet ona priča o nedovoljnom kapacitetu koji imamo u sudstvu.

Što se tiče Protokola o održivom transportu uz Okvirnu konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata, podsetiću vas da je ova Skupština usvojila Karpatsku konvenciju kojom smo se obavezali da ćemo na nivou regije sarađivati u zaštiti i održivom razvoju Karpata u kontekstu procesa – životna sredina za Evropu. Tom konvencijom definisane su obaveze zemalja potpisnica u pogledu održivog korišćenja i upravljanja vodama…

Da li mogu da zamolim predsedavajućeg da malo zamoli za tišinu? Ja se stvarno nadvikujem sa kolegama.

Između ostalog, ovde su definisani i postupci prilikom transporta u ovom području i danas upravo govorimo o održivom transportu uz ovu konvenciju tj. o protokolu u kome se kaže da će se sve strane sarađivati između ostalog na smanjenju negativnih uticaja na ljudsko zdravlje i poboljšanje bezbednosti saobraćaja, razvoju i promociji transportnih modela i sistema koji pozitivno utiču na životnu sredinu, a naročito u ekološki osetljivim područjima.

Ne želim da ne spomenem područje nacionalnog parka Fruška Gora kao primer uticaja saobraćaja, kroz koju prolazi magistralni put kojim se dnevno preveze, odnosno frekvencija saobraćaja je preko 12 hiljada vozila dnevno. Izmeštanje ovog puta nažalost od strane Ministarstva saobraćaja i dalje, odnosno i Vlade Republike Srbije nije prepoznato kao prioritet i odlaže se. I ove godine ćemo pričati o izradi projektne dokumentacije itd. ali se zapravo operativno ništa ne dešava i ne radi i kroz nacionalni park prolazi teški saobraćaj koji zagađuje i uništava šumu i tu ne postoji opet priča o nedovoljno usaglašenosti i nema saradnje sa drugim sektorima.

Na kraju, imam obavezu da u ime stručnjaka koji su se borili da se usvoji Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa, kažem par reči o ovim simpatičnim životinjama, za koje mnogi smatraju da nije potrebno štititi ih, da je malo smešno da mi u ovako ozbiljnom domu pričamo zajedno sa Fondom za zdravstveno osiguranje o slepim miševima, a oni su itekako važni i ne treba ih potceniti.

Dakle, evropski slepi miševi su vrlo važni za ravnotežu, ponoviću i ono što je ministar rekao, jer se oni uglavnom hrane letećim insektima koji su po pravilu štetni, od kojih neki mogu postati ozbiljne štetočine useva i šuma ili su prenosioci zaraznih bolesti za stanovništvo.

Bogatstvo vrsta slepih miševa govori i o bogatstvu biodiverziteta i zdravlju prirode. Koliko se pažnja poklanja istraživanju i zaštiti slepih miševa u Evropi, pokazuje se u okviru UNEP-a, postoji poseban sekretarijat koji prati zaštitu preko Međunarodnog sporazuma o zaštiti slepih miševa u Evropi, „Euro Badston“. Sporazumu su pristupili sve Evropske zemlje. Nažalost, mi i BiH smo to uradili poslednji, BiH je uradila u martu ove godine, a mi, kao ono loši đaci, radimo to poslednji, ali dobro nikada nije kasno.

Nadam se da će u budžetu za narednu godinu, opet se vraćam na pare, sve je ovo lepo i svi ti sporazumi su odlični i treba mi da ih poštujemo, ali ako ne budemo obezbeđivali sredstva, bez obzira što u svim ovim dokumentima, na kraju stoji ona rečenica, od koje se ja ježim kada je pročita, nisu potrebna dodatna sredstva. Jesu potrebna, ogromna sredstva da se konačno u budžetu izdvoje za oblast zaštite, pre svega da ojača inspekcijska služba, kako bi se na adekvatan način štitila životna sredina i da se jedanput ova oblast poštuje, onako kako zaslužuje. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Poštovani ministri, poštovani poslanici, mi danas imamo na dnevnom redu 14 predloga zakona, među njima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i to jeste važan zakon, kao što je važan Zakon o davanju saglasnosti na odluku o izmenama finansijskog plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Reći ću nešto više o ta dva predloga zakona, jer mi danas imamo i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o očuvanju afričko-evroazijskih migratornih ptica, vodenih staništa, Predlog zakona o potvrđivanju protokola o održivom transportu, uz okvirnu Konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o očuvanju populacije slepih miševa u Evropi.

Ovo takođe jesu važni zakoni, ali dok mi budemo govorili ovde o pticama, poput Barske kokice, Malog ždrala, Žutokljunog morskog gnjurca, Magarećeg pingvina, Ćelavog ražnja, Crvene čaplje, Kudravog pelikana, Ćubastog vranca i mnogih drugih i dok se borimo za prava slepih miševa na delu teritorije opštine Gračanica, pravi se rezidencija za vladu Kosova i intenzivno se radi na stvaranju radio televizije Kosovo i to nažalost nije do sada bila tema i prioritet za ovu Skupštinu, jer vlast ne želi da o tome raspravlja.

Što se tiče predloženih zakona, hajde da pomenem i ovaj Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa, on je sačinjen 4. decembra 1991. godine u Londonu. Zatim je, jedan amandman sačinjen 24. do 26. jula 2000. godine u Bristolu i evo mi danas pričamo o tome.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, jasno je da se ovaj zakon, pre svega odnosi na sredstva iz IPARD-a, koja Srbija treba da povuče do 2020. godine ili bar da pokuša da povuče i sva ona poljoprivredna gazdinstva koja žele da ostvare prava na ove podsticaje moraju da ispune odgovarajuće uslove zaštite životne sredine.

Mi, kao poslanička grupa možemo da podržimo ovaj zakon i ovo je dobar Predlog zakona, kao i svi ovi ostali, koje ste danas predložili. Dakle, sve ove zakone možemo da podržimo, to su važni zakoni i dobri zakoni. Pitanje za državu Srbiju samo - da li je postojao neki veći prioritet, možda danas, od ovog da razgovaramo, ali uredu, pričaćemo o ovim zakonima.

Što se tiče zaštite životne sredine to jeste oblast u kojoj Srbija prilično zaostaje za EU, a bogami i za zemljama koje su uporedive iz centralne i istočne Evrope. Sadašnje stanje jeste loše. Jako je loše i ono kao takvo ugrožava i zdravlje stanovništva naše zemlje, skraćuje prosečni životni vek i naravno pogoršava kvalitet života u Srbiji.

Jedan od problema, ako govorimo o zaštiti životne sredine jesu svakako i otpadne vode i to što se u Srbiji prečišćava manje od 10% otpadnih voda, kao što znate, dok u uporedim zemljama centralne i istočne Evrope to bude negde i oko 70%. U Srbiji nažalost i najveći gradovi poput Beograda, Novog Sada i sličnih nemaju sistema za prečišćavanje otpadnih voda i sve otpadne vode i kanalazacije iz ovih gradova završavaju u našim rekama, u Dunavu i Savi, ako je reč o Beogradu i Novom Sadu ali slična stvar je i sa drugim gradovima u Srbiji.

Poređenja radi, Budimpešta prečisti 95% otpadnih voda, Bratislava 99% Beč čak 100%, Sofija 75% i Bukurešt 60%. Što se tiče manjih gradova, ja dolazim iz Trstenika i ceo taj potez Zapadne Morave, od Kraljeva preko Vrnjačke Banje, Trstenika, pa sve do Kruševca, kompletne otpadne vode i kanalizaciju otpušta u Zapadnu Moravu. Da problem bude još veći, sistem za vodosnabdevanje grada Trstenika vodu uzima sa te isti Zapadne Morave. Tu se nalaze akumulaciona jezera, voda se sa Zapadne Morave upumpava u ta postrojenja i dalje distribuira u vodovodnu mrežu.

Dakle, sve ono što teče niz Morave od pravca Čačka, Kraljeva, Vrnjačke Banje, negde u Trsteniku predstavlja ozbiljnu opasnost za zdravlje ljudi u smislu zdrave pijaće vode. To što nemamo sisteme za prečišćavanje optadnih voda je veći problem i od toga što nemamo ni kanalizacionu mrežu koja pokriva značajan deo teritorije Srbije. Danas u Srbiji negde oko 55% stanovništva je na neki način prikačeno na sisteme kanalizacionih mreža, znači polovina otprilike. Možda nešto više od tri miliona, 3,1 milion ljudi koristi septičke jame i ti koji imaju septičke jame i oni koji su prikačeni na kanalizacione mreže na kraju imaju isti efekat, ta otpadna voda završi u našim rekama, u našim potocima, kanalima i jezerima, da li je neko sada cisternom iscrpio svoju septičku jamu ili imate kanalizaciju koja vodi do reke. To je samo stvar tehnike, ali ne menja suštinu. Tu zaista jeste problem i to je nešto čime Srbija mora ozbiljno da se bavi u narednom periodu, jer je to pre svega važno zbog zdravlja ljudi.

Imate recimo beogradske opštine poput Mladenovca ili Obrenovca, gde je svega 45% ili 40% u slučaju Obrenovca, građana prikačeno na kanalizacionu mrežu. U mom Trsteniku je negde oko 33%.

Sada, to takvo stanje sa otpadnim vodama prouzrokuje i situaciju sa zdravom, pijaćom vodom i sa stanjima u vodovodima. Zato imamo podatak da u 2017. godini 56% gradskih vodovoda svega je imalo ispravnu vodu za piće. Preostala 44% nisu imali ispravnu vodu. A ako govorimo o seoskim vodovodima, tu je još gora situacija i tek negde oko 37% seoskih voda vodovoda ima ispravnu pijaću vodu i to zaista predstavlja jedan alarmantan podatak za Srbiju, kako bi se preduzele adekvatne mere.

Kada govorimo o zaštiti životne sredine, moramo da pomenemo i šta se dešava sa čvrstim komunalnim otpadom i sa upravljanjem deponija. Mi kao država sakupljamo negde oko 80% komunalnog otpada, ali je problem što jako malo tog otpada prerađujemo, za razliku od evropskih zemalja gde se u nekima od njih ili na nivou EU, prosek je ako se ne varam negde oko 75% se prerađuje otpada, kod nas gotovo sav otpad se samo deponuje na deponije i tu imamo jako loš sistem. Imali smo ga u prethodnom periodu. Bio sam predsednik opštine u nekom periodu u Trsteniku i 10 godina su trajali pokušaji stvaranja regionalne deponije za taj deo Srbije. Trebala je da bude u Pazaru, pa u Kraljevu, pa u Kruševcu, na kraju se to podelilo pa jedni hoće na jednu stranu, drugi na drugu i mi i dan danas ne znamo dokle se stiglo i šta će biti sa tom regionalnom deponijom i to traje u nedogled. To je jedna priča bez kraja i stalno su neki novi problemi i prosto nema rešenja. Mislim da bi to bilo jako važno i da je jedno od rešenja da se konačno uspostavi sistem regionalnih deponija.

Kada govorimo o otpadu, naročito moram da naglasim kontrolu tokova opasnog industrijskog otpada i opet ću to pomenuti na primeru grada iz koga ja dolazim.

Trstenik je jedna od opština koja je bila izložena sagorevanju otpadnih ulja, trafo ulja, drugih otpadnih ulja u svojoj gradskoj toplani. Tako što je jedna od privatnih formi u saglasnosti vašeg ministarstva, dobila određene dozvole da može ta otpadna ulja da pretvara, kobajagi, po nekom procesu u nekakvu emulziju, koja treba da zameni energent i onda se to sagorevalo u gradskoj toplani.

Rezultati ispitivanja vazduha su bili katastrofalni. Svake godine smo imali probleme sa time. To je trajalo desetak godina. Tužilaštvo je konačno preduzelo neke procese, neki ljudi su zbog toga uhapšeni i verovatno se vode ti procesi. Ali, nije suština da mi kažnjavamo one kad dela učine, nego da ih sprečimo da se to događa, jer ne može niko zdravlje da nadoknadi. To što će neko biti kažnjen za neko nedelo ili kršenje zakona, nije rešilo problem što su građani i naša deca suočavali se sa time da udišu loš vazduh.

Kada govorim o vazduhu, najmanje trećina stanovništva Srbije je izložena prekomernom zagađenom vazduhu po nekim analizama i to je negde približno oko 2,5 miliona građana, ljudi u Srbiji, koji živi u oblastima sa prekomernim zagađenjem vazduha. Imamo i poznatih crnih tačaka poput Bora, Valjeva, Užica, Beograda, Kragujevca, Smedereva, Subotice, ali imamo i one velike gradove poput Novog Pazara, Vranja, Pirota, gde i ne postoje validni podaci o stanju vazduha.

Dakle, da bi se sve ovo moglo rešiti, poštovani gospodine ministre, neophodno je da se investira, a ako Srbija nastavi da investirao kao i do sada 0,2% BDP u zaštitu životne sredine i sve ovo o čemu sam ja govorio, ne možemo se nadati da će se ni jedan od ovih problema rešiti. Tako da, ključna stvar je povećati udeo investicija u oblasti zaštite životne sredine kako bismo rešili ove probleme, koji se pre svega tiču zdravlja građana Republike Srbije.

Još jedno pitanje, koje je takođe vezano za zaštitu životne sredine i za vaše ministarstvo, a to je izgradnja mini hidroelektrana. To jeste prilično ozbiljna tema, s kojim se zadnjih godina suočavamo. Neki građani organizuju proteste. U ovom trenutku u Srbiji postoji 81 mini hidroelektrana, od čega je najveći deo EPS, a onda ostatak su neke privatne firme od kojih najveći udeo imaju firme koje su povezane sa gospodinom Nikolom Petrovićem, kumom Aleksandra Vučića.

Sada kada pogledate da ti objekti u energetskom bilansu donose jako malo, a imaju nemerljive ekološke posledice po floru, faunu, prirodu, reke i sve ostalo, postavlja se pitanje da li Srbija i dalje treba da to podržava i da li je interes Srbije da sačuva reke, da sačuva staništa ili da nekim pojedincima koji žele kroz svoje privatno poslovanje da ostvare neki prihod to i urade. Dakle, imate i mišljenje Zavoda za zaštitu prirode Srbije, verovatno vi to sve jako znate, koji konstatuje da sve te preduzete aktivnosti i te kako imaju lošeg uticaja na sve delove vodotokova, naročito samovolje pojedinih investitora koji ugrožavaju rečna korita, elemente aluvijalne ravni, hidroloških režima itd. Ja nisam baš najstručniji za ovu oblasti, ali je jasno šta hoću da vam kažem.

Dakle, suština je da, ukoliko se nastavi i dalje da se na ovaj način grade mini hidroelektrane u pojedinim područjima Srbije, zaista mislim da se u smislu zaštite prirode, mi ozbiljno igramo i mislim da tome treba stati na put.

U Pirotu, kao što smo videli i što znamo je prostornim planom predviđena izgradnja na Staroj planini 58 mini hidroelektrana.

Sada kada pogledate šta je rezultat ovih 81 koje rade, to je da su u periodu od 2013. do 2017. godine, firmama koje su u sastavu Elektroprivrede Srbije, isplaćeno 17,6 miliona evra, a firmama u kojima Nikola Petrović danas ima vlasništvo i njegovi poslovni partneri, isplaćeno je oko 10 miliona evra. Oni svakako imaju koristi, ali je pitanje da li država Srbija ima koristi od toga i kako na to vi, kao resorni ministar gledate i šta će biti vaši potezi u narednom periodu po ovom pitanju.

Na kraju hoću da se osvrnem i na ovaj predlog zakona, vezano za izmenu plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i mi to možemo da prihvatimo kao poslanička grupa takođe, zato što to jeste nešto u šta treba ulagati, zdravlje ljudi nema cenu. Problem je to što danas 2018. godine, u oktobru mesecu, posle šest godina vaše vladavine, je ovo na dnevnom redu.

Mi ćemo sa dve ruke uvek da glasamo za sve slično što se tiče života naše dece i života naših ljudi, ali ste mogli da kažete – nećemo ulagati 15 miliona evra u beogradsku gondolu, nije nam ona prioritet. Prioritet nam je lečenje naše dece, a ne, gospodine ministre, da vi targetirate fondacije, glumce, sportiste, koji su u odsustvu države na neki način želeli da pruže podršku svim onim ljudima i svoj onoj deci koji nisu uspeli da nađu rešenje za svoje zdravstvene probleme u svojoj državi i u svom ministarstvu, već su morali da skupljaju novac da bi otišli po zdravlje negde u svetu, bilo gde. Dakle, to je suština problema.

Dakle, mi imamo hroničan problem u zdravstvu Srbije, hronično nezadovoljstvo lekara koji odlaze, masovno odlaze iz Srbije, desetine njih iz pojedinih zdravstvenih centara odlaze na mesečnom nivou. Imamo situaciju da su građani nezadovoljni, jer je zdravstveni sistem za njih nedostižan, jer ne mogu da se leče zbog lista čekanja, zbog organizacije čitavog sistema. Ja sam, i prošli put kada smo govorili o temi zdravstva, vas pozvao da ne idete kao ministar, nego da odete nekada bez pratnje, kao običan građanin, recimo u Zdravstveni centar Kruševac, negde da vas niko ne primeti, pa sami pogledajte kako izgledaju čekaonice, kako izgleda odnos nezadovoljnih lekara prema pacijentima, kako izgleda zdravstveni sistem. To je slika i prilika.

Kada vi odete u Klinički centar u Niš, pa naravno da vas tamo dočeka čitava predstava, naravno da mediji predstave zdravstvo u Srbiji kao najbolje u Evropi. Naravno, ne predstavi se i to da kada god padne kiša u tom evropskom Kliničkom centru, izliva kanalizacija po podu, pa se seljakaju lekari iz jednog u drugi kraj.

Dakle, što se tiče lečenja retkih bolesti, apsolutno podržavamo ovo i sve ovakve slične stvari ćemo podržati, ali mislim da je ta reakcija zakasnela. Naročito je problem, i ako je ona izazvana time što su neki glumci ili sportisti pomagali našoj deci, našim ljudima ne trebate sada njih da targetirate kao nekakve plaćenike, što ste uradili, kao nekakve ljude koji žele loše svojoj državi. Ne, oni su samo želeli da pomognu ljudima, jer su možda bili u situaciji više nego neko drugi.

Za vas je pitanje – zašto to niste uradili vi, nego ste pustili da to rade neki drugi građani Srbije? Zahvaljujem.