Hvala, kolega Milićeviću.
Reč ima prof. dr Pavle Petrović. Izvolite.

Da se uključim da ne zaboravim izlaganja i drago mi je, mislim da su produktivna i da se razmatraju baš važna pitanja. Ja bih samo neka razjašnjenja i neko pojačanje.
Drago mi je da je ponovo lokalna samouprava ušla u fokus i vaše pažnje. Mi smo tu analizu pravili tačno pre dve godine. Analiza se odnosi na sve lokalne samouprave, a četiri grada smo posebno temeljno analizirali. Od tada do danas smo povremeno ponovo gledali te analize i gledali smo o ovim podacima, preporukama i slično. Mislim da bi bio jedan dobar predlog ako je Skupština zainteresovana da mi učinimo ponovo sada posle dve godine da prođemo kroz analize, preporuke i da onda tu stvar ponovo afirmišemo i pomerimo što se tiče rešavanja problema.
Druga velika tema koja se ovde pojavljivala jesu investicije i naročito strane direktne investicije. Gospođa Tomić i gospodin Milićević su o tome govorili i tačno je, strane direktne investicije su visoke u Srbiji i komparativno sa drugim zemljama u okruženju one su nešto veće.
Ono gde mi imamo problem, i na to je ukazao gospodin Stevanović, to su nedovoljne domaće investicije, domaćeg privatnog sektora.
Gospodin Milićević je ukazao da treba domaći privredni sektor da raste i skrenuo pažnju na subvencije i domaćem sektoru. Međutim, mi ne možemo veliki domaći privatni sektor podižemo na subvencijama. Ono što je neophodno, i na to je gospodin Stevanović ukazao i to mi ukazujemo našim analizama, jeste privredni ambijent koji će stvoriti uslove da te investicije budu značajne.
Znači, investicije u Srbiji su negde 18% BDP. To je sve, i strane, državne, domaće, privatne, a zemlje uporedive s nama kad su rasle imaju negde 23 do 25% su imali tih investicija. To je jedan od ključnih razloga zašto je privredni rast u Srbiji ispod potencijala koje bi on mogao, a samim tim i rast životnog standarda.
Na kraju jedno objašnjenje za ovu analizu Svetske banke od 7%. Zapravo, radi se pre o tehničkom pitanju, nego o suštinskom. Stvar je da Srbija sada ima potencijal da raste negde oko 3,5%, što je i predviđeno za ovu godinu.
Ono što bi Srbija stvarno mogla da ostvari kada bi došlo do strukturnih promena, do promena privrednog ambijenta i samim tim do porasta investicija, mi smo ocenili u Fiskalnom savetu da bi to moglo da bude nekih 5% ili nešto možda iznad 5%. Dakle, i to bi bila respektabilna stopa rasta. Tada bi brže rasli nego uporedive zemlje centralne i istočne Evrope i počeli bi da ih sustižemo. Ono što je Svetska banka uradila kada je rekla da može 7%, ona je defakto koristila, da tako kažem, sličan ili skoro isti model koji je Fiskalni savet koristio u toj analizi. Jedna od značajnih determinanti rasta je privredni ambijent, to jest institucije sistema.
Vi imate neke mere – vladavina prava, borba protiv korupcije i slične stvari i mi smo tu isto koristili i kada smo dobili tu zavisnost empirijsku, ekonometrijsku, mi smo rekli šta bi bila stopa rasta Srbije ako bi u svojim institucijama dostigla prosek centralne i istočne Evrope, plus druga neka unapređenja. Tako smo dobili tu stopu rasta od 5%, što mislimo da je realno.
Svetska banka je uradila nešto drugo, pitala se koliko bi Srbija mogla da raste ako bi institucije u Srbiji dostigle nemački nivo. To je ono što je komentarisao Nikola Altiparmakov i onda je zamenila to u jednačini i dobila 7%, što je gospodin Altiparmakov rekao. To što je on rekao jeste da to, prosto, nije realna pretpostavka i onda možete da pretpostavite bilo šta i da idete.
Znači, sasvim bi bilo dobro i dostižno da Srbija popravi svoje institucije, što nije lako, na nivo centralne i istočne Evrope i tada bi bio rast od nekih 5%. Ako bi popravila institucije na okolinu, kakve su u okolini, to je Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, onda bi njen rast bio negde 4,5%. To su redovi veličina.
Prema tome, komentar sa Svetskom bankom mislim da nam tu nije mnogo pomogla. Rekla je – možete da preskočite tri metra pod pretpostavkom da ne znam šta i onda kada to ne učinite, onda ste nezadovoljni rezultatom od 5% koji bi bio odličan i jedini razlog tog komentara Altiparmakova je bio te vrste.
Poslednja napomenu za gospodina Milićevića. Tačno je da su povećane investicije u 2019. godini, ali struktura investicija nije dobra. U 2019. godini je malo otišlo na povećanje investicija za puteve i ništa za životnu sredinu. Otišlo je za Vojsku i policiju. To ne podstiče privredni rast, možda podstiče druge ciljeve, ali privredni rast ne podstiče i zato ono što smo mi preporučivali u analizi budžeta za 2019. godinu i što sada preporučujemo za 2020. godinu jeste da glavni deo investicija ide sada u puteve i železnicu i zaštitu životne sredine, jer će to podstići privredni rast, a imamo naznake, to jest gledajući ovu fiskalnu strategiju koju upravo ocenjujemo, a ocenu ćemo dostaviti vama, izgleda da Vlada namerava da ide u tom pravcu u 2020. godini. Hvala.

Hvala, prof. Petroviću.
Pravo na odgovor, odnosno repliku ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Uvaženi profesore ja sam izjavu pročitao i rekao kako ona može da se izanalizira. Rekao sam takođe da ne želim da verujem da je imala bilo kakvih političkih primesa, i da kada odgovorni i ozbiljni ljudi daju izjave onda trebaju da imaju na umu i ono o čemu sam govorio, da je neko uložio, rad, trud i energiju da bi došao do određenih rezultata. A možda bi ovakvom izjavom povredio i osećanja građana Srbije. Ali dobro, da ostavimo sada po strani. Mogli ste uzeti i Japance za primer. Meni se lično više sviđaju Japanci, kad govorim o radu.

Što se tiče preporuka kada je reč o lokalnoj samoupravi, ja se sa vama u potpunosti slažem. Rekli ste tehničko pitanje, uglavnom tehnička pitanja postaju nekada i suštinska pitanja. Kada je reč o investicijama drago mi je da se slažemo u jednom, da je izdvojenog ovoga puta dovoljno sredstava za investicije. Što se tiče struktura investicija mogu da se složim da treba daleko više ulagati u putnu infrastrukturu. Rekao sam maločas, nema ekonomskog bez infrastrukturnog razvoja, jer kroz putnu infrastrukturu se rešava i ono drugo pitanje, a to je ključno pitanje, nezaposlenost. Kroz velike projekte, kapitalne investicije vi rešavate pitanje nezaposlenosti.

Što se tiče životne sredine, to sam maločas izostavio. Verujem da će, kada je reč o izdvajanjima sredstava za Ministarstvo za zaštite životne sredine, Vlada promeni određene stavove i određene odluke. Zašto verujem u to? Pa samim tim što je formirano Ministarstvo za zaštitu životne sredine Vlada pokazuje da će na jedan odgovoran i ozbiljan način, da želi da se na jedan odgovoran i ozbiljan način bavi ovim pitanjem. Zahvaljujem.

Hvala kolega Milićeviću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite gospodine Vukadinoviću.

Zahvaljujem.

Mi evo dva dana imamo priliku i zadovoljstvo da raspravljamo o dva kvalitetna izveštaja, dva važna tela, odnosno organa, DRI i Fiskalnog saveta. Takođe treba reći da je ova sednica zakazana na najuredniji mogući način unapred, sa razvojnim tačkama dnevnog reda, dakle, kako bih rekao, nešto što je važan korak u dobrom pravcu i gest koji treba da se konstatuje. Da li je on dovoljan za neke kolege smatraju da treba da se bojkotuje ova sednica ili ne, to je drugo pitanje, ali treba konstatovati i pohvaliti taj gest, to nema veze sa vašim izveštajima, nego sa načinom kako je sednica zakazana i vođena.

Nisu slučajno, ja bih rekao, što su izabrana baš ova dva tela i ova dva izveštaja. Rekao bih da su najreprezentativniji, verovatno, i zato su stavljeni ovako na dnevni red i data je prilika narodnim poslanicima da o njima govore. To su izveštaji koji nemaju, nisu to izveštaji Vlade, nego dva samostalna i nezavisna tela, ali isto tako to što oni su profesionalno urađeni, korektno i u najvećoj meri prihvatljivi, siguran sam za sve ili većinu ovde, jeste nešto što posredno govori dobro i onima koji su ta, ne samo onima koji su te izveštaje sastavljali, nego koji su i glasali za izbor ljudi koji sede, recimo konkretno u vašem savetu.

Ja sam prilikom vašeg izbora bio uzdržan i mislim zadovoljan sam što je tako, dakle nisam bio protiv, ali nisam bio ni za, i sada ću objasniti zbog, uprkos u tome što je u tehničkom smislu treba pohvaliti ovaj profesionalno i temeljno sačinjen izveštaj. Postoji nekoliko stvari zbog kojih mislim da treba, zgodna prilika da se prodiskutuje koliko se ovde može, a nema boljeg mesta o nekim dubiozama ili nekim dilemama koje ovaj vaš izveštaj ostavlja. Znači, pohvala za sam izveštaj, pohvala za trud, kao i za onaj jučerašnji DRI, pohvala za, za umetnički dojam, što kaže kolega, pohvala i za ovaj jučerašnji izveštaj, nisam hteo da trošim vreme.

E sad, naravno, možemo raspravljati o tome zašto ranije nismo imali priliku da razgovaramo o ovim izveštajima i ja samo apelujem kada sam ih pohvalio, rukovodstvo, što je stavilo ovu tačku, vaš izveštaj, na dnevni red, ja se nadam i želim da ovo bude pozitivan primer i da vrlo uskoro, vrlo brzo na dnevnom redu bude, da imamo izveštaj, recimo REM, Regulatornog tela za elektronske medije ili nekadašnji RRA, pa da onda poslanici imaju prilike da tu prodiskutuju. Ja mislim da čak ni opozicioni poslanici koji bojkotuju trenutno ove sednice ne bi odoleli da dođu i da kažu svoje mišljenje šta mislite o radu tog saveta, odnosno te agencije za elektronske medije. Siguran sam da bi komentar i to sa jedne i sa druge strane ove sale bio mnogo nepovoljniji kritički, ali sada mi imamo vas i vama se moramo posvetiti.

Dobro je što ste vi i uspeli da sačuvate nezavisnost u svom radu i u svojim savetima i preporukama. Rekao bih da je to najvažnija stvar koju tela te vrste, kakav je vaš Fiskalni savet i druge agencije i druga regulaciona tela, treba da imaju. To često nije slučaj i onda se obesmišljava njihovo postojanje. Vi ste, ako ništa drugo, svoje postojanje, pa i svoj budžet koji vidim da ste štedljivo ili dosta ovako racionalno i domaćinski trošili, da ste i opravdali.

Ono što, međutim, hajde da idemo na ono što je glavno, a to su problemi, ono što meni smeta i ovom izveštaju i u duhu vaših preporuka, drugih vaših preporuka, tu je mnogo pozitivnog, mnogo saveta kako da se racionalnije ponaša država, pojedina ministarstva i sve je to u redu, ali u samoj filozofiji, u ekonomskoj filozofiji, u pristupu, ideologiji ako hoćemo, da kažemo potki toj ideološkoj i ekonomsko-filozofskoj, vaših izveštaja stoji jedan koncept koji je meni ne prihvatljiv i prema kojima sam ja vrlo rezervisan.

Da budem vrlo konkretan, to je konces MMF, sleđenja preporuka MMF, malo tretman MMF kao „svete krave“ koja je neko božanstvo, koja samo objavljuje svoje savete, a vi ste onda tu neka trans misija između preporuka MMF i vladajuće većine koja onda to treba da usvoji.

Drugim rečima, ja u vašem izveštaju vidim veliku dozu i pohvaljujem nezavisnosti ili bar kritičnosti prema nekim merama, potezima vlasti, što je u redu, zato i postojite, da li je tako, ali nedovoljnu kritičnost prema preporukama i savetima MMF i drugih svetskih globalnih finansijskih institucija. Ne kažem ja da je to, da radite namerno, nego prosto mislim da ste na istom fonu.

Šta to još konkretnije, evo ne mora mnogo da zanima niti da mnogo znači građanima Srbije, ali sada ono što im i te kako znači, ono što smeta meni u ovom izveštaju, kada vi kažete reforma, kada vi kažete rešavanje problema neuspešnih državnih preduzeća i li reforma ili struktuiranje, to u praksi, u prevodu, a to se vidi iz ovog vašeg izveštaja uglavnom znači gašenje, zatvaranje ili pronalazak strateškog partnerstva, privatizacija koja se može, u protivnom – likvidacija.

Tu navodite spisak državnih preduzeća, pohvaljujete privatizaciju RTB Bora u prošloj godini i PKB. Kažete da je to značajan napredak ka rešavanju problema neuspešnih državnih preduzeća. Ja ne mislim tako i mislim da je možda moglo bolje i pametnije, pogotovo kada je reč o PKB, ali to je sada druga tema, ali nemam ništa protiv da o tome raspravljamo, ali onda nabavite spisak na tu istu, tih državnih preduzeća koja treba, koja vape za reformom.

Ja se slažem sa reformom, ali nekako kada se čitaju ovi vaši redovi, onda se tu otprilike, ispod te reforme, uglavnom čita gašenje, likvidacija, a to su „Ikarbus“, „Lasta“, „Simpo“, „Jumko“, „Tigar“, „Trajal“, pri tome je „Resavica“, „Petrohemija“, MSK. Ja ne znam za sve ali za neke od ovih preduzeća sam potpuno siguran jer sam malo istraživao i raspitivao se, na primer za „Lastu“, pa i „Simpo“, da su i te kako, imaju potencijal, a da su namerno gušeni. Postoji osnovana sumnja ljudi koji rade i koji poznaju situaciju. Tamo vas namerno upropaštavaju da bi bili prodati i likvidirani.

Hoću da kažem da postoji jedna problematična ekonomska filozofija, ideologija i naročito praksa, koja pod firmom ozbiljne, legitimne teme, šta sa državnim preduzećima, kako ih informisati, kako ih učiniti efikasnijim itd, što je znači legitimna tema i urgentna tema i treba da se bavi i Ministarstvo finansija, i ekonomije, i Skupština i vaš Savet time, ali da se to pod tom legitimnom temom zapravo provlači nešto drugo - hajde da što pre strovalimo i ova preduzeća u kojima, i vi sami kažete, radi 15 hiljada radnika, odnosno zaposlenih, da bi ih što pre ili likvidirali ili prodali stranom kupcu.

U slučaju nekih od tih preduzeća, konkretno sad govorim o "Lasti" jer tu najbolje znam situaciju, zna se čak i taj kupac ili taj ko kruži, to preduzeće, ta firma, koja je negde već ušla na domaće tržište, auto-prevoznika i kruži i sprema se da kupi tu "Lastu".

Dakle, to je nešto sa čim vi, formalno gledano, nemate ništa. Ali, vi u svojim analizama dajete osnova tim ekonomskim desperadosima, regionalnim ili globalnim, koji onda ono što je uspešno i što može da bude uspešno i profitabilno, preuzimaju, a sve ostalo što ih ne zanima guraju u stečaj i likvidaciju.

To je suštinski problem kada sada sklonimo ove dobro profesionalno napisane redove, suštinski problem koji imam sa ovim vašim savetom i savetima vašeg saveta, koji su u mnogim aspektima pozitivni i za pohvalu i mislim da biste vi o tome morali malo povesti računa, iako vi formalno za to ne morate da budete odgovorni. Ali, niste vi formalno odgovorni niti za anketu radne snage, pa ste se opet upustili u neku od svojih analiza, i to vrlo kvalitetno upustili u kritičku analizu zvaničnih podataka o rastu zaposlenih i pokazali, ja mislim s razlogom, da su ti podaci nevalidni i da nije normalno i da nije uobičajeno, teško je razumljivo, da može da raste od 2012. godine rast zaposlenosti u Srbiji za 20%, a da do kraja 2017. godine rast društvenog proizvoda bude samo 6%. I, po nekim drugim pokazateljima ste, rekao bih uverljivo, a čitao sam i tu vašu studiju, pokazali da su npr. ti podaci, da ih treba uzimati sa velikom dozom rezerve, o velikom rastu zaposlenosti u ovom periodu, što se predstavnicima vlasti nije dopalo, ali mislim da ste vi tu bili ubedljivi.

E, kao što ste se tu npr. posvetili jednoj temi koja je u okviru šire shvaćenih vaših interesovanja, mogli ste je i preskočiti, tako mislim da nema nikakvog razloga da se malo više ne udubite i na ovaj urgentniji problem, a to je da se pod firmom restrukturiranja, reforme, rešavanja problema, kako vi kažete, javnih preduzeća, odnosno državnih preduzeća, još preostalih državnih preduzeća, zapravo provlači i jedna ideologija, jedna politika, jedna praksa - uzmi, zgrabi, prodaj što pre stranom investitoru, upravo ono što je, uzgred budi rečeno, vladajuća većina ovde, a i neki od nas sa ove strane, su kritikovali godinama ranije, više ili manje sa razlogom, kada su to radile neke prethodne vlasti.

Ja znam da vi to i verujem da vi to ne radite i ne činite zbog toga što izlazite u susret ovoj aktuelnoj vlasti ili onoj prethodnoj, nego zato što je to u skladu sa nekom vašom ekonomskom filozofijom i uverenjima. Ali, mislim da bi možda trebalo malo preispitati i tu praksu, dakle, jednog obogotvorenja tih preporuka MMF-a, posebno kada se primenjuju, pogotovo načina na koji se oni primenjuju u praksi, jer, naravno, niko od nas ne može da ima ništa protiv toga da javna preduzeća budu uspešna, da ne budu gubitaši, nego da proizvode, da budu u plusu.

Ali, ja pozivam ne koliko vas, koliko predstavnike vladajuće većine koji imaju i nož i pogaču i sve resurse i vlast već nekoliko godina, pa ih pozivam, apelujem, kako hoćete, molim da postave sposoban menadžment, da izvrše neophodne rezove, da učine efikasnim ta preduzeća, a ne da se prosto čini, a kažem, na primeru nekih, barem nekih, ne mogu da generalizujem. Ovo što ste navodili za rudnike, to znam, taj slučaj. Nisam siguran da tu ima takva vrsta leka, možda ima, treba proveriti. Ali, za neka preduzeća znam da ima leka, ali se namerno taj lek ili ne daje ili se uskraćuje ili se različitim potezima države i Vlade zapravo guraju u što veće dubioze, da bi im se na neki način oborila cena i da bi postali lakši plen vrlo zainteresovanom i vrlo postojećem stranom investitoru, tj. koji će se pojaviti kao investitor i spasilac u narednom periodu. Kažem, znam za "Lastu". Siguran sam da ima i drugih primera.

Dakle, malo preispitati tu ideologiju, tu svetost preporuka MMF-a, jer u suštini, ovo što vi predlažete, to je u osnovi prevedeno i prepričano i na jedan, rekao bih, elokventniji i bolji način, ono što nam povremeno iz Misije MMF-a stiže, ta vrsta preporuke, tu ima puno toga što je korisno, ali isto tako, i stvari koje moramo uzeti sa zrnom soli, odnosno sa dozom skepse, jer ponekada onaj koji preporučuje, zapravo, tu neke svoje interese gura ili svojih preduzeća i svojih kompanija ili svojih banaka ili svojih država i Vlada.

Još jedna stvar, da završim time. Ostaviću nešto vremena i za kasnije i za kraj. Dakle, lokalne samouprave, vrlo je dobro što ste se posvetili tome. Konstatovali ste probleme, pogotovo ove četiri najveće lokalne samouprave: Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac, rekli ste da oni nisu od juče, ali ste rekli i nešto što puno podržavam i želim da podvučem i da ovde javno kažem, da ni vama nije jasno zašto se iz državnog budžeta, teškog, opterećenog, koji se teško stabilizuje, ali je pozitivan po vašem mišljenju, zašto se finansiraju uspešne i po svom samorazumevanju i svojoj reklami, pa i po nekim podacima, uspešne i najuspešnije lokalne samouprave, kao što su Beograd i Novi Sad, koji se hvale sjajnim rezultatima u odnosu na crnu prošlost sa suficitom, a pri tome se iz, kažem, krhkog i teškog, stabilizovanog budžeta Republike izdvajaju pare čak i za pomalo bizarne projekte, moram tako da kažem, najblaže, kao što je gondola, iz republičkog budžeta, i još neke druge stvari, da sada ovde ne potežem, da se pomogne gradu Beogradu da on realizuje taj projekat koji verovatno nije potreban ni ovako, ni onako.

Elem, bilo je vremena kada Beograd nije dobijao, to je za vreme prethodnih vlasti, o kojima se dosta toga ovde lošeg kaže, kada nije dobijao pare i transfere iz republičkog budžeta, koji se čak odricao tih transfera, a kao tada je bilo jako loše stanje, sada je kao super stanje u gradu Beogradu i njegovim finansijama, a on, pa i Novi Sad, takođe, dobijaju značajna sredstva po toj osnovi iz budžetske rezerve. Mislim da za to nema osnova, bez obzira koliko sam ja, kako bih rekao, životno vezan i za jedan i za drugi od ta dva grada, i za Beograd i za Novi Sad, mislim da ako postoji grad u Srbiji kojem ta vrsta pomoći nije potrebna, onda su to upravo Beograd i Novi Sad i vi ste na to sa pravom, mada, naravno, uzdržano, umereno i odmereno na to ukazali. Nadam se da ćete to i nastaviti.

Hvala, gospodine Vukadinoviću.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se ovde neke stvari iznose paušalno i lakomisleno. Prvo, kada su u pitanju preduzeća u restruktuiranju. Hajde da raščistimo kako su nastala ta preduzeća u restrukturiranju. Nastala su zato što su uglavnom raskidani privatizacioni ugovori, tako što su za vreme vlasti Vojislava Koštunice, DS i ostalih stranaka bivšeg režima, prodavani u bescenje, a onda imovina, koja je bila višestruko veća, vrednija nego cena po kojoj su kupili ta privredna društva, stavljena pod određene terete kod poslovnih banaka, a krediti koji su povlačeni završavali su kod drugih pravnih lica. Takvo stanje je zatečeno. Kasnije su raskidali ugovore o privatizaciji i vraćali upropašćena preduzeća državi. Pa, prihvatite odgovornost onih sa kojima ste bili na listi.

Nije tačno da se za nekoga nešto priprema, šminka, doteruje. Većina tih preduzeća u restruktuiranju, velika većina, posluje pozitivno, odnosno ne pravi više gubitke, a i one obaveze za koje oni nisu krivi, već privatizacioni vlasnik koji ih je vratio nazad, se otplaćuju, pa samim tim i vrednost tih preduzeća kada budu bila privatizovana, neće biti za 20% od knjigovodstvene vrednosti, pa ste imali situaciju da se manje plati preduzeće nego što ima novca na tekućem računu ili robe u magacinima, nego će biti po tržišnim vrednostima.

To što se toga i te priče tiče odmah da stavimo tačku na taj deo priče. Ono isto što se u ovoj diskusiji stalno provlači jeste da su privatizacije koje su urađene… Za razliku od ranijih privatizacija ove su urađene javno, transparentno i mogao je svako da učestvuje. Samo je problem što oni koji se žale na te privatizacije imali su nameru da opet za jeftin novac dođu do vredne imovine i tu imovinu rasprodaju, kao što je to bilo ranije. Nađite mi jedan jedini primer privatizacije do 2012. godine da je predmet privatizacije opstao, da dan danas živi. Nađite mi.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, kolega.

Jedini koji je opstao je „Bambi“ Požarevac, ali on nije privatizovan ni po Vlahovićevom modelu, ni po Koštuničinom, ni po bilo kom drugom, nego po modelu, odnosno zakonu koji je tada napisala i predložila i ova Skupština usvojila od strane sadašnjeg guvernera Jorgovanke Tabaković. Samo je „Bambi“ opstao.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima Đorđe Vukadinović, pravo na repliku. Izvolite.

Gospodine Arsiću, govorili ste tri minuta, ali nije to sada toliko…

(Predsedavajući: I vama ću produžiti, ne brinite, molim vas.)

Hvala, predsedavajući.

Verovali ili ne, ja se tu sa vama u velikoj meri slažem, što nije mnogo popularno, pogotovo sa vama se složiti. Naravno, slažem se u onoj meri u kojoj kažete i ukazujete na probleme koji su postojali, tu pretpostavljam da će se i gospodin predsednik složiti, koji nisu nastali danas, ni juče, a koji se tiču i modela privatizacije, a i prakse privatizacije. Znate, može postojati najbolji mogući zakon i model, a da se loše primenjuje.

U ovom konkretnom slučaju, kada je reč o srpskoj reformi, tzv. tranziciji i privatizaciji, mislim da su se ispoljile dve loše stvari. Bio je loš model i loše se primenjivao. Potpuno je svejedno da li ga je primenjivala Vlada Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića ili sada vaša, naprednjačka, jedna, druga ili treća vlada. Zaista je svejedno.

Ne znam da li je „Bambi“ jedini primer. Ima, siguran sam, još uspešnih privatizacija u tom periodu. Mogu da se raspitam, pa da vam kažem sutra ili narednih dana, ali ono što znam jeste da ozbiljne analize i ozbiljni ljudi kažu da, za razliku, recimo, od „Železare“… Nisam reč rekao, javno sam pohvalio i, a to nije uvek popularno kada radi neko ko je opozicija, rekao da se čini da je privatizacija „Železare“ urađena na dobar način i pohvalio.

Već za Bor, već za RTB nisam tako siguran, pošto izgleda, da su tu neke stvari prodate i da su zaokružene koje su možda mogle državi Srbiji da omoguće da profitabilno postavi to važno preduzeće i taj važan resurs ne daje u tuđe ruke. Svejedno je da li su ruke kineske, nemačke, američke ili ruske.

Dakle, moj stav, kako rekoh ekonomska ili filozofija, da sve što može da ostane u rukama države, a da bude uspešno, treba da ostane u rukama države. Neće mala privreda, neće frizerski saloni, neće maloprodaja svakako i ne treba da bude u državnim rukama.

Bilo kako bilo, dakle, ne vredi se, možemo zarad nekog političkog poena navoditi ko je napravio goru privatizaciju. Ja mislim, za razliku, evo završavam, primer „Železare“, ni PKB, niti Bor nisu trebali da se prodaju, privatizuju. Vi ste to kritikovali kao predstavnici opozicije, a sada vaša Vlada to radi. Hvala.