Poštovane dame i gospodo, ovo što reče gospodin Martinović, zabrinjava. Zabrinjava, jer sada dolazimo do saznanja o tome koliko ima Srbija neprijatelja i na kojim frontovima neprijatelji rade i u čijem interesu. Vidite, ja bih kao pravnik sa nekim skromnim iskustvom mogao da shvatim da je bilo 46 krivičnih prijava, a ne ovo u upravnom postupku za poništenje odluke.

Međutim, očigledno da su državni organi bili veoma blagi Republike Srbije. Mnogo su tolerisali neprijateljima Srbije da rade to što rade. Kada je bilo isporučivanje Haškom tribunalu, pa sigurno je da je Vojislav Koštunica jedan od najvećih neprijatelja Srbije kada je isporučio 40 generala i 40 političara i na kraju isporučen je i predsednik Republike, Slobodan Milošević, jedini primer u svetu, da bi mešetari došli na vlast.

Gospodine Martinoviću, imam veliku zamerku, što se kasni od strane Ministarstva pravde za izradu Zakona o poreklu imovine? Ovo što se govori o profiterima, tajkunima i kriminalcima, a ne preduzima se ništa, ne donosi se Zakon o poreklu imovine, to je propust države Republike Srbije.

Vidite sada šta rade Amerikanci, vrše pritisak preko ovih domaćih izdajnika, da se reši pitanje Bitići. Braća Bitići došli u redove OVK, naoružani i obučeni da ubijaju Srbe i sad Amerikanci traže da se pronađe izvršilac i da bude osuđen. Amerikanci vrše pritisak na pravosuđe Republike Srbije tako da je pet generala i visokih oficira MUP-a penzionisano i optuženo zbog paljenja američke ambasade. Sutra počinje to suđenje i jedan sam od branilaca toga generala. Prema tome, videćete kako će se taj postupak voditi, da li će biti pravedan i pravičan.

Mislim da država mora da preduzme mere protiv neprijatelja koji rade protivno interesima države Srbije.

Hvala, kolega Jojiću.
Reč ima gospođa Mandić. Izvolite.

Hvala.
Ja bih pokušala da pojasnim, zaista su iznete prilično teške optužbe u smislu zloupotrebe položaja itd, od strane institucije Poverenika i da malo pojasnim ovlašćenje u vezi sa tim i u vezi sa primenom Zakona o tajnosti podataka.
Dakle, stvara se pogrešan utisak da je Poverenik taj koji pribavlja dokumenta koji su klasifikovani kao državna tajna i da ih onda prosleđuje kome on hoće. Zapravo, radi se o zakonskom ovlašćenju propisanom članom 26. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, po kome Poverenik može zatražiti kada ima dilemu, kada treba da utvrdi da li je žalba osnovana, da li se radi o takvoj informaciji koju treba ili ne treba dati javnosti, da na osnovu uvida u taj dokument utvrdi te činjenice i odluči po žalbi. Dakle, zato mu je potrebno to ovlašćenje. To ovlašćenje se zasniva upravo na bezbednosnim sertifikatima koji zaposleni u službi, koji dolaze u dodir, koji rešavaju te predmete imaju i koji su dobili do Saveta za nacionalnu bezbednost.
Prema tome, svi ti ljudi su prošli bezbednosne provere i dobili odgovarajuće sertifikate koji rukuju sa tim dokumentima. Dakle, u praksi se događalo kada zatražimo takav dokument, primera radi od Ministarstva odbrane zatražen je dokument o reviziji koje je vršila budžetska inspekcija, najpre je uskraćen pristup tom dokumentu sa obrazloženjem da se radi o klasifikovanom dokumentu, ne sećam se da li je strogo poverljivo ili državna tajna, ali je nakon zahteva Poverenika da se dostavi na uvid da bi se videlo da li zaista ceo dokument treba uskratiti javnosti ili neki deo može da se da. Ministarstvo odbrane je dostavilo dokument i onda smo shvatili da u njemu zapravo samo dva, tri podatka treba zaštiti, a to su neki podaci o vrstama naoružanja koja su nabavljana. Tako smo i u radili i Ministarstvo odbrane i tadašnji ministar Aleksandar Vučić je deklasifikovao taj dokument, skinuo oznaku tajnosti i učinio dostupnim javnosti.
Takav je postupak propisan i Zakonom o slobodnom pristupu informacijama i Zakonom o tajnosti podataka. Inače, služba Poverenika vrlo dobro zna kako se postupa sa tajnim dokumentima i vrlo dobro zna uredbe koje su u vezi sa tim donete, koje uređuju proceduru zato i striktno poštuje sve te procedure.
Pominjano je takođe da se krši član 9. Zakona o slobodnom pristupu informacijama i da se kaže da će se informacije uskratiti kada bi se davanjem te informacije ugrozila nacionalna ili druga bezbednost, odbrana zemlje itd. To je tačno. To piše u tom članu 9, ali pre člana 9. postoji član 8, koji kaže da nijedan taj izuzetak nije automatski i ne vodi automatski do uskraćivanja, do ograničenja prava na pristup informacijama, nego se upravo vaga koji je interes pretežniji, da li treba u interesu odbrane zaštititi tu informaciju, uskratiti tu informaciju ili ne, i tako se postupa u praksi.
Ovo što se tiče predmeta koji su navedeni u izveštaju Poverenika, tačno je da je Upravni sud našao da u tim predmetima nije dato dovoljno argumentacije za takvu odluku i vratio je na ponovni postupak. Nije rekao ni da su te odluke nezakonite, ni da je Poverenik doneo pogrešnu odluku, ali je vratio na ponovni postupak i Poverenik će ceniti te stavove, što je dužan po zakonu da se drži stavova Upravnog suda u daljem postupku. Eto, mislim da sam na neki način odgovorila na ove komentare vezane za zloupotrebu.

Hvala, gospođo Mandić.
Reč ima dr Aleksandar Martinović.
Izvolite, kolega Martinoviću.

Pre svega, da vam kažem iskreno, ja bih voleo da sada ovde umesto vas sedi Rodoljub Šabić, ne zato što ja ne volim da polemišem sa vama, nego sada ispada da svu krivicu za loš rad Rodoljuba Šabića treba da preuzmete vi, ali sad šta da radim, vi ste zamenik Rodoljuba Šabića, pa sad morate da trpite i kritike.

Pre svega, gospođo Mandić, ovde se radi o tome da je Rodoljub Šabić tražio od nadležnih državnih organa informacije za koje je unapred znao da po članu 9. ne može da dobije. Znači, on je unapred znao da ne može da dobije određenu informaciju i onda kada ne dobije tu informaciju, onda je pravio veštačke afere o tome kako državni organi sa njim neće da sarađuju. To isto je radio i Saša Janković i to vi vrlo dobro znate.

E, sada ja vas nešto da pitam, ali nemojte da se uvredite i nemojte da ovo shvatite lično. Jel imate vi pandan u Hrvatskoj? Jel postoji tamo neki poverenik za informacije od javnog značaja? Postoji. A jeste li čuli da nekad hrvatski poverenik za informacije od javnog značaja traži od njihovog Ministarstva odbrane da mu dostave raspored jedinica, koliko tenkova imaju, koliko imaju aviona, kako su nabavili helikoptere itd? Jeste li čuli nekada za to? Ja u životu nisam čuo. Ja sam to čuo da samo u Srbiji to zanima Rodoljuba Šabića. Kako to da ne zanima hrvatskog poverenika za informacije od javnog značaja? Kako to da ne zanima nekog vašeg pandana u Makedoniji, odnosno da kažemo u Severnoj Makedoniji, to im je sada zvaničan države? Kako u Sloveniji? Evo, to je jedna zemlja koja je nastala na razvalinama bivše Jugoslavije. Jel imate vi tamo nekog pandana? Imate. Pa, ja nisam nikad čuo da slovenački poverenik za informacije od javnog značaja traži od Ministarstva odbrane Slovenije da mu se dostave ovi podaci koje traži Rodoljub Šabić. Kako je to samo Srbija do te mere specifična, da sad Poverenika za informacije od javnog značaja baš toliko zanima čime raspolaže Vojska Srbije, kako je nabavila avione i helikoptere od Ruske Federacije i od Belorusije, a recimo vaše hrvatske kolege ne zanima kako su im Amerikanci obezbedili helikoptere, ako se ne varam, marke „Apač“ i tenkove i određena artiljerijska oruđa. Njih to ne zanima, zato što znaju da je to u interesu Hrvatske.

Rodoljuba Šabića zanima zato što zna, ako se obelodane ti podaci, da će time biti ugrožena nacionalna bezbednost Srbije. Ali šta njega briga? Šta njega briga za državu Srbiju? Jeste li vi ikad čuli da slovenački, hrvatski ili bilo koji drugi poverenik za informacije od javnog značaja tvituje u radno vreme, da narodne poslanike naziva idiotima, kretinima, lažovima, lupežima itd? Ja nisam čuo. To je samo Rodoljub Šabić radio. Nemojte mi reći, gospođo Mandić, da Rodoljub Šabić nije imao nikakve veze sa Natašom Kandić i sa proširivanjem kruga lica koji treba da dođu pod optužnicu za navodne ratne zločine na Kosovu i Metohiji.

Ja vam skrećem pažnju na intervju koji je dao general pukovnik Ljubiša Diković "Novostima" od 30. juna 2019. godine. Na pitanje novinara "Novosti", na sredini mandata, pojavile su se vesti da ste osumnjičeni za najstrašnije ratne zločine i da optužnica samo što nije podignuta. I kaže general Diković, to je priča koju malo ko zna: "Tada su general Pavković i Lazarević dobrovoljno otišli u Hag", a znamo kako su dobrovoljno otišli, "pozvan sam u Kancelariju haškog tužilaštva u Beogradu i predloženo mi je da ih optužim da su zločinci. Odmah sam im rekao: "Tako nešto iz mojih usta čuti nećete. Nisu naređivali zlodela, već kako da se branimo. Da jesu, rekao bih, a kada nisu, prvi da vam kažem - neću". To je bila uvodna epizoda. Tada su me uveravali kako znaju da sam "divan" komandant, da sam pomagao Albancima, ali odluku nisam promenio".

E sad, ova epizoda ima svoj nastavak, kaže general Diković. "Mojima kod kuće sam saopštio da je verovatno to kraj moje vojničke karijere. Međutim, ispostavilo se da su mi dali ovi iz Haškog tribunala drugu šansu. Naime, dobio sam poziv da se zbog navodnih ratnih zločina javim u Bajinu Baštu, gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić, gle čuda". A Nataša Kandić, odnosno njen Fond za humanitarno pravo se u izveštaju Rodoljuba Šabića pominje u 11 slučajeva. Dakle, "u Bajinu Baštu gde me je, na iznenađenje, čekala Nataša Kandić sa svojim timom. Ovoga puta su hteli da okrivim Momčila Perišića, jer sam kao komandant graničnog bataljona prema Bosni i Hercegovini od 1992. do 1994. godine, kako su rekli, morao da znam da je prebacivao trupe Vojske Jugoslavije u Bosnu i njoj sam rekao da baš ništa ne znam, a i ona mi je rekla kako sam bio dobar oficir i džentlmen i da bi trebalo da to znam. Kada sam postao načelnih Generalštaba usledila je tužba da sam u ratu organizovao zločine protiv civila".

Sad vi meni, gospođo Mandić, ne meni, građanima Srbije, meni je sve jasno, odavno mi je sve jasno, ali građanima Srbije objasnite kakva je veza između Rodoljuba Šabića, Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu i Fonda za humanitarno pravo. Znači, to je trougao koji je veoma, veoma, što bi rekli Hrvati ovim svojim novogovorom – znakovit. Znači, tu neka veza mora da postoji. Znači, Rodoljub Šabić, Fond za humanitarno pravo, Kancelarija Haškog tribunala u Beogradu. Znači, nisu dovoljni Pavković, Lazarević, Lukić, Đorđević, Mladić, Tolimir, svi drugi, da ih ne nabrajam, mnogi su nažalost već i upokojeni, neki su nažalost na putu da budu upokojeni, neki su ubijeni u Haškom tribunalu kao Slobodan Milošević, jer nisu adekvatno lečeni, i sad treba krug da se proširi.

Ko je bio prvi sledeći na udaru? General pukovnik Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, zato što je u vreme rata na Kosovu i Metohiji, odnosno u vreme NATO agresije bio na Kosovu i Metohiji. I to je bio krajnji cilj Nataše Kandić i Rodoljuba Šabića, da se krene dalje sa optuživanjem srpskih oficira za navodne izmišljene zločine na Kosovu i Metohiji. Zašto? Da bi se opravdala NATO agresija, da bi se nastavilo tamo gde je stao Vuk Jeremić 2008. godine, koji je rekao u intervjuu „Špiglu“ – ma nije kriv NATO pakt, NATO pakt je izvršio intervenciju zato što je Slobodan Milošević sa svojim trupama vršio zločine nad albanskim stanovništvom. I tu politiku nastavljaju Rodoljub Šabić i Fond za humanitarno pravo i na udaru se našao general pukovnik Ljubiša Diković, koji je optužen da je učestvovao u vršenju zločina na Kosovu i Metohiji.

(Predsedavajući: Hvala.)

O tome se radi i stvari su vrlo jednostavne. ali ono što je sramotno za Rodoljuba Šabića, a i za vas koji ste za sve ovo znali, jer ne verujem da za ovo niste znali, to je da je Rodoljub Šabić svesno postao eksponent Nataše Kandić i Fonda za humanitarno pravo u lažnom optuživanju časnih srpskih oficira koji su branili otadžbinu te teške 1999. godine na KiM.

Ja vam kažem, gospođo Mandić, to nisu radili ni vaše slovenačke kolege, a i tamo je bilo zločina nad vojnicima JNA krajem juna i početkom jula početkom 1991. godine, to nije radio vaš hrvatski kolega ili koleginica, a bilo je mnogo i premnogo zločina u Hrvatskoj i nad pripadnicima JNA i nad civilima srpske nacionalnosti. To nije radio ni vaš makedonski kolega ili koleginica, a i tamo su bili oružani sukobi između policije Makedonije i šiptarskih terorista koji su okončani onim tzv. Ohridskim sporazumom kojim je de fakto Makedonija podeljena na dva dela na makedonski i albanski.

Hvala dr Martinoviću.
Povreda Poslovnika Đorđe Komlenski.
Izvolite kolega Komlenski.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dozvolili ste povredu člana 107. uz svo dužno poštovanje kolegi Martinoviću, koji je ovde na jedan fin način hteo da objasni nešto.

Mislim da se u Skupštini ovde zarad dostojanstva ovog doma stvari moraju nazivati pravim imenom, pa se ne može tako tretirati ono što je Rodoljub Šabić tražio kao informaciju od vojske otprilike kao neka prekogranična saradnja sa Poverenikom za informacije od posebnog značaja Republike Hrvatske ili nekih drugih zemalja koje uopšte nisu dobronamerne prema Republici Srbiji jeste da mi ovde imamo prekogranične kanale koji rade za iste te službe, strane, rade ovde šta hoće, a mi iskreno rečeno, ne znam zašto im to gledamo kroz prste. Ali, ovakve stvari ukoliko se uvažio ono što je kolega Jojić predložio Tužilaštvo pronađe da ima elemenata saradnje i da je ovo traženo zbog interesa drugih jasno i svesno se zove jednom prostom rečju u srpskom jeziku – izdaja.

Hvala kolega Komlenski.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje.
Ne, hvala.
Nastavljamo rad po spisku.
Reč ima gospodin Aleksandar Marković. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa potpuno se pridružujem inicijativi da se Tužilaštvo pozabavi svim ovim navodima koje smo čuli u prethodnih nekoliko sati, a kada govorio o izveštajima Poverenika za informacije od javnog značaja, o kojima danas raspravljamo, ne mogu, a da ne istaknem zadovoljstvo što će Skupština uskoro izabrati novog Poverenika za informacije od javnog značaja.

Zašto je ovo važno? Zato što smo imali Poverenika koji je u toku svog mandata potpuno zaboravio da na čelu jednog samostalnog državnog organa, a kome je zakonima Republike Srbije, važećim zakonima, određena nadležnost, određena delatnost i počelo je otvoreno da se bavi politikom i čak da prednjači u svim onim hajkama i kampanjama koje su vođene protiv Aleksandra Vučića, narodnih poslanika, Vlade Srbije i SNS.

Pripadam onom delu javnosti koji nikada nije ni poverovao u to da je Rodoljub Šabić nezavistan, nepristrastan i objektivan u vršenju svog posla zato što je reč o čoveku koji je praktično celu svoju karijeru izgradio upravo pomoću politike i političkih stranaka. Koliko god se on trudio da se prikaže kao nekakav nezavisan stručnjak, kao nekakav ekspert, činjenica je da je on decenijama da se bavio jedino i isključivo politikom. Još u Vladi Ante Markovića je bio funkcioner, ako se ne varam sekretar za zakonodavsto u Vladi Ante Markovića. Pa, je onda bio osnivač one socijaldemokratije, pričali smo o tome danas, socijaldemokratije Vuka Obradovića. Posle je izdao tog Vuka Obradovića sa ostalima, kada su mu oteli stranku. Pa, je onda bio istaknuti član Socijaldemokratske partije, pa je bio narodni poslanik čak potpredsednik Narodne skupštine, pa je bio ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. I, sad sve ovo ako nisu političke funkcije, onda ja stvarno ne znam šta su političke funkcije, čak izrazito visoke političke funkcije.

Onda je preko noći postao stručnjak, nezavisni ekspert, rešio čovek – više nisam političar, sada sam stručnjak. Sada kao tako stručan može da napada koga god hoće, može da napadne ko mu god padne na pamet, on ga kritikuje optužuje, a zloupotrebljavajući svoju funkciju on je bio spreman čak i na neke brutalne uvrede prema neistomišljenicima i uglavnom je to vršio preko Tvitera. Voleo je čovek najviše da tvituje u radno vreme.

Svojevremeno sam nekoliko poslaničkih pitanja postavio, po kom zakonu Šabić ima pravo da se bavi dnevnom politikom, pri tome pričamo o periodu dok je još bio Poverenik za informacije od javnog značaja. Nikad mi nije odgovorio, umesto odgovora dobijao sam samo uvrede. Gore od mene je ipak prošao šef poslaničke grupe SNS, Aleksandra Martinović koji je dobio salvu najbrutalnijih mogućih uvreda, poput, bedni, lažljivi lupež i tako dalje. Da li je popio malo više tog dana ili ne, u svakom slučaju to je napisao. Kaže Šabić – Martinović je bedni, lažljivi lupež, svesno i namerno laže i prostački vređa, zato ću javno da ga nazovem bednim, lažljivim lupežom, eto mu povoda da me tuži ako se usuđuje. To su njegove reči u vreme dok je bio Poverenik za informacije.

Prošle godine 2. oktobra, kaže – građani Srbije, đavo je odneo šalu, ovaj, tu misli na gospodina Martinovića, operetsko opskurni lik je šef poslaničke stranke naše države. To je on rekao, šef poslaničke stranke, nije znao da ne postoji poslanička stranke. Dakle, to je on rekao.

A zašto? Ovo je ključ svega, zato što se Aleksandar Matinović tada drznuo da pita gde su pare, kako to Rodoljub Šabić troši državni novac. Zamislite, poslanik se drznuo da radi svoj posao, interesovao se za način trošenja državnog novca, što je osnovni posao narodnog poslanika. I, nije dobio odgovor, ali je dobio salvu uvreda.

Zato svoj govor bi završio, zbog prekoračenja vremena, želeo bih za sam kraj da kažem, nadam se da će budući Poverenik za informacije od javnog značaja biti sve ono suprotno od Rodoljuba Šabića, da će raditi sve ono što Rodoljub Šabić nije radio i da neće raditi sve ono što je Rodoljub Šabić uradio. Zahvaljujem.

Hvala, kolega Markoviću.
Reč ima narodni poslanik, Andrijana Avramov.