Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, pravo na repliku. Izvolite.

Da ne ispadne nedorečeno ono što je postavljeno kao pitanje meni malopre. Da se „Fijat“ ne proizvodi u Srbiji, ne bi ni bio tema bilo kakvih razgovora između Srbije i Rusije na bilo kom nivou, ne bi postojao kao tema. Naravno, uvek je pitanje za rusku stranu da li oni žele da nešto bude plasirano na njihovom tržištu ili ne i oni u tom smeru imaju apsolutno pravo na svoj interes, kao što imaju sopstvenu proizvodnju te vrste industrije, tako imaju i neku projekciju potreba. Nemamo pravo da se ljutimo na nekoga i da kažemo nije prijateljstvo, ako se on ne slaže sa plasmanom određene marke, brenda ili kako god hoćete. Voljom Evrope ne bi bilo tema ni na koji način, jer Srbija ne učestvuje u ekonomskom paketu sankcija protiv Ruske Federacije, a te evropske zemlje, druge, za koje se kaže to je sve njihovo, nije ništa srpsko, nije ništa iz Srbije, neće biti da je tako. One ne žele zvanično da sarađuju na tu stranu, ali njihovi odnosi su njihovi odnosi, a naš interes, još jednom, je naš interes.

Kada pričamo o tim subvencija i koliko su velike, čuli ste tačne stvari od gospodina Martinovića. Zavisi koliko je visoka subvencija po radnom mestu od mnogo faktora, a među njima je i broj radnih mesta. Uglavnom, složićete se, strane investicije podrazumevaju i intenzivan rad u smislu velikog broja radnih mesta, po hiljadu, dve hiljade novih radnih mesta, ali to je, recimo, jedan od parametara kada se određuje koliko će moći da se podrži iz našeg budžeta. Drugi je ukupna investicija. Onaj ko sam dolazi sa namerom da potroši puno normalno je da će sa naše strane imati odgovarajući sluh za tu činjenicu.

Potpuno je ravnopravno, dakle, što se pravila tiče, da li je taj neko iz Srbije ili nije iz Srbije. Ni jedno jedino slovo nećete pronaći razlike. Prosečna ta subvencija, kada pogledate šta se sve isplaćuje, zaista jeste negde oko četiri hiljade evra. Znate koliko su druge države, koje su bile u istoj poziciji kao Srbija, davale subvencije? Evo vam Slovačka samo, po 20 hiljada, po 30 hiljada, pa to je po nekoliko puta više od onoga što se lažno prikazuje da troši Srbija, a kod njih je zaista bilo toliko.

U auto-industriji, za najkrupnije stvari, najveće investicije, znate koliko je bilo po radnom mestu u Slovačkoj? Po 60 hiljada evra i njima se to isplatilo, a mi kažemo četiri hiljade u proseku, Srbiji se ne isplati. Isplati se još kako, jer kada pogledate sa najnižom cenom rada, a nisu tu svuda niske plate, postoje i sasvim dobre i postoje jako dobre…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

…Da računate sa najnižom, znate za koliko se isplati te četiri hiljade, za godinu i četiri meseca? Svako ko je došao i ostao u Srbiji da radi, a svi su ostali duže od godinu i četiri meseca, to se ovom narodnu isplatilo.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Što se tiče pljačkaških privatizacija u Srbiji i celog tog perioda do 2012. godine, iz toga su trebale da se izvuku neke veoma važne pouke. Dakle, ekonomski model koji se primenjuje u Srbiji, tzv. šok terapija od 2000. godine, sa tom ubrzanom privatizacijom, gde se budzašto prodavalo sve što vredi u Srbiji što domaćim tajkunima, poput šećerana i svega ostalog, što investitorima tzv. iz inostranstva je upropastio Srbiju. A, one trajne investicije u Srbiji, ne dolaze sa strane tzv. političkog zapada.

Što se tiče izvoza u Rusku Federaciju, pa mnogo su drugačije carinske stope vezano za srpski i za strani proizvod, tj. proizvod koji nije srpski. Upoređivanje sada sa Slovačkom, da se mi sada tešimo što je to dobar model, zato što se u Slovačkoj mnogo više novca daje, Slovaci prvo imaju razvijeniju industriju i članovi su EU. Ni jedna država se nikada neće razviti, niti taj primer postoji u saradnji, koordinaciji sa MMF. Tu može samo da se vidi šta vredi i da to pokupe stranci. To je model MMF i na Balkanu i u Južnoj Americi i svuda gde se pojavio da pomogne i to je činjenica.

Mi, srpski radikali, mislimo da to treba da nam bude dovoljno da promenimo spoljno-političke prioritete, jer je činjenica takođe, da svi najveći projekti i sve najveće investicije u Srbiji, u poslednjih nekoliko godina, ne dolaze iz EU. Pogledajte šta je sa NIS-om, pogledajte šta je sa Železarom u Smederevu, a govorili su koliko se samo novca baca, milioni evra dnevno čini mi se da je bilo u pitanju i sa RTB Borom. Te investicije nisu došle iz EU i nisu došle sa političkim uslovljavanjem i nisu došle da popljačkaju i da odu, kao što to dolaze neki po preporukama MMF. Sada imamo sličnu takvu situaciju, gde se otima državni novac za Moravski koridor i „Behtel“.

Zahvaljujem kolega Šešelj.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Kolega Šešelj i ja se slažemo oko toga da je privatizacija u Srbiji bila loša. Prvo, zakon o privatizaciji je bio loše koncipiran, odnosno, tadašnja vlast koja ga je donela 2001. godina izabrala je jedan loš model privatizacije, a da bi stvar bila gora i tako loš Zakon o privatizaciji je u praksi zloupotrebljavan.

Privatizacija je imala smisla, odnosno smisao privatizacije je trebao da bude da oživi ona preduzeća koja nisu dobro poslovala, koja su poslovala sa gubitkom, koja nisu imala bilo kakvu izvoznu perspektivu. Međutim, kod nas se u najvećem broju slučajeva desilo nešto potpuno obrnuto. Umesto da oživi domaću proizvodnju i da oživimo te privredne subjekte koji su bili predmet privatizacije, ti privredni subjekti su dovedeni u još goru situaciju nego što su bili do pokretanja postupka privatizacije ili su potpuno ugašeni i potpuno im je promenjena delatnost.

Mi smo o tome pričali i mi se oko toga slažemo, nema tu nikakve dileme. Privredni subjekti koji su postojali širom Srbije, neki od njih su pretvoreni u auto-salone, u neke magacine, ili su jednostavno bili potpuno zapušteni. Mogu da vam navedem konkretan primer, kada je u pitanju Fabrika akumulatora „Krušik“ u Valjevu.

To je bila kompanija koja je izvozila akumulatore za tenkove u onoj bivšoj Jugoslaviji, u Irak i u mnoge druge države. Bila je jedna od najuspešnijih kompanija u toj oblasti u Evropi. Tu kompaniju je privatizovao čovek koji nam sada svakog dana, uglavnom preko „tvitera“ on to radi, Zoran Čičak. To vam je onaj Zoran Čičak koji je bio svojevremeno, ako se ne varam član Saveza komunista, pokreta za Jugoslaviju iz 1990. godine, a sada je glavni NATO lobista.

On je privatizovao zajedno sa nekim svojim slovačkim parnterima Fabriku akumulatora „Krušik“ Valjevo i napravio pustoš. To vam je samo jedan od primera kako je sprovođena privatizacija u Srbiji.

Ono oko čega se ne slažemo, to je što kritikujete model državne pomoći koji postoji u Republici Srbiji, odnosno ono što narod razume kao davanje subvencija. Po zakonu se to zove državna pomoć, jer državna pomoć ne podrazumeva samo davanje novca, podrazumeva i neke druge vidove pomoći, npr. oslobađanja za određeni vremenski period plaćanja poreza na dobit i dobijanja pod povoljnijim uslovima građevinskog zemljišta itd. ali to se odnosi i na domaća fizička i pravna lica i na strana fizička i na strana lica.

Što se tiče izvoza u Rusiju, „Fijata“, to je jedna tema koja ne može tako da se svede na to – Putin smatra da je „Fijat“ italijanski proizvod pa zato neće da ga primi na svoje tržište, rusko tržište. Nisam veliki ekspert za tu oblast, ali rusko tržište ima potrebu za nekim drugim tipovima automobila. Za njih je „Fijat“ slab automobil, po svojim performansama, jer je ruska geografija drugačija i od srpske geografije i od italijanske geografije. Oni više naginju ka nemačkim vozilima. Bili ste u Moskvi, bili ste u Rusiji, videli ste. Na kraju krajeva, kupovna moć je pod Putinom skočila, Rusi danas sebi mogu da priušte skupa vozila. Mogu da si priušte nove mercedese. Viđao sam ih po Moskvi, potpuno nove mercedese, nove audije, nove BMV itd.

Za vreme Jeljcina vi takve automobile u Moskvi niste mogli da vidite. Sada možete da ih vidite zato što je oživela ruska privreda i za njih je prosto „Fijat“ slab automobil. Automobil koji ima 1200 kubika i on je za Rusa koji živi ko zna gde, negde na dalekom istoku i koji treba da ga vozi po snegu i ledu, slab automobil. Za nas je on dobar automobil, ali naša geografija je potpuno drugačija od geografije Rusije i to je takođe jedan faktor koji morate da imate u vidu.

(Predsedavajući: Vreme.)

I time završavam gospodine Arsiću i hvala na razumevanju, pun naziv te kompanije u Kragujevcu je „Fijat automobili Srbija“. Iz tog naziva jasno proizilazi da je u pitanju domaća kompanija, registrovana u Srbiji koja posluje po srpskim propisima.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Možda ste u pravu da preferencije ruskih potrošača su drugačije i da oni možda ne bi ni kupovali „Fijat“ iz Kragujevca, ali nisu ni rekli – nećemo da uvezemo zato što su nam preferencije potrošača drugačije, nego zato što nije srpski proizvod. Toliko.

Što se tiče državne pomoći, još nisam čuo da je neki privrednik u Srbiji dobio milion evra vrednost zemljišta u Subotici kao što je to dobila firma „Ametek“ iz Amerike, besplatno. Dakle, to je bilo pre možda dve godine.

Ono što mi treba što pre da shvatimo je da nam niko neće sa strane pomoći u razvoju srpske ekonomije, da treba da uradimo ono što je u našem nacionalnom interesu i da sarađujemo sa zemljama sa kojima možemo da sarađujemo ravnopravno, bez političkog uslovljavanja, a možemo samo da vidimo i kako to izgleda kada je bila zabranjena faktički izgradnja "Južnog toka". Zato što je to protiv tadašnje politike Evropske unije koja uvodi sada sankcije Rusiji i ulazi u konflikt sa Rusijom, ali niko nije zabranio izgradnju "Severnog toka 2", koji snabdeva Nemačku i centralnu Evropu gasom.

Dakle, saradnja sa Rusijom može, kada Evropa od toga ima koristi, a kada treba da ima Srbija i da to bude jedan ozbiljan zamajac sveukupnom ekonomskom razvoju, onda ne može da se podržava Rusija na taj način. To treba da shvati Vlada Srbije. Da nam nisu prijatelji oni koji nas ucenjuju, koji hoće samo da pokupe ovde šta je vredno, a potpuno ih ne zanima kakve koristi i da li će uopšte imati koristi od toga građani Srbije, kakav će biti krajnji ishod tih privatizacija i sve ostalo. Jeste, u teoriji ekonomije jeste model privatnog vlasništva bolji od državnog, ali mi nemamo takvo iskustvo u Srbiji i poučeni tim iskustvom treba da preduzimamo dalje korake.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Sada kada slušam kolegu Šešelja, ispada da Srbija nema nijednog prijatelja. Sada ni Putin nije prijatelj zato što neće automobile iz Kragujevca, nije nam prijatelj Evropska unija, zato što nas ucenjuje. Jel imamo mi uopšte nekih prijatelja i partnera u svetu? Mi u SNS smatramo da imamo. Vi ste lepo rekli, Rusi i Kinezi su nam postali strateški partneri u Boru, u Smederevu, u tome što investiraju u obnovu železničke infrastrukture, azerbejdžanske kompanije, turske kompanije, grade naše auto-puteve, a sa druge strane imamo sve bolji i bolji spoljnotrgovinski bilans, kada su u pitanju zemlje Evropske unije. Dakle, mi treba da sarađujemo i sa zapadom i sa istokom.

Ne vidim šta je problem ako neka investicija dođe iz Nemačke, iz Francuske, iz Italije ili bilo koje druge zapadne zemlje i to u Srbiji dovede do stvaranja 500, 1.000, 2.000 ili 5.000 radnih mesta. Mi smo zahvaljujući upravo politici Vlade od 2014. godine uspeli da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26 na 11% i da zaposlimo za nekoliko godina preko 200.000 ljudi, što je ogroman rezultat. Da nije bilo te politike, veliko je pitanje šta bi uopšte bilo sa državom Srbijom.

Morate da vodite računa ja mislim o još jednoj stvari. Ma koliko da mi svi volimo Rusiju, i vi i mi, Rusija je geografski od nas daleko. Rusima je mnogo lakše i mnogo bliže da investiraju u zemlje koje su neposredno u njihovim susedstvu nego u Srbiju. A mi smo okruženi zemljama Evropske unije, hteli mi to da prihvatimo ili ne. Mađarska, naš sused, je u Evropskoj uniji, Rumunija je u Evropskoj uniji, Bugarska je u Evropskoj uniji, Grčka je u Evropskoj uniji, Italija je u Evropskoj uniji, Austrija je u Evropskoj uniji, Nemačka je u Evropskoj uniji. To su sve zemlje koje su nam takoreći nadomak u odnosu na Rusiju. Rusija je relativno daleko, u odnosu na sve ove zemlje o kojima sam govorio.

Vi govorite da treba da izvozimo samo u Rusiju, odnosno u zemlje Evroazijske unije. Stavite na papir jednu stavku koja se zove troškovi transporta, pa ćete da vidite koliko se naša roba teško probija na to daleko azijsko ili srednjeazijsko tržište. Lakše i jeftinije izvesti robu u Mađarsku nego u Tadžikistan, Kirgistan ili u neke udaljene krajeve Rusije. Dakle, prost račun vam govori da ne možete da izbegnete ekonomsku saradnju sa Evropskom unijom. Ja ne govorimo o njihovoj politici, ja ne govorim o tome da se politika pojedinih država članica Evropske unije uvek dopada Srbiji, daleko od toga, ima mnogo bolnih tema oko kojih se ne slažemo, pre svega pitanje Kosova i Metohije.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Martinoviću.)

Ali sa druge strane, završavam time, to što se mi politički ne slažemo oko određenih pitanja sa pojedinim državama članicama Evropske unije, ne znači da treba sa njima da prekinemo svaki vid ekonomske saradnje. Na kraju krajeva, uzmite, racionalno posmatrajte stvari. Da li je država Srbija imala bilo kakvu ekonomsku štetu od investicije koja je došla iz bilo koje države članice Evropske unije? Ni država Srbija ni građani Srbije, ne da nisu imali štetu, imamo samo korist, i to vam pokazuje i trogodišnji suficit u budžetu i stalni rast bruto društvenog proizvoda i povećanje zaposlenosti, odnosno drastično smanjenje stope nezaposlenosti, i ono što je takođe bitno, jačanje kupovne moći stanovništva u Srbiji.