Upućujem pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću i predsedniku Vlade Republike Srbije Ani Brnabić - Zašto su Ministarstvo inostranih poslova, odnosno Vlade Srbije nisu po hitnom postupku otkazali gostoprimstvo ukrajinskom ambasadoru u Beogradu Oleksandru Aleksandroviću, nakon njegovih teških antisrpskih izjava koje je dao BIRN-u? Šta je rekao, zamislite, Oleksandar Aleksandrović? Ime mu na novokomponovanom ukrajinskom jeziku, a prezime na ruskom jeziku.

Oleksandar Aleksandrović je rekao da Rusija obučava srpske najamnike da ubijaju Ukrajince. Nema nikakvih najamnika u Rusiji, u ruskim zemljama i oni ne ubijaju Ukrajince. U ruskoj Donjeckoj oblasti bore se srpski dobrovoljci na srpskoj zemlji. To je pokrajina Slavenoserbija, koju je još u 18. veku, polovinom 18. veka, formirala ruska carica Jelisaveta Petrovna. Ima još jedna srpska zemlja koja je po okupacijom ukrajinskih nacista. To je Nova Srbija ili Novaja Serbija na prostoru današnje Kirovske oblasti.

Zatim kaže da je Rusija koristila srpske ekstremiste da izvedu državni udar u Crnoj Gori. Strašna laž, podvala crnogorskog mafijaškog režima Mila Đukanovića koji je pohapsio grupu Srba pod lažnim optužbama i sada im sudi u namontiranom procesu u Podgorici.

Kaže da Rusija ohrabruje srpski separatizam u Republici Srpskoj kako bi destabilizovala BiH. Rusija pomaže opstanku Republike Srpske koji je ugrožen od strane zapadnih sila.

Kaže dalje Aleksandrovič da Rusija koristi srpski faktor da destabilizuje Makedoniju. Na koji to način srpski faktor destabilizuje Makedoniju? Ima li iko i jedan argument za tako nešto? Srbija želi stabilnost Makedonije. Za nas je od vitalnog interesa stabilnost Makedonije, a tamo zapadne sile mešetare, dovode sopstvene garniture kako bi dovele do podele Makedonije na makedonski i albanski deo.

Kaže još da Rusija ima aktivnu ulogu u okretanju kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca. Čujte ovo, okretanje kosovskih Srba protiv kosovskih Albanaca, ona šačica Srba koja je još ostala progonjena, unesrećena, sada je Rusija okreće protiv kosovskih Albanaca.

Dalje, prodaje svoje avione Srbiji kako bi stvorila tenzije sa Hrvatskom. Što se Hrvatska do zuba naoružala, od Amerikanaca je dobila helikoptere „Apače“, što je dobila lansirne rampe za rakete zemlja-zemlja dometa 300 km, to nikom ništa.

Kaže još da Putin ne mari za Srbiju, već je samo koristi za uništenje Evrope. Posle takvih izjava Oleksandr Aleksandrovič nema šta da traži u Beogradu. On govori u sred Beograda, iznoseći najgore uvrede i klevete protiv srpskog naroda i Srbija to toleriše.

Postoji jedna narodna poslovnica u srpskom narodu, vukovskim rečnikom rečeno: boj se ovna, boj se govna – kad ću živeti? Hajde, razumem što se Vlada boji ovna, u ovom slučaju onog Skota, američkog ambasadora, koji ima bujne rogove, simbol za ogromno i teško naoružanje, ali zašto Srbija da se boji govna, poput Oleksandra Aleksandroviča? NJega bar može po hitnom postupku da ekspeduje sa svoje teritorije. Krajnje je vreme da se da primer drugim ambasadorima da se ne može večito sa Srbijom na taj način.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje premijeru Vlada Republike Srbije, Ani Brnabić – zašto Vlada Republike Srbije nije momentalno onog skota, američkog ambasadora u Beogradu, proglasila personom non grata, čim je javno napao ministra odbrane Republike Srbije?

Napao je ministra odbrane zbog pohvalnih reči izrečenih u prilog slavnom srpskom generalu Vladimiru Lazareviću, koji je bez ikakvog pravnog osnova osuđen pred Haškim tribunalom.

Prvi put se desilo da ministar odbrane, nakon mafijaške petooktobarske revolucije, uzme u odbranu čast otadžbine, čast srpskih generala, čast srpskog oružja. Ako je iko nevino osuđen u Hagu, onda je to general Lazarević.

U njegovoj presudi stoji – kad god bi saznao za neko krivično delo on je istog momenta obaveštavao vojne organe istrage. Oni to priznaju, ali kažu – trebao je i da obustavi sva vojna dejstva dok se to ne istraži.

Koja bi to armija na svetu uradila? I nije jedino general Lazaravić nevin osuđen pred Haškim tribunalom, potpuno su nevini i Nikola Šainović osuđen zbog pretpostavke da je bio blizak Slobodanu Miloševiću. Nebojša Pavković, komadant treće armije sa sedištem u Nišu, takođe, osuđen pod pretpostavkom da je blizak Miloševiću.

Nema bića krivičnog dela.

Zatim, u drugim predmetima imamo slučaj Vinka Pandurevića kome se priznaje da je pustio tri do pet hiljada muslimana pripadnika 28. Divizije, da se 1995. godine izvuku prema Tuzli, a mogao je sve da ih pobije. Istina poginulo bi i 100-200 srpskih vojnika. On ih je sve pustio da izađu, a osudili su ga na 13 godina zatvora, zato što nije sprečio neke druge nad kojima nije imao nadležnost da ubiju, negde oko hiljadu ratnih zarobljenika. Čitav niz drugih su nevini osuđeni, robijaju po evropskim zatvorima, tu je bilo i srpskih generala i srpskih političara.

Srbija treba da pokaže da zna za čast i dostojanstvo i da uskrati gostoprimstvo ovome Skotu, koji nam je već i prekrajao jednom izborne rezultate u Skupštinu uveo političke partije koje nisu prošle cenzus.

Ovo je ujedno i upozorenje Vladi Srbije, da bi morala mnogo više da povede računa o zaštiti Srba, koji se još uvek nalaze u Haškom tribunalu i Srba koji su na izdržavanju kazne širom Evrope, da se poboljšaju mere zaštite njihovih porodica, posete i da im se poboljšaju drugi uslovi života, uključujući i dodelu srpskog državljanstva onima koji ga nemaju, a žele da imaju.

Naravno, treba uvek imati u vidu da nisu svi Srbi koji su optuženi pred Haškim tribunalom bili nevini. Ima i onih koji su zaista zločinci. Jednom Veselinu Šljivančaninu da je sudio srpski sud ne bi bio osuđen ispod deset godina zatvora. Treba voditi računa kada su javne manifestacije, da neko u ime Vlade pročita te haške presude, da se vidi tačno ko je nevino osuđen, a ko je zaista imao izvesnu krivicu.

Sramota je, pomalo, kada se ljudi za koje znamo da su krivi pojavljuju na javnim manifestacijama, a Šljivančanin je preuzeo 200 zarobljenika iz vukovarske bolnice i umesto da ih otprati u Sremsku Mitrovicu, u zatvor, on ih je odveo na Ovčar. Nemam dokaza da je znao za streljanje ili da je učestvovao u streljanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam jedno pitanje trojici čelnih državnih funkcionera, predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade, Ani Brnabić, i ministru inostranih poslova, Ivici Dačiću – zašto državni organi nisu reagovali zbog antisrpskog poteza predstavništva EU u Beogradu koje je izdalo knjigu „Evropski mozaik“, autora Gediminasa Vitkusa? To je iz neke od ovih baltičkih, nazovi, državica tamo, koja je izrazito antisrpskog karaktera. Zbivanja devedesetih godina, autor posmatra kroz hrvatsku prizmu. Hrvatska je žrtva, Srbi su agresori. Ova knjiga pokazuje šta EU misli o nama. Kad bi, ne daj Bože, tamo i bili primljeni da bismo bili država drugog reda, država koja služi za ponižavanje, kao otirač, država kojoj se stalno mogu neki zahtevi ispostavljati, poput teritorijalnih od strane Hrvatske, poput zahteva za nadoknadu ratne štete, itd.

Između ostalog, autor za Ivu Andrića kaže da je hrvatski pisac. Još jednu laž pronosi, koju je verovatno čuo u Beogradu, da je Tesla jednom prilikom izjavio da je ponosan na svoje srpsko poreklo i Hrvatsku domovinu. Nikad to Nikola Tesla nije izjavio. To je ono đubre, Sava Kosanović, Teslin sestrić, koji je bio sluga komunističkog režima izmislio posle Tesline smrti. Nigde u Teslinim spisima toga nema, nigde u sećanju savremenika, nigde u štampi, nigde ni u jednom mediju. Samo je izmislio Sava Kosanović nekoliko godina posle Tesline smrti za potrebe komunističkog režima. Autor ovde navodi samo hrvatske žrtve u građanskom ratu, govorio o srpskim zločincima i autor pokazuje, zapravo, kako se piše nova istorija po receptu EU.

Moramo još neke poteze da povučemo. Vi ste videli šta nagoveštavaju politički predstavnici Litvanije, Letonije i Estonije. Najveći hrvatski pisac svih vremena, Miroslav Krleža ismevao je, ne samo te dve državice, nego i njihove narode između dva svetska rata svojim romanom o blitvi. Blitva se odnosi i na Litvaniju, odnosno Litvu, Letoniju, Estoniju. On im je taj karakter najbolje predstavio, naravno mnogo ne odstupa ni od hrvatskog karaktera ali Krleža nije baš hteo tako daleko da ide. „Banket u blitvi“ je ostalo jedno od njegovih najboljih dela koje se i danas sa zadovoljstvom čita. Moram to priznati kao poznavalac i srpske i svetske književnosti.

Politički predstavnici ove tri državice neprekidno prete Srbiji, vrše pritisak, traže ultimativno da Srbija zavede sankcije Rusiji. Naravno, da Srbija ni po koju cenu ne sme da zavede sankcije Rusiji ali bi najviši državni organi Srbije, predsednik Republike, Vlada i Ministarstvo inostranih poslova trebali da izvrše pritisak na Rusiju da ukine veštačku nezavisnost Litvanije, Letonije i Estonije jer su dozlogrdile i Bogu i ljudima. U Litvaniji živi 20% Rusa, u Letoniji i Estoniji više od 50% Rusa ali polovini ruskih građana ni do danas nisu priznali pravo na državljanstvo. Dakle, ako iko zaslužuje da prestane sa postojanjem u međunarodno-pravnom poretku onda su to Litvanija, Letonija i Estonija i naši državni organi treba da zahtevaju od Rusije da tome stane u kraj.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja. Prvo pitanje je predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću i predsedniku Vlade, Ani Brnabić, zašto se toliko kasni sa donošenjem odluke da se pripadnicima osoblja rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu dodeli diplomatski status? To je zaista sad postalo već skandalozno. Mora se hitno doneti ta odluka, a ja lično strepim da neće moći ni da dođe do isporuke ruskog naoružanja, obećanog, ugovorenog Srbiji, ukoliko se taj status ne dodeli. Ne možemo se mi poigravati sa Rusijom. Ona nas obasipa prijateljstvom, mi moramo uzvratiti na onim tačkama gde je možda za spoljnu politiku i najosetljivije. Hitno se mora taj diplomatski status dodeliti. Ja sam to pitanje već jednom postavljao pre mnogo vremena, nije mi odgovoreno.

Drugo pitanje je pitanje ministru inostranih poslova i ministru pravde – zašto je srpska Vlada do sada skrštenih ruku posmatrala montirani proces Draganu Vasiljkeviću pred hrvatskim sudom u Splitu? Danas se očekuje u pola dva izricanje prvostepene presude. Intenzivno sam pratio taj proces, koliko se to moglo pratiti preko hrvatskih medija i zaključio sam da hrvatski sud apsolutno nema nikakvih dokaza protiv Dragana Vasiljkovića, zvanog Kapetan Dragan, apsolutno nikakvih dokaza.

Ako ne bude danas donesena oslobađajuća presuda, zahtevam da se odmah opozove srpski ambasador iz Zagreba i da predsednik Republike Aleksandar Vučić otkaže svoju upravo dogovorenu posetu Zagrebu koja se planira za novembar mesec. Dakle, da se apsolutno zaoštre naši odnosi sa Hrvatskom ukoliko Kapetan Dragan danas ne bude oslobođen. Hajde, nekako možemo i svariti presudu koja bi pokrila ove godine koje je već odrobijao, ali ako bi danas bio zadržan u hrvatskom zatvoru, onda bez pardona moramo nastupiti kao država zaštiti naše nacionalne interese, zaštiti našeg građanina i jednostavno se usprotiviti toj ustaškoj samovolji koja nadire iz Zagreba, iz Hrvatske i koja se ogleda i u procesima svim ostalima Srbima kojima Hrvati sude za izmišljenu krivicu. Prvo ih na neki način uspavaju u proklamacijama da niko od Srba neće biti krivično gonjen, zbog učešća, kako oni kažu u oružanoj pobuni, onda čim se vrati neki Srbin u punijoj snazi, čim se vrati neko ko bi mogao da opstane tamo na srpskoj zemlji, odmah ga hapse i tako stavljaju do znanja i drugima, da nisu poželjni na okupiranoj teritoriji Republike Srpske Krajine. Oni prime samo starce koji su pred kraj života i koji više ne mogu predstavljati ni političku niti bilo kakvu drugu opasnost po taj ustaški režim.

Dame i gospodo, inače, Srbija je neprekidno popuštala u svojim odnosima sa Hrvatskom. Mi moramo staviti do znanja ne nećemo prihvatiti međunarodnu arbitražu po pitanju 10.000 hektara zemlje sa leve obale Dunava, koju Hrvati potražuju po starim austro-ugarskim katastarskim knjigama, jer granica mora biti na matici Dunava.

Drugo, videli ste već tri najvažnije hrvatske političke partije su se usaglasile da od Srbije traže 40 milijardi evra ratne odštete. Dakle, sve ono što čini današnju Hrvatsku političku scenu stoji iza tog zahteva, pa i naša štampa je obelodanila.

Da vam kažem, mene je iskreno obradovala ta vest, jer to je razlog više da se ne učlanjujemo u EU. Šta ćemo mi u EU kada su tamo svi srpski neprijatelji koncentrisani? Dakle, zaoštriti potpuno diplomatske odnose sa Hrvatskom, a da eventualna današnja osuđujuća presuda Draganu Vasiljkoviću bude povod za taj potez.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja da postavim.

Prvo pitanje ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto Republika Srbija bukvalno ništa nije uradila da pomogne uhapšenim građanima Srbije koji pod lažnim optužbama za pokušaj puča u Crnoj Gori mesecima se već nalaze u zatvoru podvrgnuti torturi i protiv njih se vodi očigledno lažirani krivični proces? Ni jednu diplomatsku notu Ministarstvo do sada nije poslalo, ni jednu diplomatsku meru nije preduzelo.

Krajnje je vreme da Republika Srbija pomogne svojim državljanima koji su nevino optuženi, a u protivnom da preduzme mere retorzije prema Republici Crnoj Gori, pa da Srbija uhapsi isti toliki broj državljana Crne Gore, da ih drži u zatvoru, dok Crna Gora ne pusti naše državljane, ali da probere Republika Srbija koje će državljane Crne Gore pohapsiti, dakle one koji su najbliži sadašnjem režimu Mila Đukanovića. Nema drugog načina da se izvuku naši državljani iz Crne Gore. Vidimo da tu ima bolesnih, vidimo da tu ima životno ugroženih ljudi, vidimo da je tu jedan general u pitanju. To se više trpeti ne može.

Drugo pitanje je pitanje premijeru Ani Brnabić. Dokle će premijer Brnabić da toleriše neartikulisano ponašanje ministra Zorane Mihajlović? Ministar Zorana Mihajlović je posle velike afere sa lažnim optužbama koje je plasirala protiv kineske firme koja radi na autoputu od Beograda prema Čačku veliki diplomatski incident izazvala, pre dva dana je napala Srpsku pravoslavnu crkvu. Srpsku pravoslavnu crkvu je napala zato što ima svoj stav o najvažnijem srpskom nacionalnom pitanju, o pitanju Kosova, i što je patrijarh sugerisao predsedniku Vučiću da vodi računa o raspoloženju i stanovištu koje vlada u narodu. I ona sada napada crkvu za mešanje u politiku.

Prvo, u kritiku politike i političara svako ima pravo da se meša, pa i crkva, i crkveni velikodostojnici i vernici i ljudi sa različitih nivoa crkvene hijerarhije. Osnovna demokratska tekovina je pravo svakog građanina da kritikuje vlast. Uostalom, crkva nije nešto van sistema. Crkva ima status autonomne pravne korporacije unutar pravnog poretka, što znači da se država ne sme mešati u unutrašnja crkvena pitanja, osim ako se radi o kršenju Ustava, a crkva ima pravo da kritikuje državu, državne organe i najviše državne funkcionere. Jedan ministar poput Zorane Mihajlović nema pravo da na taj način uvraća, jer crkva je ipak institucija trajna, ona kod nas traje više od 800 godina, a režimi se menjaju. Režimi su od izbora do izbora i ne može ni jedan politički režim, u duhovnom pogledu, u pogledu nacionalnih interesa, da bude iznad crkve. Naravno, to ne znači da režim mora da sluša crkvu i crkvene velikodostojnike. Krajnje je vreme da se smeni ministar Zorana Mihajlović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Republike Srbije, Ani Brnabić, zašto do sada već nije podnela zahtev Narodnoj skupštini da se razreši ministar Zorana Mihajlović, koja je pre neki dan izazvala težak incident u međudržavnim odnosima Republike Srbije i Narodne Republike Kine. Taj incident je napravila tako što je,smišljeno 19. avgusta na Preobraženje, kad je znala da nijedna domaća firma kao podizvođač ne radi, jer nijedan naš radnik ne radi na Preobraženje, otišla u navodnu inspekciju dela gradilišta autoputa od Beograda do Užica i pretila javno da će prekinuti ugovor sa kineskom firmom.

U veoma delikatnom trenutku je to uradila. Kad Srbija čini napore da se privoli kineska strana da preuzme RTB Bor i kad postoje veliki izgledi da moćna kineska kompanija kupi „Fijatovu“ fabriku u Kragujevcu koja je zapravo pred izdisajem, koja je pred napuštanjem od strane „Fijata“.

Podsećam vas koliko nam je pomogla Narodna Republika Kina kupovinom Smederevske Železare, dajući dva puta više novca nego što su dali Amerikanci 2000. i neke godine, a naknadnim proračunima smo saznali, o tome danas držim konferenciju za štampu, da su nam Amerikanci ostavili dugove od 384 miliona dolara. Ti dugovi su pali na državu. U takvim trenucima, ona čini potez koji se ničim ne može nazvati, osim veleizdajom. Nije to više ni glupost, ni budalaština, nema tu više drugog naziva. Pod hitno ministar mora biti razrešen.

Ovom prilikom želim da pohvalim premijera Anu Brnabić, zbog izjave koju je dala 21. avgusta, kada je rekla – sve što radimo, radimo da bi se rađalo više dece i da bi mladi ljudi ostajali u Srbiji. Ja to iz petnih žila podržavam, ali želeo bih i da premijer Ana Brnabić obavesti Narodnu skupštinu šta misli da lično uradi da bi doprinela tom našem velikom poduhvatu da popravimo natalitet u Srbiji.

Treće, Vlada je pokazala potpunu indolentnost prema problemima koje imaju proizvođači malina. O tome su naši predstavnici već govorili na nekoj od proteklih sednica. Podsećam vas da je proizvodnja malina postala toliko masovna u Srbiji, da je to zapravo srpski i strateški i izvozni proizvod. Ne zalažem se za kontrolu proizvodnje i izvoza i da sve u svoje ruke preuzima država, ali Ministarstvo poljoprivrede mora uvek da bude budno i kada proceni da postoji izražen monopolizam otkupljivača i izvoznika malina, da odmah interveniše i da pravi odgovarajuću razmeru između prodajne cene maline na evropskom tržištu i otkupne cene u Srbiji. Tu mora biti značajna razlika, ali ne preterana i ne dvaput ili triput veća.

Dakle, da nam premijer Ana Brnabić odgovori zašto je Vlada indolentna prema problemima nekadašnjih velikih sistema u Srbiji, giganata srpske privrede poput „Goše“, gde radnici već dugo gladuju, štrajkuju glađu, a i nemaju šta da jedu, prinuđeni su na taj štrajk, dok država ne preduzima ni ono što bi mogla da im pomogne u sadašnjoj situaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje predsedniku Vlade i novoizabranom predsedniku Republike Aleksandru Vučiću zašto još nije potpisan sporazum i dostavljen na ratifikaciju Narodnoj skupštini sa Vladom Ruske Federacije o statusu ruskih stručnjaka u bazi za hitne intervencije u Nišu, odnosno srpsko-ruskom centru za hitne intervencije, čiji bi status bio formalno isti kao status pripadnika NATO pakta koji su se stacionirali u Beogradu?

Izjava da bi ulazak Srbije u NATO rešio sve probleme znači zapravo da bi ulazak Srbije u NATO pakt uništio Srbiju i Srbija tako više ne bi imala nikakvih problema, uništio bi srpski narod i srpski narod uništen ne bi imao nikakvih problema.

Ulazak u NATO pakt je nemoguć bez priznanja nezavisnosti Kosova. Nemoguć je bez uništenja Republike Srpske i njenog utapanja u unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Nemoguć je bez specijalnog statusa za rašku oblast, odnosno Sandžak. Nemoguć je bez odvajanja Vojvodine od Srbije i to je valjda u Srbiji svima jasno, a kako Srbija može sačuvati ovo što joj preostalo i eventualnu budućnost i povratiti ono što je privremeno izgubila to je ulazak u savez sa Rusijom.

Srbiji nije dovoljna baza u Nišu. Srbiji su potrebne ruske vojne baze i formalni savez sa Rusijom, odnosno ulazak u ODKB, u Odbor dogovora o kolektivnoj bezbednosti.

Srbija treba da ponudi Rusiji bazu za radarske sisteme i nekoliko baza za hitne intervencije. Rusija mora biti spremna da brani Republiku Srpsku, ako zatreba, i mora da brani svoje interese širom Balkana.

Amerikanci su dovukli pojačanje u svoju bazu Bondstil na Kosovu čim je režim u Beogradu verbalno zaoštrio svoje stavove oko Kosova i Metohije i ponašanje šiptarske separatističe vlasti u Prištini. Nama treba ruska pomoć, ne da se branimo od okolnih suseda, nego nam treba da se branimo od NATO pakta, od njegovog kidisanja.

Kod nas su stručnjaci još u vreme dosmanlija izbacili iz strategije nacionalne odbrane NATO kao glavnog potencijalnog protivnika i sad je nama borba protiv terorizma glavna preokupacija, a ne NATO koji preti opstanku Srbije.

Mi se ne smemo ugledati na naše susede. Hrvati su uvek bili u taboru poraženih sila, i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Bosanski Muslimani, Hrvati su svi bili u taboru Hitlerovom stoprocentno, to se vidi po dočeku Hitlerove vojske u Zagrebu 1941. godine.

U Bosni i Hercegovini je donekle bila drugačija situacija, ali tamo je većina Muslimana bila za Hitlera, ali bio je značajan broj i onih koji su bili protiv Hitlera, koji su se opredeljivali za četnike Draže Mihailovića ili za Titove partizane.

Na Kosovu i Metohiji svi su Albanci bili za Hitlera. U Prvom svetskom ratu svi su bili za Austrougarsku i za Nemačku, a pre toga su vekovima bili baš i bozluk turske vojske, dakle, neregularne trupe koje su služile za pripreme vojnih dejstava za uništavanje civilnog stanovništva, itd. Iz njihove sudbine nešto naučimo. Oni nisu primer za ugled.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa svojim pitanjem se obraćam premijeru Aleksandru Vučiću i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću. Zašto je Vlada Vučić-Dačić, odnosno naprednjačko-socijalistička Vlada, koja traje već pet godina u kontinuitetu, potpuno zapostavila problem istaknutih srpskih državnika, vojnih komandanata koji su nepravedno osuđeni pred Haškim tribunalom, kojima su izrečene drakonske kazne za izmišljena krivična dela?

Vi se sećate, nakon što je formirana Vlada Vučić-Dačić, formalno je ona u to vreme bila Dačić-Vučić, ali mi svi znamo da je Aleksandar Vučić kao prvi potpredsednik zapravo bio praktično glavni čovek u toj Vladi, poslala je ministra pravde Selakovića da obiđe skoro sve haške optuženike. Ubrzo za njim Tomislav Nikolić je poslao svog savetnika Olivera Antića sa istom namerom. Oni su razgovarali sa skoro svim robijašima, ja znam samo jednog s kojim nisu, iako su se upinjali iz petnih žila i davali su velika obećanja da će Vlada preduzeti mnoge stvari na pomaganju porodicama, na olakšavanju robije osuđenicima, optuženicima, pritvorenicima. Obećanja su išla u pravcu zalaganja Vlade pred Savetom bezbednosti UN da se donese odluka da se svim Srbima osuđenim u Hagu omogući da izdržavaju izrečenu kaznu u Srbiji. To bi već mnogo olakšalo njihov položaj, olakšalo porodicama da ih posećuju. To bi bilo kao da su napola puta do kuće. Međutim, kako su tada data obećanja od gospodina Selakovića i gospodina Antića, do danas ništa nije učinjeno.

Podsećam vas da u Danskoj još uvek robija ministar Vlade Republike Srpske Radoslav Brđanin, da u Finskoj još uvek robija general Nebojša Pavković, da u Estoniji robijaju predsednik Republike Srpske Krajine, kome nije istekao mandat, Milan Martić, general Dragomir Milošević i Milan Lukić, da u Nemačkoj robijaju general Stanislav Galić i pukovnik Vujadin Popović, da u Poljskoj robija Radislav Krstić, koga su već arapski robijaši jednom umalo zaklali u Engleskoj, već su mu vratne žile bile presečene i u poslednji momenat mu je spašen život, i u Francuskoj još uvek robija nekadašnji predsednik opštine Prijedor Milomir Stakić. Dakle, govorim o ljudima koji su nesumnjivo nevini u Hagu osuđeni, kojima nikakva krivica nije dokazana. U Haškom tribunalu se još nalaze četvorica Srba. Za izmišljene zločine osuđeni su Stojan Župljanin i Mićo Stanišić.

Prvostepeno je za izvršene zločine osuđen predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i očekuje se presuda generalu Mladiću, koji je bio glavni komandant Vojske Republike Srpske. General Mladić je u veoma teškom zdravstvenom stanju i očigledno je da se tempira njegova smrt neposredno nakon izricanja presude. To su pokušali da urade i sa Slobodanom Miloševićem i u nečemu su se prešli. Neće se dva puta preći, ovoga puta će to precizno da urade.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje ministru prosvete Mladenu Šarčeviću. Kako je moguće da ministar prosvete Mladen Šarčević predloži Vladi Srbije da se za državnog sekretara u Ministarstvu prosvete imenuje Marko Milenković samo nekoliko dana nakon što smo ga mi srpski radikali prinudili da podnese ostavku na poslanički mandat jer je izdao našu stranku u vreme predizborne kampanje agitujući za naše suparnike, agitujući za naprednjačkog kandidata Aleksandra Vučića? Mi smo, dakle, osudili taj krajnje nemoralni čin, imamo dokaze šta je sve radio u tom smislu, da je išao od kuće do kuće naših članova, simpatizera ili ljudi koji su nam dali siguran glas i objašnjavao da smo se o svemu Vučić i ja unapred govorili da Vučić bude predsednik, a da je budem premijer.

Tako nam je oborio sa nekih 20% glasova, koliko smo imali na prošlim izborima, na 3%. On je potvrdio tu svoju ulogu i dao intervju za novine. Nema tu nikakve sumnje, ali ovde nije reč o Marku Milenkoviću, nego je reč o ministru prosvete Mladenu Šarčeviću, koji ovim činom pokazuje da je krajnje nemoralna ličnost.

Kako on može da trpi u svom kabinetu kao državnog sekretara čoveka koji se ovako nemoralno poneo? Pazite, državni sekretar je najviša činovnička funkcija u državi. To je rang general-pukovnika da vam plastičnije objasnim. Dakle, čoveka koji se ovako moralno obrukao do krajnjih granica, unapređuju u najviši državni činovnički red ili stalež.

Kakav je onda to ministar prosvete? Zaslužuje li takav ministar prosvete da ostane u Vladi? Zašto ne podnese ostavku? A kako je Vlada sebi dozvolila da prihvati takav predlog, jer to je kroz Vladu već prošlo, i to bez diskusije, koliko sam informisan. Dakle, sve je unapred bilo dogovoreno,sračunato. I sad, to je poziv svim drugim iz ostalih stranaka – izdajte svoju stranku učinite ono što je moralno najgore, ovamo vas čeka nagrada koja će biti materijalna satisfakcija za taj težak moralni gubitak. Jer, u kakvom nam je stanju društvo, moralne vrednosti su na sve manjoj ceni, samo materijalne vrednosti preovlađuju i zbog tih materijalnih vrednosti ljudi su, kao što vidite, spremni da rade najgore moguće stvari.

Marko Milenković je bio visoki funkcioner stranke, narodni poslanik, nije bilo ko. Za šta se on prodao? Za funkciju državnog sekretara. Jer, da je principijelan, ne bi više hteo da ide ni u jednu stranku. Pa, ako hoće u neku stranku da ode, u neku drugu opozicionu, ali on ode u vladajuću, protiv koje se do juče borio, kod premijera koga je do juče napadao najtežim rečima i izrazima. Sad ode tamo. Sad će i on da kaže, ranije je bio budala, sad više nije bio budala. Ranije je bio budala dok je bio progonjeni opozicionar, a sad je pametan kad je na državnim jaslama.

Ćuti Nemanja, kad ja govorim.

Kako nazvati taj čin? Tako nešto grozno teško je i zamisliti. Kod nas je sve moguće.

Mislio sam da će mi i danas biti uskraćeno da govorim kao sinoć. Bio sam na redu, međutim predstavnik Naprednjačke stranke me je istisnuo i ostavio me bez prava da govorim.

(LJubiša Stojmirović dobacuje.)

Ti što pišeš Tomislavu Nikoliću doktorsku disertaciju sada malo okani, nije mu to toliko neophodno.

Postavljam pitanje Vladi Srbije i premijeru Vučiću – zašto još uvek nije donesen zakon kojim bi se potvrdio sporazum, zašto još nije ni sklopljen sporazum kojim bi se Srpskom-ruskom humanitarnom centru u Nišu dale identične privilegije kakve su po IPA sporazumu dobili pripadnici NATO pakta?

NATO-pakt je prošle godine Zakonom o ratifikaciji IPA sporazuma dobio slobodu kretanja, imunitet svim pripadnicima NATO, diplomatske privilegije prema Bečkoj konvenciji, a čak su ugovorene razmene poverljivih informacija i opreme.

Očekujem da vam NATO u sklopu to IPA sporazuma sa da i poverljive informacije šta vam sprema narednih meseci, na koji način će vas uterivati u red, na koji način će vas učiti pameti i na koji način će vas terati da mu služite verno i odlučno, kako je to izgledalo kad ste došli na vlast 2012. godine. Sa NATO-paktom nema igre.

Umesto da i Srpsko-ruskom centru, humanitarnom centru u Nišu, date isti status, već pet godina vi ruske zvanične predstavnike zamajavate i ne odobravate taj status. Na vas se sa zapada vrši pritisak, ne samo da zavedete sankcije Rusiji, tome još pomalo odolevate, nego i da ne dodelite diplomatske privilegije koje sam nabrojao predstavnicima Srpsko-ruskog humanitarnog centra. Ovde je NATO da nam uništi državu, da nas cepa, da nas deli, da vrši subvezivne delatnosti, uključujući i krajnju golu vojnu okupaciju, koja je takođe u igri, a s druge strane Rusi su ovde da pomažu u nevolji kod teških stradanja, klimatskih nepogoda, požara, zemljotresa i svega ostalog.

Da li je to principijelna politika? To nije više ni politika sedenja na dve stolice, i s jedne strane sedite na jednoj stolici, a s druge strane, kako se ono zove Majo – tronožac, znaš ono kad su tebe odvalili od tronožca, pa ostali na dve noge da sede, e, tako vam izgleda i ova vaša uravnotežena politika.

Zahtevam da se što pre reguliše diplomatski status svih pripadnika Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Pet minuta? Još minut? E, to poklanjam, opet će neki naprednjak imati nešto važno i pametno da kaže, pa eto mu i taj minut.