Gospodine Arsiću, reklamiram član 107, jer vi ste bili dužni kada je govorio Balša Božović da ga prekinete zato što je rekao neistinu, iako ste vi, gospodine Arsiću, na mestu potpredsednika neko ko se drži ovog Poslovnika, što bi naš narod rekao – kao pijan plota.

Jednostavno, smatram da ste malo više edukovani od Božovića, pa da znate da je ovo po svim demokratskim merilima i principima najgori Poslovnik. Za one koji ne znaju, u razvijenim zemljama sa dugom demokratskom tradicijom ne da nije ovakav Poslovnik i ne da se ne donose zakoni na ovakav način i ne saziva Narodna skupština, nego u tim zemljama postoji prvo čitanje zakona, jel tako, gospodine ministre, drugo čitanje zakona, dolazi se pred nadležne odbore, onda se ide na plenarnu debatu i mnogo je veće vreme razmatranje po amandmanima, a to što vi opravdavate što je Demokratska stanka, odnosno to propalo žuto preduzeće, donela na stotine zakona koji ne da su neprimenljivi, nego sada direktno utiču na veoma loš život naših građana poput zakona, jel tako gospodine Jojiću, o izvršnom postupku, pa privatni izvršitelji mogu da deru kožu građanima, pa se ljudi šikaniraju, pa Zakon o radu koji su doneli, pa svi takozvani sistemski zakoni koji su navrat-nanos prevedeni. Čak smo imali priznanje tadašnjeg predsednika parlamenta, pa i ljudi iz Vlade, iz vrha Demokratske stranke, da su mnoge zakone, i od ove Miščevićke, koje ste vi preuzeli sada u svoje okrilje, preveli od drugih zemalja, uzimali ste od onih koji su pohrlili u EU i takvi zakoni se sada implementiraju u našoj zemlji, a građani imaju veliku štetu. Dakle, ne samo da nije u skladu sa demokratskim principima, nego jednostavno vređa tradiciju ovog skupštinskog doma.

Ako hoćete, otićiću do naše bogate riznice skupštinske biblioteke da vam donesem kako su izgledale rasprave i kakav je Poslovnik bio između dva svetska rata.

Gospodine Arsiću, mislite da ste duhoviti, a uopšte niste. Mislim da sasvim dobro vidite. Dakle, vi ste prekršili član 27. Poslovnika. Onog trenutka kada se Nemanja Šarović, zamenik šefa poslaničke grupe SRS, javio za reč, na šta vas je upozorila i koleginica Marinika Tepić, vi bez obzira na svoje lične simpatije i antipatije morate da predsedavate i zamenik sekretara je dužan takođe da vas na to upozori i da pogleda po sali ko se javio za reč, ko je u sistemu, da date reč kolegi Šaroviću.

Svaki put kada vas nešto podseti na vašu blisku ili dalju prošlost ili na nešto što se vama ne dopada, gospodine Arsiću, vi imate priliku da naučite od kolege Šarovića ili od nas nešto novo. Tako da bi za vas bilo bolje da poštujete Poslovnik i da odmah po završetku mog odlaganja, ne želim da se Skupština u danu za glasanje izjasni o ovome, date reč kolegi Šaroviću, inaće ću non-stop da se javljam za reč po Poslovniku.

(Vladimir Đurić: Poslovnik.)

(Nemanja Šarović: Poslovnik.)

Gospodine Nedimoviću, možda vi imate odgovor na amandman na član 9, zapravo, da bi argumentima koje smo već predočili javnosti i ministru Šarčeviću da SRS smatra da ne treba da uvodimo dualno obrazovanje u naš obrazovni sistem, evo daću i na ovom konkretnom primeru, pošto se baš tiče odgovornosti učenika škole i poslodavca.

Vrlo dobro znate, gospodine Nedimoviću, kao resorni ministar, da mi imamo odlične srednje stručne škole kada je u pitanju poljoprivreda. Iz mog kraja najpoznatija je ona u Svilajncu, ali ima ih širom Srbije, odakle su stasali, kao tehničari, a i budući agroinženjeri, izuzetni stručnjaci koji danas rade u našim vodećim institutima, privatnim kompanijama, neki u ministarstvima itd.

Da ovo ne treba da radimo govori primer da će ta deca koja bi izabrala neko zanimanje iz oblasti poljoprivrede, na način na koji je to predvideo ovaj zakon, biti u veoma podređenom položaju. Oni neće biti u istoj situaciji kao kada sada deca iz srednje poljoprivredne škole iz Svilajnca idu na praksu na određena imanja ili poljoprivredne kombinate, mahom su uništeni, sada ne znam kako im se ta praksa organizuje, ili kada to rade uz pomoć Agrozajednice Srbije, ali će zato biti prinuđeni da idu kod onih poslodavaca koji će mizerno za svoj rad.

To zna i gospodin Rističević, pa i kod mene u selu, odakle je moj otac, to je selo Katrga, opština Čačak, kod Mrčajevaca, pošto smo gospođa Gojković i ja na neki način zemljakinje, pa i u njenoj Gornjoj Trepči. Tamo su vredna deca, svuda po Srbiji, pomažu svojim roditeljima, i ko ima mini farmu, ko ima uzgoj stoke. Vi sami znate da je bilo puno priloga, zaista za divljenje, kako deca iz ariljskog kraja ili iz Priboja, odakle je kolega Krsto, pomažu roditeljima da uzgajaju razne kulture, ali oni pomažu svojim domaćinstvima, svojim roditeljima. Dakle, roditelji navikavaju svoju decu od malih nogu da rade, kao što su nas naši roditelji, babe i dede kod kojih smo provodili letnje raspuste. Ovo će sada biti zaista strašno da ta ista deca moraju za neku minornu nadoknadu, koja može da bude bednih 5.000 dinara, što je pet puta manje od utvrđenog minimalca, da rade po 35 sati nedeljno, kao uče, pa zašto oni to ne bi mogli u ovom normalnom sistemu, koji već sada imamo, da nauče u stručnim školama?

Znate i vi, gospodine Nedimoviću, treba da budete protiv dualnog obrazovanja i da se zalažete da se prihvati ovaj amandman SRS koji je podnela gospođa Vesna Nikolić Vukajlović.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Do sada nisam imala priliku da često govorim u parlamentu, a htela bih da kažem sledeće. Ovde kod nas se uvek po jutru po dan poznaje, jedna poslovica, koja je i ovog puta na snazi.

Od samog početka, kako krene sednica, bez obzira koliko ministar objašnjava zakon, bez obzira koliko se poslanici pozicije trude da taj zakon obrazlože, opozicija uvek isto reaguje. Oni samo kritikuju bez davanja ikakvog rešenja. Zato i kažem da se po jutru se dan poznaje, jer njihovo, da kažem obrazloženje u suštini se svodi isključivo samo na kritiku.

Sami ovi amandmani koji su dati, govori samo o jednom, da obrazovanje u suštini ima veoma veliku važnost i to mi je drago da opozicija shvata. Obrazovanje zaista jeste veoma važno, i mogu da kažem da mi se kod ministra jako sviđa zato što kaže da je timski igrač. Znači, ovo što je odrađeno nije odradio on sam, nego je odradio jedan čitav tim ljudi koji stoje iza njega i to trebamo poštovati.

Takođe bih opoziciji poručila samo jednu stvar, koja je meni ovde i očigledna, da mnogi ljudi doživljavaju brutalno zadovoljstvo u osuđivanju i napadanju onih koji su uspešniji od njih. To znači da ste nešto postigli i da ste vredni pažnje. U ovom slučaju i ovo ministarstvo i ministar jesu vredni pažnje i zato ih ovoliko i napadate. Samo toliko. Hvala.

Hvala vam gospodine Milićević.

Balša Božović je ničim izazvan u nedostatku nekih svojih argumenata i svoje propale DS počeo da pominje SRS, našeg predsednika i da priča o nečemu o čemu on zapravo ništa ne zna, zato što ne verujem da kada bismo sada, za to imamo vremena i da je to tema ove diskusije krenuli o konceptu socijalističkog samoupravnog vladanja, mogli nešto da čujemo i da nešto gospodin Božović zna o tome zato što nije živeo to vreme, i zato što inače pukim floskulama samo želi danas kroz korišćenje izraza ratno huškači, ovakvi, onakvi da uvredi narodne poslanike koji su uvek bili na braniku otadžbine i srpska, u šta spadaju i poslanici SRS.

Devetog decembra 1990. godine kada su održani prvi višestranački izbori mi smo trebali da krenemo putem parlamentarne demokratije i obnavljanjem višestranačja u Srbiji da se zalažemo za one vrednosti koje su sistematski uništavali komunisti i koje su bili na štetu i našeg u jednom delu obrazovnog sistema, učenja dece pogrešno našoj istoriji, o našem kulturnom nasleđu. Ali ovi koji su došli, taj put je bio mukotrpan. Zadesio nas je rat i agresija Amerike i zapadnih sila i NATO pakta, borba da očuvamo naše teritorije sa druge strane Drine i Dunava.

Ali gospodine Milićeviću svedok ste toga kao i građani Srbije da nas nište gore nije zadesilo u proteklih 70 godina čak i gore nego ono što smo proživeli za vreme komunizma, nego vladavina DOS i sav mulj i šljam koji je isplivao posle 5. oktobra. Oni koji su opljačkali Srbiju, oni su ostavili na stotine hiljada ljudi bez posla, danas nam drže pridike o tome kako smo neuspešno branili zemlju dok su oni za to vreme bili Soroševi plaćenici.

Gospodine ministre, Srpska radikalna stranka je protiv ovog zakona. Mi smatramo da osnovni motiv koji je naveden i koji je sve vreme provejavao tokom sednica ove radne grupe u pripremi zakona, da se ovaj zakon priprema da bi se udovoljilo i da bi se napravila neka komparacija sa budućim tržišnim potrebama, je pogrešan pristup. Jer, vi ne možete u Srbiji, u kojoj je apsolutno sve nestabilno, gde ne postoji ekonomska strategija na duge staze, gde je uništena poljoprivreda, gde nema strateških ulaganja u one privredne grane koje mogu za veoma kratko vreme da naprave obrt kapitala, već se sve svodi na to da se dovođenjem stranih investitora, kojima će se davati subvencije od po 10-11 hiljada evra za jedno radno mesto, otvaraju fabrike sa po nekoliko stotina radnih mesta, dakle, u takvoj tržišnoj ekonomiji ne možete da usmeravate obrazovanje za neko buduće vreme gde se uopšte ne zna kada odrastu deca mnogih ovde koji su u Narodnoj skupštini kakva će znanja i kompetencije biti potrebne i kakva će da se traže.

Ja sam se svačega naslušala za ovih nekoliko sati, naročito kada su pominjana stara tradicionalna zanimanja u Srbiji, od toga da neko omalovažava i stolare i krojače itd. Ja bih mogla da vam ređam, gospodine ministre, baš bukvalno svaki od tih starih zanata, jer se van ovog posla bavim istraživanjem onoga šta su stari zanati bili u Srbiji i u kom delu Srbije su koji negovani i na koji način, pa ne samo zanat kao zanat, već ono što se izvodi iz jednog osnovnog zanata. Uopšte nije tačno da svaki od tih zanata ima svoju prođu i svoje mesto u današnjem vremenu. Nažalost, to je tako zbog toga što je napredovala industrija, napredovale su moderne tehnologije i ne može neko da kaže da je tkalja u vreme od pre sto godina bila više plaćena. Nije dobro plaćena ni danas, jer vredne ruke žena iz Sirogojna nisu za njihov manuelni rad i za umetnost plaćene ni danas dobro, kao što nije dobro plaćen ni bačvanski zanat, kao što nije dovoljno plaćen ni krojački zanat. Ali, to ne treba da nam bude smernica u zemlji u kojoj, to je više puta isticala i koleginica Radeta, imamo 6,5% visokoobrazovanih ljudi.

Bilo smo, i time ću završiti, jer nema puno vremena, a mi treba tako da usmeravamo buduće generacije i da se potrudi društvo da ih motiviše da se visoki obrazuju za određena radna mesta, da stiču više znanja, da mogu i da ih kvalifikuju ako žele i na stranim tržištima. Bili smo u situaciji da kao parlamentarna delegacija posetimo Narodnu Republiku Kinu. Svake godine kada neko završi srednju školu, a naročito fakultet, tačno se zna koje je njegovo radno mesto i gde će da radi. Mi ovde to ne znamo zato što kupljene diplome, starlete koje su bliske vladajućim strankama, dobijaju mesto u javnim preduzećima i onda je zaista razumljivo da i dan danas ljudi koji imaju visoko obrazovanje moraju da rade poslove kod preduzetnika koji se bave nekim drugim različitim poslovima.

Zato smo protiv dualnog obrazovanja,1 treba da se usmerimo na to da se deca školuju, da imamo visoko kvalifikovane i radnike, ali najviše je intelektualaca koji će moći da pokrenu motor privrede i koji će da vrate prave vrednosti, jer ne može dete da se školuje samo iz ekonomskog razloga i da to bude motiv zbog čega će neko da upiše neku školu, jer to je društveno biće koje mora da ima svest o tome kakvo mu je političko okruženje, kojoj naciji pripada, kako treba da brani svoju zemlju, a ne samo da se kodifikuje kroz neko zanimanje i da kaže mu se – eto, uči, radićeš i bićeš za to nagrađen, već da ima potpunu svest o tome kako mora i na koji način da se bori za svoju zemlju i za tradicionalne srpske vrednosti.

Hvala.

Pogrešno je tumačen jedan deo mog izlaganja. Prepoznala sam se u izlaganju gospodina Đukanovića. Govorimo o amandmanu koji smo podnele kolege i ja ispred Srpske radikalne stranke, a koji je identičan i ovim drugim partijama.

Naime, radi se o tome da gospodinu Đukanoviću nije problem, a vi ste svedok takođe toga, jer i sami ste, gospodine Marinkoviću, lično sam vas gledala, pričali o potrebi razvoja preduzetništva u našoj zemlji, nije problem u tome da se uvozi radna snaga. Jer, Srbija neće dočekati skorije to vreme, složiće se i gospodin ministar, da mi moramo iz inostranstva zbog velikih privrednih aktivnosti da uvozimo stručnjake. Problem je što se izvozi iz Srbije radna snaga i što kvalifikovani mladi ljudi moraju da odlaze, jer ovde ne mogu da nađu posao.

Gospodine ministre, da vam kažem nešto. Zaista, toliko se puta ponavlja da je to sada postao neki svojevrsni hit - zanimanje varioca, koji je deficitiran, a vi vrlo dobro znate, kao čovek koji je prošao i pažljivo sam vas slušala, od vašeg školovanja do najvišeg obrazovanja, sve u onoj bivšoj Jugoslaviji, uvek je to bilo deficitirano zanimanje. I sami znate da ti ljudi koji su radili te poslove i 60-ih i 70-ih godina, i u godinama posle toga, su najbolje mogli ovde da zarađuju, a isto tako i da nađu angažman u zemljama tzv. Trećeg sveta i da budu toliko dobro plaćeni da se posle dve ili tri godine vrate u ondašnju Jugoslaviju, odnosno u grad u kome žive i da zarade za to da obezbede i svoje unuke. Tako da nemojte da menjamo teze.

Ne radi se o tome da treba obrazovni sistem da se prilagođava trenutnim tržišnim zahtevima, već da dete koje je svesno toga šta želi da bude u životu, naopako se ovde postavljaju stvari, dakle, dete mora, na osnovu i konsultacija sa svojim roditeljima i svog znanja i početnog obrazovanja u osnovnoj školi, da odluči kuda ono želi da ide i kako će dalje da se usmerava njegov rad i njegova intelektualna svest o svemu onome što se dešava u društvu.

Eto, tako lepo, replika, gospodine Martinoviću, Orloviću, Markoviću, kad se ne buni Đukanović, što se vi bunite?

Dakle, da se malo našalim, gospodine Đukanoviću, ne možemo mi zbog vašeg lifta da se složimo i tog primera da je potrebno dualno obrazovanje. Samo pokušavam, a i sve vreme to rade poslanici SRS, da vam govorimo da je problem u visoko obrazovanom kadru, a ne u onome što deca stiču kroz srednje obrazovanje. Uostalom, gospodin ministar je ovde došao da zagovori ovaj model i da ga vi izglasate, ali ne može da se ne složi sa mnom, kao i svi vi, da su toliko sposobna deca u Srbiji da, iako su gimnazijalci, ili su školovani za neka društvena zanimanja, u preduzetničkim aktivnostima mogu da rade isto tako kvalitetno taj posao. Ako govorimo o tome šta traži tržište, ali ne sme zakon da se donosi zbog toga što trenutne ili tržišne mogućnosti za određeni period tako do zahteva.

Samo kratko još da završim. Možemo da idemo tako u nedogled, da iznosimo razne primere. Evo, ja ću jedan suprotan, koji nema nikakve veze sa stečenim znanjem u dualnom obrazovanju. U Kragujevcu imamo izuzetnog majstora za pravljenje violina. Takav ne postoji u Srbiji, a kažu i u zemljama u okruženju. Imamo nekoliko zanatskih radionica u Srbiji porodičnih, koji su se opredelili da proizvode bombone. Ne može to da im prođe na tržištu, svesni su toga, ali to je stari srpski zanat, zato što imamo jaku prehrambenu industriju.

Imamo takođe mnoge porodične firme koje se bave tradicionalnim zanatima koje su imali njihovi očevi ili dedovi, ali ne možemo zbog toga što trenutno imamo deficit u nekim zanimanjima, tih zanata koje je pominjao i kolega Đukanović, da obrazujemo naše ljude, odnosno decu i buduće generacije i da kažemo – vi to treba da učite. Možda, gospodine Đukanoviću, za 10 i 20 godina tako bude na našem tržištu, može i to da se desi, u zgradama osavremenjeni liftovi, da uopšte ne budu bili potrebni majstori. Šta vi znate za vreme od 20 i 30 godina, valjda se tako strateški deca vaspitavaju i obrazuju, šta će biti potrebno na tržištu koje je primenjivo, a naročito u ovim uslovima koje imamo ovde?

Iskrena da budem, ja bih volela da one privredne grane u Srbiji koje je Josip Broz i koje su komunisti i samoupravni sistem uništili industrijalizacijom, tamo gde ona nije bila potrebna u Srbiji, a to je pre svega poljoprivreda, bude strateška grana, jer mi od poljoprivrede, od turizma, od prehrambene industrije možemo da živimo i da stvaramo kapital i novu vrednost i da odlično žive i naša deca, da ostaju u prelepoj Srbiji i da ne beže iz najlepših srpskih sela.

Javljam se po članu 27. i po članu 107. jer smo dužni da štitimo dostojanstvo Narodne skupštine, a i vi gospodine Milićeviću, ako ste dovoljno upućeni u određene probleme u gradovima u Srbiji, a ako niste, evo, ja ću vam pomoći, pa da znate za ubuduće.

Naime, morao bi kolega Orlić, koji se javio na repliku koleginici Radeti, da zna a vi da ga upozorite kada govori da nije sve tako šareno i bajno kao što on to želi da predstavi. U Kragujevcu, u kojem je Fijat prvobitno …

Dozvolite da završim. Važno je za vas da naučite vi kao predsedavajući.

Ne morate na svaku reakciju iz vladajuće partije da reagujete. Vi ste dovoljno samostalan čovek i imate iskustva u predsedavanju. Vama se obraćam i zato vam kažem, da biste znali.

Svaki put kada iznose neistinu, a dužni su da govore, narodni poslanici, vi ste dužni da ih upozorite. Fijat je imao 3.200 zaposlenih, a sada ima 900 manje i gospodin ministar mora da zna da ni jedno dete po ovom zakonu o dualnom obrazovanju, to vam garantujem, gospodine ministre, dinar neće dobiti od italijanske fabrike u Kragujevcu, jer oni iz budžeta uzimaju 12 miliona svakog meseca za obuku radnika, ne plaćaju porez na zarade i ne plaćaju ništa državi Srbiji. Dakle, mi ćemo te poslodavce i to je govorila gospođa Radeta veoma precizno i smisleno, da bi se neko javio da pametuje i da priča nešto o čemu veze nema.

Gospodine Miličeviću, vi uopšte niste imali potrebu da se izvinjavate poslaniku Aleksandri Jerkov, zato što ste dužni da na mestu predsedavajućeg Skupštine poštujete institucije ove zemlje i završni, konačni stav SANU, kao najvećeg i najvišeg lingvističkog autoriteta u našoj zemlji. Dakle, nema poslanice, nema pilotkinje, nema borkinje i takvih diferencijacija kada je u pitanju zanimanje i određivanje pola, i to vrlo dobro treba da znate.

Zato vas molim da nastavite sa predsedavanjem na način kako je utvrdio Ustav naše zemlje i kako govore naše funkcije i da date reč poslaniku Aleksandri Jerkov da nastavi da razgovara na temu koju želi da predloži.

Ovaj osnovni član 158. zakona koji je devet puta promenjen, gospodine Ružiću i mi srpski radikali smatramo da je nepotreban, naročito zbog toga što obrazovanje bilo kakve službe za upravljanje kadrova u okviru Vlade, znači da ti kadrovi koje će na takav način i uz ovakve uslove, izmene koje ste nam dali, da se pripremaju da obavljaju odgovoran državni službenički posao neće da urodi plodom.

Niste nam dali objašnjenja, a možete i sada posle ove moje primedbe i naročito zbog činjenica da ste to striktno brisali u ovom članu, da odustajete od toga da po modelu Brisela i EU, obrazujete državne službenike i zato to brišete u ovom članu, a da sa druge strane uvodite pružanje stručne pomoći organima državne uprave i službama Vlade, u primedbi odredaba ovog zakona.

Zamislite, vi već sada onim ljudima koji će da konkurišu za službenički posao sa određenom kvalifikacijom, da pođemo od toga da nisu sve kupljene diplome o čemu je govorila gospođa Radeta, već da ima tu ljudi koji su sa visokim ocenama završili državne i druge fakultete, regularnim putem.

Vi im kažete u ovom zakonu da će oni da imaju svog mentora koji će da im na određeni način tumači kako oni da ovaj zakon primenjuju. Sa druge strane, to što ste uveli, ovo je nešto neverovatno i objasnite nam šta to znači, da će ta služba za upravljanje kadrovima Vlade Republike Srbije da se bavi individualnim potencijalima za razvoj i upravljanje karijerom državnih službenika.

Objasnite samo, gospodine Ružiću, kako će to služba za kadrove Vlade Republike Srbije, da se bavi potencijalima svakog državnog službenika, od momenta njegovog zasnivanja radnog odnosa i tog pripravničkog dela, pa do te karijere o kojoj vi govorite.

Potpune besmislice i zato treba da povučete ovaj Predlog zakona, odnosno da jednom dođete, ako ste već preuzeli ovaj resor u Narodnu skupštinu, sa ozbiljnim zakonom o državnim službenicima koji će da važi u narednom periodu i neće da se menja ovako od prilike do prilike.

Gospodine ministre, vi ste ovu ideju i ovaj zakon nasledili od Ane Brnabić, koja je to najavila ne samo u ekspozeu, već iz Tirane u maju mesecu, kada je rekla da kao drugi, u stvari treći stub u našem društvu, državna uprava mora da se reformiše, a pominjala je i koleginica Radeta, to su najavljivali i ministri i pre vas i pre Ane Brnabić i od toga ništa.

Da je to mogla da uradi još ova dosmanlijska vlada, posle 2000. godine i, na kraju krajeva, i Vlada u kojoj ste vi bili u koaliciji sa Demokratskom strankom, govori činjenica da smo mi uvek imali, a sada imamo i novi, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon koji nam daje mogućnost da državna uprava funkcioniše na osnovu pozitivnih pravnih propisa.

Još pre Drugog svetskog rata Srbija je imala izuzetno razvijenu državnu upravu i školu za državnu upravu, a danas mi treba da izmišljamo toplu vodu, odnosno vi i da osnivate nekakvu nacionalnu akademiju, a svi zakoni koji su na snazi u Srbiji, ako birate kadrove kako treba, po znanju, stručnosti i kvalitetu, mogu da upravni postupak, što je veoma važno, budući upravni postupak, sprovode a da sve bude na korist građanima.

Razna su istraživanja sprovođena po segmentima našeg društva, gde su to građani najnezadovoljniji funkcionisanjem državne uprave. Nemam vremena da o tome više pričam, ali za to nije potrebno nikakvo novo izučavanje, nikakvi kursevi, a pogotovo u ovom članu 6, što ste predvideli – priznatim organizatorima aktivnosti obrazovanja odraslih ili realizatora obuke koji imaju najmanje isti nivo i vrstu obrazovanja. Znate šta, mi smo se svačega nagledali u našem društvu kada su u pitanju raznorazne nevladine organizacije i pojedinci koji su imali i dan-danas imaju ovde otvorena vrata u Narodnoj skupštini Republike Srbije da nam drže svakojaka predavanja. Čak su se neki usudili da narodnim poslanicima, koji su izabrani od strane građana, drže „koučinge“, kako vi to nazivate ovde, treninge, u Aranđelovcu, u jednom hotelu, kako treba da se ponaša i koju ulogu da ima narodni poslanik.

Znači, polazite od toga da sve naopako postavljate u društvu. Umesto da ljudi koje ste školovali u srednjim školama, na fakultetima, koriste svoje znanje, pozitivnom selekcijom, vi pravite ovakve gluposti.

Na kraju, vi se sećate toga, gospodine Ružiću, kao i druge vaše kolege iz Socijalističke partije Srbije, a i svi građani koji žive na teritoriji opštine Zemun, način na koji funkcioniše državna uprava i kako su se državni službenici pokazali u toj oglednoj opštini. Od 1996. do 2000. godine besprekorno je sve funkcionisalo kao servis građana i svuda gde vršimo vlast i gde ćemo biti u prilici, a verujemo i posle sledećih izbora u republičkoj Vladi, učinićemo sve da vršimo pozitivnu selekciju i da naši kadrovi rade u interesu građana Srbije.