Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu gospodina Đorđevića, odnosno Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, a i ima i jedan segment koji se tiče i predsednice Vlade, pa i predsednika Republike.

Dakle, već nekoliko nedelja grupa, ne tako mala grupa, ratnih vojnih invalida i boraca iz ratova devedesetih protestuje, demonstrira ovde u parku između zgrade Predsedništva i Narodne skupštine.

Namerno nisam hteo u to mnogo da se mešam. Znam da je materija osetljiva, znam da ima više tih udruženja i uopšte nemam nameru da arbitriram, ali apelujem na pre svega nadležno ministarstvo i na ministra, a onda i na Vladu, da prosto kada se ima vremena za razne kurte i murte, za razne više-manje dobronamerne ili nedobronamerne putnike namernike i kad se ima vremena za prijem, ne znam, Šredera, druženje i ćaskanje sa Klintonom i onda kada nije više bio u funkciji, kada je Toni Bler, zloglasni premijer Velike Britanije u vreme bombardovanja, odnosno agresije na Srbiju 1999. godine i kada je on u nekom mutnom svojstvu bio, ako nije i sada bio u svojstvu savetnika u Vladi Srbije, hajde da se nađe vremena da se prime i ovi ljudi, da se čuje njihova muka.

Dakle, bez prejudiciranja rešenja, bez presude unapred, bez stavljanja na jednu i drugu stranu, mislim da prosto ti ljudi zaslužuju makar da se čuje njihov glas, a ja konkretno od ministarstva očekujem i zahtevam obaveštenje o tome šta oni traže i zašto su i da li su ti njihovi zahtevi, u kom aspektu ispunjivi ili nisu ispunjivi.

Dakle, to je konkretan zahtev od Ministarstva rada, a od ovih drugih najvažnijih institucija u zemlji očekujem, odnosno na njih samo apelujem da nađu vremena i da prime ove ljude, jer, kažem, to je najmanje što može da se učini prema njima za sve što su učinili za ovu zemlju, a to je da im se iskaže poštovanje i otvoreno kaže da li je i šta izvodljivo, ispunjivo, a šta eventualno nije ispunjivo i iz kog razloga. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu MUP i već duže vreme sam se spremao da ga postavim, ali uvek bude nekih aktuelnijih ili dnevno aktuelnijih tema. Prošlo je već gotovo dva meseca, a bilo je nekih reakcija i komentara u javnosti, ali ne i odgovora sa zvaničnog i najvišeg mesta.

Dakle, MUP i naravno Vlada Srbije, gospođa Ana Brnabić. Pitanje se odnosi na, krajem septembra datu izjavu bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je gostujući u jednoj emisiji u okviru njihove predizborne kampanje, rekao citiram – ovo, prvi put otkrivam, kao ministar sam sklopio ugovor sa Srbijom gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedeni u Srbiju. Rekao je bivši austrijski ministar Kikl i još je prebacio svojim kolegama što sad njemu nešto zameraju. Za razliku od njih, eto, on nešto konkretno radi i uradio je.

Nas stvarno ne zanima austrijska politička borba, ali nas i te kako zanima nešto što se direktno odnosi na državu Srbiju i na ne neki dogovor navodni, ali ja se plašim da nije navodni, koje je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova sklopilo sa Vladom Srbije, odnosno sa srpskim MUP uvezi prihvata odbijenih tražilaca azila u Austriji.

Tim pre, što je sada krajem septembra data izjava, a tim pre što je još 2018. godine austrijska štampa pisala o tome da su toku pregovori sa Srbijom upravo u tom pravcu i da se vode razgovori da Srbija prihvata ne samo iz Austrije, nego iz drugih članica EU odbijene zahteve azilanata.

Dakle, to je nešto što zaslužuje ozbiljan komentar. Ja nisam neko ko će neosnovano dizati dramu, alarmirati javnost ili širiti, ne znam, neku kakvu uzbunu o opasnosti koja preti od migranata, ali ne možemo ni zatvarati oči pred tim problemom kojim se bavi većina zemalja EU, što je ozbiljna tema u predizbornim dijalozima i polemikama i u Austriji i u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji. Širom Evrope to je važna ozbiljna tema.

Samo se čini da u Srbiji to nikoga ne zanima, i to rekao bih iz dvostrukog razloga. Vlast ne želi da se mnogo talasa da se ne bi uzbunjivala javnost, da se ne bi podizala briga i strahovi u vezi sa temom migranata, a deo opozicije, naglašavam deo opozicije, kao da ne želi da to da poteže da ne bi bili optuženi za ksenofobiju i za slične stvari i možda da se ne bi zamerili nekim centrima moći u EU i šire.

Bilo kako bilo, moje direktno pitanje glasi Ministarstvu unutrašnjih poslova – koliko ima migranata, znači, koliko ima legalnih migranata u ovom trenutku u Srbiji? Koliko je prošlo kroz Srbiju u prethodnih par godina? Koliko je podnetih zahteva za azil? Ja znam da je zahteva veoma malo. I vrlo važno pitanje – koja je struktura polna i starosna, znači polna i starosna struktura migranata koji se trenutno nalaze u Srbiji jer znam da se takva evidencija vodi? Naravno, posebno kakva je struktura kod ovih neregistrovanih migranata i kakav je odnos registrovanih i neregistrovanih, jer na osnovu ozbiljnih indicija može se reći da je mnogo više ovih neregistrovanih?

Incidenata ima širom Srbije, naročito u pograničnim ili prigraničnim mestima gde je njihov veći broj. O tome, kao što rekoh, i naši mediji i naša javnost uglavnom ćute.

Prošle nedelje je ovde u ovoj Skupštini, u ovoj sali, kolega Ševarlić bio napadnut i optužen da je maltene fašista zato što je to pitanje postavio na jedan normalan način organima države Srbije, a u tom trenutku se odvijala bukvalno racija, tj. te večeri, racija gde je nekoliko ilegalnih, odnosno neregistrovanih migranata u Somboru, dakle, samo za jednu noć na jedan vrlo dramatičan način uhapšeno, odnosno, kako rekoh, sakupljeno i prebačeno u Preševo. Već sutra se polovina njih vratila, vratila ponovo nazad. I to, kao što rekoh, dosta je problematična i simetrična ta struktura pogotovo ovih neregistrovanih migranata, za razliku od registrovanih gde imate porodica sa decom, i ti humanitarni motivi koji nisu sporni, ali mislim da se pod činom humanitarne pomoći i akcije provlači mnogo toga neprihvatljivog i neozbiljnog, u odnosu države Srbije prema migrantskoj krizi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovde sam već postavljao pitanje kada je bila Vlada u vezi sa najavom zabrane automobila sa neadekvatnim ekološkim standardima motora, a povodom kojih neoprezne ili barem preuranjene izjave i najave predsednik Aleksandra Vučića, koji je o tome govorio u jednoj TV emisiji. Nakon toga su i mediji i neka ministarstva izlazili sa različitim stavovima po tom pitanju i kada sam, sada na poslednjem susretu sa predsednicom Vlade, direktno postavio pitanje ministru ekologije, dobio sam neki odgovor koji, blago rečeno, nije zadovoljavajući, nisam ga razumeo, pretpostavljam da nije jasan ni većini građana zemlje. Pri tome, to je stvar koja zanima najveći broj, veliki broj građana Srbije, jer najveći broj njih ima automobile koji bi, po ovoj najavi, bili zabranjeni, odnosno ne bi bili dozvoljeni da se voze. Znači, to je ovaj standard evro četiri, tri, zapravo evro tri, a pitanje je šta je sa ovim evro četiri standardom motora?

Dakle, ono što smo čuli od gospodina Trivana je samo da, i to na moje direktno pitanje, niko neće oduzimati automobile. To je lepo. Znači, neće ih niko oduzimati. Da li će biti zabranjen uvoz tih automobila sa tim motorima i kada? Da li će prilikom tehničkog pregleda biti ustanovljavano, ne koji je nivo motora, odnosno koji je standard motora, već kolika je štetnost tih izduvnih gasova koje to konkretno vozilo proizvodi, pa će na osnovu toga biti preduzimane mere?

Dakle, mnogo je nejasnoća, a tiče se većine ili, kažem, najvećeg broja građana ove zemlje. Zato apelujem na Ministarstvo saobraćaja, Ministarstvo ekologije, naravno, pre svega, na Vladu, ali ovo su nadležna ministarstva da izađu, već do Nove godine, sa jasnim stavom po tom pitanju, ako ga imaju, ako ga nemaju da ga zauzmu, jer ovo ostavlja prostor za spekulacije. Niko ne zna da li da kupuje automobile. Uvoznici ne znaju da li će biti zabranjeno, da li neće biti zabranjeno. Ostavlja se prostor i za spekulacije i za manipulacije, sa jedne strane, a sa druge strane stvara se konfuzija i kod običnih građana i potencijalnih i sadašnjih korisnika tih automobila.

Interesantno, uzgred budi rečeno, na moje direktno pitanje je stigao odgovor od Ministarstva saobraćaja, pitanje u vezi sa ovim, koje se sastoji od jedne rečenice koja kaže da odgovor nije u nadležnosti ovog ministarstva. Pitao sam Ministarstvo saobraćaja, nisam pitao Ministarstvo sporta i omladine, nisam pitao, ne znam, Ministarstvo za verska pitanja. Dakle, ko je nadležan ako nije Ministarstvo saobraćaja nadležno za ovo, kažem, u korelaciji, komunikaciji sa, pretpostavljam, Ministarstvom ekologije? Dakle, što pre konkretan stav po ovom pitanju. Da li će biti doneta ta uredba? Da li će važiti od polovine sledeće godine ili kasnije? U svakom slučaju da se već sada najavi i da ljudi, građani mogu da računaju sa nečim pouzdanim, a ne da budi žrtva glasina i spekulacija.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva poljoprivrede i MUP i tiče se ove afere „Jovanjica“, odnosno proizvodnje marihuane u blizini Beograda, a na parceli od gotovo 12 hektara, pri čemu se ispostavilo da je gotovo slučajno ili gotovo slučajno otkrivena ta ogromna, najveća proizvodnja marihuane, ne samo u Srbiji, nego u čitavom ovom regionu, svakako na Balkanu, a možda i u Evropi.

Ima dosta kontraverzi u javnosti i zbog toga što su neki visoki funkcioneri ove vlasti ranije posećivali to imanje. Naravno, gospođa Brnabić je duhovito, opet u razgovoru sa mnom, rekla da je tu bilo nekada Panonsko more, da li je tako, pa šta sad to znači, to nije nikakav dokaz. Naravno da nije dokaz, ali mogli su ministri čupkati štetne biljke ili brati paradajz ili rotkvice na nekom drugom imanju. Postoje indicije o bliskosti sa nekim strukturama vlasti. Kako god, to su spekulacije.

Ono što je konkretno - dakle, da li Ministarstvo poljoprivrede dalo subvencije „Jovanjici“ i da li su Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo poljoprivrede bili zaduženi za kontrolu proizvodnje, tako osetljivog proizvoda kao što je industrijska konoplja umesto koje je na „Jovanjici“ osvanula marihuana?

Dakle, da li je bilo podsticaja za proizvodnju za „Jovanjicu“ i da li je bilo kontrole toga šta je na „Jovanjici“ proizvođeno? Hvala.

Zahvaljujem.

Imam pitanje za Ministarstvo spoljnih i Ministarstvo unutrašnjih poslova, a tiče se odluke Vlade Srbije da se dodeli, odnosno u Knjigu državljana da se upiše američki građanin, biznismen i milijarder Ronald Rejn Barkl, čovek koji ima mnogo novca, ali ne i jasno koji motiv, ne baš sasvim jasno, koji motiv da postane državljanin Republike Srbije.

Naravno, načelno, ja nemam ništa protiv toga, ali imamo dosta, kako bih rekao, loša iskustva poslednjih godina sa tim državljanima, odnosno tim osobama koje smo upisivali i kojima smo dodeljivali državljanstvo Republike Srbije. Ne verujem da ga je samo ljubav prema Novaku Đokoviću i ne znam pljeskavici i kajmaku srpskom navela na takav čini. Gospodin Bartl je neko ko ima očigledno problema, potencijalno problema i sa američkim tužilaštvom. Nisam siguran da nam ta vrsta akvizicije, u smislu još jednog građanina, odnosno državljanina Republike Srbije, da će nam doneti nešto dobro. Kažem, pogotovo što je on upleten, njegovo ime, u neke mutne afere koje potresaju u ovom trenutku američku javnost i američko pravosuđe. Još uvek nije okrivljen, nije optužen. Jeste da se on hvalio, ne samo on, sa istim prijateljstvom sa bivšim američkim predsednikom Klintonom, pa i sadašnjim američkim predsednikom.

Ima dovoljno razloga za, makar sumnju, ili barem zapitanost našu nad ovim novopečenim državljaninom Republike Srbije, pogotovo kada se setimo nekih zvučnih imena koji su u prethodnim godinama postali državljani, poput bivšeg rumskog premijera Ponte, koji se sklonio od rumskog pravosuđa, tako što je postavo državljanin Srbije, ili još zvučnije ime, rekao bih još skandalozniji slučaj, to je Palestinac Muhamed Dalan, koji je upleten u sve i svašta od trgovine oružjem do, čak nekih sumnji za likvidaciju Jasera Arafata. U svakom slučaju za kojim je Turska raspisala poternicu i nagradu za informaciju o njemu, a koji se šetao gospodin Dalan Muhamed se šetao, ne samo po ovom prostoru Srbije i Crne Gore, naravno boravio je i na Dedinju i slikao se sa prvim ljudima, čelnim ljudima, i Republike Srbije i Republike Crne Gore. U tom smislu treba biti vrlo oprezan prilikom dodele takvih rešenja. Skrećem pažnju, i molim obaveštenje i odgovor o čemu se radi u ovom konkretnom slučaju sa gospodinom Bartlom.

Moje drugo pitanje ide na adresu MUP, premijera Republike Srbije i predsednika Republike Srbije i tiče se izjave Ragmi Mustafe od juče, doslovno rečeno, čelnika jedne albanske demokratske stranke u Preševu, koji je najavio da će zahtevati da se reaktelizuje pitanje izjašnjavanja Albanaca na područjima, odnosno u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa i da će tražiti realizaciju rezultata referenduma iz marta 1992. godine o ujedinjenu sa Kosovom.

Gospodin Mustafa je rekao da zahteva da prava kosovskih Srba koje traži Srbija, pazite prava koja traži Republika Srbija za Srbe na KiM, sa međunarodnim garancijama treba da dobiju Albanci u tom kraju. Dakle, ovo je opasna stvar. Mogla se očekivati, uzgred budi rečeno. Neki od nas su i upozoravali na takve stvari, da svako flertovanje sa idejom razgraničenja, podele, razmene teritorije će dovesti do povećanih aspiracija i zahteva u ovom pravcu.

Dakle, mene zanima šta će konkretno preduzeti MUP i Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije povodom najava i ovih zahteva za prisajedinjenje opština, dela teritorije juga Srbije sa Kosovom. Ili, možda, neću ni da pomislim da im to možda i odgovara, dakle, da li će osuditi, šta konkretno preduzeti ili možda čak i ovakvi zahtevi nekome odgovaraju u Beogradu, ko bi želeo na taj način da pripremi teren i javnost i građane Srbije za ovu, naglašavam, problematičnu ideju o razmeni teritorija naših za naše, odnosno dela teritorije Republike Srbije u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac, za deo teritorije Republike Srbije, odnosno opština na severu Kosova i Metohije. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide vanredno na adresu predsednika Republike i predsednika Vlade Srbije i tiče se ove afere sa ili bez navodnika, koja prisustvuje poslednjih dana u medijima u vezi sa navodnom delatnošću ruskih špijuna, kako je to senzacionalistički objavljeno.

Naravno, podržavam svaku akciju koja ide u pravcu utvrđivanja činjenica i zaštite državnog i ustavnog poretka, ali skrenuo bih pažnju da smo pre par meseci u javnosti, ovde u Srbiji, i ja sam u svom jednom pitanju to postavio, imali sličnu, mada sa druge strane intoniranu aferu, tzv. akciji „Omča“, koja je lansirana takođe preko jednog dela srpskih medija o tajnom planu prozapadnih snaga za destabilizaciju države, uključujući i najviše ugrožavanje bezbednosti najviših državnih funkcionera.

S tim u vezi postavio sam poslaničko pitanje ovde i posle dosta vremena, nedavno, bukvalno pre nekoliko dana sam dobio odgovor od BIA u kojem stoji da oni nemaju nikakvih saznanja o toj akciji „Omča,“ iako se danima o tome brujalo u našoj javnosti.

Dakle, jedno je istraga, preuzimanje neophodnih mera na očuvanju ustavnog poretka, a nešto drugo je podilaženje najnižim strastima javnosti i senzacionalizma. Mediji to mogu da čine i da snose ili ne snose konsekvence u skladu sa zakonom, državni organi pak ne smeju. Ja nisam slučajno podsetio na ovo od pre par meseci sa tom aferom „Omča“, koja se srećom ispostavila kao jedna petarda, da li medijska, da li propagandna i bez osnova.

Sada, međutim, koliko se sećam, tada nisu najviši državni funkcioneri na neki način dolivali ulje na vatru, kao što su sada dolivali, mislim da su izjave ministra odbrane i predsednika Vlade i najave ove vanredne sednice Komiteta za nacionalnu bezbednost, odnosno Saveta za nacionalnu bezbednost, predstavljaju svojevrsno dolivanje ulja na vatru. Kažu: „Uz svu podršku da se stvari isteraju na čistac“, mislim da to nije način na koji se to radi.

Pomalo sami sebi ličimo na one junake čuvenog filma „Tri karte za Holivud“, gde u nekoj zabiti srbijanskoj se prepucavaju lokalni rusofili i amerikanofili, očekujući svetski rat. Dakle sve to puno falsično deluje.

U tom smislu, podržavajući napore da se stvar istera do kraja na čistac, ali istovremeno upozoravajući da treba voditi računa o zaštiti strateških i dugoročnih interesa države, vraćam se na moje prethodno pitanje, odnosno želim da pozdravim i pohvalim Ministarstvo odbrane koje je odgovorilo na moje prethodno poslaničko pitanje u vezi sa aferom „Krušik“ i zabranom, odnosno nedozvoljavanjem „Krušiku“ da izvozi mine u Jermeniju.

To je druga institucija koja se tim povodom oglasila, posle Ministarstva trgovine, oglasilo se Ministarstvo odbrane i stoga samo ponavljam svoje pitanje u vezi sa tom aferom, odnosno, možda nije afera, tim slučajem od 13. aprila 2018. godine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu unutrašnjih poslova i BIA, jer su odgovori od te tri institucije izostali, koja od te tri institucije je uskratila dozvolu „Krušiku“, a posle par meseci je dozvolila jednoj privatnoj kompaniji da izveze iste te mine? Hvala.

Zahvaljujem.

Ja bih samo da ponovim, pod jedan, i podsetim na pitanje od utorka, a koje se ticalo izjava, odnosno reakcije srpskog političkog vrha, posebno predsednika države i posebno Ministarstva spoljnih poslova, na koje adresiram ovo pitanje, na po ko zna koji put ponovljene nediplomatske, pa i gore od toga izjave Edija Rame na susretu predstavnika Srbije, Severne Makedonije i Albanije u Ohridu.

Dakle, u tom trenutku, na zajedničkoj konferenciji za štampu, stojeći pored predsednika Republike Srbije, neposredno nakon rukovanja i mešanja ruku međusobnog, gospodin Rama kaže ponovo da smatra da Srbija treba da prizna Kosovo, smatra da je Kosovo nezavisno, kaže da on ne govori o velikoj Albaniji, nego govori o brisanju granica sa Kosovom i da to prolazi, po običaju, bez reakcije, i na licu mesta i na akte nediplomatskog demarša.

Gospodinu Rami to nije prvi put. On to radi neprekidno i posebno voli kada je u prisustvu predsednika Srbije i srpskih političkih predstavnika.

Svi mi znamo da se u politici i životu ponekad mora nešto progutati, ponekad se mora nešto oćutati. Ali, Edi Rama i Albanija nije ni Si Đinping, nije ni Donald Tramp, nije ni Amerika, nije ni Kina, nije ni neka druga velika sila. Pa čak i njima postoji način, i tim velikima, način da se kaže, pošalje neka poruka, uzvrati, diplomatski ili manje diplomatski.

Ja mislim i stvarno verujem, i preporučujem najvišim državnim funkcionerima, da pokušaju to neki put da učine, bilo da uzvrate, bilo da napuste takvu konferenciju, jer ovako neposredno izlažu i blamaži i poniženju ne samo sebe, nego i državu Srbiju.

Prosto pitam da li će se nešto preduzeti i da li se uopšte u prošlosti nešto preduzimalo povodom ovakvih nediplomatskih i netaktičnih incidenata i izjava, bez obzira na poznate razlike u stavovima. Ali, jedno je imati razlike u stavovima, a drugo je gurati prst u oko predstavnicima i državi Srbiji, i to u trenucima kada se najavljuju zajedničke inicijative, kada se najavljuje taj "mali šengen" i sve ono što je inače diskutabilno i što bi trebalo da bude raspravljano i prodiskutovano ovde u Narodnoj skupštini.

Moje drugo pitanje ide na adresu Ministarstva ekologije i Ministarstva saobraćaja i tiče se jedne sada već ozbiljne situacije i najave, koju je najavio predsednik države na RTS-u, gostujući u emisiji "Upitnik", 5. novembra, ali je to onda kasnije bilo razrađivano i vidimo sada u medijima i u izjavama ministra ekologije i nekih drugih da se na tome ozbiljno radi. Reč je o najavljenoj zabrani automobila koji imaju evro 3 motore i niže.

Dakle, treba reći da najveći broj automobila u Srbiji ima motor evro 3, evro 2 i niže. Čak 80 do 90% vozila u Srbiji imaju taj standard. Pri tome, neoprezno i po običaju ne do kraja definisano, u pomenutoj emisiji gospodin Vučić je rekao, citiram: "Sve smo bogatiji, sve je više automobila, sve je više isparenja. Zato sam danas razgovarao sa Fabricijem iz EU da pokrenemo novi zeleni plan, zabranimo automobile koje imaju evro 3 motore." Pri tome, nije jasno da li je zabrana uopšte korišćenja ili je zabrana uvoza.

Naknadne izjave iz ministarstva i pojašnjenja kažu da je ipak reč o zabrani uvoza. Ali, ovako kako je izjavljeno, moglo bi se shvatiti da će neko zaustavljati i kontrolisati naše vozače i maltene im oduzimati ili iz saobraćaja uklanjati vozila sa evro 3 i nižim standardima motora. Inače, kaže se da je čak samo prošle godine preko 140 hiljada vozila uvezeno koji imaju ovaj motor - fijati, Punto, golfovi, Bravo, Polo, Golf 4, Golf 5 u početku, Opel korsa, Astra, znači, najpoznatiji i najpopularniji i najčešće voženi modeli u Srbiji su upravo ovaj standard.

Očekujem od Ministarstva saobraćaja i Ministarstva ekologije objašnjenje i odgovor da li zaista izduvni gasovi predstavljaju toliki problem za zagađenje životne sredine ili je, kao što kažu neka istraživanja, problem nešto drugo, a da izduvni gasovi i automobili ukupno u saobraćaju svega sa 7% učestvuju u emisiji štetnih čestica, štetnih gasova.

U tom smislu, rekao bih da se krenulo od pogrešnog kraja, od nečega što direktno udara na standard građana, a minimalno smanjuje ekološku opasnost. Hvala.

Zahvaljujem.

Došlo je takvo vreme da moramo da se čudimo, iznenađujemo i zahvaljujemo kada institucije rade svoj posao, pa tako i ova institucija kada funkcioniše postavljanje poslaničkih pitanja, tj. kada odgovaraju neka ministarstva ili institucije kojima se obraćamo i kada ti odgovori budu više ili manje informativni, što treba istaći i pohvaliti. S tim, što bi to trebala da bude redovna praksa i normalna stvar, a ne neki izuzetak o kojem se onda treba ovde posebno govoriti i isticati.

Bilo kako bilo, dobio sam odgovor na moje prethodno poslaničko pitanje od Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, pre nekoliko dana, u kojem se kaže da holding kompanija „Krušik“ Valjevo, dana 23. marta 2018. godine podnela ovom ministarstvu, dakle, trgovine, zahtev ili dozvolu za izvoz naoružanja i vojne opreme od 32.000 minobacačkih mina, kalibra 120 milimetara u Republiku Jermeniju.

Ministarstvo kaže da je otpočelo proceduru po tom zahtevu, da prikupi potrebna odobrenja od, mislim četiri nadležne institucije i obaveštava me da nisu dobijene sve potrebne saglasnosti i da stoga nisu mogli da izdaju dozvolu, odnosno odobrenje za realizaciju pomenutog posla holding kompanije „Krušik“ Valjevo. Dakle, dozvola nije izdata iz razloga neispunjavanja propisane procedure, a propisana procedura podrazumeva pozitivno mišljenje, kažem da mislim da je četiri nadležna ministarstva, odnosno tri ministarstva i BIA.

Uz zahvalnost na ovom i ovakvom odgovoru koji pokazuje osnovanost onih natpisa i sumnji i stvari koje su većinom iznošene i koje smo mogli čuti u javnosti, ponavljam pitanje, odnosno tražim dopunu pitanja od Ministarstva trgovine, ali ga posebno adresiram na Ministarstvo odbrane, Ministarstvo spoljnih poslova, MUP i BIA, želeći da čujem, bilo od Ministarstva trgovine, bilo od neke od ovih institucija, da li su one i sa kojim obrazloženjem uskratile dozvolu za izvoz ovih mina holdingu „Krušik“ Valjevo 2018. godine?

Paradoks je, mada je to posebna tema, to treba da bude i posebno pitanje, paradoks je da je svega par meseci kasnije slična ili gotovo identična dozvola izdata privatnom posredniku koji je kupio te iste mine, naravno za manje pare od „Krušika“ Valjevo i onda ih preprodao Jermeniji.

Dakle, ako postoji školski primer takvog ponašanja, nedomaćinskog i maćehinskog odnosa države i institucija prema svojoj firmi, državnoj firmi, državnom holdingu, tj. „Krušiku“, onda je ovo što sam upravo sada naveo. S toga, bez obzira što se tu razne priče mogu plesti u vezi sa tim, tražim vrlo konkretno i jasno, odgovor na ovo vrlo konkretno pitanje, pa ćemo onda ići dalje.

Prošlo je tri minuta i više, ali ne mogu da ne pomenem makar i da ne adresujem na adresu predsednika Republike, predsednika Vlade i Ministarstva spoljnih poslova moje drugo pitanje koje se tiče ovog navodno izvikanog mini Šengena i sporazuma koji su tu sklopljeni, potpisani, nepotpisani. Ono što me zanima jeste šta je tu zapravo potpisano?

Da li je reč samo o unapređivanju procedure i ubrzavanju procedure na granici, graničnim prelazima? Što je onda više-manje u redu i poželjno, ali to onda nema potrebe i smisla da se diže na ovaj nivo, na kakav je čitava priča dignuta, sa takozvanim malim šengenom.

Ako je, pak reč o nečem višem, kako to da onda, ne samo ova Skupština, ne samo narodni poslanici, nego i srpska javnost, zapravo ne zna ništa više o tome i očekujem da predsednik, odnosno premijer, dođe ovde u Skupštinu, da nam o tome kažu, ako je reč o nečem više.

S tim u vezi, za Ministarstvo spoljnih poslova samo i završavam, komentar izjave, koji je tom prilikom u Ohridu, i reči koje je izgovorio Edi Rama, dakle premijer Albanije, pominjući da i tada, stajući pored Aleksandra Vučića, da Srbija treba da prizna Albaniju, da treba da se ukinu granice, da on ne govori o velikoj Albaniji, nego govori o brisanju granica između Albanije i Kosova. Šta bi bilo da predsednik Srbije, na primer stajući pored Rame i sa evropskim zvaničnicima, kaže da on podržava i da se zalaže za brisanje granica između Srbije i Republike Srpske. Dakle, komentar Ministarstva spoljnih poslova, na ovaj ne diplomatski gest Rame, a od ovih institucija, dakle konkretno šta je potpisano to u oktobru, u Novom Sadu i šta se sprema u Draču? Hvala.

Zahvaljujem.

Imam pitanje za Vladu Republike Srbije i za Kancelariju za Kosov i Metohiju u vezi jedne teme koja se ovde više puta pominjala i onda bila demantovana, ali, kažem, želim pismeni odgovor i izjašnjenje MUP-a, kao i Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Radi se o jednoj Odluci, odnosno Zaključku Vlade iz decembra 2012. godine. Dakle, već je bila ova aktuelna vlast, SNS, mada je premijer bio Ivica Dačić, bar formalno, kojim se prihvata informacija o razgovorima predsednika Vlade sa predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton i predsednikom privremenih institucija Kosova i Metohije Hašimom Tačijem, a reč je o otvaranju integrisanog upravljanja, odnosno administrativnih prelaza na Jarinju i Merdaru, kao i administrativnih prelaza Brnjak i Končulj.

Radi se o tome da je ovde i ovoj Skupštini i u javnosti više puta bilo reči o tome ko je uspostavio granice na Jarinju, ko je administrativnu liniju proglasio i faktički učinio granicom, pa se u tom pogledu prebacivala odgovornost, odnosno loptica sa jedne na drugu stranu.

Ovaj Zaključak iz decembra 2012. godine, znači Zaključak Vlade Srbije 2012. godine nedvosmisleno, pogotovo sa ovim tačkama 4, 5. i 6. ukazuje na to da je realizacija u svakom slučaju izvršena za mandata ove SNS-ovske, odnosno SPS-ovske vlasti.

Da li je reč o sporazumima koji su bili, načelno, ali parafirani samo za vreme prethodne, čuveni Borkovi sporazumi, i to sam spreman da prihvatim, ali jedno je parafiranje sporazuma, drugo je njihova implementacija. Iz ovoga se vidi da je implementacija sporazuma, znači ovo integrisano upravljanje granicom, odnosno prelazima, a koji faktički funkcionišu kao granicu, izvršena za mandata ove vlasti. Ako su ti sporazumi bili loši, zašto ih nisu poništili? Zašto ih nisu barem primenili na prihvatljiviji način?

Dakle, tražim izjašnjenje Kancelarija i MUP, odnosno Vlade po ovom pitanju i pismeni odgovor.

Moje drugo pitanje je relativno kratko i ide na adresu, naravno, predsednika Vlade, ali konkretno ministra bez portfelja Nenada Popovića i ministra energetike Antića, jer se tiče jedne potencijalno važne i delikatne teme, odnosno jednog od sporazuma koji je potpisan prilikom posete premijera Rusije Dmitrija Medvedeva, a to je da će Rusija i Srbija zajedno graditi centar za nuklearnu nauku, tehnologije i inovacije u Srbiji.

Pominje se čak da je vrednost tog centra i tog projekta oko 300 miliona evra. Od strane Ruske Federacije taj sporazum je potpisao generalni direktor Rosa Toma, Rosa Toma Aleksej Lihačov. Pominje se šta je cilj - da se uspostavi najmoderniji centar za istraživanje, razvoja nuklearnih tehnologija u mirnodopske svrhe u oblasti medicine, poljoprivrede, industrije i razvoja materijala.

Cena toga koja je pominjana i koja se vrti i neke špekulacije u štampi tim povodom ukazuju na mogućnost da je to, zapravo, uvod, da je ovaj sporazum, nuklearni, izgradnja jednog mini reaktora, ali ipak nuklearnog reaktora. Može da bude uvod u izgradnju atomskih centrala u Srbiji.

Ja čak neću apriori da kažem da je to loše, ali je nešto što ne bi smelo na mala vrata da se uvodi, pogotovo što je, čini mi se, istekao moratorijum na zabranu izgradnje nuklearnih elektrana u ovoj zemlji i mislim da je neophodno da sada čitavo društvo i javnost, stručno i otvoreno prodiskutuje o tome, a ne da se ovako na mala vrata uvodi nešto što potencijalno dalekosežno menja i energetsku, a rekao bih i stratešku politiku ove zemlje i od interesa je za sve građane.

Pošto imam još 20 sekundi, samo sam hteo da to, dakle, naglasim. Podržavam sporazume, neka nikakve dileme, kao i ostale sporazume koji su uspostavljeni i potpisani sa Ruskom Federacijom. Nadam se da neće ostati mrtvo slovo na papiru, ali zahtevam i insistiram na više transparentnosti i javnosti, pogotovo oko ovako važne i osetljive teme kao što je potencijalna izgradnja nuklearnog reaktora i nuklearnih elektrana. Hvala.

Zahvaljujem.

Posle nekoliko ovih termina, kada sam govorio o aktuelnim, neposredno aktuelnim stvarima, sada imamo jednu o kojoj sam govorio već ovde više puta i za koju sam se nadao da će biti skinuta sa dnevnog reda, ako ništa drugo ono makar nakon posete ruskog premijera Medvedeva, kao i svega onoga što se dešavalo sa našim evrointegracijama i u svetu, odnosno u Evropi poslednjih nedelja.

Nažalost nije tako. Reč je, naravno o Kosovu i Metohiji i reč je po ko zna koji put o neprimerenim izjavama naših najviših državnih čelnika u vezi sa tim najvažnijim nacionalnim i državnim pitanjem.

Pitanje inače ide na adresu predsednika Vlade, Ministarstva spoljnih poslova i Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Tiče se poslednje izjave predsednika države bečkom „Standardu“ koji je prenet u našim medijima, a ja ga, radi preciznosti ili sigurnosti da nije reč o nekom nesporazumu ili pogrešnom citiranju ili možda zlonamernom citiranju i navođenju, čega takođe ima, kada je reč o našim medijima bez obzira na kojoj su strani, za koju stranu, poziciju ili opoziciju navijaju, dakle toga ima i zato sam ga preuzeo direktno sa sajta SNS, mada su i mediji objavili potpuno istu formulaciju.

Dakle, na sajtu SNS, stoji izjava, odnosno prepričani intervju predsednika Republike bečkom „Standardu“ u izvedbi, odnosno u interpretaciji naše državne agencije, ili ne znam kako da nazovem, „Tanjug“, tj. njegovom današnjem statusu, gde se kaže – Aleksandar Vučić nema priznanja Kosova u aktuelnim granicama. To je pre dva dana, a skinuo sam noćas, dakle noćas je preuzeto sa portala SNS.

U tvitu koji prati ovu vest, odnosno ovaj intervju stoji da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić isključio mogućnost da Beograd prizna Kosovo u aktuelnim granicama. To je ta stara formulacija, ta stara fraza. Recimo, ne možemo priznati Kosovo u sadašnjim granicama.

Pretpostavljam da je ideja toga, pošto sam u početku mislio da je to nesporazum ili neka omaška ili gaf, verovatno je ideja toga da se ide u pravcu, odnosno podržava ovaj projekat razgraničenja koji je i nejasan i problematičan i neustavan, a i sam predsednik Republike je više puta govorio da čak ni to nam niko ne nudi ili da barem niko ne nudi zvanično, a očigledno je nekih razgovora bilo.

Dakle, to je samo po sebi dosta problematično, ne dosta, nego strašno problematična stvar. Nećemo priznati Kosovo u postojećim granicama, indirektno kažete da postoji mogućnost da ga priznate.

Nažalost, sledi i dodatak u ovom intervju, odnosno u ovoj vesti, kako je prenosi, kažem, čak, pored svih ostalih, i portal SNS, i dodao je, kaže se, odnosno citiram – gde je malo verovatno, pazite ovo, da će Beograd uopšte priznati Kosovo.

Na pitanje – da li će Srbija ikada priznati Kosovo kao ravnopravnu članicu međunarodne zajednice, Vučić je odgovorio da je to za Srbe teško pitanje, ne samo za predsednika Republike, predsednika Vlade, Vladu ili državne službenike Srbije, već i za bilo kog građanina, ali kažem – pre svega za državne funkcionere i to ne bi smelo da bude teško pitanje, niti bi odgovor mogao da bude – da je to teško pitanje.

Naravno da je ovo teško realno, ali ako vi u startu, ako vaši najviši državni službenici govore o tome kako oni neće priznati Kosovo osim ako, ukoliko, eventualno itd. vi time, kao što sam govorio više puta, i javnost to mora da čuje, da shvati, siguran sam da javnost i razume, nego onaj koji ima priliku da čuje ovakve stvari, time snižavate svoje inače ne sjajne pozicije i akcije u tim razgovorima ili pregovorima oko Kosova i Metohije. Kao u biznisu, kao u trgovini, kao bilo gde, kada pođete od toga – ja neću, osim ako itd. i još unapred se pravdaš, pominješ promenu svog Ustava, teškoća je da se on promeni, to deluje kao vajkanje i deluje kao neka vrsta pripreme javnosti, domaće javnosti za takvu jednu neustavnu i nepametnu trgovinu koju, kao što sami kažemo, čak niko i ne nudi.

Sa tim u vezi, time bih završio, napominjem da i prilikom poslednje posete premijera Rusije, ruskog predsednika Vlade, Medvedeva, kao i danas, jutros ambasador Rusije u Srbiji pominje Rezoluciju 1244 i kaže da je ona jedini međunarodni okvir za rešavanje problema Kosova i Metohije, ali naši državni funkcioneri to izgleda zaboravljaju, odnosno izgleda čim odu Rusi ili čim se završi sastanak sa ruskim kolegama, oni prosto previde tu činjenicu i u ovom intervjuu, dugom intervjuu naravno da se nigde ne pominje Rezolucija 1244.

Dakle, izgleda samo kada nas Rusi podsete, onda se toga setimo, a kad Rusi odu mi ponovo nastavimo po starom. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva pravde i tiče se okolnosti pod kojima je lišen slobode, odnosno priveden i zadržan gotovo mesec dana u pritvoru Aleksandar Obradović iz Valjeva, zbog navodnog odavanja poslovnih tajni u korporaciji, odnosno „Holdingu Krušik“.

Moje pitanje se odnosi na čitave, ukupne okolnosti u vezi sa tim slučajem, tim pre što je, vidim koliko juče, i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović, takođe se izjasnio, odnosno rekao da nije, po njegovom mišljenju, ta akcija hapšenja bila primerena i da treba ispitati navode o kojima on govori, bez obzira da li ima ili nema formalno status uzbunjivača, da li zadovoljava ili ne zadovoljava formalne uslove da gospodin Obradović dobije status uzbunjivača.

Dakle, nezavisno od čak te, kako bih rekao, bočne, ali važne podrške koju je Poverenik za informacije juče dao i osnažio ovo moje pitanje i pitanja svih drugih koji su poslednjih dana u javnosti izlazili sa time. Činjenica je da je onakav način, kako smo mogli da pročitamo i da se informišemo o hapšenju, odnosno privođenju Aleksandra Obradovića, bio je najblaže rečeno neprimeren, da ne kažem neku težu reč. Zato uostalom i pitam i Ministarstvo pravde, pogotovo kada je reč u svetlu zadržavanja, kažem, gotovo jednomesečnog njegovog u pritvoru, da li smatraju da je to bio slučaj za takvu drastičnu meru? Zna se da se ona primenjuje samo u krajnje ekstremnim slučajevima, kada postoji opasnost delovanja na svedoke, pritiska na svedoke, likvidacije svedoka i tome slično, a ništa od toga ovoga puta nije bio slučaj i čak i sama optužnica i tužilac i sam osumnjičeni, odnosno okrivljeni Obradović, svi se slažu da je on delovao individualno. Dakle, nikakve grupe, nikakve zavere nije tu bilo.

U tom svetlu je, dakle i pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo pravde, što se tiče okolnosti njegovog hapšenja, privođenja i zadržavanje.

Moje drugo pitanje, a u vezi sa istim slučajem, ide na adresu Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva trgovine i Ministarstva spoljnih poslova, jer je reč o ministarstvima i telima koja su sva bila dužna da se izjasne o dozvoli, odnosno o nečemu što sam gospodin Obradović pominje i neki dokumenti koji su u međuvremenu iscurili, o okolnostima pod kojima je najpre data, pa onda uskraćena dozvola „Krušiku“ da direktno izvozi mine, odnosno svoje proizvode, u ovom slučaju mine, u Jermeniju.

Nakon, uskraćivanja te dozvole, dakle, oni su morali da dobiju dozvolu svih ovih institucija koje sam pomenuo, Ministarstva trgovine, odbrane, unutrašnjih poslova i, navodno BIA, dakle, nakon uskraćivanja te dozvole, ta ista dozvola, za isti posao, je odobrena jednom privatnom preduzeću koje se bavi posredovanjem u izvozu vojne opreme.

To je, naravno, samo jedan slučaj, ali jedan dosta, rekao bih, dobro dokumentovani slučaj, koji govori o opravdanosti inicijative koju sam ja ovde svojevremeno podneo, nedavno ponovio prilikom novih predloga za izmene i dopune zakona, da se što je moguće više, ja bih rekao u potpunosti sklone ovi posrednici i ovaj privatluk iz trgovine namenskim proizvodima, jer ne vidim čemu to služi, sem da se na neki način pelješi državna kompanija koja je uspešna, ili je barem bila uspešna u okviru svoje delatnosti.

Dakle, uvodi se posrednik koji dobija dozvole od strane državnih organa, a iste te dozvole i za isti posao su uskraćene prethodno samom „Krušiku“. Znači, samim tim je dobit „Krušika“ smanjena, a ne vidim koji su razlozi za to. U tom smislu ide moje pitanje, koje su navele ove institucije – Ministarstvo trgovine, odbrane i unutrašnjih poslova, da oni u celini ili neka od njih uskrati tu dozvolu „Holdingu Valjevo“ da direktno izvozi svoje proizvode i sklopi posao sa Jermenijom.

Dakle, to je samo jedna mala ilustracija ogromnog problema koji se u vezi sa ovim javlja i zbog kojih treba najozbiljnije uzeti navode gospodina Obradovića i svih drugih uzbunjivača koji u vezi sa ovim slučajem izlaze u javnost. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam pre jedno dve nedelje, sa ovog istog mesta, pozvao, upozorio Vladu, Ministarstvo energetike i ekologije povodom događaja na Staroj planini, naročito u Toplom Dolu, povodom izgradnje, odnosno incidenata pri izgradnji mini hidroelektrane. To nisu bili ni prvi ni poslednji incidenti. Tada sam rekao, citiram, gotovo doslovno, to što se ne dešava u Beogradu, to što o tome ne pišu svetski mediji ne znači da nije važno. Država i autoritet države se prepoznaju upravo u tome kako reaguju na incidente u tamo nekim na izgled zabačenim delovima države, jer svaki deo države je jednako važan.

To što sam tada rekao se, na žalost, koliko juče ostvarilo novim, još nasilnijim, još dramatičnijim događajima, incidentima u Toplom Dolu, gde je došlo do novog fizičkog, sa krvavim ishodom, sukoba između meštana i onih koji ih podržavaju i investitora i obezbeđenja pri izgradnji te mini hidroelektrane. Moje pitanje ide, odnosno moj apel i zahtev ide na istu adresu, dakle, Vlada, Ministarstvo ekologije i Ministarstvo energetike. Intervenišite što pre, ne dok ne padne krv, krv je već pala, koliko juče, videli smo i razbijene glave, polomljene ruke, ali pre nego što bude mrtvih.

Dakle, mi smo svedoci da kada je reč o događajima, nemilim i neprijatnim ispred Skupštine grada ili ispred zgrade predsedništva, onda se rade specijalne ekspertize, specijalne emisije, maltene VAR tehnologiju pozivamo u pomoć da bismo videli da je podignuta ruka odvojena od tela, da li je neko krenuo glavom, da li je tu bilo neke pretnje koja se može razumeti kao nasilni akt, a sa druge strane u Toplom Dolu i drugim mestima gde se grade mini hidroelektrane imamo ozbiljne, nasilne scene sa krvavim, za sada još uvek, srećom, ne i smrtnim ishodom.

Ne znam šta se čeka. Pitao sam ovde prilikom poslednje posete, odnosno gostovanja Vlade, upravo dva pomenuta ministra i ministarstva u vezi sa tim problemom, mini hidroelektrana, i oni su najavili neki novi zakon, odnosno izmene i dopune zakona, zabranu u zaštićenim područjima. Pre nekoliko dana tu potvrdu u tom pravcu su dobili i predstavnici tih mesnih zajednica i ekoloških organizacija koje ih podržavaju i od predsednika države. Najavljen je taj zakon, ali dok to ne stigne, apelujem i pozivam ih da požure sa tim, da se što pre ubace u skupštinsku proceduru, apelujem da se uvede moratorijum, do stupanja na snagu tog zakona, na izgradnju mini hidroelektrana. Koga treba obeštetiti, ako ima pravo na obeštećenje, obeštetite. Koga treba kazniti, kaznite, ali nemojmo zbog građana ove zemlje i ugleda ove zemlje i zbog slike koja se šalje u svet da se ponavljaju ovakve scene. Samo sticajem okolnosti i srećom je izbegnut, ne krvavi rasplet, jer je već bilo krvavog raspleta, smrtni slučaj. Dakle, apelujem i zahtevam to od Ministarstva ekologije i energetike, odnosno predsednice Vlade Srbije da što pre dođe u Skupštinu sa predlozima novog zakona o izmenama i dopunama zakona, a u međuvremenu da se uvede moratorijum na izgradnju mini hidroelektrana.

Drugo pitanje tiče se onoga o čemu sam govorio prethodnih nekoliko puta sa ovoga mesta, izbora na KiM, odnosno parlamentarnih izbora za institucije u Prištini u kojima je, po mom sudu, neosnovano i štetno učestvovala Srpska lista i nekoliko drugih lista Srba sa KiM. To je njihovo pravo, ali ono što je bio moj problem, moj apel ovde i kritika to je da su vlast i Vlada ove zemlje, najviši funkcioneri pozivali da se glasa na tim izborima i da se glasa za neku određenu listu. S tim u vezi, pitanje za predsedniku Vlade, odnosno Kancelariju za KiM, a evo i upravo pristižućeg predsednika Odbora za KiM.

Očekujem sednicu skupštinskog Odbora za KiM, koji je najneaktivniji odbor, koji se najređe sastaje, a i tada uglavnom iza zatvorenih vrata, detaljnu ekspertizu, analizu, šta se dobilo izlaskom Srba na kosovske izbore i ovakvim rezultatom koji je, kako vidim, burno proslavljen na severu Kosovske Mitrovice. Ne vidim šta tu ima previše da se slavi? Ako si morao izaći, ako je procena bila da se izađe, treba biti dostojanstven i u pobedi i u porazu, a pogotovo u takvim pobedama, sa gorkim ukusom, kakav ostaje posle ovih izbora na Kosovu, na kojima se nije moglo glasati srpskim dokumentima, koje su organizovale nelegalne institucije i koje država ne priznaje, a opet predstavnici države slave rezultat jedne liste na tim izborima. Hvala.

Zahvaljujem.

Svako od nas voli da bude u pravu, ali ponekada postoje situacije kada više volimo da ne budemo u pravu i u sličnoj poziciji sam i ja svojevremeno bio kada sam ovde u ovoj sali ukazivao na skandalozan čin da se u crkvi u Noterdamu u Parizu, uoči proslave Dana pobede, našla zastava tzv. „republike Kosovo“ zajedno sa zastavama drugih zemalja, pobednica.

Rekao sam da jedno poniženje povlači drugo i to drugo se dogodilo već nekoliko dana kasnije, imajući na umu onaj poznati, rekao bih sramni, tretman koji je predsednik Republike Srbije imao na toj zvaničnoj proslavi Dana pobede, odnosno primirja u Parizu.

Nešto slično se ponavlja i sada povodom ovih izbora za kosovske institucije, odnosno izbore u Prištini, vanredni, koji treba da se održe sledeće nedelje, dakle 6. oktobra. Inače, moje pitanje, da ne bude dileme, ide na adresu predsednika Vlade, Kancelarija za Kosovo i Metohiju i predsednika Republike i sadrži jedan jasan apel u vezi sa tim, koji sam već ovde pre par nedelja izneo - dakle, ti izbori, kakvi-takvi, za te kakve-takve institucije u Prištini su od početka imali i sadržali elemente koji su, čak i onih koji su skloni saradnji, čak i onih koji su skloni učešću građana, Srba, u radu tih privremenih institucija, prosto nametali, implicirali nužnost bojkota tih izbora, prištinskih.

Vrhunac je bio, i to je bio plod mog direktnog obraćanja i intervencije ovde, zabrana građanima Srbije da glasaju sa srpskim dokumentima. Na teritoriji Republike Srbije je zabranjeno građanima Republike Srbije da glasaju sa dokumentima Republike Srbije. To je bila odluka njihovog CIK-a, odnosno njihove Centralne izborne komisije.

Na svim dosadašnjim izborima, čak i kada ih je Priština organizovala, kamoli UNMIK i međunarodna zajednica, moglo se glasati sa tim dokumentima. Ja sam tada ovde rekao, skrenuo pažnju na to da to nije tehničko pitanje, da je to prosto simboličko i da zahteva oštru reakciju države i pozvao institucije da pozovu, i Vladu, da pozovu bojkot.

Oni to nisu učinili i onda, kao što rekoh na početku ovog izlaganja, jedno poniženje povlači drugo i sada smo mi bili svedoci da su pre nekoliko dana, da je rečeno iz Prištine kako će biti zabranjeno i uostalom zabranjeno je, ne samo da je rečeno nego je i učinjeno, predstavnicima Vlade Srbije da učestvuju u kampanji i da pređu teritoriju Kosova i Metohije i da učestvuju u nekoj predizbornoj aktivnosti Srpske liste.

Dakle, to jedno poniženje je povlačilo drugo jer se nije reagovalo, a onda kao šlag na tortu i kao vrhunac poniženja sledilo je je ovo juče-prekjuče, čak zabrana spota i kažnjavanje učesnika izbora zbog predizbornog spota u kojem se pominje šta? Država Srbija, odnosno nije čak ni država, nego Srbija. Formulacija u spotu je glasila "Kad Srbija zove, ja dajem svoj glas" i to je zasmetalo tim institucijama i oni su zabranili taj spot, odnosno tražili da se on izmeni.

Dakle, poštovane kolege, koliko god se mi ovde ne slagali, postoji nešto što je više i važnije od nas. Šta god mislili o odnosima vlasti pozicije i opozicije, postoji nešto, postoje neki gestovi, neki šamari koji bole, pogađaju sve nas kolektivno.

Ovo se upravo dešava na teritoriji Kosova i Metohije, ovo se upravo dešava sa ovim odlukama koje povlači svesno, provokativno kosovska CIK i njene institucije. Dakle, od zabrane glasanja srpskim dokumentima, do sada čak zabrane da se pomene reč "Srbija" u nekom predizbornom spotu.

Ja smatram da je te izbore trebalo bojkotovati, ali to je politička stvar. Ovo sada više nije politička stvar, nego je stvar dostojanstva, elementarnog dostojanstva i samopoštovanja države i njenih institucija. Zato pozivam nadležne, još nije kasno, ima sedam dana, odnosno šest dana od tih izbora, da donesu odluku u vezi sa tim i prosto je objave jer postoji poniženje, kao što rekoh, koje svako od nas može da proceni, koja se ne mogu tolerisati. Svako od nas može da proceni da li treba ili ne treba nešto da pretrpi ili proguta, ali ovo je ne poniženje naših institucija, naše države, već rekao bih svih nas kao građana Srbije i predaka i potomaka.

Zato vas molim, imamo šest dana, da ovu farsu, ovu šaradu od tzv. "izbora Kosova" bojkotujemo. Hvala.

Zahvaljujem.

Pitanje upućujem predsedniku Vlade i kao što sam prošli put rekao Kancelariji za KiM pri Vladi Republike Srbije, s tim što bih skrenuo pažnju predsedniku Skupštine da iz Kancelarije odgovori uopšte ne dolaze, da ne šalje uopšte odgovore na bilo koje pitanje koje je upućeno. Nema mnogo takvih subjekata, kažem većina subjekata koji se u pristojnoj formi traži odgovor na konkretno pitanje odgovori. Neki konkretnije i sadržajnije, neki malo formalnije, ali generalno se odgovara. Kancelarija za KiM ponaša se kao eksteritorijalna, kao da oni nemaju nikakve veze sa ovom Narodnom skupštinom niti sa institucijama ove zemlje, uključujući najvažniju, formalno najvišu, a to je ova Skupština.

Nevolja je u tome što u nekim drugim aspektima plašim se, Kancelarija za KiM se ponaša i reaguje na sličan način. Dakle, hajde što ne odgovaraju na konkretan pitanja narodnih poslanika, moje pitanje se konkretno odnosilo na izlazak Srba sa KiM na predstojeće prištinske, odnosno kosovske izbore u vezi sa čim sam imao vrlo konkretan predlog, zahtev i očekivanje da Vlada Republike Srbije se pozove i izjasni i pozove građane Srbije na KiM da ne učestvuju, jednostavno da bojkotuju te izbore iz bezbroj razloga o kojima bismo mogli ceo dan da razgovaramo, ali ključ ni je i konačni je taj što na ovim oktobarskim izborima vanrednim za skupštinu tzv. republike Kosovo ne može da se glasa sa srpskim dokumentima.

Ovo je prvi put, naglašavam i skrećem pažnju, i javnosti i građanima, jer se to zataškava iz različitih razloga i gura pod tepih, prvi put da se na tim prištinskim, kosovskim izborima, ne može glasati sa srpskim dokumentima. I zvaničan stav je o tome zauzela njihova Centralna izborna komisija.

Dakle, ja pitanje upućujem pre svega predsedniku Vlade, drugim najvišim organima u zemlji, ali i Kancelariji za Kosovo i Metohiju. Nije dovoljno samo osuditi i reći da je to za žaljenje. Ovim činom, ovom zabranom građanima Srbije da na delu ustavne teritorije Republike Srbije glasaju sa srpskim dokumentima i pozivom Srbima na KiM da izađu na izbore, uprkos tome, i glasaju za koga god, vlast poziva da to bude Srpska lista, samo i jedino Srpska lista, ali, svejedno, pozivom da se glasa za bilo koga, zapravo, institucije ove zemlje indirektno prihvataju i priznaju da je Kosovo i Metohija jedna eksteritorijalna teritorija, da je potpuno izuzeta iz ustavnog sistema i pravnog sistema Republike Srbije i da, otprilike, građani Republike Srbije koji imaju važeća dokumenta Republike Srbije, tamo ne mogu da glasaju.

Šta je to drugo nego poziv preostalim građanima i preostalim Srbima na Kosovu i Metohiji da uzmu kosovska dokumenta i da im se na taj način stavlja do znanja da ih njihova matična država, ne matična nego njihova država, da ih pušta niz vodu.

Ja smatram da te izbore treba bojkovati, rekao sam to i prošlog puta, iz bezbroj razloga. Na kraju krajeva, kosovski Albanci su deset godina bojkotovali institucije i izbore koje je Republika Srbija organizovala na KiM. Ali, ovo, ovakav šamar, to je na neki način indirektno priznao i predsednik Republike, i to upravo upućujući poruku ili žaoku ka SAD, smatrajući da su oni podržali Prištinu u tom stavu da se ne može glasati sa srpskim dokumentima. Ali, sada, šta je to i kako je bilo, mi ne možemo da ulazimo.

Ono što svakako jeste činjenica da je to jedan skandal preko kojeg se ne može preći time što ćemo reći - evo, mi to smatramo da je za žaljenje, da je to skandalozno i neprihvatljivo. Tim pre što, vidimo, senatori američki, koji su pre nekoliko dana, odnosno jedan od njih koji je pre nekoliko dana razgovarao sa predsednikom Republike, kaže da je Aleksandar Vučić, po njegovom mišljenju, spreman da sklopi sporazum sa Kosovom i prizna njegovu nezavisnost, ali je ljut, citiram: "Ljut kao osica zbog taksi od 100% i zato misli da te takse treba da budu ukinute".

Sve se to sklapa u jednu jako lošu sliku koja ne samo što je neustavna, nego je i neprihvatljiva, a to je da Srbija zapravo samo traži izgovor i način i formu da se tiho, zapravo, prihvati ili pomiri sa nezavisnošću Kosova. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam dva pitanja. Jedno je kratko, pošto pretpostavljam da će gospodin Šarčević moći da ga šire obrazloži, tiče se ove informacije da je u gimnaziji u Beloj Crkvi, jedna odnosno dve profesorice su ostale bez posla zbog toga što je od njih traženo da, citiram: „Botuju za vladajuću stranku“, da je to bio uslov koji im je postavljen, da su uslovljene da idu kod predsednika opštine i da se dogovore o tome, da li da prevedem tu ružnu reč, "botovanje", da u slobodno vreme, odnosno van radnog vremena se bave pisanjem po društvenim mrežama u prilog vladajuće stranke.

To su strahovito teške optužbe i koje zadiru, iako deluje sitno u odnosu na sve ono čime se mi bavimo i što nas okružuje i što se svakodnevno dešava, ali ovde imamo crno na belo. Imamo osobu, tačnije dve osobe koje su takvu optužbu iznele i imamo čak i bivšeg direktora koji je potvrdio da je takvih pritisaka bilo.

Dakle, mislim da je Ministarstvo prosvete, odnosno gospodin Šarčević, obavezno ako to već nije učinilo, naglašavam ako to već nije učinilo, da najhitnije istraži slučaj i saopšti rezultate da li je to tačno i da, kako bih rekao, preduzmu odgovarajuće mere ukoliko je to tačno. Ukoliko nije, da se javno to saopšti. Mislim da ima osnova čak i za intervencijom MUP ukoliko su te optužbe tačne da su neke profesorice, tu se pominju njihova imena, engleskog i matematike, dobile otkaz, nije im je produžen radni odnos iako postoji potreba za njihovim zanimanjima, odnosno za njihovim angažmanom zbog toga što je traženo da se bave lobiranjem ili "botovanjem" ili agitovanjem za vladajuću stranku.

Drugo pitanje ide na adresu predsednika Vlade i Kancelarije za Kosovo i Metohiju i tiče se nečega što je rekao bih u dugom nizu flagrantnih faulova, auto-golova, prekršaja i antiustavnog delovanja, možda ne samo poslednje, nego nadam se i najkrupniji i da neće biti daljih i krupnijih primera.

Reč je o tome da su ponovo raspisani izbori i održaće se početkom oktobra na Kosovu i Metohiji, odnosno da su institucije Prištine raspisale vanredne parlamentarne izbore i da na njima se ponovo sprema da učestvuje Srpska lista, kao i još neke srpske liste i neki predstavnici Srba.

Ja kao i ljudi koji su meni politički bliski ne podržavaju te izbore, odnosno ne podržavaju izlazak na te izbore i zalažem se za njihov bojkot, ali, sada, kako bih rekao, to je politička procena, ja uvek uvažavam i mišljenje ljudi koji tamo žive i njihovi interesi su takođe bitni. Uvek se upravo zaklanjanje iza tih interesa, to je i bio razlog što je i do sada Srpska lista učestvovala na tim izborima.

Sada je, međutim, većina čija je ta gorka pilula dodatno zagorčana time što je Centralna izborna komisija Prištine zaključila da na ovim izborima, po prvi put, neće moći da se glasa sa srpskim dokumentima, odnosno sa srpskom ličnom kartom. Traže se prištinske, odnosno kosovska dokumenta.

Naravno da je formulacija zakonska dovoljno neodređena, ali isto tako naravno da kada je trebalo Srbe privesti ili privoleti na izlazak na izbore, moglo se glasati sa srpskim dokumentima.

Sada je obavezujućim stavom i konačnim stavom CIK Prištine, odnosno Kosova, zabranjeno, eksplicitno je zabranjeno glasanje sa srpskim dokumentima. Dakle, ovde smo mnogo toga, kao što rekoh, čuli u zemlji, i ovoj skupštini, i u našim medijima, i u našem društvu, mnogo gorke pilule, mnogo smo teških reči čuli na račun prethodne vlasti, šta su preduzeli ili šta nisu preduzele povodom KiM i kakva su pitanja podnele Međunarodnom sudu pravde i slično. Dakle, za vreme svih tih prethodnih vlasti, prosto moramo se pogledati u oči, svidelo vam se ili ne, Srbi ili nisu glasali na prištinskim izborima ili su mogli da glasaju sa srpskim dokumentima, i to na kraju krajeva su bili izbori u organizaciji UNMIK, OEBS, dakle nisu bili direktno neposredni izbori koje organizuju prištinske vlasti. Sve je to promenjeno radi srpskog sporazuma, sve je to promenjeno 2013. godine i sada stiže ovaj poslednji, kako bih rekao, ne vruć krompir, nego šamar. Apelujem na odgovorne u Vladi Srbije, u Ministarstvu za KiM da pozovu Srbe da ne izađu na te izbore. Hvala.

Zahvaljujem.

Vrlo je umesno i ja se pridružujem ovim glasovima koje smo malo pre čuli da se pozove na odgovornost, ili da se barem izjasni ozbiljno državna vlast povodom neodgovornih izjava nekih političara, pojedinaca, nekih koji su bili čak i ministri u Vladi ove zemlje i poslanici ove Skupštine, a koji iz nekih svojih razloga, pretpostavljam radi sakupljanja političkih poena, daju sve neodgovornije i rekao bih sve zapaljivije izjave, koje su direktno protiv i zadiru u ustavni poredak Republike Srbije. U tom smislu se ja slažem i pridružujem onome što je rekao moj kolega Đorđe i neki drugi poslanici.

Međutim, i to je moje pravo pitanje koje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i ministra spoljnih poslova, kao što rekoh, međutim, nevolja je u tome što i najviši aktuelni predstavnici ove zemlje vrlo često daju izjave koje, nažalost, po posledicama i po implikacijama nisu daleko od onoga što, evo, ovih dana i više puta unazad, govori Sulejman Ugljanin.

Drugim rečima, sa najvišeg mesta u ovoj zemlji, od strane predsednika Republike mi smo i pre nekoliko dana, protekle nedelje, mogli da čujemo, prilikom razgovora sa američkim senatorima, kako, citiram, "Srbija ne može da prihvati nezavisnost Kosova", uz dodatak i napomenu: "ako ne dođe do kompromisnog rešenja".

S jedne strane, sasvim je u redu i umesno zalaganje političkog vrha Srbije da se traži kompromisno rešenje za taj bolni i najveći državni problem koji ova zemlja ima, a to je problem Kosova i Metohije. S druge strane, takva izjava, i to ne od nekog, kažem, novinara, kolumniste, pa čak i poslanika, mada bi svi oni, da ne kažem da svi mi bi morali da vodimo računa o onome šta govorimo, ali svi oni imaju više prava od šefa države, koji simbolizuje i ustavni poredak i jedinstvo državno, da govore i da spekulišu sa tim da očigledno postoje neke mogućnosti i neke pretpostavke pod kojima bi Srbija mogla da prizna nezavisnost Kosova.

To nije omaška puka. Više puta se dešavalo, više puta smo mogli da čujemo i ja sam u početku mislio da je to neki nesporazum, možda loše preneto ili se, prosto, omakne nekada neki lapsus, ali, nažalost, nije tako, pogotovo u susretu sa zapadnim zvaničnicima i sagovornicima. Šef države više puta, mogu da navedem ovde i taksativno kada se to sve dešavalo, pominje kompromis pod kojim bi Srbija mogla da prizna nezavisnost Kosova, što je apsolutno neprihvatljivo. Kao što rekoh, po implikacijama, to jeste nešto što zadire u ustavni poredak, ništa manje od onoga što je govorio Sulejman Ugljanin.

Ako smo svi za kompromis, šta znači kompromis ako vi nudite u okviru tog kompromisa upravo ono što druga strana traži. Druga strana upravo traži priznanje nezavisnosti Kosova i to kada uradite pred posrednicima, ako je tu reč o nekim posrednicima, evropskim i američkim, koji direktno u toj stvari podržavaju tu drugu stranu, dakle, to vam je kao u pregovorima, kao u trgovini, kao na pijaci. Znači, vi ubijate sopstvenu cenu i odustajete od pozicija svojih, pominjući mogućnost da ćete odustati od onoga od čega ne smete odustati i po funkciji koju obavljati i inače, a to je Ustav Republike Srbije i to je Rezolucija 1244.

Nažalost, ja sve ovo vreme, poslednjih godinu dana, vrlo retko sam čuo da šef države govori i pominje Rezoluciju 1244, osim kada je na to, ili kada ga ili kada nas na to podsete, recimo, ruski ambasador ili ruski visoki zvaničnici. Sami od sebe vrlo retko, a sa druge strane se više puta čula ta mogućnost - prihvatićemo nezavisnost ako bude kompromisa.

Da ne govorim o jednoj sintagmi koju naši zapadni prijatelji vrlo često kažu, a to je da oni očekuju, a to je ponovio i Majk Pompeo, i neki drugi, i Stejt department, i neki drugi američki zvaničnici, poput Metjua Palmera, da oni očekuju da se pregovori nastave i da se okončaju uzajamnim priznanjem, naglašavam, uzajamnim priznavanjem Srbije i Kosova, Beograda i Prištine.

Prvo, šta ima neko da priznaje Srbiju? Srbija je priznata međunarodno i to stara evropska država. Kakav je to kompromis gde se nama kao rešenje nudi priznanje nas od strane Prištine? Jasno je da se radi, zapravo, o priznanju Kosova od strane Srbije i to je ono što se traži, i što se, rekao bih, neodgovorno nudi.