Moje pitanje postavljam predsedniku Vlade ili predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i posredno direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marku Đuriću, ali pre svega predsednici Vlade kao najodgovornijoj osobi za vođenje politike u državi Srbiji.

To pitanje glasi, posle ću obrazložiti, šta Vlada namerava da preduzme i da li išta namerava preduzme politički i institucionalno povodom skandala, a odgovorno upotrebljavam tu reč skandala sa prisustvom svih čelnika tzv. Srpske liste, na proslavi 18 godina Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja u Prištini, u četvrtak 3. maja.

Dakle, mi se ovde ne slažemo, mada bi trebali da se slažemo u suštini, ali se verovatno o detaljima ne slažemo kod toga šta je adekvatno i šta je pravo rešenje za kosovski problem, mada bi takođe Ustav trebao da nas ograničava u tom dijapazonu mogućih stavova i mišljenja, ali šta god mislili i kako god tretirali kosovsko pitanje, i ma koliko recimo neki smatrali da je neophodan dijalog sa i učešće srpskih građana u vlasti u pokrajini, ja i moje kolege se sa tim ne slažemo, ali svejedno, neko može da misli drugačije. Ali, šta god mislili, apsolutno je nedopustivo i skandalozno da predsednik Srpske liste, koji je izabran uz direktno podršku Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije i direktora Kancelarije Marka Đurića, koji kao što znamo organizovao proslavu zajedno sa čelnicima Srpske liste, povodom rezultata tih parlamentarnih izbora na Kosovu za prištinski parlament.

Dakle, da se u tim uslovima ti ljudi koji su praktično tako predstavljeni našoj javnosti kao neka ispostava ili politička grupa koja ima direktnu podršku Vlade Republike Srbije i predsednika, prisustvuje proslavi, privatnoj proslavi, dakle ne institucijama u Prištini, nego privatnoj proslavi osumnjičenih za ratne zločine, za najteže ratne zločine kao što su Ramuš Haradinaj, Fatmi LJimaj i Kadri Veselji, lisa sa srpskih poternica, lica koja za malo, čak i Haški tribunal za malo da osudi dal misteriozno nisu nestali svedoci ili listom nestajali svedoci koji su trebali da optuže i koji su optuživali Ramuša Haradinaja i njegove saborce.

Dakle, ovde imamo fotografije koje izgleda nisu zanimale domaću javnost, najvažnijih ljudi, poslanika i ministara i zamenika ministara iz redova tzv. srpske liste koji prisustvuju toj proslavi i tom veselju, toj privatnoj žurci Kadrija Veseljija, Ljimaja i Karadinaja. Mi ne možemo zatvarati oči pred tom činjenicom niti to pravdati nužnošću učešća u dijalogu da bi se pomoglo građanima Srbije koji žive na KiM. Ovo je pomoć samo tim licima i njihovim funkcijama.

Uzgred budi rečeno, mislim da smo ovim slikama sa ove proslave, dakle gde se vide nasmejana lica srpskih poslanika, dobili odgovor na pitanje mog kolege Slaviše Ristića, koji je pitao pre desetak dana – šta bi sa ostavkama predstavnika srpske liste u Vladi Kosovo, jer su oni to najavili nakon prebijanja i onog maltretiranja Marka Đurića? On je pitao šta je sa tim? Odgovor smo dobili u vidu ovih nasmejanih fotografija, odnosno fotografija sa nasmejanim Haradinajem i nasmejanim čelnicima tzv. srpske liste.

U prilici su naravno neophodni nekad i kompromisi, ponekad i bolni kompromisi. Ovo međutim nije to, ovo je jedno suvišno i bespotrebno poniženje, ne samo tih ljudi, jer to je njihova privatna stvar nego i države Srbija koja je iza tih ljudi stala.

Zato očekujem jasnu reakciju, dakle i predsednice Vlade i ponavljam svoj apel koji sam izrekao i ovde kada je gostovala. Lepo to zvuči, te njene priče i gospodina Ivice Dačića, kako ne priznajemo, nećemo priznati itd. odakle vam pada napamet da bi oni mogli priznati ili prihvatiti nešto nepovoljno za Srbiju i Srbe tamo, a onda gledamo ove slike koje predstavljaju jednu konfromintaciju blamaže države Srbije.

Ponavljam svoj apel gospođi predsednici Vlade da bi trebalo da odmori Marka Đurića, bilo da je znao za ovo pa odobrio ili da nije znao za to da ljudi koje je on protežirao, direktno učestvuju u privatnoj proslavi i žurci, dakle čelnika alijanse Kosovo i osumnjičenih i to osnovano osumnjičenih raznih zločinaca koje goni država Srbija. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva pravde i MUP i tiče se istrage, odnosno odnosi se na pitanje istrage o ubistvo Olivera Ivanovića. Dakle, to su dve adrese od kojih očekujem odgovor. Ono što je bilo u sredstvima javnog informisanja, što se moglo pročitati, pre nekoliko dana iz usta ministra Stefanovića, vrlo nezadovoljavajuće i zabrinjavajuće, jer on kaže – nema nikakvih pomaka i nemamo nikakve informacije.

Nadam se da ima bar nekakvog pomaka i nekakvih informacija, jer je prošlo 100 dana, uskoro će biti četiri meseca od ubistva, od mučnog ubistva gospodina Ivanovića i istraga tapka u mestu.

Znam da će neko reći da je to posledica toga što naše bezbednosne snage, naši istražni organi nemaju uvid ni kontrolu nad onim što se dešava na teritoriji KiM, uključujući i severno od reke Ibar, ali to ne može biti, niti je opravdanje, pa ni alibi, jer je upravo to neka vrsta optužbe na račun i aktuelne, pa i jednim delom i prethodnih, ali ipak pre svega aktuelne vlasti zato što je svojim potezima, svojim činjenima, pre svega potpisivanjem Briselskog sporazuma, dovela do toga da naši istražni organi, naše bezbednosne snage nemaju ni saznanja ili navodno nemaju ni saznanja niti informacija o onome što se dešava na KiM, a naročito na severu KiM. Znamo da tako nije bilo do skora.

Dalje, verujem, a imam i saznanja da je taj prostor prikriven kamerama i raznim agenturama stranim, srpskim, albanskim. Tu ima mnogo ljudi koji se bave, a često ptica ne može da proleti tamo bez saznanja bar nekih od tih struktura. Dakle, to jeste neka vrsta, ta izjava da Srbija nema, ni srpski nadležni organi nemaju nikakva saznanja, samoptužbe i indirektnog priznanja da su potezi, mere iz sporazuma koji su potpisivani u vezi sa KiM poslednjih godina bili pogrešni i kontraproduktivni. Dakle, informacija od ova dva ministarstva.

Moje sledeće pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja, pošto je i pomenuto da je danas Dan slobode medije. Poznato je da je na relevantnoj, referentnoj listi reportera bez granica Srbija prošlih godina zabeležila pad od 10 mesta po pitanju slobode medija. Takođe će neko reći, tu ima istine, da su te liste i ti spiskovi često voluntaristički i često se politika meša u sastavljanje tih lista, ali budimo pošteni. Ako se ova vlast hvali, a hvalila se napretkom na toj listi, kao i na nekim drugim međunarodnim listama, kada raste i kada beleži dobre rezultate, onda ne možemo kada padamo na toj istoj listi reći – ma, to je politika, to su oni onako voluntaristički ocepili. Znači, ja bih voleo da čujem objašnjenje od nadležnog Ministarstva kulture i informisanja. Kako oni tumače taj pad, taj dosta upadljiv, drastičan pad na ovoj listi?

Konačno, pridružujem se naravno pitanju i dilemama koje je koleginica LJupka iznela, pa neću na to trošiti vreme. Moram podsetiti, i tu je adresa Ministarstva spoljnih poslova, na moje poslednje pitanje, odnosno od prošlog puta, za sada još nisam dobio odgovor. Šta srpska Vlada, to je pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i gospođi premijerki Ani Brnabić, šta čini srpska Vlada po pitanju priprema za ovaj sofijski samit EU i partneri, da li se koordinira sa Vladom Španije i sa drugim vladama zemalja članica EU koje nisu priznale nezavisnost KiM i da li je moguće i da li ćemo dopustiti da Španija i Španci, gospodin premijer Rahoj bude veći Srbin od Srba kada je zaštita srpskih nacionalnih interesa, odnosno njegovo čvrsto ultimativno ne pristajanje da se nađe njegovo ime na spisku sa predsednikom Vlade, sa i ili bez zvezdice, tzv. Republike Kosovo?

Dakle, ponovo smo u situaciji da neko treba čvršće da zastupa i brani naše interese od nas samih, što je i ponižavajuće i uvredljivo i, naravno, ne može biti dugoročna državna strategija. Dakle, šta činimo i da li ćemo dozvoliti da opet, kažem, u ime vrlo maglovite perspektive evrointegracija pretrpimo još jednom diplomatsko poniženje na međunarodnom planu? Hvala.

Zahvaljujem.

Ja se pridružujem pitanju kolege Aleksića, tako da molim službe da citiraju kao da sam i ja postavio to pitanje, i ja očekujem odgovor za Savamalu, ali isto tako bih se sa zadovoljstvom pridružio i ovome što je koleginica iz JS upravo pitala, ali nema veze, njoj će odgovoriti Ministarstvo poljoprivrede, zato što to jeste važna stvar, jeste veliki problem.

Ja sam ovde čak nameravao svojevremeno da donesem, ali tu je bila gužva sa kamenjem i ostalim, pa da ne bih bio optužen za neku nepodobštinu, pasulj tetovac mejd in Kina. Dakle, pasulj tetovac iz Kine, apropo ovoga što smo čuli kako uvozimo naveliko luk iz Kine i druge poljoprivredne proizvode koje bi mogla Srbija naravno i da proizvodi za sebe i da izvozi.

Moje pitanje prvo ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova, koje je do sada uglavnom uredno odgovaralo na ta moja pitanja i uglavnom vrlo pozitivno u smislu, zadovoljavajuće je što se mene tiče i rekao bih normalno, državotvorno i patriotski, jedino što imamo dilemu da li se takvi odgovori i takvi stavovi, da li se uvek adekvatno prenose i manifestuju i u zvaničnoj državnoj politici.

Bilo kako bilo, dakle, ja tražim odgovor i razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova povodom ovog sofijskog samita EU i partnera sa zapadnog Balkana, odnosno kandidata za članstvo, u vezi sa kojim, tim samitom, se digla velika bura u javnosti, čak manje u Srbiji, a više u zemljama EU i Briselu, zbog čvrstog i principijelnog stava španskog premijera Marijana Rahoja, koji je jasno i glasno stavio do znanja da ne želi niti da se pojavi na istom mestu, a pogotovo da se njegov potpis pojavi na istom mestu i u istom rangu, u istom nivou sa potpisom lidera tzv. Kosova, dakle, jasan i principijelan stav kojim Španija potvrđuje, naravno, štiti i svoje interese, ali i istovremeno, vrlo pozitivno se postavlja i daje primer našoj diplomatiji i našoj srpskoj politici kako se treba postavljati kada je reč o međunarodnom učešću tzv. republike Kosovo.

Nažalost, ja u praksi i u ponašanju naših političkih aktera i zvaničnika ne vidim ili najčešće ne vidim tu vrstu principijelnosti, odlučnosti i čvrstine koju španski premijer Marijano Rahoj … Želim ovim putem, a mislim da bi trebalo i zvanično da država izrazi zahvalnost njegovom stavu, njemu i, naravno, Kraljevini Španiji, njegove države i njegove Vlade.

Dakle, moje pitanje je – da li srpska Vlada, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova, koordinira svoje aktivnosti sa španskom Vladom, gospodinom Rahojom, u svetlu priprema za ovaj sofijski samit? Jer, kako sada stoje stvari, dobro je i odlično što Španija ima takav stav i gospodin Rahoj što ima takav stav, ali mislim da nije dobro i nije u redu, i nije normalno da Španija po tom pitanju bude čvršća i principijelna od Srbije i Beograda. Imam utisak kao da u nekim krugovima u Beogradu, gotovo da im je neprijatno, gotovo kao da im je krivo, kao da ih je sramota, da im je neprijatno što se Španija drži tako čvrsto po pitanju učešća i predstavljanja tzv. republike Kosovo na tom samitu.

Drugo pitanje ide na adresu Kancelarije za Kosovo i Metohiju i tiče se uznemiravajuće vesti, ne toliko za nas ovde u ostatku Srbije, koliko za ljude koji žive na severu KiM, o procesu preregistracije tablica sa srpskih registarskih tablica na tzv. kosovske registarske tablice, koje sve skupa, imam ovde i crtež, odnosno imam fotografiju, koje imaju i grb tzv. republike Kosovo u sebi, ali što je još gore, da bi se prebacilo vozilo na te registarske tablice, a u skladu sa onim sporazumom iz 2011. godine, a potvrđen iz 2016. godine, znači, u skladu sa tim sporazumom, da bi se mogle tablice zameniti, potrebno je imati i ličnu kartu i državljanstvo republike Kosovo.

Dakle, šta Kancelarija tim povodom može da kaže? Da li može da umiri građane, pošto smo više puta čuli sa te adrese kako su to lažne vesti, ako mogu da nastave građani Srbije sa severa KiM da koriste registarske tablice koje su i do sada koristili? Ali, ovo sada je najavio zamenik ministra unutrašnjih poslova Prištine, koji je, uzgred rečeno, Srbin i član Srpske liste. Dakle, u tom smislu, tražim objašnjenje od Kancelarije za KiM šta se dešava i da li je zaista obavezna preregistracija srpskih tablica na kosovske, što uključuje i promenu svih dokumenata? Hvala.

Zahvaljujem.

Moje pitanje prvo ide, neplanirano, nažalost, na adresu Ministarstva odbrane i ministra Vulina. Tiče se, naravno, ove nesreće juče koja se dogodila. Pitanje glasi i molba i zahtev, da se dostavi javnosti, ali svakako i meni kao narodnom poslaniku, izveštaj i informacija o istrazi u vezi sa tom nesrećom koja je odnela jedan i zamalo dva života visoko obučenih pripadnika Vojske Srbije, što nažalost nije prvi slučaj nesreće te vrste.

Moje konkretno pitanje glasi – kakve su procene i izveštaji i nalazi Ministarstva u vezi sa odgovornošću za to, da li je reč o tehničkom kvaru, tehničkoj neispravnosti, da li je o ljudskom faktoru, mada ne verujem, jer je reč o visoko obučenim, sposobnim oficirima ili nečem trećem?

Na kraju krajeva, mi smo bili svedoci i nad našom zemljom, a i širom sveta da u ratnim operacijama padnu ili budu oboreni avioni, pa se piloti spasu i katapultiraju. Ovo je ponovo slučaj da piloti stradaju nakon katapultiranja. Dakle, zanima me i lanac odgovornosti, da li Ministarstvo i ministar smatraju da postoji odgovornost za ovu nesreću, po vertikali, dakle od vrha Ministarstva pa nadole, do onih koji su bili direktno i neposredno odgovorni i zaduženi za taj let i za dozvolu tog leta. Nesreće se, naravno, dešavaju, ali je potrebno da se učini sve da ih bude što manje, što nije slučaj.

Kad smo već kod Ministarstva odbrane, imam više jedan apel, mada je pitanje na istu adresu – da li oni smatraju umesnim da tolerišu, ali u jednoj meri visoki i najviši funkcioneri Ministarstva i doprinose jednoj neumesnoj i neukusnoj euforiji, kada je reč o nabavci vojne opreme, što je važna stvar? Svaka država to radi više ili manje i treba da radi, ali ne tako kao što se radi u našim medijima i našim tabloidima gde se svakodnevno javljaju neke velike nabavke najsofisticiranije, najvrednije i najskuplje vojne opreme, a od toga na kraju najčešće ne bude ništa ili stvar traje jako dugo.

Svako ozbiljan ko radi bilo kakav ozbiljan posao, a kamoli nabavku tako delikatne opreme kao što je vojna oprema, pogotovo u današnjim okolnostima i u današnje vreme, zna koliko je to složen posao, od organizaciono-tehničkog, logističkog do političkog aspekta koji je uvek prisutan, kada je reč o velikim vojnim nabavkama. Drugim rečima, voleo bih da se o tim nabavkama manje govori po tabloidima i manje hvali time, a da se više radi stvarno i konkretno. U tom smislu, voleo bih da vidim šta je od te visokosofisticirane vojne opreme i da čujem, to nije nikakva vojna tajna, pogotovo to ne bi trebalo da bude za jednog poslanika, šta je u poslednjih pet godina nabavljeno zaista i kupljeno, u smislu realizovano, od te vojne opreme, uključujući avione, tenkove i odbrambene protivvazdušne sisteme.

Sledeće pitanje ide na račun premijera, odnosno predsednika Srbije i tiče se ove neke već vrste španske serije ili sapunice sa tzv. zajednicom srpskih opština. Poslednje izjave predsednika Vučića koji je rekao da zna da se nigde ne pominju prištinske institucije, odnosno institucije Kosova i zakonodavstvo Kosova, kada je reč o formiranju zajednice srpskih opština i poziva se i predsednik Vučić pominje dokumente koji se mogu naći na sajtu Vlade i na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Nažalost, u tim dokumentima direktno i eksplicite stoji da će formiranje, i to na više mesta, opet kažem nažalost, da će formiranje zajednice srpskih opština biti u skladu, pored ostalog, i sa zakonodavstvom Kosova, da će morati da ide na autorizaciju na Ustavni sud Kosova, kao i da se u čitavom dokumentu, govorim sad o Briselskom sporazumu, ni na jednom mestu ne spominje Vlada Srbije, niti država i Republika Srbija, a pominju se najmanje pet mesta, Priština i kosovske institucije. Nažalost, to nije istina. Pitam se kako stvari stoje sa nekim drugim stvarima koje su manje proverljive sa istinitošću nekih drugih stvari koje dobijamo sa te adrese.

Za kraj, očekujem odgovor od premijerke – da li misli da je vreme da se gospodin Marko Đurić odmori, odnosno zbog svega što se dogodilo povuče sa funkcije koju obavlja?

Zahvaljujem.

Imam tri seta pitanja. Prvo se nadovezuje na ono što je pitao kolega Đurišić. Dakle, ponavljam pitanje Ministarstvu građevine – kako je moguće da objekat, nelegalni objekat na Pančićevom vrhu, za koji je utvrđeno i samo obaveštenje i informacija samog Ministarstva da je nelegalno i da je naložene njegovo uklanjanje. Još uvek ne samo stoji i da nije uklonjen, nego još i radi, kao što mediji obaveštavaju. Dakle, da je radio tokom zimske sezone i da li, pošto znamo kako su službe nekada vrlo efikasne u uklanjanju nekih ….ili nekih skromnih zdanja kojih se ljudi dovijaju i sagrade da bi rešili neki svoj stambeni problem, kako su tu efikasni u rešavanju u vezi toga, čudna je da ovakva sporost i ovakva neefikasnost kada je reč o realizaciji sprovođenju zakona po pitanju ovako jednog reprezentativno, i rekao bih provokativnog objekta na vrhu Srbije.

Drugo pitanje, odnosno druge set pitanja, odnosi se na Kancelariju, odnosno ide ka Kancelariji za KiM i njenom predsedniku Marku Đuriću, s obzirom da je tzv. Srpska lista u tzv. kosovskom parlamentu predstavljena kao projekata Vlade Srbije i sa punom podrškom Vlade Srbije i onda pitam Kancelariju i gospodina Đurića da li onda oni preuzimaju odgovornost ili da li mogu da garantuju da ta tzv. Srpska lista neće glasati za markaciju granice Kosova sa Crnom Gorom, kao što je i bilo logično i što je protivno Ustavu i zakonima države Srbije. Isto tako da li Kancelarija za KiM i gospodin Đurić, s obzirom da su, kažem bili glavni promoteri tzv. Srpske liste, da li mogu da garantuju da Srpska lista ni pod kojim uslovima neće glasati za transformaciju tzv. kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova, što bi takođe bio presedan i skandal.

Znate, jedno pričati i držati jako lepe govore i izjave, kao što to gospodin Đurić često radi, a drugo je u praksi raditi na implementaciji nezavisnosti, faktičke nezavisnosti tzv. republike Kosovo.

S tim u vezi, moje treće pitanje ide ka Ministarstvu spoljnih poslova i samo molim za potvrdu onog stava kojim je već u Odboru na jednom prethodno poslaničko pitanje saopšten, a to je da je za državu Srbiju, Vladu Republike Srbije, čiju spoljnu politiku vodi MUP, apsolutno neprihvatljiva pod bilo kakvim uslovima da se Kosovo može dodeliti, odnosno prihvatiti stolici UN za Kosovo. To je dakle, bio stav, koji je meni potvrđen u odgovoru Ministarstva spoljnih poslova. Ja samo pitam da li taj stav i dalje stoji. Dakle, da je apsolutno neprihvatljivost, pod bilo kakvim uslovima, bez ikakvog ako, ukoliko, međutim i slično, jer ne treba imati nikakve iluzije, čak i obični građani svakako znaju da bi prihvatanje stolice za Kosovo u UN bilo praktično mirenje sa nezavisnošću KiM.

Onda nam uzalud hvaljenje Surinamom, Burundijem i Ruandom i raznim zemljama afričkim i širom sveta koje su navodno povukle ili spremne da povuku priznanje Kosova, a koje smo mi takvim jednim aktom to priznanje de fakto izvršili.

Poslednje pitanje ide ka rukovodstvu Narodne skupštine i neka vrsta apela, s obzirom na atmosferu koja se stvorila, bila je i krajem i prošlog zasedanja, tako je počelo sadašnje, prosto apelujem i pitam da li će i šta će rukovodstvo Skupštine preduzeti da se ova loša atmosfera u Narodnoj skupštini na neki način ublaži. Ova polarizacija je pogubna, ovo svesno ili nesvesno zapravo izgurivanje, pokušaj izgurivanja opozicije iz Narodne skupštine, što nije dobro ni za bezbednost, ni za biznis, niti za čuveno privlačenje tih famoznih stranih investitora.

Dakle, opozicija van parlamenta je neka vrsta vanrednog stanja i to je nešto što niko ne treba da želi, niti priželjkuje, mada mu se nekad čini komotnije i ugodnije. Zato mislim da je to zajednička odgovornost, da bi bio potreban neki kolegijum šefa poslaničkih grupa da se vidi šta se na tom planu može učiniti, s obzirom da vidimo ponovo da se veštim podnošenjem amandmana na prve članove prvih zakona praktično onemogući opoziciji da raspravlja o amandmanima. Vidimo da se samo koliko juče poslanici opozicije ili čitava opozicija nazivaju ološima, bandom, kriminalcima itd. Dakle, u tom svetu prosto apelujem zajedničkom interesu da se pokuša naći kompromis da bi ova Skupština toliko koliko mogla da funkcioniše i institucija bila sačuvana. Hvala.

Prvo da zahvalim nadležnim institucijama koje uglavnom odgovaraju na ova moja pitanja, znači ne postavljam ih mnogo, ali postavljam konkretno. Zahvaljujem u tom smislu Ministarstvo spoljnih poslova koje je odgovorilo na moje prošlo pitanje koje sam dva puta postavljao i predsedniku Republike koji doduše nije odgovorio.

Pitanje se odnosilo na važno, rekao bih najvažniju državnu temu, bez obzira na važnost svih ovih drugih pitanja koja se postavljaju i koja, kako rekoh, treba da imaju zasluženu pažnju. Odnosilo se na pitanje položaja i odnosa prema KiM i posebno na prošle i ove godine aktuelisanu temu eventualne stolice u UN za Kosovo što se pominje kao i sve češće i sve upornije, kao neka vrsta uslova, najnovijeg, poslednjeg u navodnicima poslednje, uvek bude još neki posledniji uslova za dalji proces evrointegracija Srbije. Pitanje je bilo, da li je pod bilo kojim okolnostima, s obzirom na jednu izjavu koja je mogla da deluje i kao omaška, i usputna izjava predsednika Republike na javnom servisu emisije „Upitnik“ da Kosovo neće ući u UN osim ako mi ne budemo nečim zadovoljni.

S druge strane gospodin Dačić je više puta u svojstvu ministra spoljnih poslova tvrdio suprotno tj, bez tog dodatka da ne dolazi u obzir nikakva stolica, možda samo neku hoklicu ili šamlicu, ne znam koji je tačno izraz upotrebio.

Moje pitanje oko jedinstvenosti spoljne politike. Meni je stigao odgovor Ministarstva spoljnih poslova, gde se kaže, citiram samo taj zaključak – da je državno rukovodstvo u svojim aktivnostima dosledno i jedinstveno i da s obzirom na strateško partnerstvo, obratite pažnju, strateško partnerstvo naše države sa stalnim članicama Saveta bezbednosti, Ruskom Federacijom i naravno Republikom Kinom, te zajedničkom koordinacijom na multilateralnom planu u cilju sprečavanja članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, njegovo članstvo u organizaciji UN nije moguće. U ovom smislu ja se zahvaljujem, ne samo na odgovoru nego i na sadržaju tog odgovora, mislim da je on i logičan i jedino moguć.

Ali avaj, upravo u trenutku kada sam dobio ovaj odgovor, znači neki dan u Skupštini Srbije, predsednik Republike je ponovo na televiziji, ali na drugoj televiziji sada u emisiji „Ćirilica“ kaže i izjavljuje sledeće – u ovakvim uslovima na pitanje koje se ticalo opet te famozne stolice u UN za Kosovo, u ovakvim uslovima političke polarizacije i postojanja multipolarnog sveta, ne postoji šansa da Kosovo dobije stolicu u UN. Super, ja rekoh tačka, i odlično. Ali, avaj, nema tačke, ima zarez gde stoji – osim u slučaju dogovora sa Srbijom u kojem ona mora da ima nešto, a ne da nema ništa i da bude ponižena.

Dakle, ponovo ima neko „ali“, „osim“, „izuzev“, „međutim“.

Ne samo s obzirom na ovaj jasan stav koji je stigao iz Ministarstva spoljnih poslova, nego i ponovoljenu, naglašavam, ponovljenu relativizaciju od strane predsednika Republike, to ne dolazi u obzir, osim ako, ja pitam predsednika Vlade, dakle, ovo pitanje je na adresu predsednika Vlade, odnosno gospođe Ane Brnabić, pošto je ona na čelu Vlade koja je po Ustavu najodgovornija za spoljnu politiku, da mi ona, gospođa predsednica Vlade, odgovori na pitanje o stavu Vlade Republike Srbije prema eventualnom članstvu Kosova u UN? Da li tu ima neke relativizacije ili stav ostaje čvrst, kao što bi trebao i morao da bude?

Ako mi krenemo sa relativizacijom, ako mi krenemo sa tim „ali“, „iako“, „možda“, to vam već pokazuje neku vrstu spremnosti i spušta naše ionako ne naročito sjajne pregovaračke pozicije u procesu borbe protiv jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova i Metohije.

Isuviše je ovo važno pitanje i kroz nekih pet, deset ili dvadeset godina neke potomce neće zanimati da li je deficit bio 0,6 ili 0,7 ili 1,5%, ali će nas pitati kakav je bio stav ljudi koji su mogli da utiču prema pitanju Kosova i njegove nezavisnosti.

U nastavku bih rekao da se pridružujem pitanju kolege Marka Đurišića po pitanju ove nelegalne gradnje na vrhu Kopaonika, tako da molim nadležne da i na moju adresu proslede odgovor, ove institucije od kojih je kolega Marko Đurišić tražio odgovor na pitanje oko te gradnje na vrhu Kopaonika. Hvala.

Hvala.

Moje prvo pitanje ide na resor Ministarstva spoljnih poslova i gospodina Ivice Dačića, a tiče se najnovije, dakle samo jedne u nizu izjava koje su visoki američki predstavnici, senatori, kongresmeni i diplomate, posebno u Prištini, ali i na drugim mestima, upućivali povodom Kosova i na svaki mogući način, i direktno i indirektno, podržavajući tu nezavisnost, i šta više, tražeći od Srbije, odnosno od Beograda, da se toj nezavisnosti više ne protivi.

Poslednja u nizu takvih izjava jeste ova američkog kongresmena Eliota Engela, koliko juče, u Prištini, gde je on ne samo ponovio svoje stavove, već tražio, odnosno podržao zahtev Ramuša Haradinaja, predsednika tzv. vlade Kosova, koji je izabran, uzgred budi rečeno, glasovima poslanika Srpske liste, da se i SAD uključuju u briselski dijalog. Takođe taj briselski dijalog treba da bude vremenski oročen i da treba da rezultira svim onim što i Priština, i Berlin, i Vašington i Brisel misle, da treba da bude finale tog briselskog dijaloga.

Dakle, pravno obavezujući sporazum, stolica za Kosovo u UN, i prestanak oponiranja, odnosno kako oni to vide, opstrukcije Beograda integraciji Kosova u međunarodne organizacije. Bilo je tu takođe i teških reči na račun Rusije i Srbije, što je takođe već obavezni repertoar istupa visokih američkih predstavnika u poslednje vreme, i ne samo u poslednje vreme.

Dakle, moje pitanje glasi – da li je ikada i da li će povodom ove izjave Ministarstvo spoljnih poslova, uputiti bilo kakvu notu, bilo kakav protest, izjavu na najblažem ili malo manje blagom nivou, znači u tom repertoaru, diplomatskih mera koje stoje na raspolaganju, da li će bilo šta od toga biti učinjeno ili po običaju neće?

I, konkretnije drugo pitanje – da li je u prošlosti, govorim u poslednjih četiri ili pet godina, bilo kakve vrste demarša od strane našeg Ministarstva spoljnih poslova, upućenog američkom kolegi, ili je ta vrsta gneva i ljutnje rezervisana, i protesta, rekao bih opravdanog protesta, je rezervisana samo za komšije i to samo pojedine komšije?

Danas smo imali primer sa Alijem Izetbegovićem, gde Savet za nacionalnu bezbednost zaseda i sastaje se da bi reagovao na jednu novinsku izjavu i to usputnu, hipotetičku izjavu, neumerenu, neprimerenu, netaktičnu, sve se slažem, to treba osuditi, ali jednog od tri člana bosanskog, odnosno BiH predsedništva, koji i onako ne može ništa samostalno odlučiti.

Dakle, ja sam za to da se bude dosledan i da ako reagujemo i protestujemo, a treba reagovati i protestovati odmereno, kulturno, ali držeći do sebe, da se onda bude principijelan i da se reaguje na neprihvatljive izjave, kako onih velikih, tako i onih malih i kako onih kojih se plašimo ili koji se aktuelno vas plaši, tako i onih koji služe kao meta za demonstriranje jeftinog i neobaveznog patriotizma, jednog dela naše vlasti i to samo prema potrebi.

Drugo pitanje i moram tu da završim, ali prošli put nisam stigao i tako da ovo prošlo povlačim od prošle nedelje, ali samo da ga konkretizujem. Išlo je takođe na adresu ministarske saobraćaja, odnosno Ministarstva saobraćaja. Ticalo se već čuvenog, rekao bih, zloglasnog Koridora ili auto-puta Niš-Merdare-Priština, dakle auto-puta, koji je, rekao bih, ničim izazvano lansiran na Samitu u Berlinu, od strane Edija Rame i Aleksandra Vučića, auto-puta za koji stručnjaci, ne govorim sada napamet, stručnjaci sa kojima sam razgovarao, govore da nema nikakvo ili nema dovoljno ekonomsko opravdanje, a o političkoj i geopolitičkim posledicama da ne govorimo. Pogotovo, tim pre, što smo prethodnih dana i nedelja ponovo registrovali smrtne slučajeve, nesreće na nedovršenim deonicama auto-puteva kroz Srbiju, koji su davno trebali biti završeni.Moje pitanje i sugestija glasi – zašto se sve snage, sva sredstva, sva energija, konačno ne ubaci u rešavanje i konačno završavanje stvarno, ne televizijsko završavanje Koridora 10 i 11? Da to uradimo za početak, da konačno imamo auto-put do Čačka i da konačno imamo put do makedonske granice, pravi i u punom obimu, a onda da razmišljamo o svim drugim projektima. Ovako kako deluje, to deluje kao jedan ad hok, politički projekat i nije slučajno nazvano da je to, na neki način, da Srbija participira u gradnji auto-puta za veliku Albaniju. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam nekoliko važnih pitanja, nadam se da ćemo se čuti i razumeti.

Prvo pitanje za predsednika Republike, ali ovoga puta u svojstvu predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost, koji upravo danas, ako se ne varam, treba i da zaseda, a pitanje glasi – da li je umesno i da li je to neka vrsta devalvacije značaja tog važnog tela, da se to telo sastaje i zakazuje na osnovu novinskih izjava i intervjua pojedinih ličnosti, pojedinaca i političara iz okruženja, a što je još gore, da se zakazuje na osnovu, ako ne lažne, ali barem pogrešan ili delimično netačno prenesene izjave, kao što je sada u slučaju gospodina Izetbegovića? Mislim da je to blamiranje tog važnog državnog tela, da se ono poteže i, na neki način, alarmira i uzbunjuje javnost, samo zbog toga što je neko ili neki mediji delimično površno preneo neku relativno nevažnu izjavu.

S tim u vezi, kad smo kod netačnih izjava i širenja lažnih vesti ili delimično važnih vesti, izazivanje panike, imam pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova i ministra Stefanovića – da li se oseća odgovornim, da li oseća neku vrstu lične odgovornosti zbog toga što je pre, sad više od godinu dana, izjavljivao i u vezi sa oružjem pronađenim u Jajincima, u blizni kuće, ili relativno u blizini kuće tadašnjeg premijera, odnosno predsednika Vlade? Ja sam ga ovde u direktnom razgovoru pitao za to, ali sada imamo i zvanično odustajanje ili objavu tužilaštva da nema elemenata za pokretanje postupka.

Dakle, ispostavilo se da sva ona višednevna, višenedeljna drama, medijska drama, jeste bila neka vrsta obmane i širenja lažnih vesti. To se ne može podvesti pod prevenciju i kao budnost i redovnu meru aktivnosti, da bi se sprečili i zaštitili najviši državni funkcioneri, nego mislim da se direktno može podvesti pod uzbunjivanje javnosti, širenje panike i da je u tome, nažalost, pored medija koje sam ovde citirao u razgovoru sa predstavnicima Vlade, da su učestvovali najviši državni funkcioneri, uključujući i samog gospodina Stefanovića. Dakle, pitanje glasi – da li ima elemenata, da li on misli da ima elemenata i lične odgovornosti?U vezi s tim, drugo pitanje za njega, a tiče se curenja informacija generalno iz istraga – da li je nešto preduzeto i šta je preduzeto u vezi sa masovno rasprostranjenom praksom, koja je praktično redovna, da iz istraga cure informacije i to opet u proverene medije bliske vlasti, gde se objavljuju bizarni i skandalozni, u svakom slučaju, na nezakonit način plasiraju detalji iz istraga i procesa, od toga kako se ponašaju neki uhapšeni ili ko će biti priveden, procesuiran, hapšen i tome slično?

Dakle, mislim da je to, takođe, nešto što devalvira trud i rad inače mnoštva dobrih poštenih službenih Ministarstva unutrašnjih poslova koji rade svoj posao, a na ovakav način, možda zbog nekolicine pojedinaca, senka i ljaga pada na čitavo Ministarstvo i na sve radnike Ministarstva, kako su oni u tesnoj vezi sa tabloidima, a često i sa kriminalnim krugovima.

Upravo da bi to sprečilo, taj poguban utisak, ja pitam - šta je učinjeno, da li je bilo istraga, da li ima procesa, da li se nešto napredovalo tokom svih ovih godina u tom pogledu sprečavanja takvog skandaloznog curenja informacija?

Moje poslednje pitanje tiče se Ministarstva građevine i saobraćaja, i ide na adresu ministarke Mihajlović. Ja sam već jednom postavljao to pitanje, još i neke kolege, ali nisam dobio zadovoljavajući odgovor, i molio bih da se potrude, kao što ponekad umeju kada hoće. Tiče se ovog autoputa Niš-Merdare-Priština-Albanija, za koji sad jasno i konkretno i glasno pitam, i molim da mi se dostavi siže, elaborat, šta god, opravdanosti te investicije, jer postoji osnovana sumnja da je reč o jednom ad hok politički motivisanom projektu, koji zapravo je plasiran u jednom trenutku sastanka Edija rame i gospodina Vučića sa nemačkom kancelarkom Anegelom Merkel, da bi se tu dobili neki poeni i pokazalo kako oni regionalno sarađuju, a postoji sumnja da taj put ili služi za transport i transfer albanskih gastarbajtera ili za trupe NATO-pakta…

Zahvaljujem.

Moram da kažem da za razliku od nekih kolega, nemam loše iskustvo sa odgovorima većine funkcionera državnih kojima sam uputio pitanje. Nekad su ti odgovori informativniji, nekada su sadržajniji, nekada su malo prazniji, formalniji, ali uglavnom svi stižu. U tom smislu, apelujem i na kolege iz vlasti i opozicije da ne zloupotrebljavamo ovu instituciju radi nekih atraktivnih beseda. Ovo danas su sve bila smislena i suvisla pitanja i važna pitanja.

Sećam se, verovatno i stariji među gledaocima i ovde u sali, znaju kako su nekad u jednopartijskoj skupštini strahovali državni funkcioneri od pitanja, recimo gospodina Batrića Jovanovića, kako je bilo važno i kako su se pratila ta pitanja i odgovori na njih. Tako da molim da sačuvamo ovu instituciju od neke dnevno političke instrumentalizacije. Naravno da su neka pitanja prijatnija i važnija, neka možda manje, ali sva treba da budu važna i relevatna.

Ima jedan izuzetak, postoji jedan izuzetak kod toga, a to je jedna adresa sa koje nikako da stigne odgovor, a to je adresa predsednika odnosno predsedništva Republike, koju sam pitao ili kojeg sam pitao, u vezi sa izjavom koju je dao 26. septembra u „Upitniku“, gde je na jedan neprimeren način pomenuta mogućnost dobijanja stolice UN za Kosovo. Rekao sam, možda je to omaška, možda je to tako neka formulacija trapava, zato sam tražio razjašnjenje.

S druge strane, nekoliko dana kasnije, 5. oktobra, ministar spoljnih poslova, gospodin Ivica Dačić, je rekao da ne dolazi u obzir nikakva stolica.

Zahvaljujem.

Imam nekoliko pitanja, kratkih nadam se.

Prvo pitanje je za Ministarstvo spoljnih poslova. Ne znam da li je Ministarstvo obavešteno, ali znam da sigurno ništa nije preduzelo u vezi sa tim da u ovogodišnjoj klasi polaznika Vojne akademije u Hrvatskoj ima i grupa pitomaca sa Kosova. To je obznanila sama predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar Kitarović. S obzirom da upravo ovih dana prisustvujemo čestim i vrlo, rekao bih oštrim demaršima i protestima Hrvatske povodom raznih događaja u Srbiji, evo, neki dan u vezi sa spomenikom majoru Tepiću, da je Hrvatska vlada uložila oštri protest našoj ambasadi, odnosno našem ambasadoru.

Pitam – da li naše Ministarstvo spoljnih poslova, pod a, zna; pod b, da li nešto namerava da preduzme ili da reaguje na neki način povodom toga da grupa, dakle pitomaca sa Kosova, po rečima predsednice, treba utvrditi činjenično stanje, pohađa Vojnu akademiju u Hrvatskoj? Mislim da to ima osnova, makar za jedan protest, ako ne i za nešto više.

Inače, mislim da naša diplomatija, bez obzira što u poslednje vreme pokazuje izvesne znake energičnosti, morala bi mnogo češće i mnogo odlučnije da reaguje na različite vrste i primere povređivanja i ponižavanja, rekao bih i države Srbije i ugrožavanja našeg suvereniteta i državnog dostojanstva.

Drugo pitanje, još kraće, odnosi se na Ministarstvo pravde, od kojeg očekujem odgovor, konačan odgovor o slučaju oružja u Jajincima. S obzirom da je taj slučaj izazvao ozbiljnu pometnju i uznemirenje u javnosti, bilo je reči o tome i to danima, kako je to oružje bilo namenjeno atentatima, na najviše državne funkcionere? Mislim da su, pre svega, Ministarstvo pravde i MUP dužni da daju jednu celovitu informaciju građanima Srbije po tom pitanju, bez obzira kakav bio nalaz istrage.

Sledeće pitanje ide na adresu predsednika Republike, Aleksandra Vučića i zaista se tiče pojašnjenja, s obzirom da je prošle nedelje u emisiji „Upitnik“ u jednom kontekstu pomenuta mogućnost prihvatanja Kosova, odnosno da Kosovo dobije stolicu u UN.

Naravno, ponekad se u razgovoru reči mogu izvaditi iz konteksta. Ja ne želim uopšte ovde da kažem, niti da tvrdim da je predsednik Republike izrazio spremnost da Srbija prihvati da Kosovo ima stolicu u UN, ali hoću jasno i glasno da kažem i očekujem takvu vrstu razjašnjenja sa tog mesta, da je stolica u UN za Kosovo ravna, odnosno ekvivalent priznanju nezavisnosti Kosova. Dakle, niko nema prava da se na taj način poigrava, pa čak ni kao hipotetičku mogućnost da pominje prihvatanje ili mirenje sa time da Kosovo dobije stolicu u UN.

Poslednje pitanje ide na adresu našeg rukovodstva. Ja sam prošle nedelje postavio to pitanje, rukovodstvo Skupštine. Ja sam tražio, poslanički rok nije još istekao, informaciju o kaznama koje su izrečene za vreme ovog saziva i koliko je tih kazni otišlo na račun opozicionih poslanika, koliko poslanika vladajuće koalicije?

U međuvremenu su mediji objavili jedan podatak, ne znam da li je tačan, a pretpostavljam da jeste, da je izrečeno ukupno 46 novčanih kazni. Od tih 46 novčanih kazni, samo dve su dodeljene, odnosno date predstavnicima vlasti, a 44 predstavnicima opozicije. Bez obzira što niko nije kriv ni nevin, svi smo odgovorni za stanje u ovoj Skupštini i sasvim sam siguran da ta proporcija od nije ni 5%, dakle manje od 5% novčanih kazni je uručeno predstavnicima vlasti, a preko 95% predstavnicima opozicije, da taj podatak najbolje govori o, rekao bih, maćehinskom, da ne kažem neku drugu reč, odnosu koje u predsedništvu, a pre svega predsednica Skupštine ima prema narodnim poslanicima, što mislim da je veoma loše.

Juče smo imali priliku, slušajući grčkog predsednika, posle mnogo vremena, pa i danas prilikom ove svečanosti, da osetimo ponos što smo narodni poslanici i neku vrstu zadovoljstva, ali taj ponos se vrlo retko javlja i vrlo retko imamo priliku za tu vrstu zadovoljstva, s obzirom na atmosferu koju, naravno, svi pravimo ovde i svi treba da se trudimo da ona bude bolje. Znači, ne da napravimo akademski klub ili biblioteku od Skupštine, ali ipak da ona protiče u duhu jednog tolerantnog i demokratskog dijaloga. Hvala.

Imam tri pitanja.

Prvo pitanje se odnosi na Ministarstvo prosvete, odnosno ministra Šarčevića, iako ćemo sa njim moći da razgovaramo kada budu amandmani, ali ovo je zvanično pitanje i apel istovremeno, a povodom događaja u školi „Svetozar Miletić“ u Zemunu, gde su roditelji i zaposleni skoro mesec dana u štrajku, deca ne pohađaju nastavu, kriza je velika i prosto pitam ministra i apelujem na njega i javnost – da li su zaista problemi, utvrđeni u toj školi, inspekcijski tako veliki da je potrebno terati ovako mak na konac?

Reč je o školi koja, podsećam i naglašavam zbog javnosti i onih koji nas gledaju, ima izvanredne rezultate, na eksternom vrednovanju je dobila najvišu ocenu. Dakle, škola koja služi za uzor u svakom pogledu. Da li je nešto što je skrivio, sa ili bez navodnika, aktuelni direktor te škole tako veliko da zavrđuje ovakvu šikanu zaposlenih i roditelja i dece? Tim pre, pošteno govoreći, ja to samo kritički kažem, toliku podršku koliku su rukovodstvo te škole i direktor dobili, i to spontane podrške, malo ko, da ne kažem niko ni iz vlasti, ni iz opozicije, bez nekog organizovanog prevoza ili neke široke organizacije ne može da sakupi.

Dakle, zbog toga, još jednom bih pozvao ministra, da se pređe preko neke sujete, nekog interesa ili ne znam kog ćefa i da se vidi da li postoji način da se reši taj problem, a ne da ovako trpe učenici, nastavnici i zaposleni, pri čemu nikakve koristi nema, osim što se demonstrira silama i osim ukoliko se to ne shvata kao pokazna vežba za sve one koji nameravaju da protestvuju širom Srbije.

Moje drugo pitanje odnosi se na MUP, ministra Stefanovića i tiče se ove nabavke vozila za potrebe Ministarstva, 710 vozila, a navodno treba da bude 1.500. To je velika nabavka za naše uslove. Vozila su uzeta od privatnog preduzeća iz Čačka. Opet, naravno, vlasnik tog preduzeća je u bliskim vezama, koje ne krije, sa aktuelnom vladajućom strankom. Nije to poenta.

Moje pitanje, ne samo za MUP, nego i za druge državne organe glasi – zašto se ne koriste, možda ima neki razlog koji ja ne znam, zašto se ne uzimaju „Fijatova“ vozila? Naš predsednik, tada još premijer je ubeđivao Vladimira Putina, podsticao ga, naša Vlada u više navrata, da uzme vozila iz „Fijata“, odnosno iz Kragujevca. Govorio je da je to zdelano u Srbiji, da je to srpski automobil. Zašto naši organi, zašto naše institucije, zašto naša Vlada, naša ministarstva ne koriste to onda i ne uzimaju taj automobil koji pokušavamo da Putinu i Rusima plasiramo, a istovremeno ga ni sami ne vozimo? To je loš primer. Ako je to zaista domaći automobil, a država Srbija jeste vlasnik, odnosno jedan veliki vlasnik, ne većinski, ali značajnim delom vlasnik fabrike u Kragujevcu, zašto se onda ne vidi mogućnost da se na taj način pomogne i samoj fabrici, koja je navodno naša, tj. ne navodno, nego jeste, a istovremeno se šalje poruka svima onima kojima plasiramo taj automobil ili želimo da plasiramo kao domaći srpski proizvod?

Poslednje pitanje ide na adresu rukovodstva, odnosno predsednice Skupštine i rukovodstva Skupštine. Može i javno da odgovori, a može i pismeno. Od početka ovog saziva koliko je opomena, koliko je kazni upućeno narodnim poslanicima, pa da pogledamo svi zajedno, neke kolege kažu malo, ali svejedno, koliko među tim kažnjenima i opomenutima ima predstavnika vlasti i opozicije, pa da onda zaista vidimo da li postoji atmosfera tolerancije i saradnje i da li se uz takvu asimetriju može raditi koliko toliko u normalnim okolnostima.

Nemojmo se iznenaditi kada oni koji su očigledno šikanirani ili hendikepirani u tom odnosu koriste i druga vanparlamentarna sredstva. Nemojte da vas to iznenadi. Ovo je apel da bismo mogli da nastavimo da radimo i da vratimo dostojanstvo ovom domu na način koji je potreban i nama i građanima, jer mediji i parlament su najvažniji instrumenti dijaloga i demokratije u društvu. Hvala.

Zahvaljujem.

Imam nekoliko pitanja. Prvo pitanje se odnosi i upućeno je Ministarstvu spoljnih poslova, a tiče se ovog najnovijeg incidenta, rekao bih i skandala, u odnosima sa Republikom Makedonijom.

Pitanje otprilike glasi i molba - da Ministarstvo spoljnih poslova na jedan iscrpan i korektan način, kao što su činili nekoliko puta, objasni šta je to što je navelo pre svega Ministarstvo spoljnih poslova, jer ministar nosi tu odluku, a onda i državni vrh, da povuče takav drastičan i neuobičajen potez kao što je povlačenje kompletnog diplomatskog osoblja iz ambasade u Skoplju.

Jako je dobro brinuti o dostojanstvu zemlje i ja podržavam svaki akt, svaki potez koji ide u pravcu očuvanja dostojanstva države, ali ovo je, to će vam reći svako ko se iole razume u diplomatsku praksu, krajnje neuobičajena mera. Naša država nije povlačila takve poteze ni prema zemljama koje su priznale Kosovo, a nije povlačila takve poteze ni prema zemljama koje aktivno rade na implementaciji nezavisnosti Kosova. Štaviše, ima mnogo primera vrlo snishodljivog i udvaračkog odnosa prema najmoćnijim, pre svega zapadnim, ali najmoćnijim zemljama koje su sponzori nezavisnosti Kosova, a istovremeno prema jednoj zemlji koja je u suštini prijateljska, sa svojim problemima, sa svojim mukama koje su u nekim stvarima čak i veće od naših, povlače se takvi drakonski potezi.

Uostalom, samo u slučaju neposredne ratne opasnosti, pa čak ne uvek ni tada, u slučaju rata između dve zemlje se povlači mera ovog tipa. Može da se povuče ambasador na konsultacije, može da se protera ili zamoli ambasador zemlje da napusti zemlju, mogu neki diplomatski predstavnici da se povuku ili proglase nepoželjnim i to je ono što se uobičajeno radi. Povlačenje, ponavljam i naglašavam, kompletnog personala ambasade u Skoplju liči na meru nakon koje sledi bombardovanje i rat. To je ili veštačko izazivanje panike u domaćoj javnosti, u srpskoj javnosti, ili postoje neke stvari, neke informacije koje mi ne znamo. Zato bih molio Ministarstvo da ih podeli ili sa javnošću ili barem sa narodnim poslanicima, po mogućstvu na sednici Skupštine Srbije, ali makar onda u internoj informaciji zainteresovanom narodnom poslaniku.

Dakle, ovako kako je, bar ono što je iz javnosti vidljivo, sa svim pratećim tabloidnim naslovima: „Nož u leđa“, „Zaev objavio rat Srbiji“ itd, deluje najblaže rečeno neumesno i neukusno, te imam utisak da smo se kao zemlja, ne branili dostojanstvo, nego smo se blamirali, tim pre što se danas i juče najavljuje već povratak naših diplomatskih predsednika.

Moje drugo pitanje tiče se i ide na adresu Ministarstva saobraćaja, koje se takođe jednom prilikom dosta potrudilo da odgovori, kada je reč bilo o auto-putu prema Temišvaru, pa se nadam da će i ovog puta biti upola toliko iscrpno. Pitanje se tiče rada našeg nacionalnog avio-prevoznika, odnosno „Er Srbije“ i informacija koje postoje u javnosti da je on već treću godinu posluje sa gubitkom, odnosno da se veštački neki mali profit prijavljuje, a da je cena tog profita enormno visoka u vidu direktnih i indirektnih davanja države Srbije.

Predsednik Nadzornog odbora „Er Srbije“, gospodin Siniša Mali, koji je nekoliko puta ranije kada je naglašavao zašto JAT mora da se likvidira i zašto su morale biti neke mere preduzete, naglašavao je kako je država po 30 miliona evra ulagala u JAT. Prema ovim informacijama relevantnih stručnjaka i eksperata, davanja države Srbije, bilo direktno, bilo preko aerodroma, bilo preko odricanja od dobiti od takse, su gotovo 60 miliona evra godišnje. Dakle, „Er Srbija“, kao zajedničko preduzeće sa „Etihadom“, košta državu Srbiju između 50 i 60 miliona evra godišnje. S toga bih voleo da vidim izveštaj Ministarstva saobraćaja, da li su ti podaci tačni i šta namerava da učini tom prilikom.

Poslednje pitanje, nažalost, ide na adresu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ja bih voleo lično da je ministarstvo, ali svejedno, koje glasi – koja je to državna procena, koja je to ekspertska procena dovela do zaključka da Srpska lista treba na Kosovu i Metohiji, odnosno u parlamentu Kosova, samozvanog, samoproglašenog Kosova, da glasa za Ramuša Haradinaja? Hvala.

Imam dva pitanja, u stvari tri, s tim što je prvo ponovljeno, a bilo je namenjeno Sektoru za vanredne situacije pri MUP-u. Moje pitanje se ticalo protivgradne zaštite i očekivao sam odgovor, nije stigao, možda se negde zaglavio u ovoj šumi birokratije.

Dakle, svi znamo kakvoj je pošasti Srbija svake godine, pa i ove izložena od strane grada. Očigledno je da sistem protivgradne zaštite ne funkcioniše dobro. U tom smislu sam postavio vrlo jasno i konkretno pitanje i nije nikakva vojna tajna i utoliko pre očekujem odgovor. Šta je sa tim sistemom? Zašto nije stupio na snagu? Da li se planira da stupi na snagu integrisani sistem protivgradne zaštite i dokle se u tom pravcu odmaklo? Zašto se ne napreduje brže?

Moje drugo pitanje ili prvo današnje pitanje tiče se jučerašnje izjave rumunskog predsednika Vlade, rumunskog premijera koje je eksplicite rekao da je i Srbija odustala od projekta autoputa Beograd–Bukurešt. To je izjavio rumunski premijer. Ja bih voleo da čujem, znači, tiče se Ministarstva za saobraćaj, očekujem odgovor od ministra saobraćaja da kaže da li je to tačno i očekujem detaljniju informaciju na tu temu. Potpuno je strašno, ne samo zbog značaja saradnje sa Rumunijom, koja nam je jedan od malobrojnih suseda sa kojima nemamo ili bar nemamo velikih problema, nego govorim i o građanima Banata, južnog Banata, a i inače vrlo važan projekat, vrlo važan pravac, i rumunski premijer, možda on to radi iz svojih nekih interesa, možda su i neki njihovi unutrašnji razlozi, ali svejedno, ako je rumunski premijer javno rekao, očekujem da naša Vlada, po mogućstvu premijer, javno i odgovori – da li Srbija nema interese za taj koridor, gde je zapelo?

Pogotovo je to pomalo zastrašujuće s obzirom na činjenicu da Srbija vrlo intenzivno, bar sudeći po javnim istupima, gradi jedan drugi navodno strateški pravac Niš–Priština, dakle, nešto što je detektovano u delu javnosti kao autoput velike Albanije. Ne poričući značaj nijednog putnog pravca, nisam siguran da nam je put prema Prištini i Draču važniji od puta prema Bukureštu, odnosno prema Rumuniji. Da ne govorim o ovim pretnjama Hašima Tačija i drugih albanskih predstavnika sa Kosova, možda i budućeg premijera, kako će otprilike Kosovo proširiti do Niša, a mi otprilike pomažemo, izlazimo u susret zalažući se za taj projekat autoputa. Zanima me na osnovu koje ekspertize, kog projekta, sem obećanja i želje da se dodvorimo Angeli Merkel ili nekom drugom u Briselu ko je insistirao na tom putnom pravcu, ko je procenio da je putni pravac prema Prištini i Draču od strateškog značaja i od strateškijeg značaja od pravca prema Temišvaru, odnosno Bukureštu.

Moje poslednje pitanje, dakle, treće pitanje danas, tiče se upravo jučerašnje izjave srpskog poslanika u skupštini Kosova Aleksandra Jablanovića. Gospodin Jablanović je eksplicite rekao, to moje treće pitanje adresovano je na Kancelariju za Kosovo i Metohiju i na adresu predsednika Vlade, znači od predsednika Vlade i od Kancelarije za Kosovo i Metohiju očekujem odgovor na ovo pitanje – da li je tačna njegova tvrdnja, ja bih voleo da je demantuju, da su po nagovoru Kancelarije, konkretno Marka Đurića, dakle šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, predstavnici srpske liste dali kvorum za izbor Hašima Tačija za predsednika Kosova? Dakle, da li je tačno, ponavljam još jednom, da su predstavnici srpske liste dali kvorum i doprineli na taj način izboru Hašima Tačija za predsednika Kosova? Možda su postojali neki važni državni razlozi za to. Ako jesu, zašto ih kriti? Zašto se ne pohvaliti time, ako je u interesu Srbije, da Hašim Tači bude izabran? Ako nisu, ako je to kleveta, očekujem od pre svega gospodina Đurića, jer on je direktno prozvan, ali i od predsednika Vlade da tu gnusnu klevetu demantuju.

Dakle, jedno je boriti se po medijima i tabloidima i televizijama protiv velike Albanije, a drugo je davati podršku i glasati za izbor Hašima Tačija, a i sada kaže gospodin Jablanović – na sadašnjoj listi, znači danas podnetoj, juče podnetoj listi, srpskoj listi za izbore u Prištini, odnosno na Kosovu, takođe se nalaze tri poslanika koji su glasali za izbor Hašima Tačija. Hvala.

Dobar dan.

Poštovanje, imam nekoliko konkretnih pitanja koja se ovoga puta tiču života. Srbija je ponovo poharana gradom i ja imam pitanje za Vladu Republike Srbije, odnosno premijera, jer nema nadležnog ministarstva koje bih mogao uputiti to pitanje, a pod b) za Sektor za vanredne situacije pri MUP, šta se preduzima na tome da Srbija konačno bude i zaštićena od ovoga.

Znači, grad je desetkovao čitavih krajeve i Srbije, o tome se ne piše i to ne zanima naše medije i naše tabloide, ali zanima građane Srbije, tim pre, što, kao što znamo grad jeste prirodna nepogoda, ali i bolest kolera, boginje, kuga su takođe prirodna pojava, pa se i te kako leče, saniraju i vakcinišu i preventiraju. Zato pitam vrlo jasno nadležna tela i organe.

Šta je sa sistemom protivgradne zaštite? Zašto ne funkcioniše? Šta je sa daljinskom odbranom od grada? Da li je tačno da je Vlada raskinula ili da nije produžila ili nije realizovala ugovor sa našim domaćim proizvođačem „Trejalom“ iz Kruševca, koji radi te sisteme i obezbeđuje protivgradnu zaštitu, mi se junačimo i hvalimo avionima, kamionima i sistemima koje ćemo dobiti i koje nabavljamo po skupe pare od kojih uglavnom nema ništa.

Moje pitanje je zašto se ne uloži deo tog novca u domaću proizvodnju, u domaću firmu koja obezbeđuje zaštitu domaćim poljoprivrednim proizvođačima koji su izloženi ovoj elementarnoj nepogodi.