Reč ima ministar Jočić.

Zarad istine, MUP i  ministar dužni su da obezbede odgovor svakom poslaniku i svakom građaninu Republike Srbije.

Hvala vam svima na toleranciji. Ovo je Narodna skupština. Ne očekujte da vam ministri govore istinu, oni mogu samo da vam govore informacije. Molim vas, izvolite, reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.
Dakle, samo da stvari nazivamo pravim imenima, kao što je u srpskom, kao što se trudimo da to činimo u engleskom jeziku. Molim vas, ovo je upravo radi ozbiljnosti.
Posle gospodina Ilića, reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, pa narodni poslanik Nenad Mitrović, a istovremeno pozivam nekoga od potpredsednika Narodne skupštine da siđe da bi me zamenio u narednom periodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto po direktivama Evropske unije do sada raspravljamo u Narodnoj skupštini o šumskom drveću, o voćkama, hmelju, dopingu, igrama na sreću, stavljen je na dnevni red takođe zakon, dakle, evropski našminkan, zakon o policiji.
Da bi ovaj predlog zakona izgledao prihvatljiviji pobrinuo se evropski kodeks, napisan tamo gde se već uveliko i godinama projektuje novi svetski poredak, samo sa smešnim i čudnim imenima pojedinih organa policije, pa će to pomalo početi da podseća na nekadašnju civilnu zaštitu ili dobrovoljno vatrogasno društvo.
U obrazloženju se na strani 3. sve to lepo objašnjava, da policija treba da postane servis građana, ali ono što je najbitnije vidi se na kraju rečenice - ovo je uslov za pristupanje, kako je navedeno, između ostalog i NATO-u. Onda vam je jasno ko je pisac ovakvog i sličnih kodeksa, što se često potura i lokalnim skupštinama na usvajanje.
Kakve sada veze ima policija sa NATO paktom? Polako se otvaraju vrata za prodor stranog faktora i u ovoj osetljivoj oblasti kao što su unutrašnji poslovi.
Vrlo brzo ćemo imati situaciju, mada se to možda već i dešava, odnosno da će pripadnici stranih policija početi da krstare po Srbiji u potrazi za haškim beguncima, a u stvari izvršavaće nalog svojih matičnih policija.
Ovaj kodeks je nešto nalik etičkom kodeksu, što se nudilo pojedinim lokalnim skupštinama na usvajanje, a čine ih - grupa sumnjivih evropskih nevladinih organizacija, uključujući čak i jednu nemačku političku partiju. Ovde se sada favorizuje implementacija evropskog kodeksa policijske etike, a upravo imamo zabrinjavajuće pojave kriminalizacije određenog broja policijskih službenika, o čemu govore štampani i elektronski mediji u Srbiji.
Ovde se vidi jedna žurba vladajuće koalicije za donošenje ovog zakona. Ovo je izgleda namera da se reformiše policija za interese vladajuće stranke, a koja će se posle vanrednih parlamentarnih izbora strmoglaviti sa vlasti zajedno sa svojim manjinskim koalicionim partnerima.
Zašto zakonodavac ne sačeka donošenje novog ustava Srbije, pa tek onda da krene u reformu policije? Za novi ustav, o čemu se govori još od formiranja ovog skupštinskog saziva, izgleda ne treba da se žuri, jer tu se Evropa ne meša. Ne meša se, jer će posle donošenja novog ustava biti raspisani novi parlamentarni izbori, na kojima će ubedljivo pobediti SRS.
Ono što će primetiti svako onaj ko bude čitao ovaj zakon, svakako je bujica nekih novih termina i naziva koji odudaraju od klasičnih i tradicionalnih naziva policijskih organa i policijskih institucija. Sada u policiji imamo direkciju, pa direktora policije, zatim predstavnike javnosti, pa pomoćnu policiju i tako dalje. Sve ovako zajedno liči na neko javno preduzeće, samo još nedostaju poslovođe umesto načelnika, pa da naša policija više ne liči na policiju.
Šta je falilo nazivu - rezervna policija, pa se sada uvodi naziv - pomoćna policija na dobrovoljnoj osnovi, kako to reče danas u obraćanju poslanicima ministar unutrašnjih poslova. Sve što je napisano novo iz preporuka spolja u Predlogu zakona ministar prihvata. Dakle, da su mu kreatori policijske etike napisali u zakonu da se naziv ministar unutrašnjih poslova preimenuje u naziv glavnog pozornika unutrašnjih poslova, ministar bi to takođe prihvatio.
Kroz pojedine članove ovog predloga zakona pokušaću da ukažem na neke odredbe koje su na neki način dvosmislene, ali i veoma štetne po pitanju unapređenja rada i efikasnosti srpske policije.
U članu 19. govori se o međunarodnoj saradnji i angažovanju, pa se u stavu 3. pri kraju rečenice kaže da naša policija obavlja određene policijske poslove u inostranstvu u saradnji sa policijama drugih država.
Da li to u prenesenom smislu znači da i pripadnici policije stranih država mogu kod nas da obavljaju određene policijske poslove, s obzirom da je opšte poznata činjenica da strani agenti i policajci već duže vreme špartaju po Srbiji, kobajagi tražeći Radovana Karadžića i Ratka Mladića, naravno, uz pomoć domaćih tragača iz nevladinih organizacija.
Ako i u sferi unutrašnjih poslova treba da se uradi ono što je uradio Vuk Drašković, aktuelni ministar spoljnih poslova, dakle sa sporazumom o prolazu trupa NATO pakta kroz Srbiju, onda možemo da se zapitamo da li smo mi danas uopšte slobodni građani i da li je slobodna ova država. To obično tako biva. Prvo koristiš njihova iskustva, a potom dođu lično da dovrše ono za šta su njihovi poslušnici, poput Vuka Draškovića, Nataše Kandić i drugih, već pripremali teren u Srbiji.
Član 21. se bavi direkcijom policije i imenovanjem direktora policije. U stavu 4. ovog člana vidimo koji su uslovi za imenovanje na dužnost direktora policije. Navodi se isključivo devet godina radnog iskustva. Obično se u konkursima navodi pet, 10 ili 15 godina radnog iskustva, a ovako devet, deluje kao unapred pripremljeno mesto za odanog stranačkog aktivistu, još samo fali da se uz ovaj stav doda i fotografija budućeg direktora, pa da se sve ovo do kraja obesmisli.
Ni odrednica "visoka stručna sprema" nije konkretna, jer se ne zna na koju struku se odnosi. U policiji ima dosta zaposlenih sa različitim visokim obrazovanjem, a rade kao policijski službenici, što znači da se sutra direktor policije može tražiti i među defektolozima, ekonomistima, akademcima sa DIF-a itd.
Članovi 116. i 117. bave se zvanjima u policiji. Predlogom ovih članova uvedena su potpuno nova zvanja za određeni stepen stručne spreme. S obzirom da postoji velika vremenska praznina od uvođenja Policijske akademije, prerano je da se napravi oštra razlika između više i visoke stručne spreme, jer postoji Visoka škola unutrašnjih poslova koja školuje specijalizovane kadrove.
Ovim predlogom oni se nalaze u podređenom položaju, bez obzira na iskustvo koje su stekli u dosadašnjem radu. Do sada nije postojala tako oštra granica te dve kategorije, a obzirom na uslove koji postoje u našem društvu i na činjenicu da Policijska akademija postoji svega desetak godina, prerano je povući ovako oštru diferencijaciju, s obzirom na porast kriminala i korupcije i potrebu države da se sa njom razračuna, u čemu su joj neophodni kadrovi sa iskustvom.
Ovaj zakon u nekoliko članova propisuje na koji način policijskom službeniku prestaje radni odnos pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije. Članovima 140, 159, 167, 168. itd. predviđene su situacije kada zaposlenom policijskom službeniku prestaje radni odnos.
Svakako je najsporniji član 139, koji daje zakonsku mogućnost da se penzionišu svi policijski službenici koji imaju navršenih 50 godina života, 20 godina penzijskog staža i da je poslednjih 10 godina službenik proveo na poslovima koji se računaju sa uvećanim stažom.
Javnost treba da zna da se ovde stvara mogućnost selektivnog otpuštanja policijskih službenika sa najvećim iskustvom, a da pri tome nije bitan njihov učinak, trenutni rezultat i sposobnost.
U isto vreme, policijskim službenicima se jasno stavlja do znanja da mogu biti penzionisani i pre ispunjenja opštih uslova za sticanje starosne penzije, bez obzira na to koliko dobro i profesionalno obavljaju svoj posao.
U članu 139. ne piše u kojim slučajevima se on primenjuje, te je samim tim dato široko ovlašćenje za primenu ovog člana. Čije interese štiti član 139? Verovatno vladajuće koalicije, koja planira da se obračuna sa svim policijskim službenicima starijim od 50 godina, a za koje se smatra da nisu politički podobni.
Na njihovo mesto će doći mlađi neiskusni kadrovi, verovatno po volji vladajuće grupacije u Srbiji, pogotovo iz ekspertske grupacije, kao što je to urađeno i u finansijskoj policiji ili po mnogim poreskim upravama širom Srbije, da ne pominjem Narodnu banku Srbije, "Srbijašume" itd.
Ako je predlagač imao dobre namere da omogući policijskim službenicima pogodnosti da mogu ranije otići u penziju, onda je trebalo u članu 139. uneti odredbu po kojoj je za primenu ovog člana potrebna saglasnost i policijskog službenika.
Srpska radikalna stranka neće podržati ovaj zakon, s obzirom da je na ovakav dirigovan način preusmeren rad i funkcionisanje čitave jedne institucije, koja je veoma bitna za opstanak države. Zahvaljujem.

Hvala vama. Reč ima narodni poslanik Petar Cvetković, potom narodni poslanik Nenad Mitrović, a potom narodni poslanik Đorđe Mamula. Izvolite, gospodine Cvetkoviću.

Dame i gospodo, gospodine ministre, danas smo povodom zakona o policiji čuli različita mišljenja, počev od onih koji su razložno, koristeći iskustva odnosno dostignuća pravne nauke i mišljenja relevantnih pravnih stručnjaka, policijskih stručnjaka, istakli da je predloženi zakon jedan moderan zakon, reformski zakon, koji veoma važnu i veoma osetljivu oblast u državi reguliše na adekvatan i moderan način, u skladu sa proklamovanim evropskim principima, do iznetih kritika koje su se zasnivale na kritizerstvu i čistom, uslovno rečeno, politikantstvu, kao i dela kritika poslanika koji su pročitali ranije sačinjene diskusije, s tim što imam utisak da dobar deo tog kritizerstva odnosno te kritike nisu ni sami u dovoljnoj meri razumeli.
Nemoguće je, a razumljivo je kod određenih političkih stranaka ili klubova da po svaku cenu pristupe kritikovanju svih predloga i rešenja koja daje ovo ministarstvo i ova aktuelna Vlada Republike Srbije, a ovo je samo jedno od modernih zakonskih rešenja podnetih u ovoj skupštini u proteklom periodu.
O Predlogu zakona mišljenje je dala i stručna javnost Srbije, tim pre što je zakon dovoljno, rekao bih čak i više nego što je bilo nužno, bio na javnoj raspravi, da je davano više predloga odnosno nacrta zakona i da se došlo do ovog predloga, na koji ima malo stručnih zamerki odnosno zamerki u pogledu rešenja datih zakonom, osim kao što rekoh politikantskih i zlonamernih primedbi.
Kao što smo čuli, ministar i Vlada su voljni da sva predložena rešenja koja idu ka poboljšanju zakona prihvate i na samoj sednici i u toku razmatranja ovog zakona, što je za svaku pohvalu i što unosi i nastavlja tendenciju jednog duha tolerantnosti u predlaganju i usvajanju svih bitnih i veoma važnih zakona u pridruživanju Evropskoj uniji.
Kao što je rečeno, ovaj zakon o policiji propagira demilitarizaciju, depolitizaciju i profesionalizaciju policije. To su rešenja koja su nesporno izneta u Predlogu zakona o policiji i o njima je ministar, gospodin Jočić, dao u uvodnom izlaganju vrlo detaljna obrazloženja.
Postavlja se osnovni problem zašto se javljaju, doduše ne mnogo glasne i doduše neargumentovane, nestručno argumentovane kritike, gde je većina današnjih kritičara, odnosno kritizera davala kritiku radi kritike, odnosno osporavanje radi osporavanja, jer bitnih suštinskih primedbi nema, niti je na ovakav zakon moguće izneti.
Čuli smo kritike od toga da je trebalo da se sačeka sa ovakvim sistemskim zakonom, navodno pod obrazloženjem upravo zato što je sistemski, preko onih koji se u pozivanju na reforme ubiše od antireformskog ponašanja, do onih koji sebe zovu reformistima i koji sada traže odlaganje donošenja ne samo ovog nego čitavog niza zakona koji zahtevaju blagovremeno donošenje radi pridruživanja Evropskoj uniji, pa i radi uređenja ovog veoma važnog pitanja organizacije policije.
Istakao bih da se predloženim zakonom, pored policijskih poslova koji se utvrđuju ovim zakonom, vrši i reorganizacija policije, te tačno utvrđuju policijska ovlašćenja, njih po brojci 21, te da se ovim zakonom celovito reguliše proces, odnosno jedan delokrug državnih poslova koji se tiče bezbednosti odnosno policijskih poslova.
Takođe, ovim zakonom se reguliše i kontrola policije. I tu je bilo neodmerenih kritika najvećim delom, jer je predloženim zakonom pravilno utvrđeno da je kontrola rada policije dvostruka, unutrašnja i spoljnja kontrola.
Spoljna je kontrola ovog parlamenta, kontrola Vlade Republike Srbije i kontrola svih drugih državnih organa koji imaju zakonska i ustavna ovlašćenja za to. Unutrašnja je kontrola u okviru policije i potpuno je iluzorno polemisati sa mišljenjima koja bi htela da unutar policije stvore parapoliciju ili novi organ koji bi bio nezavisan organizaciono od MUP i od ministra ili Vlade Republike Srbije.
Takođe, kritike koje upućuju na decentralizaciju policije pod plaštom decentralizacije vode, žele i imaju cilj dalje rasturanje države, rekao bih i tvrdim, dalje rasturanje države i institucija. Iluzorno je polemisati o tome da bi policijske poslove trebalo davati lokalnim samoupravama. Zamislite situaciju da, u ovim uslovima, jedan gradonačelnik zapošljava policajce i utvrđuje njihov delokrug vlasti, delokrug nadležnosti, plaća ih i daje naloge za rad, odnosno izdaje naređenja.
U ovom trenutku nije lako ni pretpostaviti koliko bi ta ovlašćenja, odnosno naredbe mogle da sežu. Stoga, pozivanje na decentralizaciju i pozivanje na uzvišene principe decentralizacije u ovom vrlo osetljivom poslu unutrašnjih poslova, odnosno u domenu policije, vrlo je opasno i u krajnju ruku zlonamerno.
Pored toga, predloženim zakonom utvrđeno je da se finansiranje policije vrši, pored sredstava utvrđenih budžetom, i dopunskim sredstvima koje Ministarstvo, odnosno policija samostalno ostvaruju.
Takođe, ovim predlogom zakona utvrđeno je da policija sarađuje sa drugim državnim organima i lokalnim organima vlasti, što je, takođe, izvrgnuto neopravdanoj kritici, jer bi kritika bila, u svakom slučaju, čak i mnogo žešća da ovim zakonom nije predviđena obaveza saradnje. Upravo predviđena obaveza saradnje ukazuje na cilj i demokratičnost predloženog zakona.
Drugim rečima, predložni zakon o policiji dosta detaljno, jer je drugačije nemoguće, reguliše ovu osetljivu oblast državnog delovanja. Podsetio bih da je svuda gde je moguća primena sile, odnosno gde postoje sredstva prinude, veoma osetljiva i tanka nit između dopuštenog i nedopuštenog, odnosno zloupotrebe i primene prava. Predloženim zakonom koji je, kao što je rečno, u potpunosti usaglašen sa modernim pravnim principima i stavovima EU, te evropskim i svetskim konvencijama, nastavlja se postupak donošenja sistemskih zakona koji nas sve bliže vode ka EU i modernoj demokratskoj državi Srbiji. Hvala.

Hvala vama, gospodine Cvetkoviću.
Reč ima narodni poslanik Nenad Mitrović, a potom će imati reč narodni poslanik Đorđe Mamula, pa narodni poslanik Nataša Jovanović.
Izvolite, gospodine Mitroviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predloženi zakon o policiji, po mišljenju SRS, nije dobar. Iz tog razloga smo podnosili amandmane, kako bismo predloženi zakon popravili i kako bi zakon u praksi bio primenljiv.
U izlaganju ministra čuli smo da je donošenje zakona uslov za ulazak u EU, kao i to da ovaj predloženi zakon obezbedi samostalnost policije, pošto se predlaže da se policija organizuje na direkcije, znači na policijske direkcije, područne policijske uprave i policijske stanice.
Mi iz SRS ne vidimo tu samostalnost policije u odnosu na ministra i Vladu, jer je i ovde predlagač dao da je uslov za imenovanje direktora direkcije policije radni staž od devet godina, što znači da ministar, kao predlagač, ima kadrovsko rešenje, jer je već dao uslov da direktor ima radni staž od devet godina pre imenovanja na mesto direktora policije, što znači da od samostalnosti policije nema ništa.
Prokomentarisao bih član 6, koji kaže da policija sarađuje sa organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave na preduzimanju mera radi ostvarivanja bezbednosti ljudi i imovine.
Takođe, policija sarađuje i sa drugim organima i ustanovama, nevladinim i drugim organizacijama, manjinskim i drugim organizovanim grupama i samoorganizovanim pojedincima radi razvijanja partnerstva u sprečavanju ili otkrivanju delikata i njihovih učinilaca i ostvarivanja drugih bezbednosnih ciljeva.
Mi iz SRS smatramo da je od velike važnosti i saradnja policije sa građanima.
U članu 20. Predloga zakona se kaže da će policija će biti organizovana kroz direkciju policije, kojom rukovodi direktor, a u čiji sastav ulaze područne policijske uprave i policijske stanice. Niste preciznije naveli i objasnili kako će i na koji način, odnosno prema kojim kriterijumima biti formirane.
Mi iz SRS se ne slažemo sa stavom u ovom članu koji kaže: "Angažovanje specijalnih jedinica policije za posebne bezbednosne zadatke može se vršiti samo uz prethodno odobrenje ministra". Mi smo ovde predložili amandman, gde bi vlada davala ovlašćenje za angažovanje specijalnih jedinica policije, kao kolektivni organ, a ne ministar kao pojedinac.
Što se tiče prijema u radni odnos u policiji, naveli ste da, pored opštih uslova, svaki kandidat treba da ispunjava i posebne uslove. Pored toga, znači, za svakog kandidata je potrebno uraditi bezbednosnu proveru i da, ukoliko kandidat ispunjava tu bezbednosnu proveru, može da zasnuje radni odnos u policiji.
Pitam vas, po prethodnom zakonu o policiji, konkretno govorim za opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđu, tamo su u multietničkoj policiji zaposlena lica koja su bila pripadnici OVK i bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe. Vi, verovatno, imate podatke da takva lica rade u multietničkoj policiji, pa vas pitam da li će i po ovom zakonu provere, koje budu rađene, biti tipa kao i provere koje su rađene po prethodnom zakonu?
Nigde ovde u Predlogu zakona ne vidim odredbu koja daje ovlašćenje policiji da reaguje na isticanje separatističkih obeležja. Konkretno govorim o isticanju albanske zastave u Bujanovcu, koja se već par godina vijori tamo na spomen obeležju šiptarskom teroristi Rizvanu Ćazimiju, odnosno komandantu samoproklamovane Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe.
Znači li da i posle donošenja ovog zakona, kojim se ne predviđa odredba za sprečavanje ovakvih pojava, albanska zastava ostaje da se vijori u Bujanovcu, koja daje podstrek albanskim teroristima, a na drugoj strani unosi strah među Srbe i drugi albanski i nealbanski živalj.
Sve u svemu, zakon nije dobar. Gospodine ministre, prihvatite predložene amandmane SRS, time ćete poboljšati Predlog zakona koji će u praksi biti primenjiv. Ovako ne verujem da će ovaj predlog zakona o policiji imati efekata pri njegovoj primeni.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, potom narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Branislav Nedimović.

Ovaj predlog zakona bi trebalo prihvatiti jer po svojoj sadržini i rešenjima predstavlja jedan moderan, savremen zakon o policiji, koji je usklađen sa savremenim težnjama u nauci o policiji i savremenim zakonodavstvom u Evropi, a rekao bih i u svetu.
Veoma je važno što je ovaj zakon po svojoj sadržini uvažio sva ona rešenja koja preporučuje Ustavna povelja i Povelja o ljudskim pravima, kao i Ustav Srbije. Prema Ustavnoj povelji, međunarodno pravo ima primat nad domaćim zakonodavstvom i to je onaj okvir koji sve nas obavezuje.
Takođe, mislim da je veoma dobro što predlagač za svako od predloženih rešenja nije išao po mišljenje u OEBS i Savet Evrope, već zakon ima jedan pečat koji mu je dao predlagač, tako da je napravljena veoma dobra ravnoteža između obaveza iz Ustavne povelje i onih rešenja koja su i do sada postojala.
Veoma je dobro što se u zakonu, kada je reč o organizaciji policije, uvažava princip dekoncentracije i dobro je što nema decentralizacije. Decentralizacija u policiji je loše rešenje.
To smo imali kada su raniji opštinski funkcioneri imali svoju policiju, pa su onda shodno tome organizovali njen rad, sa rezultatima koji su poznati i zbog čega se više takva rešenja ne pominju.
Depolitizacija je takođe dobra, to se oseća i po principu koji se predlaže, a to je da na čelu policije bude direktor policije, jer je to prvi čovek policije, kakva rešenja postoje i u svetu. Dobro je što postoji demilitarizacija, mada demilitarizacija policije u Evropi nije toliko izražena.
Naime, postoje jedinice koje su poluvojne, polupolicijske, međutim, zadržani su činovi u nekim evropskim država, iako policija nosi civilna odela. S druge strane, kada je reč o naoružanju policijskom, koliko se može videti iz prospekata sa sajmova policijske opreme, policijsko naoružanje je militarizovano. Ono ima nešto drugačiji dizajn, ali po efikasnosti, po ubojitosti, po mogućnostima, to je vojno naoružanje.
Međutim, ono se na policijskim sajmovima nudi kao policijska oprema i policijsko naoružanje, zato što za trgovinu tim oružjem postoje mnogo manja ograničenja nego na ona koja se odnose na vojno oružje, tako da tu moramo biti vrlo jasni da u Evropi nema demilitarizacije policije, osim u promenama uniformi.
S druge strane, kada pogledate granične jedinice policija u Evropi videćete da je tu vojna organizacija. Drugo, obuka policije u Evropi je takva, što je pravilo svih država u Evropi u kojima postoji policija, da se po tom pravilu svi oni obučavaju kao vojska. To ne treba smetnuti s uma.
U poslednje vreme dolaze i predlozi iz nekih evropskih država prema kojima se ograničavaju ljudska prava. Britanski ministar unutrašnjih poslova nedavno je rekao, mada taj predlog nije prošao, da bi trebalo proširiti ovlašćenja policije, pa je čak predložio nešto što je bilo ranije karakteristično za socijalistička zakonodavstva. On je sad predložio da se uvede i preventivni pritvor za one koji su preventivno sumnjivi.
S obzirom da nalet terorizma ide tako da dovodi u pitanje građanska prava i daju određena ovlašćenja policiji koja ranije nisu bila poznata, veoma je dobro što se u zakonu po prvi put, koliko mi je poznato ovde, naglašava profesionalizam. Dakle, policija mora da razvija profesionalizam, a profesionalizam ima dva temelja. To je znanje i savest. Ako nema znanja ili nema savesti, nema profesionalizma.
Bilo je ovde različitih komentara na neka rešenja. Ovde bi trebalo imati na umu da se i najbolja rešenja uvek mogu zloupotrebiti ako postoji želja da se prava zloupotrebljavaju. Prema tome, veoma je bitno da se promeni klima, vaspitanje policije i razvoj profesionalizma koji upravo ima ta dva temelja - znanje i savest.
Po svojim rešenjima, inače, zakon je veoma zahtevan. Negde oko 80 članova se bavi ovlašćenjima policije. Ta ovlašćenja su delikatna, vrlo važna, međutim, nema efikasnosti policije bez dobrih ovlašćenja. Po tim pravima koja se daju policajcima, oni moraju zaista biti veoma dobro osposobljeni, jer ta prava koja oni imaju i koja mogu ugroziti prava drugih, mogu biti vrlo opasan teren. Zato je i te kako važno posvetiti ogromnu pažnju njihovoj obuci tokom školovanja, ali i kasnije.
Kada je reč o Savetu Evrope, o primedbama Saveta Evrope, bilo bi veoma dobro da se podsetimo da je naša država 31. marta 2003. godine primljena u Savet Evrope u trenutku kada su na najdrastičniji način kršena ljudska prava, tako da mi nije jasan stav Saveta Evrope. Danas je tu i tamo imao izvesne primedbe na rešenja, a ova država je primljena u Savet Evrope marta 2003, tada kada su na najdrastičniji način kršena ljudska prava.
Da vas podsetim, protivno Ustavu, Ustavnoj povelji, tada je prema odluci neustavnog predsednika države, gospođe Mićić, odlučeno da pritvor više po Ustavu nije u nadležnosti suda, već u nadležnosti policije. To su totalitarne težnje jednog režima koji je bio sklon totalitarizmu i na najdrastičniji način povredio Ustav.
Pored toga, ukinuto je pravo na branioca i u tom policijskom postupku, što je nezabeleženo u novoj istoriji Evrope. Hitler, Musolini i Staljin nisu ukidali pravo na branioca, posle Drugog svetskog rata ovde nije ukinuto pravo na branioca. Generalu Mihailoviću, Stepincu, suđeno je tako što su imali pravo da biraju branioce. Stepinca je branio Politeo. Mihailovića Dragić-Joksimović i mislim Vladimir Grol. Imali su pravo da izaberu.
Vanredno stanje zavedeno je prema Zakonu o merama za slučaj vanrednog stanja od 27. marta 1991. godine. Primenom tog zakona, po mom mišljenju, u vanrednom stanju 2003. godine poništena je celokupna kritika na račun prethodne vlasti, jer je primenom tog zakona u potpunosti uvažen jedan od zakona koji je dao prilično velika ovlašćenja i koji je imao koktel članova koji se odnose na ratno stanje i na vanredno stanje.
U to vreme, naravno, došlo je do podrške nevladinih organizacija vanrednom stanju, a vidim da se sada nevladine organizacije javljaju takođe kao kritičari ovog predloga zakona, iako mislim da su većina nevladinih organizacija u ovom društvu zapravo rentijeri evropske ideje i nakupci ideje ljudskih prava.
Inače, kada je reč o rešenjima koje se odnose na onaj deo gde su u pitanju ovlašćenja policije, mislim da je to u skladu sa savremenim rešenjima u Evropi, gde je dosta dobro razvijena tehnologija političke kontrole stanovništva.
Naravno, treba imati na umu da policija izlazi iz jednog veoma teškog perioda, iz perioda sankcija i ratova, gde je policija platila veoma veliku cenu toga, možda najveću, jer je u tom periodu bila gurnuta u pakao. Međutim, posle promena 2001. godine mislim da je veoma važno da obratimo pažnju zašto nije došlo do promena 2001, 2002. i 2003. godine.
Ovo želim da ukažem zbog toga što Predlog zakona o policiji nije samo govor o ovom zakonu, nego i povodom zakona, pa bih vam tako skrenuo pažnju da bivši ministar policije, gospodin Mihajlović, u svojim memoarima kaže da je Đinđićeva Vlada preuzela mafiju iz ranijeg perioda.
Takođe ističe da su mu Đinđićevi kontakti otežali borbu protiv mafije, tako da je za mene to zapažanje gospodina Mihajlovića veoma zanimljivo, jer iz Vlade u kojoj je gospodin Mihajlović bio ministar niko nije demantovao ove njegove navode, niko se nije u tom pogledu javio za reč.
Sa druge strane, gospodin Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade iz 2003. godine, sabljaške vlade Zorana Živkovića, u svojim memoarima je rekao da su oni bili prinuđeni da budu istovremeno i policajci, i tužioci, i sudije, i poslanici, i da razgovaraju sa mafijom, i sve drugo.
Verovatno da zbog toga mnoga dela nisu ni mogla biti otkrivena, jer kada imate one koji su istovremeno i policajci, i sudije, i tužioci, i poslanici, i razgovaraju sa mafijom, imali smo nasleđe koje imamo.
Ovo niko nije demantovao od članova bivše Vlade, mada sam to očekivao, budući da je ta Vlada uvela veronauku i građansko vaspitanje, pa ako ih bog nije obavezao ni na šta, mislio sam da će ih bar obavezati građansko vaspitanje.
Međutim, ni građansko vaspitanje ne obavezuje ih, tako da je ostala zavera ćutanja.
Treba imati na umu kada je reč o tom nasleđu, Goran Petrović, donedavni šef državne bezbednosti, u svom intervjuu rekao je da je predsednik Vlade Zoran Đinđić njemu davao naloge da prisluškuje novinare, tako smo saznali kakav je bio položaj novinara i kako su se kretale njihove slobode i prava.
Inače, povodom lažne priče o navodnoj pobuni crvenih beretki smo saznali iz memoara gospodina Mihajlovića, da gospodin Goran Petrović nije išao u Kulu na razgovore sa crvenim beretkama jer je te večeru svoju suprugu vodio u pozorište, tako da mi uopšte nije jasno kako se uopšte može govoriti o ozbiljnosti te tzv. pobune.
U vladinim dokumentima postoje dokazi da nije bilo nikakve pobune, već je to bio protest radnika i to je objasnio i general Lukić svojevremeno.
S druge strane, kada je reč o ovoj temi, o rešenjima koja postoje u Zakonu, a i povodom teme, treba napomenuti da je gospodin Mihajlović takođe rekao da je šef Biroa za komunikaciju, gospodin Vladimir Popović, otkrio policiji šemu za šverc cigareta, pa mu je skrenuo pažnju da bi bilo dobro da upravo on održi predavanje UBPOK-u, kako bi UBPOK saznao kako idu šeme za šverc cigareta i kako bi uspeo efikasno da se bori.
Zato od njih nije moglo da se očekuje neki zakon o policiji ili neke reforme u policiji.
Takođe, kada je reč o onome što čini povod za razgovor o ovom zakonu treba se setiti da je ta vlada iz 2001. godine u maju 2001. godine položila vence na grobove Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića.
Dakle, to je jedan potez toliko staromodan i neverovatan, tako da se od njih, od te vlade nije ni moglo očekivati da izvrši neke ozbiljnije promene u policiji.
Budući da je kontrola policije izazvala veliko interesovanje jednog dela poslanika i različite komentare, hteo bih da ukažem na nekoliko detalja, pre svega unutrašnju kontrolu u policiji: nje ima ili nema.
Da li ćete zvati ovako ili onako, to je sasvim svejedno, bitno je kakva će biti zakonska rešenja.
Gospodin Mihajlović je prazninu u tom pogledu pokušao da reši uvođenjem generalnog inspektora, iako osnovi za takva rešenja ne postoje u Ustavu i zakonu, tako da tek sada prvi put u ovom predlogu imamo unutrašnju kontrolu policije koja je rešena na veoma dobar način, jer mislim da tu nije bilo ozbiljnih primedbi iz Saveta Evrope i OEBS-a i da je rečeno da tu ipak treba policija da da svoja rešenja.
Naravno, ukazivalo se na to da bi trebalo preuzeti rešenja iz nekih drugih zakona, ali mislim da je tu bitno ne personalno nego principijelno rešenje da se zaista uspostavi unutrašnja kontrola, a najvažnija je po mom mišljenju spoljna kontrola, i to parlamentarna. Jedino parlament ima legitimitet da vrši kontrolu nad radom policije i bezbednosnih službi.
Ovde je bilo reči o tome, pa i u javnoj raspravi, da su recimo britanska rešenja veoma dobra. Mene zanima da li oni koji preporučuju ta rešenja mogu nešto da nam kažu, kako je izgledala kontrola rada policije u Britaniji povodom ispitivanja okolnosti pod kojima je izgubio život dr Keli, koji je tvrdio da u Iraku ne postoji zabranjeno oružje.
Mislim da bi bilo dobro da od onih koji sugerišu ta rešenja čujemo neke primere iz te britanske prakse provodom slučaja dr Kelija.
Bilo je i predloga da su francuska rešenja veoma dobra, međutim, mene zanima i tu kakvi su rezultati kontrole, recimo povodom rasvetljavanja okolnosti pod kojima je britanska princeza izgubila život u Parizu, pa me zanima da li tu francuska policija ima neka dobra rešenja za kontrolu, da li je nešto propušteno i šta je utvrđeno, recimo, zašto je tako dugo vožena do bolnice, toliko je valjda bilo potrebno da izgubi krv.
Kada je reč o britanskim rešenjima, skrenuo bih pažnju i na slučaj onog nesrećnog Brazilca koji je u julu mesecu ubijen, posle terorističkih napada na London. On je gastarbajter, žurio je na posao i procenjeno je da ima oko sebe bombe. Ubijen je sa pet hitaca. Niko nije snosio odgovornost.
Utvrđeno je da je bilo greška. Porodica je dobila naknadu štete, ali smo dobili novi princip u Evropi - policija prvo puca, pa onda utvrđuje identitet.
Moram da kažem da je u vreme vanrednog stanja u nedeljniku "Vreme", iz pera jednog novinara, objavljen podatak da bi policija, kao u Engleskoj, trebalo prvo da ubija, a ne da hapsi.
To je bilo objavljeno 20. marta, pa je 27. marta došlo do Meljaka, a niko nije ispitivao da li je taj novinar možda svojim tekstom podsticao na neke akcije.
Dakle, mislim da ta kontrola treba da bude, pre svega, parlamentarna, a unutrašnja kontrola mislim da ima dobra rešenja. Mislim da je dobro što se nije sledio primer crnogorskog Zakona o policiji, gde neke građanske organizacije vrše kontrolu nad policijom.
Onima koji predlažu ta rešenja iz crnogorskog zakona preporučujem da pitaju te građanske organizacije šta su utvrdile kontrolišući policiju i njihov rad posle ubistva novinara Duška Jovanovića, urednika "Dana", ili povodom ubistva visokog policijskog funkcionera Šćekića. To se sve nedavno dogodilo.
Radni odnosi su dobro uređeni i mislim da tu nekih ozbiljnijih primedbi ne bi moglo da se stavi. Ovde je bilo reči o tome da bi trebalo da se povećaju plate. Da se podsetimo, 1990. godine policajci pozornici su imali platu 1.300 maraka. Ako bi odlazili na Kosovo tri meseca, vraćali su se sa 10.000 do 12.000 maraka.
Međutim, to vreme je otišlo, došli su ratovi i sankcije, tako da ta cena koja je plaćena u poslednjoj deceniji prošlog veka ne treba da bude zanemarena ni danas kada se govori o njihovim primanjima, za koja, naravno, mislim da treba da budu povećana, ako je to objektivno moguće u okviru budžeta.
Dakle, mislim da ovaj zakon treba prihvatiti i predlagaču čestitam na dobrim rešenjima.