Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad  Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 97 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje kartice za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam da niko nije prijavio odsustvo.

Nastavljamo rad prema dnevnom redu.

Prelazimo na zajednički načelni pretres 2-4. tačke dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU, PREDLOZI ZAKONA O OBUCI U PRAVOSUĐU I IZMENAMA ZAKONA O UREĐENjU SUDOVA

Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda o tačkama 2, 3. i 4, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.

Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, Predlogu zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika i Predlogu zakona o izmenama i dopunama zakona o uređenju sudova.

Da li predstavnik predlagača, Zoran Stojković, ministar pravde, želi reč? (Da.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, mislim da danas imamo jedan važan posao koji treba da obavimo, jer se pred nama nalaze ključni zakoni kojima se reguliše rad sudova u krivičnoj oblasti. Problem kriminala, obračun sa njim i zahtev za brže i efikasnije delovanje u toj oblasti su uzrokovali donošenje, odnosno stavljanje ovog predloga zakona na dnevni red.
Zakonik o krivičnom postupku je jedan od najmodernijih zakonika koje mi imamo, a bogami i u evropskim razmerama. On zadržava još uvek kontinentalni pristup ovom pitanju, ali sa primesama anglosaksonskog prava, koja treba da ubrzaju i da učine postupak efikasnijim, a sudovima daju u ruke valjan alat da se brzo i efikasno obračunavaju sa korupcijom i ostalim vidovima kriminala, a sa druge strane da budu zaštićena prava građana, pa i okrivljenih u krivičnom postupku.
Zakonik sadrži niz novina. Ono što smo morali prvo da uradimo, to je da usaglasimo određene norme Zakona o krivičnom postupku sa normama materijalnog prava, imajući u vidu novi pristup u Krivičnom zakoniku.
Izvinjavam se, da li mogu da nastavim?
Druga novina u ovom zakonskom predlogu je postupanje u smislu člana 6. Konvencije o zaštiti ljudskih prava, gde se traži jasno razdvajanje organa gonjenja od suda, kao nezavisnog organa koji treba samo da sudi, a ne i da goni.
Naime, mi smo imali do sada jedno rešenje koje je davalo kombinaciju i, kako kažu, saradnju dva organa, pa smo imali situaciju da građani teško razlikuju tužioca od suda, tužioca kao organa gonjenja i stranke u postupku i suda koji treba da sudi. U tom smislu izvršeno je definitivno razdvajanje koje treba da dovede do dve ključne stvari.
Sa jedne strane, predistražni postupak i veliki deo istražnog postupka poveravaju se tužiocu kao organu gonjenja, uz zadržavanje određenih elemenata sudskog postupka koji je ranije postojao, tj. kontrola od strane istražnog sudije, vezano za kontrolu zaštite onih osnovnih građanskih prava.
To je bilo neminovno ako se ima u vidu činjenica da smo potpisali Konvenciju o zaštiti ljudskih prava, koja izričito kaže da je sud taj organ koji je nezavisan, a da bi bio takav on mora da stvori sliku nezavisnosti, čak i u odnosu na same okrivljene.
U tom smislu tužilac je razdvojen, njemu se poveravaju određeni poslovi i, odmah da kažem, za te poslove on snosi danas definitivnu odgovornost po ovom predlogu.
Do sada smo imali situaciju da tužilac jednostavno stavi zahtev za sprovođenje istrage i istražni sudija se bavi prikupljanjem i obavlja poslove koje bi trebalo da uradi tužilac kao organ gonjenja, a sam tužilac je imao pokriće istražnog suda.
Iz tih razloga je ovo razdvajanje izvršeno i to je onaj ključni razlog da se zna definitivno da je sud samo onaj organ koji sudi, a da je tužilac organ koji goni, prikuplja dokaze i podiže optužnicu.
Sa druge strane, na ovaj način postižemo nešto što je sada nedostajalo u ovom postupku. Uostalom, juče ste čuli priče, eto ima postupaka, pa se ne zna zašto nisu završeni. Reč je o brzini postupka. Sudski postupak je uvek znatno sporiji.
U fazi prikupljanja dokaza, predistražnom i istražnom postupku, data je mogućnost da tužilac, u saradnji sa organima unutrašnjih poslova, može brzo i efikasno da vrši prikupljanje dokaza i da skrati taj postupak, odnosno da ga ubrza.
Naime, predviđeno je ovim zakonikom da se garantuje potpuna sigurnost i zaštita okrivljenih u predistražnom postupku, mogu se prikupiti svi potrebni dokazi koji daju mogućnost da ne mora da se vodi istraga ako se prikupi dovoljno validnih podataka.
Oni će biti validni, ali uvek imate mogućnost prisustva advokata u tom predistražnom postupku. I, sa druge strane, imate sada obavezu video snimanja, tako da će otpasti prigovori o eventualnim zloupotrebama ili primeni prinude organa MUP-a ili tužilaštva, kako znaju da kažu, u odnosu na okrivljene.
Normalno da ona ključna prava biće zaštićena kontrolom suda. Istražni tužilac će moći da donese rešenje o sprovođenju istrage, ali okrivljeni i njegovo branilac imaju pravo žalbe sudu.
Sa druge strane, mogućnost određivanja pritvora i dalje je ostavljena sudu, pri činjenici da je baš po Konvenciji jedini koji može da određuje zatvor sud. To se odnosi na niz drugih radnji, kao što je pitanje ulaska u stan i slično. Znači, imate jednu kontrolu i na taj način, u stvari, mi smo zadržali jedno za sada prelazno rešenje.
U velikom broju sistema tužioci vode kompletnu istragu, ali mi smo, imajući u vidu da se kao društvo nalazimo u tranziciji, gde postoji mogućnost eventualnih zloupotreba, ostavili jedan minimum ovlašćenja istražnom sudiji i sudu da može da izvrši valjanu kontrolu rada u ovom pretkrivičnom postupku.
Sledeća novina koja se nametnula kao obaveza da se unese u ovaj zakon, to je mogućnost da se izvrši zaplena imovine.
Mi smo do sada imali situaciju da su krivični postupci trajali dugo, okrivljeni otuđivali imovinu i kada se donese presuda, nije postojala mogućnost da se naplati i vrati ona imovina koja je oduzeta ovom društvu krivičnim delom.
Na ovaj način je data mogućnost tužiocu da stavi predlog i da se donese odluka o zapleni imovine do okončanja krivičnog postupka i time spreči okrivljeni da otuđi imovinu koju je pribavio krivičnim delom.
Takođe je predviđeno kao novina nešto što mislim da je nama nedostajalo. Raniji zakon o organizovanom kriminalu donet je vrlo brzo. Zato će ubrzo uslediti donošenje novog zakona. Iskustva su pokazala da je kriminal sve složeniji i sve opasniji.
Društvo mora da reaguje na adekvatan način. Iz tih razloga je niz onih stvari koje su mogle da se primenjuju kod organizovanog kriminala sada ovim zakonikom uveden kao mogućnost primene u svim složenijim krivičnim postupcima.
Pre svega, jasno je definisano šta je organizovani kriminal. Sa druge strane, jasno su regulisane sve tzv. tehnike koje mogu da se primenjuju ne samo kod organizovanog kriminala, sada im dajemo mogućnost primene i kod svakog složenijeg vida kriminala.
Ne moram da nabrajam, znam da je to dosta atraktivno, a prolazilo je i kroz štampu, reč je o zaštićenom svedoku, svedoku saradniku, ubačenom agentu, simulovanim pravnim poslovima, mogućnost sprečavanja pranja novca, mogućnost prisluškivanja itd.
Moram da kažem da smo i tu napravili jednu bitnu novinu. U prethodnom periodu imali ste neverovatnu stvar: da je šef organizovane grupe kriminala mogao da bude zaštićeni svedok i da bude aboliran. Znači, onaj koji je stvorio grupu, organizovao je da obavlja kriminal, mogao je da bude zaštićeni svedok.
Po ovom predlogu to više ne može da se desi, i to ne samo za šefa grupe, nego i za druga lica koja su u dobroj meri učestvovala u formiranju te grupe da se vrše organizovano krivična dela.
Predviđena je mogućnost smanjenja kazne do 50%, eventualno do jedne trećine, a samo izuzetno, za one blaže slučajeve, oslobađanje od kazne, ali mora da se donese osuđujuća presuda. Ne može lice koje je vršilo kriminal, pa i onaj blaži, sutra da bude abolirano i da bude u istom statusu kao ostali građani koji su se ponašali u skladu sa svojim obavezama prema zakonu.
Još jedna novina, mislim da je ona izuzetno bitna za ubrzavanje krivičnog postupka, a to je mogućnost poravnanja, odnosno tužioci i okrivljeni mogu da se dogovore oko kazne i da se na taj način skrati postupak.
Ovo jeste izuzetno bitno, što moramo da imamo u vidu da se u svim tim slučajevima državni aparat pokreće ceo, postupci traju, troškovi se stvaraju, a na ovaj način dobijate mogućnost, uz potpuno priznanje okrivljenog i eventualno prihvatanje naknade štete i dogovor o kazni, da se to da sudu i ako sud nađe da nema zakonskih smetnji da donese presudu.
Posebna novina, a mislim da će ona naše sudove rasteretiti, govori o tzv. ubrzanim postupcima i medijaciji u krivičnom postupku. To je za ona krivična dela do tri godine. Znači, daće se mogućnost poravnanja i kada se to postigne postupak se završava, na zadovoljstvo i samog oštećenog. Država nije izložena troškovima, a i okrivljeni ima jasnu svoju izvesnost, ne mora da čeka godinu ili dve da sud sudi, pa da donese sličnu odluku.
Kažem, to su stvari koje treba da doprinesu rešenju dva osnovna zahteva koji se pred nas postavljaju. Sa jedne strane, da se nađe adekvatna mera i da se da valjan nalaz sudovima da mogu da se obračunaju sa kriminalom koji je, činjenica je, u prethodnom periodu porastao, a s druge strane da postignemo određenu efikasnost i smanjenje troškova za društvo.
Normalno da je na ovaj način regulisani su valjano i deo koji se odnosi na pomilovanje, deo na izricanje sudske opomene i rehabilitacije. Zato i jeste ovo zakonik o krivičnom postupku. Ako želimo da se zaista na valjan način suprotstavimo kriminalu, koji ne da je nabujao, nego je daleko složeniji i organizovaniji, mi moramo da donesemo valjana sredstva i da ih damo u ruke državnih organa, koji sa njim treba da se obračunaju.
Iz tih razloga plediram da ovaj zakon bude usvojen, uz jednu malu napomenu. Dve stvari su se pojavile kao problem. U prethodnom periodu je bilo postupaka koji su se vukli godinama, a onda vam ode predsednik veća, pa je postupak morao da se ponavlja.
Sada vidim da su stavljeni određeni amandmani, koje ćemo mi prihvatiti i dati mogućnost da, i ako predsednik veća prestane da sudi predmet, neće morati ceo predmet da se ponavlja, pa opet godinama da traje, nego da se izvrši zamena predsednika veća. S druge strane, dat je amandman gde se vraća pitanje pritvora na standardnu meru: šest meseci u istrazi i svaka dva meseca provera, ali sada od onog višeg suda, da bi se obezbedila objektivnost u proceni da li ima razloga za produženje pritvora.
Ima i drugi niz novina u samom zakonu, ali mislim da će na to biti ukazano u ovoj raspravi, s tim što predlažem da usvojite ovaj zakon, nakon iscrpne rasprave i amandmana koji će biti usvojeni, a ono što sam gledao, određeni broj amandmana zaista poboljšava tekst zakona, čine ga preciznijim i biće prihvaćeni, ne vodeći računa ko ih je podneo, bitno je da su amandmani valjani i da doprinese našem zajedničkom radu.
Iz tih razloga, kažem, posle rasprave nadam se da ćemo zakon usvojiti, a vama se unapred zahvaljujem na raspravi i stručnom doprinosu ovom tekstu zakona.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Narodni poslanik Žarko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe SPS.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre početka rasprave o ovom dnevnom redu želeo bih da, u ime SPS, danas, povodom 9. maja, svim građanima Republike Srbije, a pogotovu učesnicima NOR-a, čestitam dan pobede nad fašizmom, zato što to treba i znati i obeležiti.
Kada je reč o ovom setu zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, u ime SPS ću reći nekoliko reči o Predlogu zakonika o krivičnom postupku, zato što je on u ovom setu zakona najvažniji i mislim da njemu treba posvetiti najveću pažnju.
Naime, nabrojaću nekoliko razloga zbog kojih će poslanici SPS podržati Predlog ovog zakonika. Bez obzira što postoji potreba za radikalnom reformom Zakona o krivičnom postupku i nezavisno od nekih njegovih slabih tačaka, postojeći zakon se mogao označiti kao savremen. Međutim, praksa, primena zakona je pokazala da je niz njegovih rešenja potrebno preispitati i preformulisati, u cilju stvaranja jednog maksimalno povoljnog zakonskog ambijenta koji bi, s jedne strane, omogućio efikasno suzbijanje kriminaliteta, dok bi, s druge strane, dosledno zaštitio prava učesnika krivičnog postupka.
Neka rešenja u postojećem Zakoniku o krivičnom postupku zaslužuju da se preispitaju, odnosno za neka se već sada moglo reći da u suštini nisu izdržala probu vremena. Određenim dopunama i izmenama postojeći Zakonik o krivičnom postupku mogao je biti učinjen i boljim, ali bi onda imali ogroman broj amandmana na zakon, a to bi bio veoma čudan zakon sa tolikim brojem amandmana, pa se sasvim logično prišlo izradi novog zakonika.
U novom zakoniku o krivičnom postupku nisu ugrađena rešenja kojima se nastoji da pošto-poto budu originalna u odnosu na već postojeća zakonska rešenja, ona rešenja koja su se u praksi pokazala kao dobra ili je praksa na njih prosto navikla. Naprotiv, menjana su sva ona rešenja koja su prevaziđena ili koja su pokazala određene anomalije u praksi, uvedena su nova rešenja na temelju komparativnih, pozitivnih iskustava, ili s obzirom na očekivane povoljne efekte, a na osnovu izučavanja krivično-procesne doktrine.
Novi zakonik o krivičnom postupku ne predstavlja radikalan zaokret u odnosu na tip krivičnog postupka koji već decenijama dominira u našem pravnom sistemu, niti on označava napuštanje jedne već ustaljene krivično-procesne tradicije, ali on svakako mora da bude i izraz novih potreba, te suočavanja pravnog sistema sa jednom već prilično izraženom efikasnošću našeg postojećeg krivičnog postupka, koji je u većini slučajeva nedopustivo spor.
SPS smatra da je dobro što se pristupilo izradi novog zakonika o krivičnom postupku, jer će se postići mnogo veći efekti jednim takvim postupkom, nego da se amandmanima delovalo na postojeći zakon. Naravno, nesporno je da predloženi zakonik o krivičnom postupku ima izraženu vezu sa već postojećim zakonodavstvom i rešenjima koja su se kao dobra i adekvatna pokazala tokom više decenija primene u praksi.
Predloženi zakonik o krivičnom postupku sadrži i neka nova rešenja, koja su karakteristična za savremene krivično-procesne sisteme, a koja će omogućiti da 1) krivični postupci budu brži i efikasniji, a samim tim i znatno jevtiniji; 2) da se ostvari dosledna zaštita Ustavom i međunarodnim aktima garantovana ljudska prava i slobode; 3) da bude efikasnije usklađivanje naših rešenja iz krivično-procesnog prava sa drugim zakonima koji se odnose na pitanje krivičnog postupka; 4) regulisanje međunarodnih obaveza naše zemlje koje se tiču krivično-procesne regulative, da budu adekvatne i efikasne, 5) do punog izražaja da dođe dosledno poštovanje načela poštenog i pravičnog vođenja krivičnog postupka i sl.
Jedan od razloga što SPS podržava Predlog zakonika o krivičnom postupku je što je zadržao svoj mešoviti karakter, tj. kontinentalni krivični postupak sa utvrđenim sankcijama, koji je inače tipičan za većinu evropskih kontinentalnih država. Države koje imaju kontinentalno-evropski tip krivičnog postupka postepeno uvode neke elemente koji su tipični za adverzijalne krivične postupke, tako da se savremeno krivično-procesno pravo sve više karakteriše izvesnom i prilično skladno konvergencijom elemenata ta dva osnovna krivično-procesna, ali i uopšte pravna sistema.
Takve elemente je moguće, pa i potrebno uvesti u naš zakonik o krivičnom postupku, ali se pri tome nikako neće menjati osnovna pripadnost našeg krivičnog postupka kontinentalnom evropskom tipu krivične procedure. U takve elemente npr. spada mogućnost uvođenja tzv. stranačke nagodbe, odnosno prethodnog dogovaranja između tužilaca i okrivljenog o priznanju krivice, uz uslov da tužilac odustane od nekih krivičnih dela ili pristane na određenu kaznu i sl, čime se omogućava jednostavnije i brže rešenje krivičnog predmeta, ali se tako istovremeno ne odstupa dramatično i od načela istine, jer okrivljeni priznaje jedno ili više krivičnih dela.
U novom zakoniku o krivičnom postupku obezbeđeno je da stranke imaju značajniju ulogu o izvođenju dokaza, što se posebno odnosi na javnog tužioca kao stranku koja zastupa tzv. javnu optužbu. Mada u skladu sa osnovnim postavkama evrospko-kontinentalnog mešovitog krivičnog postupka sud ipak mora da zadrži dominantnu ulogu u izvođenju dokaza.
U novom zakoniku o krivičnom postupku došlo je i do potpunijeg definisanja nekih terminoloških pitanja, kao što su radnje dokazivanja, istražne rade, pojam krivičnog dela i krivične odgovornosti i sl. Pored toga, novi zakonik o krivičnom postupku obezbedio je poboljšanje procesne discipline i efikasnije obezbeđenje prisustva okrivljenog i drugih lica u krivičnom postupku.
Predloženik zakonik o krivičnom postupku uvodi mnogo više reda u krivični postupak, pa je pored klasičnog oblika pozivanja predvideo i nove savremene mogućnosti, a sve u cilju da krivični postupak učini što efikasnijim i racionalnijim.
U predloženom zakoniku na jedan savremeni način formuliše se kategorije jemstva, koje se u modernom zakonodavstvu koristi kao šire obezbeđenje prisustva okrivljenog i kontrolu poštovanja obaveza koje su okrivljenom nametnute. U savremenim krivičnim postupcima jemstvo dobija sve veći značaj i koje pored ostalog okrivljenom, pored jemstva, nameće i neke druge obaveze.
Poboljšanje procesne discipline naš zakonodavac je u izvesnoj meri pokušao da postigne stvaranjem uslova za pojačano novčano kažnjavanje subjekata koji krše svoje procesne obaveze. Pri tome, naš zakonik o krivičnom postupku ne sadrži neke mere kojim se, osim sankcija, mogu postići određeni ciljevi.
Novina koju predloženi zakonik o krivičnom postupku svrstava u red savremenih krivičnih zakonika u Evropi je drugačije regulisanje položaja svedoka-saradnika. Naime, izvršena je značajnija modifikacija do sada postojećeg materijalnog uslova u odnosu na mogućnost da određeno lice postane svedok-saradnik.
Dosadašnje rešenje, po kojem je to svojstvo zavisilo između ostalog od postojanja olakšavajućih okolnosti, s jedne strane bilo je neprimereno, jer nije realno da se utvrđivanje takvih okolnosti omogućava u vreme kada je tek podneta krivična prijava, pa i tokom postupka, s obzirom da se radi o kriterijumu odmeravanja kazne licu za koje se u postupku već utvrdi da je krivo, što ovde ne može biti slučaj.
Dok je takvo rešenje, s druge strane, bilo i nerealno, jer se takve okolnosti mogu pouzdano utvrđivati samo u kompletno sprovedenom krivičnom postupku, na osnovu izvedenih dokaza, a ne na temelju neke paušalne prethodne procene, što bi se u stvari potencijalno svodilo na jednu vrstu gole arbitrarnosti.
Mišljenja smo da predložena rešenja temelje na uporednoj krivično-procesnoj praksi savremenih zemalja. Novi zakonik o krivičnom postupku daleko više pažnje poklanja zaštiti procesnog položaja oštećenog i njegovom ukupnom povoljnijem položaju.
Naime, oštećeni se ne sme smatrati pukim dokaznim sredstvom kada se on saslušava kao svedok, već treba imati u vidu i druge njegove interese u krivičnom postupku. U novom zakoniku o krivičnom postupku, u skladu sa opšteprihvaćenim međunarodnim standardima, na odgovarajući način reguliše se i zaštita svedoka i izvršeno je svođenje vanrednih pravnih lekova na razuman broj.
Ono što je u predloženom zakoniku posebno dobro urađeno je činjenica da je izvršena njegova adekvatnija sistematika, posebno što se tiče krivičnih dela organizovanog kriminala i zaštite svedoka, koji su u postojećem zakonu bili na neodgovarajućem mestu.
U predloženom zakoniku daleko veću ulogu ima javni tužilac u istrazi i ta uloga ne sme biti svedena samo na izvestan deklarativan nivo, kao što je to slučaj u sadašnjem zakoniku o krivičnom postupku. Naš postojeći krivični postupak omogućio je da se neke njegove faze nepotrebno dupliraju. To je posebno dolazilo do izražaja u pretkrivičnom postupku i u istrazi.
Nedopustivo je i krajnje neracionalno da javni tužilac u mnogim slučajevima deluje kao transmisija između policije, koja je u pretkirivičnom postupku obavila svoj deo posla, i suda pred kojim treba da se odvija krivični postupak. Odnosno, kako je to danas najčešće, da otpužni akt javnog tužioca bude samo prepisana krivična prijava policije.
Danas u svetu dominiraju krivični postupci u kojima je istraga poverena javnom tužiocu ili policiji pod nadzorom javnog tužioca. Sve to ukazuje da javni tužilac mora da ima odgovorniju ulogu u istrazi i radnjama koje prethode istrazi, odnosno u pretkrivičnom postupku. Ovakvim rešenjem omogućeno je da javni tužilac sve istražne radnje koje obavi u prethodnoj istrazi sprovodi i u istrazi koja bi po predloženim rešenjima trebala da se odvija veoma brzo jer bi najveći deo posla već bio obavljen u prethodnoj istrazi.
Predloženim rešenjima prethodna istraga i istraga bile bi jedna spojena faza koja sadrži sadašnji pretkrivični postupak i istragu. Ovakva rešenja krivični postupak čine mnogo ubrzanijim.
U predloženom zakoniku o krivičnom postupku, na šta sam već ukazao, poboljšan je položaj okrivljenog koji preko svog branioca ima pravo da zahteva od javnog tužioca da tokom istrage preduzme određene istražne radnje, a ako se on sa tim ne složi, odluku donosi sudija, koji sam može da sprovede takve radnje.
Predloženi način istrage verujem da će dovesti i do drugačijeg oblika kontrole optužnice. Nakon završene istrage, javni tužilac bi optužnicu ili obustavljao, ako nema zakonskih uslova za dalje vođenje postupka, ili bi podizao optužnicu. Predviđeno je da tokom postupka okrivljeni bude obučavan o svim svojim pravima i dužnostima u postupku.
Sve ovo ukazuje da je cilj promene u zakoniku o krivičnom postupku usmeren da se krivični postupak učini što efikasnijim. Može se reći, na kraju, da predložni zakonik o krivičnom postupku na savremen, efikasan i sistematičan način reguliše pitanja koja se ovim zakonikom obuhvataju i ovu materiju čini daleko efikasnijom nego što je to do sada bio slučaj. Po nama iz SPS to su dovoljni razlozi da podržimo ovaj predlog zakonika i to ćemo učiniti. Hvala vam.

Hvala. Da li još neko od predstavnika poslaničkih grupa želi reč? Narodni poslanik Ljiljana Nestorović. Izvolite. Predsednik grupe ''Za evropsku Srbiju.''

Poštovana gospodo, čuli smo od ministra i na ovoj sednici, a i prethodnih dana u medijima, da ovaj zakonik o krivičnom postupku, pored već tradicionalnih instituta na kojima se temelje osnovi krivičnog prava, sadrži nekoliko novih rešenja, kojima se u duhu vremena pojedini instituti modernizuju i čine čak efikasnijim. Svaki napor svakog ministra i svakog ministarstva, koji ide prema poboljšanju i prema napretku, na dobrobit jačanja građanske svesti i građanske države, jeste dobrodošao.
Moja generalna zamerka ovom zakonu je sledeća: i nedavno sam, kada smo usvajali Krivični zakonik rekla da su, po mom mišljenju, blage kazne za pojedina krivična dela, a prvenstveno sam mislila na krivična dela protiv života i tela i krivična dela protiv opšte sigurnosti ljudi i protiv zdravlja. Utvrđeni su veliki rasponi, sa vrlo niskim donjim minimumom propisane kazne kod ovih krivičnih dela.
Zagovornici takve ideje smatraju da je dobro ostaviti sudijama što veći raspon, da bi sudija prema okolnostima slučaja što pravilnije odredio visinu kazne. Ali, u odnosu na našu dosadašnju praksu uverena san da to nije dobro. I tada sam rekla i sada vas podsećam da ćete često pročitati u novinama da je mladić koji je ubio svoju devojku, a oboje imaju po 20 i kusur godina, dobio kaznu od sedam-osam godina zatvora, i da je ne samo kao motiv, već i kao olakšavajuća okolnost uzeta u obzir mladićeva ljubomora.
To su neverovatni nonsensi, a u vezi sa tim i upravo zbog toga ne slažem se sa pojedinim institutima u Predlogu ovog zakonika, koji su po mom mišljenju preterano i nepotrebno liberalni.
Ali, da pođemo redom. Ministar je rekao da se u Predlogu ovog zakonika jača uloga javnog tužioca.
Čuli smo, istragu bi po novom vodio javni tužilac. I to je u redu. Takozvana tužilačka istraga je kvalitativan pomak i tekovina savremenih pravnih sistema, ali samo u razvijenim demokratijama i državama gde izvršna vlast ne sprovodi samovlašće i tamo naravno gde državna vlast ne sprovodi vaninstitucionalnu kontrolu nad sudskom vlašću.
Tužilačka istraga bila bi jako dobra kada bi u našoj zemlji tužilaštvo bilo ili postalo samostalno i profesionalno i kada bi na čelnim mestima u njima bili ljudi jake volje i jakog morala. Ali, govorili su pre mene i drugi narodni poslanici, kada u fiokama stoje mnoge krivične prijave koje se aktiviraju samo u slučaju puke političke potrebe, kada su tužilaštva izuzetno slabo materijalno i kadrovski opremljena, ovo demokratsko dostignuće se pretvara u suštu suprotnost.
Nama je sporan član 46. stav 3. Predloga zakonika, gde je navedeno da će javni tužilac bez odlaganja pokrenuti disciplinski postupak protiv lica koja nisu postupila po njegovom zahtevu, a misli se na starešine koje rukovode policijskim organom ili drugim državnim organom. Da li je javni tužilac prema sada važećim zakonima ovlašćen da pokrene disciplinski postupak u organima državne uprave? Da li je prema Zakonu o državnoj upravi ili prema Zakonu o državnim služebnicima to moguće? Svi znamo da nije moguće.
I predlagač ovog zakona takođe je znao da to nije moguće, ali se poveo logikom da ako javni tužilac može da pokreće krivični postupak, onda može i nešto što je manjeg značaja, a to je da pokrene disciplinski postupak. Ideja je bila, pretpostavljam, da se kroz ovu odredbu iniciraju promene zakona iz oblasti državne uprave koje sam navela.
Međutim, nije to dobar stav i nije to dobar pravni put. Na Ustavnom sudu mogla bi se osporiti zakonitost takve odredbe. Ali ono što je mnogo važnije, to je pitanje da li nepostupanje policije i drugih državnih organa po zahtevu tužioca predstavlja disciplinski prekršaj ili krivično delo. To je svakako i jedno i drugo. Ali, to pre svega, mora biti krivično delo.
Zato, ako želite da zaista osnažite ulogu javnog tužioca, onda uradite ono što neće biti kršenje postojećih pravnih propisa i što će suštinski biti jedino ispravno: u izmenama i dopunama Krivičnog zakonika propišite takvo krivično delo. Zato smo i podneli smo amandman na član 46. stav 3. ovog zakonika, o kome ćemo govoriti kada bude rasprava po amandmanima na ovaj zakon i predložili smo da javni tužilac može inicirati pokretanje disciplinskog postupka, što je u skladu sa postojećim pravnim propisima.
Zatim, govoriću sada o jednoj zaista suštinskoj stvari sa početka mog izlaganja.
U članu 268. pod nazivom "Oproštaj krivičnog gonjenja osumnjičenog koji je ispunio određene obaveze" propisano je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih mera: otkloni posledicu krivičnog dela ili naknadi štetu; ispuni obavezu izdržavanja; podvrgne se odvikavanju od alkohola ili droge; podvrgne se psihosocijalnoj terapiji; zaposleni se na radnom mestu koje je dostupno; plati određeni novčani iznos u humanitarni fond; obavi određeni društveno korisni rad, uz mogućnost da javni tužilac izrekne i obavezu osumnjičenom da ispuni imovinsko-pravni zahtev oštećenog ili da se lično izvini oštećenom.
Dakle, ako ispuni jednu od navedenih obaveza ili više obaveza, javni tužilac može odlučiti da se osumnjičenom, koji je izvršio krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, izvršenje krivičnog dela oprosti, s tim što u takvom slučaju oštećeni neće imati pravo da u skladu sa članom 60. samostalno preuzme gonjenje. Napominjem da se za odluku javnog tužioca da postupi na ovakav način ne zahteva pristanak oštećenog.
Osnovano se može postaviti pitanje kako će u takvom slučaju, na oproštaj od krivičnog gonjenja osumnjičenog, reagovati oštećeni? Da li će takvu odluku javnog tužioca oštećeni doživeti kao zadovoljenje pravde i pravičnosti? Da li je posle krivičnog dela, za koje je zaprećen zatvor do tri godine, uvek moguće otkloniti posledicu krivičnog dela i da li će pretrpljeni fizički bol, strah ili trauma oštećenog biti zadovoljeni naknadom štete?
Sada ću vam navesti samo nekoliko krivičnih dela iz Krivičnog zakonika, važećeg, gde je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Recimo, u članu 127. pod naslovom - Nepružanje pomoći, stoji: "Ko ne pruži pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život, iako je to mogao učiniti bez opasnosti za sebe ili drugog, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako je usled nepružanja pomoći nastupilo teško narušenje zdravlja ili druga teška telesna povreda lica koje se nalazilo u neposrednoj opasnosti za život, učinilac će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine".
U članu 162. pod naslovom - Uništavanje dokumenata o glasanju, kaže se: "Ko uništi, ošteti ili oduzme ili prikrije glasački listić ili neki drugi dokument o glasanju na izborima ili na referendumu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Ako delo iz stava 1. ovog člana učini član biračkog odbora ili drugo lice u vršenju dužnosti u vezi sa glasanjem, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine".
Zatim, u članu 184. važećeg Krivičnog zakonika, pod naslovom - Posredovanje u vršenju prostitucije, kaže se: "Ko navodi ili podstiče drugog na prostituciju ili učestvuje u predaji nekog lica drugom radi vršenja prostitucije ili ko putem sredstava javnog informisanja ili drugih sličnih sredstava propagira ili reklamira prostituciju, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine. Ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno prema maloletnom licu učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina".
Da navedem još jedan član koji je, po meni, dobro odslikao ovo što je problem koji sam navela. To je član 253, pod naslovom - Neukazivanje lekarske pomoći, kaže: "Lekar koji protivno svojoj dužnosti odbije da ukaže lekarsku pomoć licu kojem je takva pomoć potrebna, a koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život ili opasnosti nastupanja teške telesne povrede ili teškog narušavanja zdravlja, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine".
Upravo zbog svega ovoga smatram da nije dovoljno da odlukom tužioca pod određenim uslovima, kako je to ovde navedeno, jednostavno se spreči da oštećeni i dalje preuzima krivično gonjenje u odnosu na onog ko mu je štetu naneo.
Takva odredba u ovom članu Predloga zakonika suviše je liberalna. Ona je čak nonsens u odnosu na član 475. Predloga zakonika. U članu 475. Predloga zakonika propisuje se postupak posredovanja radi postizanja poravnanja između okrivljenog i oštećenog, i to za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do jedne, a u posebnim slučajevima i do tri godine.
U stavu 9. člana 475. propisano je da ako oštećeni ili okrivljeni ne pristanu na postupak poravnanja, tužilac nastavlja krivično gonjenje ili postupa u skladu sa članom 268. Predloga zakonika. To drugim rečima znači da tužilac može odustati od krivičnog gonjenja i u slučaju da oštećeni ne pristane na poravnanje. Pri tome tužilac praktično potpuno slobodno odlučuje kada će postupiti u skladu sa članom 268. Predloga zakonika i oprostiti krivično gonjenje, jer se za takvu odluku pristanak oštećenog ne traži.
Ponavljam, takvo rešenje u Predlogu zakonika suviše je slobodno, a ne zaboravimo da je reforma pravosuđa tek otpočela i predviđeno je da ona traje čak do 2011. godine, što jasno govori da je pravosuđe opterećeno mnogim problemima u ovom trenutku i da će oni verovatno i da potraju. U tom smislu, amandmanom na član 268. predložili smo da se ovaj institut zadrži, ali za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine umesto do tri godine, kako vi predlažete u ovom predlogu krivičnog zakonika. Pored tih suštinskih stvari, predložili smo i nekoliko amandmana da se tekst samog zakona poboljša.
Predložili smo da se jedna ružna reč u zakonu, a to je "leš", koja je izvedena od lešine, zameni jednom prikladnijom rečju: "telo". Pri tom smo vodili računa o kontekstu svakog člana, tako da kada je reč o obdukciji dovoljno je reći tela, jer se obdukcija ne vrši nad živim čovekom, a u nekim drugim članovima, u zavisnosti od konteksta, upotrebili smo: telo umrlog.
Nemamo izveštaj Vlade o tim amandmanima ili nisam uspela da dođem do njih, i zato o njima govorim, želeći da ovom prilikom ministru na to skrenem pažnju, jer smatram da bi o ovakvim pitanjima trebalo da se oglasi Srpska akademija nauka, odnosno Institut za srpski jezik. Nekada su se zakoni pisali lepim književnim jezikom, danas se oni pišu onako kako se i govori, suvoparnim birokratskim jezikom i smatram da bi bilo dobro za celinu zakona da se izbegnu ovako rogobatne reči kao što je primer koji sam navela.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik SRS.

Danas je objedinjena rasprava povodom tri predloga zakona i predstavnik Vlade gotovo da nijednu rečenicu nije upotrebio da obrazloži druga dva predloga, Predloga zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Prvo bih sa nekoliko rečenica prokomentarisao treći zakon.
To jeste stvarno kratak zakon, u nekoliko odredbi se menja postojeći zakon, ali očigledno sa ciljem da se na neki način pripremi pravosudni sistem za trenutak kada apelacioni sudovi neće da zažive, a da se ne desi da naši prvostepeni i drugostepeni sudovi ostanu bez nadležnosti. I nadam se da je naš amandman prihvaćen, kojim smo otklonili onu očiglednu grešku.
Što se tiče drugog zakona, ako pričate da su tužioci odvojeni od suda, evo u samom nazivu zakona vidi se da ih trpate da budu zajedno sa sudijama. Naravno, mi smo povodom ovog zakona podneli dosta amandmana, i svi amandmani su detaljno obrazloženi, i tu se radi o jednom koncepcijskom neslaganju, i ne bih mnogo vremena trošio oko ovog zakona zato što ćemo kroz 18 amandmana i diskusiju povodom tih amandmana da detaljno upoznamo javnost zašto nismo za ovaj predlog zakona.
Pre nego što pređem na ovo što je danas centralna tema, zakonik o krivičnom postupku, malo bih se osvrnuo na jučerašnju raspravu i na neke detalje, zašto je bilo potrebno predlagaču da prvo bude odluka o strategiji, pa onda da idu ovi zakoni. Zato što u toj odluci o strategiji je predviđeno praktično sve ovo što se ovim zakonima u nastavku potencira.
Kaže se – vizija za novo pravosuđe, da je istražni sistem zamenjen u nekoliko susednih zemalja efikasnijim i u pogledu potrebnih sredstava manje zahtevnim akuzatorskim modelom. To je prvi razlog.
Drugi razlog koji se navodi, to je odluka sudija. I ono što me je iznenadilo, verovao sam da je vlast ograničena odredbama Ustava i zakona i da se to mora poštovati. Međutim, na strani 23. ove odluke je napisano – krivično gonjenje za krivična dela koja su propisana ratifikovanim međunarodnim konvencijama i drugim zakonom posebno propisanim slučajevima, može biti predmet naknadnog uputstva Ministarstva pravde, u ime Vlade Republike Srbije.
Ako smo nešto ratifikovali, to je sada postao sastavni deo našeg pravnog političkog sistema, u skladu sa Ustavnom poveljom i svim našim propisima. Ne znam zašto bi bila potrebna posebna preporuka Ministarstva pravde, u ime Vlade Republike Srbije, pa onda se kaže, procedura izdavanja ovog uputstva biće uređena zakonom, kako bi Vlada izvršila svoja ovlašćenja na transparentan način.
Vidite da u budućnosti možemo očekivati da će Ministarstvo pravde da nam piše neke nove propise, nove procesne propise, iako od tih ratifikovanih ugovora imamo puno stvari ugrađenih u pravni sistem, i pranja novca, i suzbijanja organizovanog kriminala, i suzbijanje međunarodnog terorizma. To je već sadržano u nekim našim propisima, da li u Krivičnom zakoniku kao materijalna norma, ili u nekim drugim propisima, ali to je već sadržano. Međutim, vidite, prema ovoj strategiji, Ministarstvo će dobiti mnogo veći značaj.
Želim da se vratim na ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku. On mi deluje kao propis koji su pisali forenzičari i islednici, jer primat i kvalitet odredbi je upravo u ovome što se zovu dokazna sredstva, sredstva dokazivanja, a da ne ulazim u terminološku razliku. Sve drugo je sporedno.
Malopre ste imali prilike da čujete šta bi to u praksi značio član 268. Predloga zakona, gde javni tužilac može da odloži krivično gonjenje, pa čak i ako je nesporno između njega i okrivljenog da je delo izvršeno. Ako je nesporno da je delo izvršeno, onda neminovno sledi neka odgovornost. Taj ko odlučuje o odgovornosti je sud, taj koji ublažava kaznu ili oslobađa krivične odgovornosti je sud, a ne javni tužilac. Ovde kroz formu gonjenja je nešto završeno.
Osnovna primedba SRS može da se podeli u dve grupe. Prva grupa primedbi se odnosi na prepisane odredbe postojećeg Zakonika o krivičnom postupku i činjenicu da ovim predlogom zakonika, u tim odredbama koje su prepisane, nisu otklonjene one izvorne nepravilnosti postojećeg Zakonika o krivičnom postupku. Pretpostavljam da ćete verovatno 20 i nešto amandmana SRS i da usvojite, jer se odnose na te elementarne ispravke postojećeg teksta.
Ono što moram da vam kažem, pre nego što pređem na centralno pitanje, gde treba da bude istraga i ko treba da sprovodi istragu. Vi ste ovde u obrazloženju naveli da ste vodili računa samo o odredbi člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Zaboravili ste da postoji član 5. koji se tiče lišavanja slobode i postupanja policijskih organa.
Mislim da vam je neadekvatno pozivanje na član 6, kao i da je greška što se niste pozvali na član 5, jer niste imali mogućnosti da vidite sve odluke Evropskog suda za ljudska prava, kojima se na vrlo precizan način definiše šta je to pravo na pravično suđenje, šta je to pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja, šta je to prezumpcija nevinosti, ko može da lišava slobode, koliko može da traje pritvor, pod kojim uslovima se sprovodi istraga, ko sprovodi istragu, pravo na odbranu, i ono što čini sud suštinu prava svakog čoveka i ljudskog bića, a to je pravo na fer i pravično suđenje.
A da se to malo protumačili, videli biste da je ovaj prelazak na jedan novi tzv. optužni model krivičnog postupka neadekvatan. Imate odredbu u kojoj kažete da ovlašćeno službeno lice MUP-a ili javni tužilac može da izvrši pretres stana. Da li to znači da ubuduće, kada se biraju javni tužioci, moraju da imaju kurs džudoa, crni pojas iz karatea i da budu sa sertifikatom da znaju da pucaju iz M55. Verovatno znate da i kada ide taj pretres stana da puno puta se desi situacija da mora da se primeni fizička prinuda, i da je potrebno i neko privođenje, pa čak i lišavanje slobode.
Vi ste to stavili alternativno, ne kumulativno, niste čak ni naveli da to radi policija u prisustvu javnog tužioca, nego ste stavili ili, može jedan, može drugi, mogu zajedno. To jedino tako može da se protumači.
Ako ste hteli istragu da prebacite kod javnog tužioca, onda verovatno ste imali u vidu Pravilnik o postupku i dokazima koji se koristi pred Haškim tribunalom. Moram da vam kažem da taj pravilnik su osudili svi stručni krugovi u Evropi, zato što je jedna nesavršena, nedorečena, pa čak i mnogo kontradiktorna mešavina svega i svačega. Sada će naši javni tužioci da liče na Karlu del Ponte. Sada ću da vam objasnim kako je to u Hagu.
U Hagu se podigne optužnica od strane tužioca. Jedan sudija to potvrdi, da nalog za privođenje, odnosno hapšenje, uz to se dostavljaju dve stranice sa prepisanim odredbama Statuta i Pravilnika o postupku i dokazima, o osnovnim pravima optuženog. Optuženi dođe, smesti se u zatvor, pritvor.
Prvi put se pozove i izjasni se da li je razumeo optužnicu, iskoristi priliku da kaže da li će da ima branioca ili će sam da se brani, i vraća se nazad u pritvor.
Onda javni tužilac ulazi u pritvorsku jedinicu da razgovara, pošto oni to više i ne potenciraju da je to toliko istraga, već jedan razgovor u kome će da se otklone neke nedorečenosti, nedoumice, a ta faza se zove tzv. preliminarni deo postupka pred Haškim tribunalom. To znači da je neko lice otišlo u pritvor, a da praktično tužilac nije imao nijedan dokaz.
Zašto ovo pričam. Mi sada u našem pravnom sistemu imamo situaciju da javni tužilac može neposredno da podigne optužnicu. Kada ta situacija nastupa? Onog momenta kada je javni tužilac dao precizna uputstva Sekretarijatu unutrašnjih poslova, na koje okolnosti da se obezbede dokazi, koje činjenice su mu potrebne da bi dokazao postojanje nekog krivičnog dela i koja je ličnost izvršila to krivično delo.
Ukoliko je to do tog stepena očiglednosti da je osnovana sumnja da je neko izvršio krivično delo toliko jaka, diže se neposredna optužnica, sud daje saglasnost i teče postupak u kome su tužilac i protivna strana ravnopravni.
Ako su tužilac i odbrana, odnosno tužilac i optuženi ravnopravni pred sudom, onda treba da imaju potpunu procesnu ravnopravnost. Šta bi to značilo procesna ravnopravnost? Ako je tužilac pozvao NN lice, uzeo od njega izjavu, računa na njega kao na svedoka pred sudom, onda radi procesne ravnopravnosti i odbrana ima isto pravo da pozove n.n. lice, da od njega uzme izjavu i da razjasni neke okolnosti pre nego što se pojavi pred sudom.
Deluje malo smešno. Ako je optuženi u pritvoru, onda dajte i tužioca da zatvorimo u susednu ćeliju do njega da bi bili ravnopravni. Krajnja konsekvenca naša je da i tužilac bude u zatvoru. Samo hoću da izvrnem ruglu vaše viđenje te procesne ravnopravnosti, koja se ne vidi u vašem predlogu zakona.
Samo polako, gospodine ministre, uživajte, imamo mi dosta amandmana, pa ćemo i na konkretnim primerima da vam opišemo kako će u praksi da izgled bilo koja odredba zakona. Naravno, mi nismo hteli da radimo kompletnu reviziju ovog vašeg predloga zakona, mada tu ima 380 prepisanih članova, a od toga 60 i nešto sa greškom koja nije ispravljena, pa ima 100 i nešto, a o tome će gospodin Jojić, pošto je on vodio tu statistiku od člana do člana, pa zna šta je sve tu novo, šta je nedorečeno itd.
Naravno, predstavnici SRS sa ove govornice će kritikovati i rešenje svedoka-saradnika, islednika i ove druge stvari, ne želim da ulazim u taj deo, želim pre svega da u okviru načelne rasprave otvorimo ovu temu.
Šta možete vi da koristite kao argument u nastojanju da dokažete da je vaš predlog zakona jedan opšti akt koji će da omogući efikasnije krivično gonjenje.
Naravno, svako normalan jeste za to da se efikasno sprovodi krivično gonjenje, ali ono obuhvata, počev od otkrivanja, preko obezbeđenja dokaza, do jednog pravičnog fer suđenja, pa sve do izricanja pravosnažne sudske presude.
Taj proces, kao što i sami znate, ima neku svoju vremensku dimenziju, koliko može da traje, jer verovatno nije problematičan kada se na licu mesta zatekne, pronađe učinilac krivičnog dela, to je jednostavniji sudski predmet. Sigurno je komplikovano kod onih predmeta gde je vezano za finansijski kriminal, za privredni kriminal, za bankarski kriminal itd. Pogotovu kod one vrste kriminala koju ste vi obuhvatili posebnim zakonom o borbi protiv sajber kriminala prošle godine.
Sada imamo jedan deo koji se tiče autorskih prava, pa da ne ređam šta ste sve pravili prošle godine kao neku pravnu inovaciju u zakonodavnom smislu.
Verovatno ćete kao jedan od razloga da koristite i to što u postojećem sistemu istražne sudije puno puta deluju kao statisti tužioca i policije. Retko oni izražavaju neslaganje sa krivičnim gonjenjem, a znate i sami, obično kada saslušaju okrivljenog, oni na zapisnik konstatuju da su doneli rešenje o sprovođenju istrage.
Jedino ako okrivljeni traži i insistira da mu se da otpravak rešenja o sprovođenju istrage, zato što bi koristio pravo na žalbu, oni mu to daju. Verovatno i znate ako vi privatno tužite nekoga danas zbog klevete ili uvrede, sudija to sprovede istražnom sudiji da sprovede neke istražne radnje, to je danas postalo kao obavezno. Naravno, tamo se sve završi kako je neko zamislio.
Ne mogu sada da vam pričam da treba zaustaviti zloupotrebe postojećeg zakona i dati mogućnost postojećem zakonu da pruži sve svoje mogućnosti koje postoje u njemu. Ako vi smatrate da ovim zakonom sve te probleme rešavate, a opet ne rešimo problem zloupotrebe zakona, a on pre svega leži u ljudima, onda džaba donosimo zakon.
Recimo, ovaj zakon ako prođe ovako kako ste ga vi predložili, to znači da već sutra treba svi tužioci da se presele i da budu u zgradama sekretarijata unutrašnjih poslova, to znači da već prekosutra treba da se promeni Zakon o policiji, koji je prošle godine donet. Zašto? Jer verovatno javna bezbednost, bezbednost saobraćaja i drugi upravni poslovi i policijski poslovi idu prema policiji, ali krivično gonjenje radiće lica u uniformi pod komandom javnog tužioca.
Vi već imate problem na relaciji javno tužilaštvo - policija. Vi imate problem u kvalifikaciji dela koja dobija tužilac od policije, imate raznih problema. Onda ćemo da kažemo, doneli smo nov zakon, moraju ljudi da idu na obuku, a sada vodite računa da negde postoji sud.
Vi planirate da ukidate neke sudove, mada vidim da to vrlo selektivno radite, jer nije tu kriterijum broj predmeta i broj stanovnika na nekoj teritoriji nego neki drugi kriterijumi, ali o tome ćemo drugi put.
Onda dolazite u jednu situaciju da postoji neka disperzija, postoji nešto što ne može da se uklopi u opštu normu. Kako ćete vi tužioca u Crnoj Travi da smestite sa policijom, ili u Bosilegradu, ili u nekom drugom manjem mestu, kako?
Zašto je kod nas istraga bila u nadležnosti istražnog sudije? Upravo radi garancije poštovanja ljudskih prava osumnjičenog lica. A zašto?
Da ne donosi rešenje neki pojedinac kao javni tužilac, koji procenjuje u ono vreme tri dana kada je bilo, kada je policija donosila, pa istražni sudija proveri da li postoje te okolnosti, pa u okviru sprovođenja istrage on odlučuje o pritvoru i o svemu drugom. Sada se to prepušta tužiocu.
Pogledajte jednu situaciju, o pritvoru će da odluči istražni sudija. Postavljam pitanje, vama je praktično istražni sudija potreban u sudu samo radi pritvora, zbog drugih stvari nije potreban. Vi ste rekli izuzetno, radi sprovođenja nekih istražnih radnji, za koje je sigurno da ne mogu da se izvrše na glavnom pretresu.
Star svedok od 80 godina, možda će da umre, ili je bolestan, ili je povređen, ili neka stvar koja može brzo da propadne, pa treba da se izvrši neka istražna radnja. Vi ste devalvirali istražnog sudiju.
Posle ovoga nama nisu potrebne istražne sudije. Nama su potrebne dežurne sudije u sudu, odnosno sudija čiji će broj telefona da ima tužilac, da može da ga pozove i da kaže, znaš šta, mi smo jednog uhapsili, daj pripremi jedno rešenje o određivanju pritvora, samo da potpišeš i ništa drugo.
I vi kažete da je veća zaštita prava osumnjičenih lica. Još su to osumnjičena lica, postoji neka osnovana sumnja, postoji neki osnov da se sumnja, a imaćete takvu situaciju.
Znači, pritvor je odredio istražni sudija, a ko će da sprovodi istragu? Tužilac. A gde će da je sprovodi? U istražnom zatvoru. Pod čijom je komandom istražni zatvor? Predsednika okružnog suda. On vrši kontrolu ostvarivanja prava ljudi koji se nalaze u pritvoru. To je jedna čudna zbrka.
Gospodine ministre, imam obavezu da vam kažem, u Srbobranu vam ništa ne valja sud, a tužilaštvo je možda još gore. "Ferofleks" Srbobran je privatizovan, ljudi su isterani sa posla, a vlasnik taj novi je neki Đukić, kažu da je rođak Đorđa Đukića, onog Čedinog što će danas da priča. On je čak firmu ofarbao u žuto-plavu, koliko voli DS. Niko nije hteo da pruži, ministre, zaštitu ovim ljudima.
Drugi primer, gospodine ministre, radi se o Senti, neću da čitam ime čoveka, dobijao sam pisma od njega više puta, pa sam i kod vas tražio da se nešto urgira, da se napokon reši taj rodbinski odnos, jer predsednik sudskog veća je u rodbinskim odnosima sa jednim od učesnika u sporu.
Bila je urgencija, jer je prekršeno sve moguće po rokovniku, međutim, ništa se nije desilo. Oni kažu, mi smo obavestili ministra, ministar je obavestio predsednika suda, predsednik suda spava.
Zašto vam ovo dajem? Ovo vam dajem zbog onog drugog predloga zakona, da ovi vaši iz Pravosudnog centra na ovim primerima uče sudije i tužioce kako ne sme da se radi u sudu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan, ovlašćeni predstavnik G17 plus.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo, kao o najznačajnijem zakonu u ovom setu pod 2. tačkom dnevnog reda – zakonik o krivičnom postupku, rekao bih da je opravdano da se o njemu i najviše govori danas.
Što se tiče našeg pravosuđa, hronična je boljka našeg pravosuđa neefikasnost. Jedan od načina da se ova boljka izleči je upravo i menjanje procesnih zakona.
Mi smo promenili Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku, sada menjamo i Zakonik o krivičnom postupku.
Izmene prethodna dva zakona su donekle poboljšale efikasnost u njihovim domenima.
Nadam se da će izmene Zakonika o krivičnom postupku, tj. donošenje novog zakonika, a mogu da kažem da se slažem se kolegom Obradovićem, koji je rekao da je opravdano što je donet novi zakonik, jer zaista bi bilo suviše da se interveniše izmenama i dopunama na onaj tekst koji sada postoji, već je bilo potrebno da se donese potpuno novi tekst. Videćemo da li će opravdati očekivanja da ubrza postupak.
Što se tiče konkretnih novina u ovom zakoniku, najpre bih da pohvalim novinu kojom je pravo na odbranu okrivljenog upotpunjeno jednom posebnom odredbom – da okrivljeni ne sme biti primoran da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu, što je u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Kad tako pogledate, pravo je čudo što to do sada nije bilo predviđeno tako izričito, kao što je sada u ovom zakoniku.
Osim toga, dodatno mu je poboljšan položaj time što je zabranjena upotreba nasilja prema njemu, izričito i jasno je određeno da se dokazi prikupljeni na taj način od okrivljenog ili drugih lica ne mogu smatrati pravno valjanim i na njima se sudske odluke ne mogu zasnivati.
Druga važna novina sadržana je u članu 45, gde je javnom tužiocu dato ovlašćenje da donosi rešenje o sprovođenju istrage i da je sprovodi. Zadržana su i stara rešenja, ali ovo je zaista jedno rešenje koje će, nadam se, nadalje da ide u tom pravcu da se istražni sudija i sam institut istražnog sudije polako, kada tužilaštva sazru i kada budu u mogućnosti da obavljaju u potpunosti taj posao, istisne kao jedan institut koji je do sada pokazao da može da dovede do odugovlačenja krivičnog postupka.
U slučaju branioca, konačno je naglašeno da okrivljeni može imati branioca u svako doba. Međutim, na branioca se odnose i neke restriktivne odredbe.
Tako on može biti isključen iz postupka, može biti novčano kažnjen, a advokatska komora mora se izjasniti, u velikom broju slučajeva, o merama koje je preduzela protiv advokata koji je, po oceni predsednika veća, prekršio neke odredbe zakonika.
Ono što advokatska komora, po meni, jedino može da učini, oglašavajući se na taj način, to je da obavesti predsednika veća da je suspendovala, kaznila, isključila iz komore, izbrisala iz spiska advokata takvog advokata. Ne znam šta bi drugo moglo da bude to obaveštenje.
Primetno je da u tom delu naše procesno zakonodavstvo još nije sazrelo da izjednači u procesnim pravima i obavezama, pogotovo na glavnom pretresu, javnog tužioca i branioca, iako su to stranke u postupku, a ovo se vidi iz toga što se na javnog tužioca ne samo ne odnose odredbe o novčanom kažnjavanju, obzirom da je to državni organ itd, ali se ne odnose ni te odredbe gde je predviđeno da se predsednik suda ili predsednik veća obrati neposredno višem javnom tužiocu, u slučaju da javni tužilac krši neke od ovih odredbi zakonika o krivičnom postupku, da ga on obavesti o tome.
Nemamo nigde obavezu da neposredno viši javni tužilac obavesti predsednika veća ili predsednika suda o merama koje je preduzeo protiv javnog tužioca ili lica koje ga menja, zato što je on učinio neke povrede odredaba ovog postupka. Mislim da bi makar to upućivanje povratne informacije sudu o tim merama koje su preduzete trebalo da bude u zakoniku.
Takođe, hteo bih da kažem da je i kod obavezne odbrane u članu 71, listu advokata koji se pozivaju da brane po službenoj dužnosti, kako je ovde predviđeno, taj spisak pravi predsednik suda ili odgovarajući organi u policiji i tužilaštvu, a imaju obavezu samo da uzmu u obzir listu koju dostavlja advokatska komora, što je, po meni, nedopustivo.
Jer, zna se da se advokati advokatskoj komori prijavljuju za tzv. odbrane po službenoj dužnosti. To nisu svi advokati sa spiska advokatske komore nego samo oni koji se prijave za te odbrane.
Znači, oni koji su se prijavili za te odbrane, uopšte ne mora da znači da će dobiti mogućnost da se pojave u nekom krivičnom postupku kao branioci u slučaju obavezne odbrane, jer, bože moj, predsednik suda ili neki drugi organ u postupku sastavlja neku svoju listu.
Zna se da u nekim slučajevima, pogotovo težih krivičnih dela, postoje favorizovani advokati koji stalno dobijaju te predmete i stalno imaju mogućnost da se pojavljuju u tim slučajevima obavezne odbrane kod tih težih krivičnih dela, a neki drugi advokati nikad.
Takođe, postoji i mogućnost da, bez obzira što ste se prijavili na listu, jednom godišnje, kako mi neke moje kolege javljaju, budete pozvani od suda da se pojavite kao branilac po službenoj dužnosti, iako bude više stotina predmeta koji prođu na taj način, a ko zna ko se sve u tim slučajevima pojavljuje.
Mislim da bi ovde moralo da se kaže, imam jedan takav amandman, da advokatska komora sastavlja taj spisak, a da predsednik suda i ostali po tom spisku pozivaju advokate da se pojave kao branioci u slučajevima obavezne odbrane. Tu bi se smanjila mogućnost zloupotrebe, koja evidentno postoji i to svi znamo, kao i mogućnost da, kad neko bude priveden, da mu se vizit karta nekog advokata i kaže - pozovi njega i on će da te brani, jer ako te on brani sigurno ćeš biti pušten iz pritvora itd. Te stvari postoje i mislim da treba to javno reći i suzbiti.
Što se tiče drugih stvari, važnu novinu u zakoniku predstavlja i zakletva religijskog sadržaja, iako je, pored toga, sadržana i tzv. laička. Ne bih da spekulišem oko toga kako ovaj dualizam zakletvi mogu da zloupotrebe nesavesni ljudi, ukoliko su vernici ili laici. To ostavljam vama na ocenu. Nadam se da to neće da se koristi na taj način.
Kao poklonika modernih tehnologija, izuzetno me je obradovala činjenica da se predviđa jedna novina kod uviđaja i rekonstrukcije, u vidu uvođenja instituta tzv. virtuelne rekonstrukcije događaja, odnosno mogućnosti da se ova radnja sprovede korišćenjem kompjuterskih simulacija.
Što se tiče dokaznih radnji i svedoka-saradnika, ova oblast je regulisana detaljnije i dosta drugačije u odnosu na dosadašnja rešenja, a ujedno su propisani i stroži uslovi za dobijanje svojstva svedoka-saradnika. Takođe je značajna i krupna izmena napravljena u pogledu posledica ispunjenja dužnosti od strane svedoka-saradnika. Naime, on se više ne može automatski osloboditi od krivičnog gonjenja, što je dobro. U ovom novom zakoniku mu se predviđa mogućnost da mu se odmeri kazna, u granicama propisanim zakonikom, pa da mu se na tako odmerenu kaznu izriče kazna umanjena za jednu polovinu.
Međutim, tu dolazimo i do druge mogućnosti koja je predviđena, a to je da sud, na predlog javnog tužioca, svedoka-saradnika proglasi krivim, a oslobodi ga od kazne. To je član 163. stav 3.
Međutim, sporno je samo što postoji tu rečenica da se na ovu presudu ne može uložiti žalba, što ne sme da stoji u zakoniku, po meni, pogotovo ovako značajnom zakoniku.
Amandmanom sam tražio da se ta rečenica briše. Videćemo kakva će biti sudbina tog amandmana. Jasno je da postoji i mogućnost da se u određenim slučajevima uskrati pravo na žalbu, jer postoje drugi načini zaštite prava građanina.
Međutim, ipak u jednom zakoniku o krivičnom postupku mislim da ne bi eksplicitno trebalo da stoji rečenica da žalba na presudu, bilo kakvu, pa i ovu, nije dozvoljena.
Napomenuo bih još i posebno značajnu novinu u istrazi, tj. suštinsku izmenu koju predstavlja to što istragu sada sprovodi javni tužilac, a istražni sudija može da njegov zahtev da sprovede samo pojedine dokazne radnje.
Na ovaj način, to sam već na početku i rekao, moguće je značajno ubrzati krivični postupak i učiniti javnog tužioca mnogo aktivnijim i u određenoj meri rasteretiti krivični sud. G17 plus zaista podržava ovu novinu.
Istražni sudija i dalje postoji kao oblik sudske nadležnosti, ali sa znatno manjim obimom posla u krivičnom postupku i ne bih se složio sa kolegom Krasićem da je on tu samo da bi potpisao rešenje o pritvoru.
Još jedna značajna novina u krivičnom postupku je i sporazum o priznanju krivice. On takođe služi kao ubrzanje krivičnog postupka. Okrivljeni i tužilac mogu da postignu taj sporazum kod krivičnih dela za koje je predviđena kazna zatvora do 10 godina.
Sporazum mora biti u pisanoj formi i podnosi se predsedniku raspravnog veća, najkasnije na prvom ročištu za održavanje glavnog pretresa.
Okrivljeni i tužilac se dogovaraju o visini kazne i svim drugim sankcijama i merama koje će okrivljenom biti izrečene, kao i o troškovima krivičnog postupka i svemu ostalom, jedno je uslov da okrivljeni u potpunosti prizna krivično delo koje mu se stavlja na teret.
Na kraju bih još napomenuo novine koje predstavljaju odredbe o ubrzanom postupku, jer je u pitanju veoma brza i veoma uprošćena forma krivičnog postupka kod tzv. flagrantnih krivičnih dela i mislim da će vreme pokazati da je ova novina, od svih ovih koje su ovde nabrojane i koje postoje još i više u samom tekstu zakonika, možda i najznačajnija, jer mislim da će ona upravo najviše ubrzati krivični postupak i pokazaće se u budućnosti kao najznačajnija novina.
Sve u svemu, mislim da je postojala potreba za donošenjem novog zakonika i G17 plus ga u suštini smatra dobrim rešenjem.
Vacatio legis je 1. jun 2007. godine, što je takođe opravdano, s obzirom na te nove institute i na novu ulogu javnog tužioca, te mislim da je dovoljno vremena ostavljeno, a to je nešto više od godinu dana svim organima da se pripreme za primenu ovog zakonika.
Što se tiče Predloga zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika, ukratko samo, podržavamo ovaj zakon, glasaćemo za njega.
Nažalost, postoji izrazita potreba u našem pravosuđu da se ovakav zakon donese i da obuku moraju da pohađaju sva ova lica koja predstavljaju nosioce pravosudnih funkcija.
Obuka jeste obavezna, s tim što je u nekim slučajevima i dobrovoljna ili obrnuto možemo da kažemo. Ono što treba reći, to je da u budućnosti moramo, to sam juče kazao povodom strategije o reformi pravosuđa, moramo da poboljšamo znanje studenata koji završavaju pravne fakultete, i moramo se boriti protiv tzv. privatnih fakulteta, koji nekontrolisano izdaju diplome zvanja diplomiranih pravnika, a ko zna i šta ti studenti tamo uče, i zaista oni ne mogu na taj način i s tim znanjem koje steknu tamo da dobiju naziv diplomiranog pravnika.
Njima ne da je potrebna dodatna obuka, koja je potrebna i studentima koji završe pravni fakultet naših univerziteta, nego je njima potrebno da u pojedinim slučajevima potpuno iz početka uče neke stvari koje uopšte nisu imali kao predmet na tim svojim fakultetima, a imaju potpuno isto pravo za sada da se pojavljuju kao kandidati za nosioce pravosudnih funkcija. To treba restriktivnije regulisati i ne treba omogućiti takvim fakultetima da izdaju ove diplome.
Takođe, da napomenem samo, zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, sasvim opravdano, i naravno da ćemo glasati, jer se pokazalo da je potrebno da se taj zakon dopuni i izmeni, tako da pozivam Narodnu skupštinu da glasa za ova tri zakona, a ministra da pogleda te amandmane koje sam predložio i da vidimo da li može da bude usvojen, mislim da ne ulaze u suštinu zakona, ali popravljaju neka rešenja