Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS, gospodin Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, ne bih mogao da se složim sa ovlašćenim predstavnikom Vlade, kada su ova četiri, odnosno tri zakona u proceduri: Zakon o akcionarskim društvima, Zakon o investicionim fondovima i Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.
Navodno, dve godine je bilo potrebno ministarstvu, odnosno Vladi RS da napišu ova tri zakona, a do sada smo u ovom sazivu, od strane ove vlade, imali čak četiri izmene i dopune Zakona o hartijama od vrednosti.
U čemu je problem kada je u pitanju ovaj zakon?
Problem jeste taj što se, kada je u pitanju Svetska banka, stvara određeni otpor prema ovakvom načinu rešavanja tržišta hartija od vrednosti i, koliko je nama poznato, uskoro i njihovi predstavnici treba da posete Beograd, pa se odjednom zakazuje ova sednica Skupštine u nedelju 30. aprila, pred državni praznik, sa nekim rokovima za podnošenje amandmana i dokumentacijom koja je prilično obimna da bi se lepo proučila, a cilj je samo izglasati ovaj zakon pre posete predstavnika međunarodnih banaka.
E sada, sva tri zakona pisao je najverovatnije jedan čovek, jedno lice, kroz sva tri zakona provlače se iste greške u definicijama, kroz sva tri zakona se pravi određeni sukob interesa na isti način, tako da možemo da kažemo da je to u suštini mogao da bude i jedan jedini zakon, doduše sa nekih još 40 ili 50 članova više nego ovaj predlog i da, kao takav, bude predložen narodnim poslanicima.
Vidi se po tome, recimo, da često kada Komisija za hartije od vrednosti izdaje određene saglasnosti, dozvole za rad, itd. lice mora da bude, kako to Komisija, odnosno predlagač kaže – pouzdano i podobno. Ne znam šta je predlagač hteo pod tim da kaže, šta podrazumeva pod tim, to je vrlo širok pojam. Znači, taj termin se provlači kroz sva tri predloga zakona, tako da imamo razloga i na osnovu ovakve činjenice, da sumnjamo da je jedan čovek pisao ove zakone.
Šta Zakon o hartijama od vrednosti treba da pruži na tržištu? Zakon treba da pruži otvaranje javnog, ravnopravnog, ekonomski efikasnog tržišta, organizovanog na taj način da pruža zaštitu investitorima i drugim učesnicima na tržištu hartija od vrednosti.
Nigde ovakvih odredbi u ovom zakonu nema. Ne samo da učesnici na tržištu nemaju ravnopravnost, nego i predlagač svesno daje prednost određenim grupama koje učestvuju na tržištu i to baš u onom delu koji se odnosi na državne hartije, odnosno kada država kupuje hartije od vrednosti.
To se već vidi u članu 54. Predloga zakona, koji kaže: "Bez odobrenja prospekta za izdavanje hartija od vrednosti može se vršiti izdavanje i ponuda hartija od vrednosti unapred poznatim kupcima, i to:
1) Republici Srbiji;
2) Narodnoj banci Srbije,
3) profesionalnim investitorima.
E sad, ovaj termin "profesionalni investitor", vrlo je zanimljiv. To je regulisano u članu 2, stav 1, tačka 10) "Profesionalni investitor je pravno lice koje, zbog vrste svoje delatnosti, može da proceni značaj buduće investicije u hartije od vrednosti ili druge finansijske instrumente". Veoma širok pojam šta se podrazumeva pod profesionalnim investitorom.
Znači, po ovoj definiciji, profesionalni investitor može biti i banka. A kakva su naša iskustva kada su u pitanju banke koje učestvuju na tržištu hartija od vrednosti? Pa vrlo nepovoljna, pogotovo ako se ima u vidu kako su bile prodavane, odnosno kupovane obveznice stare devizne štednje, ko je vršio preko Narodne banke emisiju građanima, ko je otkupljivao te obveznice i ko je najviše profitirao.
Najviše je profitirala Nacionalna štedionica. Navodno je tada Nacionalna štedionica bila u većinskom vlasništvu države, međutim, već tada je bila u vlasništvu dva špekulanta, Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića. Zato imamo situaciju da ne verujemo predlagaču koji je učestvovao i u to vreme sprovodio vlast, da će ovaj zakon na korektan način da se sprovodi. Kada se to vidi, možemo i da nastavimo.
Kada je u pitanju izdavanje prospekta, znači, i onaj koji kupuje jednostavno ne zna šta kupuje, kupuje na osnovu nekog usmenog ili pismenog dogovora, ali prava vrednost i karakteristike onoga što kupuje, ne postoje. Takve hartije od vrednosti može da kupuje Narodna banka i Republika Srbija.
Sada da vidimo kako to izgleda kada je u pitanju organizovano tržište. Kaže se u članu 62. – "Dužničkim hartijama od vrednosti može se trgovati van organizovanog tržišta ako se ponuda za kupovinu, odnosno prodaju vrši bez javnog oglašavanja i ako:
Da se vratimo na član 2, znači to mogu biti i banke. Da li se na osnovu predloga sva tri ova zakona može trgovati na domaćem tržištu hartija od vrednosti, a da vrednost hartije bude izražena u stranim valutama? Može, dozvolio je to predlagač zakona, da naši domaći učesnici na učešću hartija od vrednosti između sebe trguju hartijama od vrednosti čije je poreklo domaće, a izraženo u stranoj valuti. A ovamo, sa druge strane, zabranjuje se svim drugim delatnostima da to rade i moraju isključivo da rade u dinarskoj vrednosti.
Razumem kada su strane hartije od vrednosti, razumem kada su strani investitori, ali zašto kada su u pitanju domaći? Pa i Narodna banka i Republika Srbija isto tako mogu da emituju hartije od vrednosti van organizovanog tržišta bankama, dakle profesionalnim investitorima.
Gospodine ministre, da li ima nešto lepše da neko kupi takve hartije od vrednosti, pogotovo što ne idu na utakmicu, da vidimo ko je stvarno kvalitetan investitor i ko hoće da kupi to, naravno uz neki svoj interes, nego se daje mogućnost da to radi manji krug ljudi.
Šta ćete lepše, odredbe u zakonu, bliski ste vlasti, Narodnoj banci, Republici Srbiji, ne ide na oglašavanje, ne ide prospekt, kupujete hartije od vrednosti, imate deviznu klauzulu i od države naplaćujete kamatu.
Ne čudi, gospodine ministre, jer je pravi tvorac ovog zakona gospodin Mališić, vaš savetnik ili zamenik, a mislim da sada radi u "Raiffeisen" banci.
Znači, dokle će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo finansija da pišu određene zakone radi interesa pojedinaca koji će se obogatiti na razne načine, a najzanimljiviji način za sticanje enormnog bogatstva više nije šverc, sada su banke i tržište hartija od vrednosti. Kasnije ću iskoristiti drugih deset minuta.

Reč ima ministar Dinkić.

Samo radi informisanja javnosti, gospodin Mališić, koga pominjete, bio je pomoćnik za tržište hartija od vrednosti za vreme mog prethodnika, gospodina Đelića.
Radio je amandmane na Zakon o tržištu hartija od vrednosti. Kod mene u Ministarstvu nije više od godinu i po dana i taj čovek uopšte nije takao nijedno slovo vezano za ovaj zakon.
Ovde je gospođa Sanja Sarić, koja je načelnik za tržište hartija od vrednosti, ona je bila vođa tog tima, zajedno sa Goranom Anđelićem i sa čitavim timom mladih ljudi koji su na tome radili.
Samo radi informisanja, a o detaljima ćemo pričati kada dođu na red amandmani.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Dušan Proroković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da je mnogo vremena do sada potrošeno na neke zakone manje bitne od seta ovih zakona koji su na dnevnom redu danas.
Vrlo je teško klasifikovati zakone na bitne ili manje bitne, ali set od četiri zakona koja su na dnevnom redu: o tržištu hartija od vrednosti, investicionim fondovima, preuzimanju akcionarskih društava i o reviziji i računovodstvu, regulišu tržište kapitala i razvoj kapitala, nešto što je i te kako bitno i preko neophodno za intenziviranje privrednih procesa, kako privrednih tako i procesa na tržištu kapitala, povećanja broja radnih mesta i uopšte smirivanje socijalnih tenzija u društvu.
Prvo, kada govorimo o reviziji i računovodstvu ova oblast će uskoro biti definisana tako da se uvodi obaveza revizije za sva velika i srednja preduzeća.
Takođe, reguliše se pitanje ko može biti revizor, odnosno računovođa i u krajnjem smislu, mislim da će donošenjem ovog zakona da se poveća zakonitost i disciplina na našem tržištu kapitala, kao i u radu velikih i srednjih preduzeća koja čine većinu našeg privrednog sistema, što je dobro.
Što se tiče Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, konačno se pet godina posle otpočinjanja procesa privatizacije normalizuje procedura preuzimanja akcionarskih društava. Do sada smo imali situaciju sličnu situacijama u nekim okolnim državama da je dovoljno da preuzmete 50 posto jednog preduzeća plus jednu deonicu, da na takav način dobijete većinu u upravljačkim i nadzornim organima privrednih društava i da onda možete da radite šta hoćete.
To je dovodilo do niza negativnih posledica, dovodilo je do toga da pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova ili sudovi moraju da rešavaju situacije koje su nastajale. Većinski vlasnici su vrlo lako, vrlo komforno obarali cenu deonica preduzeća koja su preuzimali i na takav način dolazili do ostatka kapitala, dakle 49 posto ili u nekim slučajevima više po smešnim cenama, višestruko manjim nego što je bila stvarna vrednost preduzeća.
Uređenjem ove procedure, konačno svako je obavezan prvo da dostavi pismo o namerama, odnosno da oglasi svoju nameru da želi da kupuje akcije određenog preduzeća i drugo, da objavi uslove pod kojima želi da preuzme neko preduzeće. Sprečava se manipulacija, sprečava se diskriminacija manjinskih akcionara, štite se na ovaj način manjinski akcionari ili pojedinci koji imaju mali broj deonica u svom vlasništvu i što je možda još bitnije uvodi se princip ravnopravnosti konkurencije. Ko da najbolju ponudu za 100% kapitala određenog akcionarskog društva taj će moći da kupuje određene deonice. Na samim akcionarima ostaje da li žele da prihvate ili ne prihvate tu ponudu.
Kada govorimo o Zakonu o tržištu hartija od vrednosti, ovaj zakon definiše organizovano tržište, bilo ono berzansko ili vanberzansko, što mislim da je jako bitno i ovo je početak organizacije berzanskog sistema u Srbiji na način dostojan parlamentarnih demokratija i razvijenih tržišta, koji će u nekoj kasnijoj fazi, nadam se što pre, dovesti do kategorizacije berzi u našoj državi na način na koji su berze kategorizovane u svim državama u svetu.
Takođe, pojačaće i povećaće konkurenciju u berzanskom poslovanju, što je neophodno. Nije dobro da država nekim svojim mehanizmima sankcija reguliše ovu oblast. Mnogo je bolje da se berze međusobno takmiče, jer samo u jednoj utakmici regulisanoj u okviru zakona i ostalih normativnih akata Srbija može dobiti berzu koja će biti regionalan lider.
Ne zaluđujem se da možemo imati beogradsku berzu sa prometom kakav ima londonska berza ili neka druga, ali mislim da Srbija može u razumnom vremenskom roku dobiti berzu koja će po svom obimu poslovanja, kao i nosiocima kapitala koji će privlačiti, biti regionalni lider.
Ovo je prvi korak u tome. Potrebno je normativno regulisati tu oblast i stvoriti ambijent da bi se berzansko poslovanje iz godine u godinu uvećavalo.
Najbitniji za mene zakon od ova četiri jeste Zakon o investicionim fondovima. Nažalost, sa ovim zakonom se kasni mnogo. Za nekim državama iz okruženja kasni čak i desetak godina kada govorimo o investicionim fondovima, bili oni zatvoreni ili otvoreni, potpuno je svejedno. Dvojaka je korist od investicionih fondova koji će po slovu ovog zakona biti formirani.
Prvo, sa jedne strane imaćemo aktivniju i dinamičniju privrednu sliku posle njihovog osnivanja. Drugo, imaćemo veće prihode građana. Ovo je zakon posle čijeg donošenja svaki čovek u Srbiji može da oseti više novca u svom džepu na taj način što su do sada građani bili ograničeni na tri mogućnosti, kako bi mogli da plasiraju neku svoju ušteđevinu, višak porodičnog budžeta ili višak kapitala koji poseduju.
Mogli su da štede u bankama. Efektivna kamata u bankama u kojima se štedi u Srbiji je danas 3 do 5%, a u nekim državama u okruženju možda čak i manja. Mogli su da kupuju pojedinačno deonice na berzi, što je u teoriji moguće, a u praksi zaista teško sprovodljivo, pogotovo kada se radi o velikim preduzećima, a imamo nekoliko takvih čiji je godišnji rast 10%, pa tako možete da računate da vaša godišnja dividenda bude duplo veća nego što je kamata u banci.
Mogli su da ulažu u inostrane investicione fondove, što je u Srbiji malo ko činio. Ne verujem da imamo čak ni te statističke podatke koliko je to ljudi i koliko je radilo.
Investicioni fondovi sigurno će doneti brže oplođavanje kapitala, a prihod od novca koji ste kao ulagač stavili u investicioni fond će sigurno biti veći od mnogih dividendi koje su sada aktuelne, a pogotovo ako govorimo o velikim preduzećima koja su izašla na berzu.
Shodno onome što se radilo u drugim državama, očekujem da stopa nekog povraćaja kapitala može ići i preko 10% godišnje u ovom prvom periodu.
Kažem, u prvom periodu, zato što ćemo sa druge strane imati investicione fondove koji će u prvi mah ulagati u profitabilne delatnosti, u one privredne subjekte koji se bave proizvodnjom određenih deficitarnih roba na našem tržištu, ono što je predmet uvoza u ovom trenutku.
Međutim, vremenom kako se bude povećavao broj investicionih fondova, sigurno je da će se mnogo više posvetiti strateškom razvoju, strateškom planiranju i da će početi da ulažu u nisko-akumulativne grane industrije i privrede, gde je potrebno 20 do 30 godina da bi se povratio kapital. Prosto, tržište će ih naterati na to.
Ponavljam, nema potrebe da ih država ili zakon tera na tako nešto. Investicioni fondovi vrlo brzo će regulisati sve mehanizme. Mislim, opet shodno iskustvu iz drugih država, u naredne tri ili četiri godine.
U svim zakonima i u njihovom obrazloženju spominju se određene evropske direktive zbog kojih se ovi zakoni donose. Želeo bih da kažem da mi to ne radimo niti zbog tih evropskih direktiva niti zbog Evropske unije, nego zbog nas samih. Ovo su, u stvari, zakoni preko kojih je najlakše objasniti zašto su nam evropske integracije potrebne, zašto nam je primena nekih evropskih principa iz evropskog zakonodavstva neophodna.
Srbija je ograničeno tržište kapitala. Zbog toga Srbija ne može da živi kao ostrvo izolovano od sveta. Mora da ima interakciju i sa državama iz okruženja i sa velikim državama i velikim tržištima i proizvođačima. Voleo bih da je Srbija mnogo veća i da nas ima 100 ili 120 miliona, da imamo mnogo veći bruto društveni proizvod, pa da u toj nekoj evropskoj ili svetskoj utakmici možemo sami da diktiramo uslove igre.
Nažalost, toliki smo koliki smo i koliko nas je – toliko nas je, sa privrednim razvojem takav kakav imamo. Ukoliko želimo da imamo razmenu sa svetom, ukoliko želimo da tu razmenu povećamo, više da izvozimo, da budemo prisutni prvo na tržištima u okruženju, a potom i na tržištima razvijenih zemalja, moramo standardizovati svoje procedure i zakone onako kako su to uradile i sve ostale države.
Mislim da se na ovaj način sprečavaju razne manipulacije koje su se do sada dešavale na tržištu kapitala. Obezbeđuje se zakonitost i, na kraju krajeva, možda što je najbitnije, štiti se kapital kako domaćih, tako i inostranih investitora koji dolaze na naše tržište. Zbog toga, u načelu, DSS će podržati ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, nakon njega Velimir Simonović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na ovoj sednici Narodne skupštine imamo četiri, rekao bih, veoma važna zakonska akta, važna po nazivu i po onom što treba da regulišu. Poslanici SRS nemaju ništa protiv da se ova materija reguliše.
Međutim, način na koji je to predviđeno u ovim predlozima je malo sumnjiv i neće biti kao što jedan od govornika reče da i ne treba da vodimo računa o onome što propisuje Evropska unija i što direktive i uredbe nalažu.
Nije sporno da tako bude, sigurno, ali treba imati u vidu da kada regulišemo određenu oblast koja se tiče života i rada građana Srbije, mora biti primenjivana na one uslove u kojima živimo i u kojima radimo.
Prvi je Predlog zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. Neko je opet rekao da je ovde podnet određeni broj amandmana, a da dovoljno ne poznajemo tu materiju. Tačno, ova materija koja treba sada da se reguliše i definiše zakonskim predlozima je na našem tržištu kapitala nepoznata ili je poznata u manjoj meri.
Poslanici SRS su koristili iskustva ljudi koji su od struke i koji su, koliko je to bilo moguće, savladali dobro ovu materiju u našim uslovima. Stoga je trebalo podneti određeni broj amandmana da bi se to popravilo i regulisalo, ali videli ste da je sam ministar rekao da je imao dilemu kod Komisije za hartije od vrednosti kako i na koji način da se reguliše i na koji način da se dozvoli veća samostalnost, odnosno nezavisnost te komisije.
Zatim, Predlog zakona o investicionim fondovima, o nekim investicionim fondovima koji se tiču osiguranja već smo govorili na jednoj od ranijih sednica ove skupštine.
Na određeni način se naznačilo uvođenje tih investicionih fondova u pravni sistem Republike Srbije.
Sada se ovde nude neka nova rešenja, ali to je rekao jedan od vaših prijatelja koji podržava tranziciju u Srbiji i da zakon, bez obzira koju oblast reguliše, sam po sebi ne može doneti ništa dobro građanima Srbije ukoliko se ne bude primenjivao dalje.
Građani Srbije su očekivali od onih firmi koje su prodate i privatizovane u procesu privatizacije da počnu sa obavljanjem svoje osnovne funkcije i da se popravi životni standard građana Srbije.
Do toga nije došlo, naime, izostala je kontrola kod privatizovanih firmi koje je trebalo u značajnijoj meri da pokrenu privredni rast u Republici Srbiji. To, nažalost, nije urađeno ni do dana današnjeg. To bi bila najbolja podloga i najbolji ambijent za stvaranje boljih uslova i boljeg života u Republici Srbiji.
Zatim, Predlog zakona o preuzimanju AD, verovatno se ovaj zakon predlaže da bi na bolji način, po mišljenju ministra, regulisalo tržište kapitala ili kod privatizacije još uvek visokoprofitabilnih javnih preduzeća koji predstoji u narednom periodu, da se na bolji i korisniji način oni koji imaju veze sa Ministarstvom finansija iskoriste i uključe na dobar način.
Zatim, Zakon o računovodstvu i reviziji, to je zakon na koji računovođe Srbije imaju mnogo primedbi.
Neko je govorio, kada je imao na analizi primedbe računovođa Srbije, učinilo mu se da su veoma bitne i važne, a kasnije kada je ministar dao određena obrazloženja, da te njihove primedbe i nemaju takav značaj.
Mi u SRS smatramo da su primedbe koje su iznele računovođe Srbije, a to je profesionalno udruženje ljudi koji su u privredi uglavnom proveli veći deo radnog veka i imaju ogromna iskustva iz ove oblasti.
Glavne zamerke u zakonu su što veoma površno i na neodređen i neprecizan način definiše oblast računovodstva, a vrši oblast revizije. Nije sporno da se sve ove teme urede.
Kaže se – najviše se odnose na srednja i velika preduzeća, ali u nekoliko odredbi i u članu 2. ovog zakona podjednako se tretira i na mala preduzeća i na preduzetnike isto kao na velika i na srednja preduzeća.
Ne znam da li je ministar ili neko iz Ministarstva finansija pogledao i video ko su nam nosioci preduzetničke delatnosti. To su uglavnom male trgovinske radnje koje zapošljavaju po jednog radnika, odnosno nosioca aktivnosti, eventualno još jednog ili dva radnika i veliki broj zanatskih radnji.
Ali, radnje se ne otvaraju iz razloga što je privredni ambijent stigao na taj nivo da mnogi požele da osnuju svoju radnju da bi uvećali profit ili prihod koji je inače moguće zaraditi u Srbiji, nego iz razloga što nemaju mogućnosti zapošljavanja.
Znate da je oko milion nezaposlenih u Srbiji i ne vidi se nikakva šansa, nikakav ubrzan proces koji bi omogućio zapošljavanje, jer su ljudi formirali male radnje i sada se za te male radnje pored visokih kazni, ako slučajno nije istaknuto na vratima: vuci-guraj, zatvori, ono što se nalazi ispred tih radnji, predviđa i obaveza da se opštim aktom definiše način vođenja knjiga.
Poslanici SRS i cela SRS jeste za to da se sve definiše, sve što je moguće da se iz sive zone vrati u normalne tokove, ali smo i za to da se pojednostavi procedura prilikom administriranja.
Sigurno je da bi u tim malim radnjama otprilike dnevno bilo potrebno čak i dva sata provesti praveći razne izveštaje i određene radnje koje nemaju nikakve veze sa sticanjem dohotka.
Pravo da vam kažem, s obzirom da sam pogledao izveštaje koje rade te male radnje, nemaju nikakvog značaja ni za Ministarstvo finansija, odnosno za bilo koju instituciju koja kontroliše rad tih preduzeća, odnosno malih preduzetničkih radnji, i prosto se stiče utisak da Ministarstvo finansija na ovaj način želi ionako osiromašenim građanima Srbije da oduzme i taj mali deo posla koji oni rade i obavljaju.
Jer, kazne koje su predviđene, slažemo se da svaki postupak koji bi doprineo sređivanju rada na normalnom tržištu, povlačenju iz zone sive ekonomije, treba da bude kažnjen, ali treba imati u vidu uslove u kojima se donose ovi zakoni, na koga se primenjuju i kakvi će biti efekti u slučaju nekih malih grešaka.
Ovi zakonski propisi, odnosno zakonska rešenja, ni na jedan način ne podstiču razvoj privatnog preduzetništva, a posebno malih preduzeća i malih radnji, nego samo ugrožava i otežava njihovo normalno poslovanje. Ovo sve treba imati u vidu i u načelnim rešenjima, jer trebalo je dati drugačiji predlog za rešavanje ove problematike.
Pokušali smo i na sve ove zakone podneli smo određen broj amandmana, pa ćemo u raspravi o amandmanima pokušati da ubedimo predlagača da nešto treba prihvatiti, mada ovaj zakon o računovodstvu i reviziji teško će se popraviti i onim brojem amandmana koje smo podneli, jer jednostavno, on nije dobro regulisao ovu materiju. Čini mi se da se imalo više za cilj, regulisati materiju revizije nije ništa sporno, ali je takođe računovodstvo trebalo rešiti na bolji i drugačiji način.
Krajnje je vreme da Ministarstvo finansija i Vlada u celini povedu malo više računa o standardu i životu ljudi u Srbiji i da to bude prioritet, a ne neki zakoni, neću reći za ova četiri zakona što se nalaze na dnevnom redu, a koje smo prethodnih dana i nedelja donosili, koji u principu nemaju nikakve veze sa onim što građani Srbije očekuju prilikom našeg delegiranja ovde u Skupštini, a mi kasnije izborom Vlade.
U svakom obrazloženju ovih zakona stoji da će se poboljšati poslovni ambijent, da će uslovi za privređivanje biti bolji, jednostavno to nema nikakve veze. Disciplina će se možda uvesti, ali od poboljšanja uslova nema ništa. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Velimir Simonović, a posle njega narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u načelnoj raspravi osvrnuću se samo na Zakon o računovodstvu i reviziji. Prvo sasvim načelno, a posle ću imati neke napomene u vezi sa predloženim zakonom.
Pisao sam neke moje primedbe, ali neću da govorim o svemu, pošto u principu podržavam ove zakone i glasaću za njega. Hoću da učinim tih nekoliko napomena.
Prvo, smatram i do toga će doći jednog dana u Srbiji, da treba doneti dva posebna zakona. Jedan zakon o računovodstvu, a drugi zakon o reviziji. Pouzdano znam, čak imam i tekstove takvih zakona iz nekih zemalja iz našeg okruženja, pa i dalje iz nekih zemalja koje su već članice Evropske unije.
Zakon o računovodstvu zbog velikih razlika u primeni kod različitih obveznika, privrednih preduzetnika, malih i srednjih preduzeća kojih kod nas ima, koliko imam podatak, negde oko 150.000, velikih pravnih lica negde oko dve do tri hiljade, a u cilju obezbeđivanja veće racionalnosti, efikasnosti primene ove važne zakonodavne regulative, kod prevara, pronevera, korupcije i drugih sličnih teških krivičnih dela koji ozbiljno ugrožavaju pravni sistem zemlje, neophodno je podeliti na zakon o računovodstvu i zakon o reviziji.
Zakon o računovodstvu bi trebalo da obaveže sve registrovane preduzetnike i sva registrovana pravna lica, mala, srednja i velika, da sve usaglasi sa ovim zakonom.
Potrebno je jasno i koncizno precizirati minimalni zakonski sadržaj i formu knjigovodstvenih isprava, zatim zakonsku obavezu minimalnog vršenja godišnjeg popisa i usklađivanja imovine i obaveza sa stvarnim stanjem, obavezu finansijskih izveštaja, klasifikaciju pravnih lica i minimalnu zakonsku formu sadržaja finansijskih izveštaja, obavezu njihovog javnog objavljivanja, primenu standarda finansijskog izveštavanja itd.
Zakon o računovodstvu treba takođe da se primenjuje na sve preduzetnike i na sva pravna lica, izuzev za budžetske korisnike, a kojih ima oko 160.000, treba da je racionalan za korisnike.
Nije uputno opterećivati tako veliki broj malih i srednjih pravnih lica, ili preduzetnika, sa njima nepotrebnim, komplikovanim i skupim evidencijama koje nikome ne služe. Zato bi trebalo predložiti jednostavan zakon o računovodstvu koji bi bio u dominantnoj funkciji efikasnije kontrole i izmirivanja javnih obaveza svih poreskih obveznika.
Kod zakona o računovodstvu država ne treba da se meša u unutrašnju organizaciju pravnog lica, u unutrašnju kontrolu, u proveravanje poslovnih investicionih i tržišnih rizika, jer država inače ne preuzima odgovornosti za loše poslovanje ili dovođenje u stečajnu situaciju privredne subjekte.
Sa druge strane, predloženi novi zakon o reviziji treba da je vrlo ograničenog dometa i da se odnosi samo na velika pravna lica i privredna društva, dakle, čije se akcije kotiraju na javnim berzama i nameravaju da se pripreme za otvorena društva, kao i organizacije koje su obavezne da sastavljaju konsolidovane finansijske izveštaje. U tom predloženom kombinovanom zakonu koji sada imamo kod nas na dnevnom redu, mislim da su izostale neke stvari koje su morale da budu preciznije definisane.
Recimo, definisanje osnovne zakonske stvari, ovde ne stoji šta obuhvata revizija.
Ima nekih definicija, ali neću ovde da čitam definicije koje bih predložio da sam podnosilac amandmana, preciznije definisanje ko se može baviti revizijom u skladu sa direktivama Evropske unije; međusobna prava i obaveze revizora i pravnog lica i korisnika revizije; zakonsko preciziranje dokumentacije zbog ostvarivanja većeg kvaliteta revizije; minimalne zakonske okvire, odnosno izveštaje za efikasniju kontrolu rada revizora; zakonsku obavezu osiguranja revizora od odgovornosti sa minimalnim skalama za pokriće štetnih događaja koje mogu učiniti revizori za razne nivoe korisnika, posebno za banke, osiguranja, privredna društva, složene holding organizacije itd; propisivanje postupka za utvrđivanje minimalnih naknada revizora itd, da ne navodim dalje.
Sada da pređem na neke napomene. Recimo, u članu 23, gde se navodi koliko se godina čuvaju pojedini dokumenti, pa se kaže – pet godina se čuvaju isprave platnog prometa u ovlašćenim finansijskim institucijama platnog prometa. Mislim da je to vrlo opasno i da bi to moglo da predstavlja opasan problem za sudove ako bi došlo dotle da oni moraju da se bave takvim stvarima.
Zatim, mnogo ovlašćenja se daje Ministarstvu finansija ili samom ministru, recimo, da ministar finansija propisuje sadržinu i formu obrazaca finansijskih izveštaja za potrebe jedinstvene statističke obrade za privredna društva, itd. Zatim, kaže se u članu 39, stav 2: "Komora, uz saglasnost ministra finansija, propisuje uslove za sticanje, produžavanje i oduzimanje licence iz stava 1. ovog člana". To dosta narušava nezavisnost komore.
Zatim, u članu 54: "Ministar finansija daje saglasnost za izbor predsednika skupštine Komore", a u članu 55: "Ministar finansija daje saglasnost za imenovanje predsednika i potpredsednika Saveta", ili: "Ministar finansija daje saglasnost za imenovanje predsednika i potpredsednika nadzornog odbora". Mislim da je to moglo drugačije da se definiše.
Na kraju, podneo sam i dva amandmana na ovaj zakon. Neću sada o njima da govorim, nemam još izveštaj, a očekujem da će Vlada prihvatiti moja dva amandmana, jer znatno utiču na poboljšanje zakona, naročito na stav 5, člana 2. Ako taj moj amandman bude prihvaćen, mnogo će olakšati posao tzv. malim pravnim licima, a vrlo je važno da im olakšamo posao, a ne da im otežamo. U tom smislu je nešto govorio gospodin Perić, iz SRS, čini mi se.
Drugi amandman se odnosi na član 3. koji se potpuno menja i treba drugačije da glasi, a to je zato da bude usaglašen sa Zakonom o državnoj revizorskoj instituciji, koji smo nedavno doneli. Ovako to nije u saglasnosti sa ta dva zakona.
Ukoliko ministar ne prihvati ova dva moja amandmana, detaljno ću ih obrazložiti kada se bude raspravljalo o amandmanima.