Za Liberalno-demokratsku partiju, ovi zakoni su od izuzetne važnosti, zato što se, pre svega, odnose na ljudska prava.
Kada je reč o instituciji Državnog revizora, moramo da skrenemo pažnju da, kao što znate, budžet već tri ili četiri godine nema nikakvu kontrolu, tako da ovo zaista jeste od izuzetne važnosti.
Međutim, zapazili smo da predlagač ove dopune zakona, pre svega, kada je reč o Zaštitniku građana, a zatim i o dopuni Zakona o pristupu informacijama, nije pedantno uradio.
Prvo što bismo rekli, to je zašto je bilo potrebno da se, u smislu usklađivanja sa Ustavom, bez ikakve potrebe, ubacuje skupštinska većina od ukupnog broja poslanika, zato što se to primenjuje automatski, pošto je to sada ustavna odredba, na sve takve zakone gde Skupština odlučuje o svojim izbornim nadležnostima. Ako bismo gubili vreme da u svaki takav zakon ubacujemo skupštinsku većinu od ukupnog broja poslanika, apsolutnu većinu, znači 126, to bi bio beskoristan posao kojim bismo izgubili ogromno vreme. Mi smatramo da je to nepotrebno, što ću pokazati naročito kada dođem do zakona o pristupu informacijama.
Kada je reč o zakonu o Zaštitniku prava građana, primećujemo da je zakon pokušao da insistira na nezavisnosti ombudsmana, time što je pojačao odredbe o njegovom imunitetu, zatim da mu prestaju sve druge javne funkcije, da ne može biti član političkih partija.
Skrećemo pažnju da je nezavisnost ombudsmana postojala i u ranijem predlogu ovog zakona, 2005. godine, gde je bio problem u tome što se predlagalo da ombudsman bar 24 meseci pre toga nije trebalo da vrši bilo kakvu funkciju u izvršnoj vlasti ili u drugim organima vlasti, kao što je to učinjeno u vojvođanskom zakonu. Međutim, kao što vidimo, to nije prihvaćeno i tu ulažemo zaista značajnu primedbu - da zakon nije do kraja ispoštovao da ombudsman zaista mora biti nezavisan.
Pored toga, u ovoj dopuni Zakona se insistira da ombudsman, Zaštitnik građana, ne može da daje izjave političke prirode. Mi se u principu slažemo s ovim predlogom, zato što on i ne bi trebalo da se meša u konkretna politička pitanja. Ali, kada uzmemo u obzir dosadašnje iskustvo koje smo imali sa Poverenikom za pristup javnim informacijama, za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, videli smo koliko puta izvršna vlast vrši veliki pritisak na takve ombudsmane, do toga može doći i ovom prilikom, da se vrše snažni pritisci a da, pri tom, dođe do političke situacije da se ne može odgovoriti tom pritisku.
Takođe, kad god se govori o ljudskim pravima, uvek je to na neki način političko pitanje. Ne može se, kada je reč o ljudskim pravima, isključiti da to ima određenu političku dimenziju.
U tom smislu, naš klub, Liberalno-demokratske partije, traži da predlagač objasni šta je mislio pod tim kad kaže da se ne mogu dati nikakve izjave političke prirode, jer to, zaista, može dovesti do velikih nedoumica. Znamo da još uvek izvršna vlast ima uticaja na sudsku vlast i da može doći do velikih nesporazuma i da se ugrozi vladavina prava.
Pored toga, smatramo da nema razloga da je, kada je reč o suspenziji ombudsmana ili njegovih zamenika, dovoljna prosta većina. Nema nikakvog razloga za tu efikasnost, kako se kaže u obrazloženju, zato što može da bude i smuvano, ako se neko nekome ne sviđa, pa može i bez ovih 126 glasova da nekoga suspenzuje, prema potrebi. Prema tome, predlažemo da se ne dozvoli da za suspenziju bude manji broj glasova od većine od ukupnog broja poslanika.
Bilo bi jako dobro i da, to ćemo posle, u pojedinostima, posebno naglasiti, kada je reč o ombudsmanu, on može da se meša i da štiti i ona prava koja proizilaze iz međunarodnih ugovora koji su kod nas ratifikovani, a ne samo ono što je po Ustavu i drugim opštim aktima, što je, takođe, jedan od propusta.
Ovo što sam sada dodala, o tome ćemo raspravljati u pojedinostima, preko naših amandmana. Ali, ovo, kada je reč o nezavisnosti ombudsmana i o političkim izjavama, kada je reč o ljudskim pravima, zaita može doći do velikih pritisaka i sukoba, koje smo već imali prilike da vidimo.
Moram da kažem da je nas, a i javnost, u velikoj meri iznenadio ovaj drugi zakon, dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Dobili smo i određene dopise od strane javnosti iz kojih se vidi da je javnost duboko uznemirena zbog toga što su ove izmene uopšte ubačene u Zakon o slobodnom pristupu javnim informacijama.
Ako pogledate član 5. Ustavnog zakona, ja ću ga pročitati, molim vas da vidite da li se uopšte odnosi na Zakon o pristupu informacijama. Uopšte se ne odnosi na taj zakon.
Evo, ja ću vam pročitati taj član: «Novoizabrani sastav Narodne skupštine će u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuju Zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost...», pa kakve to ima veze sa slobodnim pristupom informacijama, nikakve, «i izabrati Zaštitnika građana i organ», molim vas, koji organ, «nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost».
Molim vas, predlagač nije prisutan, gospođa Suzana Grubješić. Zašto se ovaj zakon, znači član 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava uopšte odnosi na Zakon o slobodnom pristupu informacijama? Po kom tumačenju?
Ovo je dovelo do velikog uznemirenja.
Molim vas, svi se mi sećamo šta su vlastodršci radili kad je bio donošen Zakon o sprovođenju Ustava, Ustavni zakon, gde smo mi lepo videli da je počela da se dešava, da bi to bilo usvojeno, «trgovina glavama». Jedna glava za drugu glavu, kao što se to obično čini. Jelašića za Žabića, ovoga za onoga.
Sada, kada je trebalo doneti ovaj zakon, pokušalo se da se ne primeti da je to bila jedna trgovina koja se pokušava nekako ispraviti, pa se onda donose nekakve dopune koje su potpuno nepotrebne.
Za jednu dopunu sam to potpuno rekla i obrazložila. Znači, objasnila sam da je onu većinu od ukupnog broja poslanika, koju možete videti kod dopuna Zakona o slobodnom pristupu informacijama, vidite lepo da stoji jedno isto, potpuno nepotrebno unositi; s tim ili bez toga, ta se ustavna odredba automatski odnosi na sve takve slučajeve.
Molim vas, pogledajte još jedno, navodno, usaglašavanje sa Ustavom kada je reč o ovom zakonu. Navodno, Poverenik ima pravo da postavi pitanje zakonitosti i ustavnosti pojedinih opštih akata, pa se onda u samom obrazloženju kaže da svaki državni organ ima pravo da postavi to isto pitanje.
Zašto je onda to potrebno, ako svaki državni organ, a ovo je državni organ, ima pravo da postavi pitanje ustavnosti i zakonitosti? I to su dopune koje su...
Molim vas, moram da kažem da je ovde reč o pravnim akrobacijama, da se po svaku cenu želi dalje uznemiravati javnost, da se postavlja pitanje da li je ovo pretekst, da bi se na osnovu ovakvih nepotrebnih odredaba, i ne odnosi se uopšte, kao što sam rekla, na ovaj zakon, ovaj član 5, da li se time želi po svaku cenu neko smenjivati i da li se, na osnovu ovih izmena i dopuna, želi po svaku cenu smeniti Poverenik, koji uživa veliko poverenje javnosti?!
Neću da navodim ovde koliko je ljudi i organizacija potpisalo i molilo da reagujemo na to da se javni funkcioneri, koji su potpuno savesno izvršavali svoje zadatke, na ovakav način, znači, izvrgavanjem zakonitosti, pokušavaju na silu smeniti.
Naša poslanička grupa poziva sve poslanike da sa dnevnog reda skinemo ovaj lažni predlog, jer niti se odnosi na član 5, niti ovo što je stavljeno u zakon ima ikakve veze, niti je to trebalo stavljati, jer to se piše u Ustavu i primenjuje se automatski.
Mi ne možemo nikako drukčije ovo razumeti nego kao jednu pravnu akrobatiku, gde nam većina i koalicija nije stavila na znanje šta smera i šta hoće sa ovakvim promenama.
Znači, predlažemo da se sa dnevnog reda skine ovaj predlog, jer nema nikakvu relevanciju, niti se odnosi na član 5, niti bilo šta, a i uznemirava javnost.

Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova ili šefova poslaničkih klubova želi reč? Ukoliko ne, zahvaljujem.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: SRS, DS, DSS i NS- dr Vojislav Koštunica i SPS.
Dajem reč narodnom poslaniku Jovanu Palaliću, a neka se pripremi narodni poslanik dr Žarko Obradović.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, nesumnjivo jedan od važnih kvaliteta usvojenog ustava jeste i činjenica da je u njegovom tekstu definisana institucija Zaštitnika građana. Mi smo još 2005. godine, i to je bio predlog i deo našeg političkog programa, programa Demokratske stranke Srbije, predložili tadašnjem sazivu Skupštine zakon, a Skupština ga je usvojila - Zakon o Zaštitniku građana.
Da se podsetimo samo nekoliko osnovnih motiva zašto je tadašnji saziv Skupštine, u jednoj stručnoj diskusiji, usvojio taj predlog zakona i uveo jednu novu instituciju, koja ima dugoročni značaj kada je u pitanju demokratizacija našeg društva.
Nema sumnje da nas je pitanje zaštite pojedinačnih, konkretnih prava građana pri državnim organima i sama činjenica na koji način državni organi rešavaju pojedinačno pravo, kakva je to birokratska svest i način razmišljanja bio u državnim organima pre nego što se počelo razmišljati o zaštiti građana, motivisalo da tada raspravljamo o odnosu građana prema institucijama i odnosu institucija prema građanima kada rešavaju njihova konkretna pojedinačna prava.
U toj diskusiji smo više puta ponovili da naši državni organi, na jedan način koji ima dugu tradiciju, rešavaju ta prava tako da su građani bili u potčinjenom položaju, u zavisnosti od volje i načina razmišljanja pojedinih službenika u državnim organima.
Niti su se oni adekvatno ponašali kada je u pitanju rešavanje u rokovima pojedinih prava, niti su uvek na zakonit način rešavali pojedinačna prava, niti su građani mogli ikom da se obrate kada je u pitanju kršenje njihovih prava pred državnim organima.
Činjenica da su tada, kroz diskusiju, uočeni problemi u funkcionisanju naše državne uprave i sve slabosti, odsustvo demokratske svesti da državni organi treba da budu u službi građana, a ne da građani budu u službi države, podstakla nas je na usvajanje jednog ovakvog zakona i uvođenje u naš pravni sistem institucije Zaštitnika građana.
Ta institucija će se, nesumnjivo, razvijati u narednom periodu upravo na taj način da građani osete da jedna nezavisna institucija, a ovim zakonom i izmenama Zakona njena nezavisnost se i te kako jemči i načinom izbora u ovoj skupštini, bude nešto što će biti oslonac kada njihova konkretna prava budu rešavana pred različitim institucijama i državnim organima.
Upravo činjenica da smo sada i Ustavom definisali poziciju Zaštitnika građana ili, kako se to obično u našoj javnosti govori, ombudsmana govori o tome da tada imali na umu potrebu ovakve jedne institucije. Predlog ovog zakona, zaista, samo usklađuje rešenja koja su bila u postojećem zakonu sa ustavnim tekstom.
Dobro je da se, na vrlo konkretan način, jača institucija Zaštitnika građana, upravo kroz način izbora. Da ne bude dileme, kroz sav tekst o tome kako se i kojom većinom bira, jasno je rečeno - apsolutnom većinom. Ta kvalifikovana većina će nesumnjivo biti jemac i podići autoritet ovoj instituciji.
Ono što je jako važno spomenuti u ovom predlogu zakona jeste činjenica da se sloboda delovanja ove institucije kroz Ustav, a i kroz ove izmene Zakona, još više povećava činjenicom da Zaštitnik može biti ovlašćeni predlagač zakona iz oblasti koje su u njegovoj nadležnosti. Vrlo je važno da Zaštitnik građana, kroz jedan period svog rada, sagleda potrebe pravnog normiranja pojedinih pitanja i da, nevezano od volje ovlašćenih predlagača zakona, sam pokrene zakonodavnu inicijativu pred Narodnom skupštinom. Važno je upravo da ova rešenja podržimo.
Što se tiče onoga što se očekuje od Zaštitnika građana, to je da on u narednom periodu promoviše jedan nov pristup u odnosima državnih organa svih državnih institucija prema samim građanima, da građani ne budu uplašeni, da građani ne budu nezadovoljni, da građani od države očekuju, kada uđu u bilo koju instituciju, da blagovremeno i zakonito rešava njihova prava i da ta njihova prava ne trpe od volje ili zlovolje pojedinih službenika ili državnih organa kada se oni pred njima nađu.
Vrlo je važno da se blagovremenost, rokovi i zakonitost poštuju. Očekujemo od budućeg Zaštitnika građana da tu funkciju vrši na taj način da građani steknu poverenje da će, kada on pokrene bilo kakav postupak pred bilo kojom institucijom, kada se desi povreda, pojedinačna povreda prava građana, to biti blagovremeno i rešavano.
Naravno, mi kao narodni poslanici pratićemo njegov rad. U osnovnom tekstu zakona definisana je njegova obaveza da izveštava Narodnu skupštinu o svom radu. Mi očekujemo da ćemo u diskusijama koje budu inicirane od samog zaštitnika građana, kada bude podnosio svoj izveštaj, sagledati koliko su građani zadovoljni njegovim radom i koliko je ova institucija dala svoj efekat.
Ubeđeni smo da će efekta biti i da će novi zaštitnik građana, kojeg ćemo izabrati vrlo brzo, biti u funkciji građana i štititi njihova konkretna prava u svakom slučaju i na svakom mestu.
Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Boško Ristić.
Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, skupštinska većina je donela odluku o čemu će Skupština raspravljati. U odnosu na to, za nas poslanike Socijalističke partije Srbije, postavlja se nekoliko vrlo logičnih pitanja. Naime, koji su to motivi i šta je to odlučujuće kod skupštinske većine kada predlaže Skupštini razmatranje određenih zakona.
Da li je to, prvo, ispunjavanje obaveza utvrđenih Zakonom o sprovođenju Ustava? Drugo, da li je to značaj nekog pitanja, pa taj značaj iziskuje da Skupština o njemu raspravlja. Treće, da li je u pitanju dogovor skupštinske većine o tome šta može, po njihovom mišljenju, najbrže i najbezbolnije da bude predmet rada Narodne skupštine, a neće imati veliki značaj i u javnosti će ostaviti utisak da se nešto radi.
Mi, poslanici SPS, potpuno smo ubeđeni da je reč o ovom trećem, iz razloga što Ustavni zakon, Zakon o sprovođenju Ustava, vrlo precizno utvrđuje šta su obaveze Narodne skupštine Republike Srbije u prvom zasedanju i šta Narodna skupština Republike Srbije treba da stavi na dnevni red.
Zakoni koji su stavljeni na dnevni red današnje Skupštine su takvi da se može reći da je dnevni red nepotpun. Zašto? Član 5. Zakona o sprovođenju Ustava vrlo taksativno utvrđuje da je potrebno sa Ustavom uskladiti zakon kojim se uređuje Zaštitnik građana, što jeste ostvarivanje prava građana na obaveštenost, a može da znači sve i ne znači ništa. Izbor Zaštitnika građana nemamo kao tačku na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije.
Uzgred, Odbor za ustavna pitanja je pokušao da održi jednu sednicu pre neko veče, i nije bilo kvoruma. Skupštinska većina nije uspela da obezbedi 13 prisutnih poslanika da bi utvrdila predlog ko bi ispred njih mogao biti kandidat za Zaštitnika građana.
Zatim se kaže - izbor organa nadležnog za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost.
Šta to znači? To sam Bog zna. Može se zaključiti da se Povereniku za informacije sprema smena, jer očigledno je da je to suština cele priče oko ovog zakona.
Znači, izbor guvernera Narodne banke Srbije, čega nema, kao i organa Državne revizorske institucije, čega ima.
Znači, vrlo je selektivan pristup, ali ne treba zaboraviti još jednu stvar.
Nekoliko kolega poslanika Narodne skupštine Republike Srbije pomenulo je i to da je, bez obzira na to da li su usvojeni zakoni iz oblasti pravosuđa, a koji imaju veze sa izborom sudija Ustavnog suda, u svakom slučaju, Narodna skupština trebalo da izabere sudije Ustavnog suda, bilo iz reda onih kandidata koje predlaže predsednik Srbije, ili iz reda kandidata Narodne skupštine, jer takav je sastav Ustavnog suda.
Vidimo da ništa od toga ovde na dnevnom redu nije, odnosno da se ove obaveze utvrđene Zakonom o sprovođenju Ustava vrlo selektivno tumače, onako kako odgovara skupštinskoj većini, a u javnosti to može izgledati kao da dobro rade.
Kada je reč o drugom osnovnom pitanju, da li su na dnevni red stavljena pitanja koja imaju značaj, vidi se da toga nema; čim je selektivan pristup, nije obaveza poštovanja zakona. Na kraju krajeva, setite se prošle sednice Narodne skupštine Republike Srbije, imali smo tri zakona za koje Ustav predviđa da se mogu usaglasiti do 31. decembra 2008. godine, a danas je jun 2007. godine.
Tada smo od predlagača bili ubeđivani da se mora, po cenu života, Skupština o tome izjasniti, da se zakoni moraju usvojiti, naravno bez Ustavnog suda, jer odredbe tog zakona su vezane za rad Ustavnog suda, ali je bila suština stvoriti prostor, kadrovski, da se u ministarstvima mogu smenjivati ljudi i pripadnici SPO i drugih nekih stranaka koji nisu sada deo skupštinske većine. O tome ćemo, u svakom slučaju, razgovarati.
Postavlja se pitanje, zašto na jednoj sednici koja je sazvana po hitnom postupku nije, primera radi, bilo nešto od državno važnih pitanja? Tu mislim na pitanje Kosova i Metohije, jer to pitanje jeste i važno, i hitno, i državno važno. Jedno od pitanja za koje se zalagala i Demokratska stranka, koja je, takođe, potpisnik ovog zahteva za vanredno zasedanje, jeste zašto nije bilo budžeta Republike Srbije, zašto se ne ukine važenje onih neustavnih uredbi o privremenom finansiranju. Ne treba zaboraviti da je to apsolutna nezakonitost, koja postoji i koja traje.
Skupštinska većina se pravi kao da je tu sve u redu, čekaju budžet, pa da onda prestane važenje tih uredbi, da se ne bi posle reklo da je, eto, Vlada donela neustavnu uredbu. Pošto su u koaliciji, sada sve ono što su govorili loše jedni o drugima više ne važi, zaboravljeno je, bar sa njihove strane, kao da nije ni postojalo.
Kada je reč o kombinaciji zakona i potreba skupštinske većine, vidi se da je ovde, očigledno, dnevni red tako koncipiran da će se nešto uraditi, za nešto će se stvoriti uslovi, a nešto će se desiti kasnije. Suština je da će Narodna skupština Republike Srbije vrlo brzo birati Zaštitnika građana.
Postavlja se jedno logično pitanje, zašto do sada, pošto je to usvojeno pre skoro dve godine, zašto Narodna skupština nije usvojila Zaštitnika građana da brine o zaštiti ljudskih prava i sloboda, jer da je tu Zaštitnik građana, možda se ne bi desilo ovo što se desilo prilikom hapšenja generala Tolimira. Ovo što je rekao kolega prethodnik, da građani treba da budu uvereni u nepristrasnost države itd, u slučaju generala Tolimira, očigledno da je država trebalo da ubedi svoje građane da prihvate sve što država radi i da ćute, da se saglase i da ne kažu nijednu reč protiv. Kad je reč o Povereniku za informacije, definitivno se tom čoveku sprema smena, jer ima, kako bi narod rekao, «dug jezik» u odnosu na posao koji obavlja.
Ova formulacija koja stoji u Zakonu o sprovođenju Ustava i cela priča oko Poverenika je vrlo čudna, definitivno se, u ovoj formulaciji - organ koji je nadležan za praćenje i ostvarivanje prava građana na obaveštenost u odnosu na izbor tog organa, Povereniku za informacije sprema smena.
Čudi zašto Vlada, ili skupštinska većina koja voli da drži predavanje o transparentnosti, upotrebljava ovaj novogovor koji ne znači ništa. Zašto ne kažu - menjamo Zakon o Povereniku da bismo izvršili smenu i izabrali nekog čoveka koji će biti prema nama bolji, jer ovaj očigledno mnogo priča. Ovo ne govorim slučajno. Ako su kolege narodni poslanici imali priliku da vide izveštaj o radu Poverenika, onda su mogli da vide i koji je to set pitanja na koja nikad nije dobijen odgovor ni od jednog zvaničnog državnog organa. Vredi ovde pomenuti neka od njih, pošto nema dovoljno vremena da bi se sve to pročitalo.
Neka od pitanja su, primera radi, izgradnja mosta kod Beške i žičare na Kopaoniku, o projektima u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, o pet najvećih investicija u Srbiji od strane Ministarstva za kapitalne investicije, o činjeničnom stanju i preduzetim merama po krivičnim prijavama u vezi sa slučajem "Mobtel", o platama direktora ili naknadama članova upravnih i nadzornih odbora u JP NIS i Aerodromu "Nikola Tesla", Novinskoj agenciji "Tanjug", o isplaćenim naknadama na ime zastupanja, svedočenja i veštačenja pred arbitražnim sudom u Cirihu, u okviru spora JP PTT Srbija i preduzeća braće Karić "Sistem BK trejd».
Naravno, ima toga još. Treba vrlo pažljivo pročitati ovaj izveštaj, da bi se videlo da je ovde reč o spremanju zakonske podloge da se jedan čovek smeni, odnosno da se izabere neko drugi na njegovo mesto.
U svakom slučaju, nama socijalistima je jasno da ovaj dnevni red nije trebalo da bude dnevni red o kome Skupština raspravlja, jer je ovde, očigledno, reč o tome da, posle onog neuspelog početka, skupštinska većina ne može da se dogovori oko suštine i da je deset dana, koji su, navodno, potrošeni za dogovaranje, u stvari, potvrdilo da skupštinska većina vrlo teško funkcioniše.
Sada je trebalo predložiti Skupštini neke zakone i stvoriti utisak da Skupština, kao, radi, oni se o nečemu brinu.
Sasvim na kraju, dobro je što je juče dobijena dozvola da se nastavi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ali način na koji su predstavnici Vlade predstavili to u javnosti, taj slavodobitni izraz na licu, kod nas građana Republike Srbije ostavlja utisak da bi bilo dobro da čujemo i šta je iza toga, zašto prekjuče Tolimir, a juče dozvola ili ulaznica za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju. Ne treba zaboraviti da je taj sporazum bio potpisan i pre dve godine.
Bilo bi dobro, pošto razgovaramo o ovim zakonima koji se odnose na zaštitu ljudskih prava i sloboda, ako ima države, a ta tema će vrlo brzo biti na dnevnom redu, da čujemo sve informacije vezane za hapšenje generala Tolimira, ako ni zbog čega drugog, makar zbog jedne male, naglašavam to - male, ali važne činjenice, da je reč o državljaninu Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn, a neka se pripremi narodni poslanik Rajko Đurić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svakom slučaju, dobro je da Srbija dobije Zaštitnika građana, jer za ono što je iskustvo u nekim evropskim zemljama još od 1807. godine, vreme je da i mi ovde učinimo neke konkretne korake u tom pravcu.
Dobro je to da građani osete da u nekim pitanjima nisu sami, da imaju nekoga ko će da ih podrži, jer smo za samo nekoliko meseci rada u Skupštini, u Romskoj partiji, imali niz primedaba građana i niz zahteva, da nemaju odgovarajućih mehanizama da se na lokalu bore sa administracijom koja radi i po zakonima Republike Srbije, a i po određenim uredbama, odlukama lokalnih organa.
Moramo da shvatimo činjenicu da se nalazimo u periodu kada imamo u državnim organima predstavnike koji i dalje misle da su građani tu da bi njih služili, a ne da su državni organi tu da bi pomagali građanima da njihov život bude bolji.
Onda nam se desi da u nekim ustanovama, naročito one kategorije koje imaju velikih problema, a to su socijalno ugrožene kategorije, to su raseljena lica, to su neobrazovane kategorije stanovništva, uključujući tu i Rome, ne mogu da se obrate nikome zato što nema mesta gde to mogu da učine.
Stoga, imamo ozbiljnu rezervu prema jednom rešenju. Jeste dobro da postoji mogućnost da se organizuje jedna mreža predstavnika ove institucije Zaštitnika građana u Srbiji, ali nismo u to sigurni. Zato bismo voleli, kada se bude birao, da se on obrati Skupštini, kao što u Zakonu piše da će da se obrati odboru, da ovom najvišem zakonodavnom domu obeća da će da napravi adekvatnu službu širom cele Srbije.
Gospodo, ukoliko neki poljoprivrednik, koji nema para ni da dođe do opštine, a ne da dođe do Beograda, treba da ostvari neko pravo, ukoliko neki Rom to želi, koji ne može da kupi kartu iz mahale da dođe do centra grada, a ne do Beograda, kako će on da ostvari svoje pravo, kako će on da ima kontakt sa ovim zaštitnikom građana.
Dajte da taj zaštitnik građana ne bude privilegija samo grada Beograda, samo administrativnog centra Srbije, nego dajte da svi zajedno ostvarimo taj član koji stoji u zakonu, neka on nama svima ovde obeća da će svoju službu da raširi po celoj Srbiji, da svi građani Srbije imaju mogućnost da on bude zaista njihov pravi saradnik.
Takođe, imamo jednu ozbiljnu primedbu i predložio sam, u ime Romske partije, kao narodni poslanik, amandman. Naime, mi moramo da stvorimo takvu situaciju u Skupštini, u izbornom postupku, da to zaista bude čovek o kome se izjasnila Skupština Srbije, da to bude osoba u čijem izboru je, od početka do kraja, učestvovala Skupština Srbije, a ne da učestvuje skupštinski odbor i samo poslaničke grupe, jer zbir poslaničkih grupa nije jednako - Skupština Srbije. Slika u odboru nije jednako - slika Skupštine Srbije.
Na način kako ovaj zakon govori, da će samo odbor da predloži, da on ima ekskluzivno pravo na taj predlog, mi ograničavamo pravo svakog pojedinog poslanika. Mislim da je to neustavno, da to moramo da promenimo. U tom pravcu sam i predložio amandman.
Mi moramo da stvorimo jasnu predstavu građanima Srbije da je Zaštitnik građana izabran po najvećoj mogućoj demokratskoj proceduri, da je svaki predstavnik u ovom parlamentu imao mogućnost da ga predloži, u saradnji sa drugima, a mi predlažemo da to bude najmanje 20 poslanika, jer u Odboru za ustavna pitanja nemaju sve političke partije koje participiraju u radu ovog parlamenta svoje predstavnike. Onda je nelogično da na tom nivou presecamo određene stvari.
Dakle, apel je, time ću da završim, da zaista stvorimo uslove da neko koga predstavljamo kao Zaštitnika građana bude izabran na taj način što ćemo da omogućimo svim predstavnicima građana u ovoj skupštini da mu daju pun legitimitet, jer jedino pun legitimitet daće mu mogućnost da odgovara, zaista, ovoj skupštini.

Reč ima narodni poslanik Rajko Đurić, a neka se pripremi narodni poslanik Gojko Radić.

Poštovani gospodine predsedniče, uvaženi poslanici, javio sam se za reč najpre iz profesionalnih razloga, jer sam veliki deo života proveo u novinarstvu.
U celosti se slažem sa onim što je rekla gospođa Pešić, jer mislim da bi prihvatanje ovog predloga moglo da otvori vrata mnogim nepoželjnim stvarima. Gospođa Pešić je već citirala neke rečenice.
U cilju racionalnog rada ove sednice, neću to ponavljati. Mi imamo dovoljno iskustva iz vremena komunističkog perioda i dobro znamo, kako je to odavno već Bizmark rekao: "Dajte mi jednu rečenicu i ja ću se potruditi da svakoga dovedem na vešala".
Dakle, u tom smislu se, u ime stranke kojoj pripadam i kao narodni poslanik, potpuno pridružujem mišljenju gospođe Pešić i mislim da bi odista trebalo staviti ad akta ovaj predlog koji se odnosi na Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer, naravno, razumem, i gospodin Obradović je tu u pravu, suština stvari jeste zašto se to predlaže, a mi, ipak, nismo neobavešteni da ne znamo o čemu je reč.
Dakle, ja sam protiv toga, jer kao novinar i doskora urednik u Tanjugu moram da uvažim pravo na slobodnu informaciju, ako bi se obezbedilo da stvorimo uslove za slobodne informacije, i to praktikuju mnoge zapadnoevropske zemlje, počev od tzv. zelenih knjiga, crnih knjiga, crvenih knjiga, belih knjiga, itd. Biće, verovatno, neophodno da i mi to imamo, ali kada, to ćemo videti kada se stvore odgovarajući uslovi.
Druga stvar jeste Predlog zakona o Zaštitniku građana. Molim vas, mislim da mi, generalno, imamo pogrešno razumevanje demokratije. Profesor Ekmedžić, koji je to briljantno analizirao u knjizi "Stvaranje Jugoslavije", rekao je - kod nas se najčešće demokratija praktikovala kao sredstvo za uništavanje demokratije.
Mi smo imali veličanstvene demokrate u Srbiji, kao pojedince, ali jedva da smo imali demokratski izgrađene institucije. Sada smo čuli neka mišljenja, gde je osnovni problem, to je moj sud, u tome da mi još imamo potpuno otvoren prostor između države i društva i taj prostor, nažalost, ispunjavaju političke stranke umesto demokratski izgrađenih institucija i civilnog društva.
Nije reč o tome da Skupština, ili, ne daj Bože, država postavi poverenika. Sami građani moraju da postave svog poverenika. Dakle, nužno je imati ono što se u normalnim demokratskim i pravnim državama zove - građanska inicijativa. Tu je suština stvari.
Najzad, dolazimo do predloga koji je nasušno potreban ovoj državi, a to je revizorska institucija. Mi toga, nažalost, nemamo i zbog toga se dešavaju užasne stvari.
Ja ću vam, ilustracije radi, samo navesti primere šta se događa sa Romima. Imamo gospodina Ljuana Koku koji je, objavljen je podatak zvanično, ima na sajtu, 20. januara 1999. godine primio, doduše zajedno sa četvoricom, 1.380.136.013 dinara preko "Stankoma". Taj čovek je danas šef strategije za Rome, njegovo je sedište u Palati federacije. Gospodin Damjanović zna, jer on ima dokumente kao i ja, da je on prodavao pasoše Romima, izbeglicama sa Kosova, po ceni od 25 hiljada maraka. Sada se i dalje predlaže da nam on bude «ciganski kralj».
S druge strane, u Nacionalnom savetu, neću nikoga imenovati jer je to javna tajna, sav novac je pokraden i neki od tih ljudi viđeni su opet u ministarstvima, pojedinim ministarstvima novoformirane vlade.
Rekao sam, kao stranka, Unija Roma Srbije i lično, naravno, podržavamo Vladu, ali to nipošto ne znači da se slažem sa svim ministrima. Ima ministara od kojih bi se, najčasnije rečeno, udaljio na sto ili hiljadu kilometara.
Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gojko Radić, a neka se pripremi narodni poslanik Slavoljub Matić.