Gospodin Bojan Mladenović po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, javljam se amandmanu koji je podnela Srpska radikalna stranka. Ne mogu da shvatim da neko priča o amandmanu o zakonu o javnim nabavkama, neko ko je bez tendera prodao i čast, i moral i obraz.
Hoću da kažem da još mišljenje Vlade povodom ovih amandmana dobili smo 7, 14. i 20. novembra i jako je teško pratiti ove amandmane, pa bih zamolio, ako je ikako moguće ubuduće, kada imamo više mišljenja Vlade o amandmanima, da dobijemo objedinjene na jednom mestu i poređane po redosledu amandmane.
Što se tiče člana 69, stav 2. glasi: "Ako vrednost javne nabavke prelazi iznos od pet miliona dinara za dobra i usluge, odnosno 20 miliona dinara za radove, oglasi se objavljuju i na Portalu javnih nabavki."
Predlog Srpske radikalne stranke je da se on promeni i da glasi: "Ako vrednost javne nabavke za dobra, usluge ili radove premašuje vrednost nabavke male vrednosti, koje se utvrđuju Zakonom o budžetu Republike Srbije, oglasi se objavljuju i na Portalu javnih nabavki.''
Predložena izmena je prihvatljivo rešenje, s obzirom da se svake godine Zakonom o budžetu RS propisuje gornji limit javne nabavke male vrednosti i da taj limit za 2007. godinu iznosi 2,7 miliona dinara, dok je prvobitno predloženim rešenjem, bez ikakvih valjanih i opravdanih kriterijuma, fiksno limitirana vrednost javne nabavke na pet miliona dinara za dobra i usluge, odnosno na 20 miliona dinara za radove, koji bi trebalo da se objave na tzv. Portalu javnih nabavki.
Takođe, u okviru člana 69. predložili smo da se brišu stavovi 3. i 4. Stav 3. glasi: "Svi oglasi o javnim nabavkama objavljuju se na srpskom jeziku". Stav 4. glasi: "Ukoliko vrednost nabavke prelazi 150 miliona dinara za dobra i usluge, odnosno 300 miliona dinara za radove, oglasi o javnim nabavkama objavljuju se i na jeziku koji se uobičajeno koristi u međunarodnoj trgovini".
Stavovi 3. i 4. u članu 69. su suvišni, jer su već sadržani u članu 15. koji bliže uređuje naslov pod 6) Jezik u postupku javnih nabavki, a član 69. ispod naslova pod 11) Oglasi o javnoj nabavci smatra se samo jednim segmentom celokupnog postupka javne nabavke.
Imate u članu 15. stav 1. lepo stoji: "Naručilac priprema konkursnu dokumentaciju i vodi postupak na srpskom jeziku", tako da smatramo da su potpuno suvišni stavovi 3. i 4. u članu 69.
Što se tiče javnih nabavki, kada je u junu 2002. godine oblast javnih nabavki u Srbiji dobila svoje pravne okvire, javnost je bila ubeđena da je Zakon o javnim nabavkama pravno-sistemsko rešenje i prvi antikorupcijski zakon koji je usvojila tadašnja dosmanlijska vlast. Međutim, da je ovo "obećanje ludom radovanje" svi su se brzo uverili, uvidevši da su u najveće afere, pljačkanje državne kase i korupcija, upravo posledice ovog zakona, koji je sistemski omogućio lako i brzo bogaćenje tadašnjem i sadašnjem režimu.
Zbog toga svako zavaravanje građana i javnosti od strane nadležnih u Ministarstvu finansija, koji tvrde da je od 2002. do 2006. godine ostvaren pozitivan razvoj u oblasti javnih nabavki i uštede od 300 miliona dolara, predstavlja zamenu teza i čistu laž. Ovakvo marketinško i političko samoreklamiranje, koje nije činjenično potkrepljeno, nije prihvatljivo iz dva razloga.
Prvi razlog je što praktična primena Zakona o javnim nabavkama najbolje oslikava koliko novca i pomoću kojih sve mehanizama se sliva u džepove onih državnih funkcionera koji, uslovno rečeno, rade na njegovom sprovođenju.
Drugi razlog zbog koga se ne može prihvatiti tvrdnja o budžetskoj šteti od 300 miliona dolara je taj što Uprava za javne nabavke ovu uštedu računa samo na osnovu raspoloživih projekcija.
Tako iz šturo dostavljenih godišnjih izveštaja od strane naručioca, Uprava pravi uporedni prikaz planirane vrednosti godišnjih nabavki i ostvarenih, tj. realizovanih troškova javnih nabavki. Na bazi tako uočene razlike između plana i realizacije, dobija se projekcija uštede koja nije prikaz pravog činjeničnog stanja.
Ovome ide u prilog i podatak Uprave za javne nabavke da uštede u javnim preduzećima beleže negativnu tendenciju i da su u periodu od 2005. do 2007. godine bile ispod proseka, što je zabrinjavajuće, jer se udeo javnih preduzeća kreće od polovine do čak 2/3 ukupne vrednosti javnih nabavki u Srbiji.
Dakle, pravo pitanje je: da li se pod ovakvim okolnostima i sa ovakvom vlašću u Srbiji uopšte može reći da postoji bilo kakva ušteda u budžetu zahvaljujući Zakonu o javnim nabavkama, dok se celokupni sistem javnih nabavki realizuje se na jedan kriminalan i za režim veoma profitabilan način?
Što se tiče tendera koji su organizovani u prethodnom periodu u Srbiji, često su nameštani pojedincima koji su politički podobni, odnosno ljudima koji će se kasnije odužiti tim partijama tako što će im finansirati kampanje i davati novac za druge potrebe tih stranaka. Nameštanjem tendera omogućeno je velikom broju pojedinaca enormno bogaćenje. Mora se stati na put ovakvim javnim nabavkama, jer namešteni tenderi i ugovori ne samo da su na brz način omogućili bogaćenje pojedincima, već uništavaju preduzeća, firme i nanose veliku štetu državi.
Što se još tendera tiče, oni moraju biti javni. Mora se omogućiti što većem broju ponuđača da na njima učestvuje i bitno je da svi budu na vreme obavešteni o uslovima tendera i sa potpunim podacima o uslovima istog. Ne sme se dozvoljavati naručiocu roba ili usluga da ne sprovede tender, navodno, zbog hitnosti postupka, što je bila česta praksa kod nas.
Takođe, mora se sprečiti da naručilac radi u dosluhu sa davaocem, kako bi se odredila cena ponude. Naručiocu se mora sprečiti mogućnost da da specifikaciju robe ili usluga, tako da one odgovaraju određenom ponuđaču i da ga na taj način favorizuje. Nabavljanje robe i usluga treba da bude ekonomično, odnosno najbolja kombinacija cene i kvaliteta, i otvaranje ponuda treba da bude uvek javno.
Najčešći oblici zloupotreba jesu planiranje nabavki koje su po količinama i karakteristikama u neskladu sa planom aktivnosti naručioca, zatim skraćivanje rokova za podnošenje ponuda u odnosu na zakonom propisane, čime se favorizuje jedan unapred obavešten ponuđač.
Česta je zloupotreba kvaliteta kao kriterijuma koji se ocenjuje na osnovu subjektivnog stava članova komisije naručioca, zatim zloupotreba kriterijuma dosadašnja iskustva, kroz koje naručilac može da favorizuje one ponuđače sa kojima već duže vreme posluje i time sprečava druge koji bi bili povoljniji da budu izabrani.
Često se zloupotrebljava i aneksiranje ugovora, kojim se menja ugovorena cena, po pravilu na više, a količine smanjuju, dok se rokovi isporuke produžavaju.
Za kraj bih rekao da je SRS podnela 51 amandman na ovaj zakon o javnim nabavkama, od toga je usvojeno 14, čime smo na neki način pokušali da popravimo ovaj zakon.
Moram da napomenem da je jedan deo amandmana pisan još 2002. godine i da ih je pisao dr Vojislav Šešelj. Mi smo neke od tih amandmana prilagodili ovom sada predlogu zakona i jedan deo istih je prihvaćen.
Samo ću vam o jednom u nizu koji je prihvaćen ukratko reći nešto, a to je član 19, gde se govori detaljno o tome kako naručilac mora da odbije ponuđača ukoliko mu on preti, daje mito, ucenjuje ga ili slično. To se odnosi na stavove 1. i 2. u članu 19, a dr Vojislav Šešelj je 2002. godine podneo amandman da se doda član 3. koji glasi: "Naručilac je dužan da, u slučajevima iz stava 1. i stava 2. ovog člana, odmah obavesti organe gonjenja i druge nadležne organe, koji će protiv takvih subjekata preduzeti zakonom propisane mere".
Smešno je samo odbiti ponudu. Ako vam neko daje korupciju, ako vam neko nudi mito, ako vas neko ucenjuje ili slično, ponuđač koji je nudio mito, pretio ili slično, mora biti kažnjen, a ne samo odbijen. To je jedan od amandmana koji je pisao naš predsednik još 2002. godine, a sve u cilju borbe protiv korupcije i da se afere u javnim nabavkama svedu na minimum. Pa tako smo mi ponovo taj amandman napisali, ali ovog puta je prihvaćen i nadam se da će on uticati na smanjenje afera u javnim nabavkama.

Narodni poslanik Zoran Kasalović pismenim putem povukao je svoj amandman koji je podnet na član 69. Predloga zakona.

Na član 69. amandman je, na osnovu člana 140. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za finansije.

Vlada je prihvatila amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 71. amandman je podneo poslanik Momir Marković.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić. Izvolite.

Gospođo ministre, ni najmanje ne biste pogrešili da ste prihvatili i ovaj amandman kolege Momira Markovića na član 71. Predloga zakona o javnim nabavkama, baš kao što ste učinili i prihvatanjem amandmana na član 28. koji je, takođe, kolega Marković podneo.
Jedini problem ili razlog, pretpostavljam, da leži u činjenici da je amandman na član 71. zapravo suštinskog karaktera i da bi u značajnoj meri doprineo tome da se zaista na valjan način i sprovodi ono što ovde u Skupštini Srbije donesemo vezano za zakon o javnim nabavkama. Jer, poznata je ona konstatacija da najveći problem leži u činjenici da zakonski predlozi, koliko god da su manje ili više dobri ili loši, u principu se ne sprovode u praksi i to je ono što i omogućava niz zloupotreba vezano za zakonske odredbe.
Kolega Momir Marković je u članu 71. predložio da se izmeni cifra od 50 miliona dinara cifrom od 25 miliona, kako bi član mogao da glasi: ''Za planirane javne nabavke čija okvirna vrednost je veća od 25 miliona dinara naručilac je dužan da najmanje jednom godišnje objavi prethodni raspis o nameri da sprovede postupak javne nabavke. Prethodni raspis objavljuje se u roku od najmanje 30 dana, a najviše 12 meseci pre nego što će biti objavljen javni poziv za javnu nabavku.''
Mislim da ovako formulisan amandman, ukoliko bi se prihvatio, postao bi član zakona i imao bi pravu svoju svrhu i smisao, kako se ne bi omogućili nekakvi primeri iz ne tako daleke prošlosti, a o jednom ću iskoristiti ovo vreme da vas podsetim za zloupotrebe zakonskih odredbi o javnim nabavkama.
Dakle, ako se setimo, ne tako davno, pre otprilike tri-četiri godine, predmet interesovanja budžetske inspekcije Ministarstva finansija, tačnije krajem 2004. godine, bila je i Republička direkcija za puteve i njen tadašnji direktor Tihomir Timotijević, inače kadar DS.
Ukratko rečeno, u toj 2003. godini, dok se nalazio na čelu Direkcije, budžet je probijen za 118 miliona dinara, dok je preko 200 javnih nabavki, koje se mere inače u milijardama dinara, sprovedeno na nezakonit način, a u prilog onome o čemu ću govoriti je i ovaj zapisnik i kompletna dokumentacija o izvršenoj kontroli materijalno-finansijskog poslovanja, namenskog i zakonitog korišćenja sredstava Republičke direkcije za puteve Beograd, koja je, kao što sam rekao, obavljena krajem 2004. godine.
Treba istaći da je otprilike dva meseca budžetski inspektor proveo u Republičkoj direkciji za puteve. Međutim, u dokumentu koji se sastoji od 56 stranica teksta, kao prvo odgovorno lice je označen tadašnji direktor Direkcije, a osim njega kao odgovorna lica su označeni i šef računovodstva, i načelnici odeljenja za magistralne i regionalne puteve.
Ono što u ovom slučaju svakako predstavlja najveći problem jeste što se uvidom u ovaj nalaz inspektora samo delimično može steći slika o svemu onome šta se dešavalo u Republičkoj direkciji za puteve. Nažalost, razlog je vrlo jednostavan, jer je kontrola dokumentacije vršena metodom slučajnog uzorka, odnosno inspekcijskom metodom na preskok ili, kako već u samom nalazu stoji, izvršene kontrole metodom slučajnog izbora kontrolisane dokumentacije.
Tako smo, osim uštede vremena budžetskog inspektora, u suštini dobili samo kap vode u moru onoga što se ozbiljnom i sistematskom kontrolom može utvrditi.
Kontrolom trošenja budžetskih sredstava u Direkciji za puteve utvrđeno je da je u ovom preduzeću utrošeno čak 118.325.000 dinara više nego što je to bilo dozvoljeno budžetskim aproprijacijama za 2003. godinu. Tako je, primera radi, na poziciji 423 - Usluge po ugovoru, iz budžeta bilo izdvojeno 12,5 miliona dinara, a utrošeno 68,8 miliona, što je za 56,3 miliona više od dozvoljenog.
Isto, za poziciju 426 - Troškovi materijala, utrošeno je 4,2 miliona više od dozvoljenog, dok je za poziciju 541 - Zemljište, više od dozvoljenog utrošeno 16,8 miliona. Još jedan od razloga probijanja budžeta, odnosno nezakonitog trošenja novca iz državne kase, krije se i u otplati stranih i domaćih kamata, ali i otplati glavnice stranim kreditorima.
Zbog domaće otplate raznoraznih kamata budžet je probijen za 7,2 miliona dinara, dok je zbog stranih kamata budžet probijen za čak 10,1 milion dinara. Nešto gori slučaj je sa otplatom glavnice stranim kreditorima, za šta je iz budžeta bilo odobreno 250,7 miliona, dok je krajnji utrošak iznosio 274,1 milion, što je za čak 23,4 miliona dinara više.
S obzirom na ovakvo poslovanje, budžetski inspektor je konstatovao manjak u budžetu i naložio Direkciji da u roku od 30 dana u državnu kasu nadoknadi iznos od 118.325.000 dinara. Dakle, Direkcija za puteve i direktor Timotijević, tadašnji, kao naručilac radova u 2003. godini su sproveli 90 javnih nabavki velike vrednosti i to sve na nezakonit način.
Sve javne nabavke velike vrednosti, tada preko 600 hiljada dinara, koje je Direkcija sprovela u 2003. godini, imale su ukupnu vrednost od čak 9,5 milijardi dinara. Ove nabavke Direkcija nije sprovela u skladu sa tada važećim i još uvek važećim Zakonom o javnim nabavkama, jer prethodno nije donela godišnji plan javnih nabavki, a što predstavlja preduslov da se raspiše tender.
Očigledno da se radilo po sopstvenim željama i nahođenjima, sprovođeni su tenderi mimo zakona i to onda kada se smatralo da je neophodno, odnosno kada je odgovaralo tadašnjem rukovodstvu Direkcije.
Mimo spiska od 90 javnih nabavki, koji je dostavljen u formi godišnjeg izveštaja Upravi za javne nabavke, budžetski inspektor je naknadnom kontrolom otkrio još 17 javnih nabavki na koje uopšte nije primenjena tenderska dokumentacija, odnosno procedura. Te nabavke su se kretale u rasponu od milion do 57 miliona dinara.
Međutim, ni tu nije kraj. Budžetski inspektor je utvrdio da je u nekim slučajevima, isto tako bez tenderske procedure, trošen novac. Tada je preko Direkcije, kao dobavljač usluga, JP "Beograd put" utrošilo 188,6 miliona dinara, dok je Direkcija za puteve SO Šabac utrošila 9,7 miliona dinara. Naravno, kontinuitet ovakvog "domaćinskog" poslovanja je nastavljen i u narednoj godini, kada se samo zapravo preslikalo ono što je rađeno u prethodnoj kalendarskoj godini.
Godišnji plan javnih nabavki uopšte nije ni donet, a izvršeno je preko 60 nabavki velike vrednosti. Takođe, kontrolom je utvrđeno da za 14 javnih nabavki uopšte nije sproveden postupak tenderske procedure, iako se vrednost tih nabavki kretala u rasponu od milion do čak 396 miliona dinara.
Osim kontrole postupaka javnih nabavki velike vrednosti, budžetski inspektor je izvršio kontrolu javnih nabavki malih vrednosti. U 2003. godini to je bilo do 600 hiljada dinara, a u 2004. do milion dinara. Tom prilikom je otkriveno da Direkcija nije donela godišnji plan javnih nabavki ovog puta male vrednosti. Na bazi toga, prema zakonskim odredbama, direktor Timotijević uopšte nije ni smeo da pokreće postupak nabavke male vrednosti.
Međutim, takvih nabavki izvršeno je čak 55, dok je od toga izvršeno četiri nabavke koje se kreću u rasponu od 800 hiljada do milion i 100 hiljada dinara, a što podleže nabavkama velike vrednosti.
Nažalost, ni ovde se priča ne završava, jer je budžetski inspektor daljom kontrolom utvrdio da su pojedine nabavke vršene bez ikakve zakonske procedure, takvih kupovina je bilo 10 i koštale su i do 700 hiljada dinara. Po četvrti put do sada za ove nabavke je trebalo da se ispuni zakonski uslov, godišnji plan, ali on nikada nije ni donet.
Kao jedinstven primer zloupotrebe tendera u Direkciji, na koji je budžetski inspektor prilikom kontrole posebno obratio pažnju, bila je nabavka soli za puteve. Republička direkcija za puteve je 12. 09. 2003. godine, u postupku improvizovane i nezakonite javne nabavke, zaključila ugovor sa firmom "Univerzal AD holding" iz Beograda, o nabavci i isporuci 35 hiljada tona soli za puteve, čija je ukupna vrednost 121,9 miliona dinara sa porezom na promet.
Međutim, u nedostatku zimske sezone od istog preduzeća je bez ikakvog tendera nabavljeno još 14.000 tona soli, što je plaćeno dodatnih 51,2 miliona dinara.
Posebno je zanimljivo da, prema nekim fakturama, so nije plaćena po istoj ceni, već po znatno uvećanim cenama. Ovo soljenje puteva sa 50 tona soli nezakonito je zabiberilo budžet sa čak 173 miliona dinara.
Zanimljivo je i da firma "Univerzal" nije ispunjavala svoju ugovornu obavezu distribucije soli, što je plaćeno. Tako je preduzeće za puteve "Kruševac put" iz Kruševca Direkciji za puteve tada dostavilo fakturu na naplatu u iznosu od 96.000 dinara za distribuciju u sopstvenoj organizaciji, a što je bila obaveza dobavljača firme "Univerzal".
Kontrolom slučajnog uzorka dokumentacije koja se odnosi na troškove prevoza rasutih materijala takođe su utvrđene velike mahinacije. Izvođač radova Preduzeće za puteve "Kragujevac" je Direkciji za puteve dostavilo obračunske listove građevinske knjige o rasipanju 51 tone materijala na putevima. Međutim, iz te evidencije se nije moglo uočiti ni pojedinačna cena usluge, niti registarski broj vozila, a ni njegova nosivost.
Ovi podaci su svakako bili bitni da bi se utvrdila zakonitost i regularnost fakturisanja troškova za navodno rasipanje 51 tone materijala na putevima, a prema važećim cenovnicima.
Daljom kontrolom je utvrđeno da su fakture, iskazane na prethodno opisan način, krajnje sumnjive jer ne sadrže sve neophodne podatke. Kontrolom identične dokumentacije koja se odnosila i na troškove održavanja magistralnih i regionalnih puteva od strane Preduzeća za puteve "Kragujevac" iz Kragujevca, jasno je bilo da su fakture, kako se to u žargonu kaže, naduvane, odnosno budžetski inspektor je ustanovio da je u fakturama dolazilo do odstupanja cena u odnosu na cene utvrđene važećim cenovnikom Direkcije.
Fenomen svih fenomena u Direkciji za puteve koji je, mora se priznati, iznenadio i budžetskog inspektora, dogodio se 29. decembra te 2004. godine, dakle u momentu vršenja kontrole. Tog dana je Uprava za javna plaćanja izvršila isplatu Delta banci, a na teret budžeta Srbije, u ukupnom iznosu od 60 miliona dinara.
Posledice ove isplate proizveo je lično direktor Tihomir Timotijević, a u skladu sa nezakonitim sporazumom od 6.8.2003. godine, koji je potpisao sa preduzećem za puteve "Niš" AD iz Niša. Tim sporazumom Timotijević je Direkciju za puteve obavezao na odloženo plaćanje radova koji su izvedeni na autoputu E75, deonica Pečenjevce-Grabovnica, sektor prvi. Plaćanje je predviđeno da se vrši preko menica, a po prethodnoj dostavi svake overene situacije od izvođača radova. Tako je Direkcija za puteve izdala šest solo menica, sa po 10 miliona dinara, što ukupno čini tih 60 miliona dinara.
Budžetski inspektor je nedvosmisleno i jasno konstatovao da je ovakvo činjenje direktora Timotijevića u suprotnosti sa Zakonom o budžetskom sistemu, te da je u skladu sa istim i kažnjivo.
Ovo je primer iz 2004. godine, a ono što sam rekao i kada smo u skupštinskoj proceduri imali set predloga zakona iz pravosuđa, kao i danas ovaj o javnim nabavkama, najveći problem je, gospodo, zato što se zakoni ne primenjuju u praksi. Četiri godine je od tada prošlo, naravno, nikakvih rezultata nema. Pitanje je samo koliko ovakvih Tihomira ima u DS, a uručiću vam ovaj zapisnik koji je sačinio budžetski inspektor, vezano za zloupotrebe u sferi javnih nabavki u Direkciji za puteve. Hvala vam.

Gospođa Vjerica Radeta, po Poslovniku.

Javljam se na osnovu člana 104. Poslovnika Narodne skupštine, zato što smatram da mi je povređeno dostojanstvo kao narodnog poslanika, kao i cele poslaničke grupe SRS, odnosno ovog parlamenta i cele države Srbije, i to od strane Vlade Republike Srbije, udvoričkog ponašanja Vlade Republike Srbije prema svima iz belog svega koji ovde dolaze, koji im nude štap i šargarepu.
Ono što je Nataša Jovanović jutros pre podne najavila o događajima u Aranđelovcu i vesti da je u toku hapšenje nekog od haških begunaca, mislimo da je zaista krajnje vreme da Vlada Republike Srbije prestane da ispunjava uslove, i Serža Bramerca, i raznih belosvetskih protuva koji ovde dolaze i koji nam izdaju naloge, odnosno izdaju naloge Vladi Republike Srbije. Vladi Republike Srbije u ovoj zemlji ništa nije sveto, ništa nije u skladu sa tradicijom, sa moralnim vrednostima koje u Srbiji važe.
Pre dva dana smo pričali o Euleksu, pričali o tome kakve će posledice da imaju Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji i oni koji su imali nameru da se vrate na Kosovo i Metohiju, Vladu baš briga za to šta narodni poslanici misle, Vladu baš briga šta misle građani Srbije. Važno je da ste se vi, gospodo iz Vlade, smestili u udobne fotelje. Važno je da samo vodite računa koga ćete još bez tendera da kupite da biste imali sigurnu skupštinsku većinu.
Naravno, ti prljavi poslovi, šibicarski, nas ne interesuju, ali nas interesuju državni poslovi, državni interesi. Ne smete da radite to što ste naumili samo zato što ste nešto obećali Seržu Bramercu. Kad god se on pojavi u Srbiji, u Srbiji osvane neki crni dan.
Sve na dušu vama, gospodo iz Vlade Republike Srbije, šta ste vi kome obećali, dosta je ispunjavanja tih obećanja. Mislite da ako uhapsite haške, kako ih vi nazivate, begunce, ako uhapsite heroje srpskog naroda, da će vam reći – dođite u Evropu, otvoren vam je put? Ne, priznali ste Kosovo i Metohiju, odnosno nezavisnu republiku Kosovo, priznali ste okupaciju Kosova tako što ste doveli misiju Euleks. Šta sad sledi? Dobrosusedski odnosi?
Isteklo mi je vreme, javiću se ponovo.

Gospođica Nataša Jovanović.

Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo narodni poslanici, tražim informaciju po članu 226. Poslovnika kao narodni poslanik SRS - po čijem nalogu je Ministarstvo unutrašnjih poslova jutros bilo u kući Ljubinka Zlatića u Kosovskoj ulici 21 u Aranđelovcu?
Ujedno, želim da čestitam hrabrom gospodinu Zlatiću. On je pripadnicima medija malopre u dvorištu svoje kuće u Aranđelovcu dao izjavu, pošto su napustili oni koji ispunjavaju uslove haških zlikovaca njegovu kuću, pokupili su mu telefone, rokovnike, knjige, a sve zbog toga što je školski drug slavnog generala Ratka Mladića.
Blago svima onima koji su njegovi školski drugovi, i oni koji su mu rođaci i prijatelji i oni koji su bili njegovi saborci, jer čast je bila zaista svakom vojniku, pre svega svakom oficiru da nad njim komanduje general Mladić.
Kao što je i Ljubinko Zlatić ponosan čovek i on je, bez obzira na sve torture koje će možda još da trpi, rekao malopre u sve kamere svih medija koji su bili u njegovom dvorištu - ponosam sam na to, i da mogu i kad god mogu pomogao bih svom školskom drugu generalu Mladiću. Neka živi general Mladić.

Gospodin Ljubenović, a onda gospođa Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih poslaničko pitanje, vezujem se za članove 225. i 226, postavio bih pitanje ministru Milutinu Mrkonjiću.
Malopre sam aktuelizovao koridor 10, izgradnja autoputa kroz Grdeličku klisuru i izlaz sa petlje kod Predejana, koja je od izuzetno velike važnosti, pogotovo zato što je taj kraj izuzetno pasivan, na koji se nije obratila mnogo pažnja, a strateški značaj ima i kada je u pitanju deo leskovačke opštine, Crna Trava i deo surduličke opštine.
Taj put je izuzetno važan za razvoj turizma Vlasinskog jezera, a samim tim i ona činjenica da upravo vodi ka bugarskoj granici kao najkraći put do graničnog prelaza Klisura. Tako da želim da u najkraćem vremenskom roku dobijem taj izveštaj, jer je od izuzetne važnosti za građane opštine Leskovac, Predejana, Crne Trave i Vlasine.