Hvala, gospođo predsednice.
Poslanička grupa DSS-a je podnela amandman na član 22, odnosno član 5. u ovim izmenama i dopunama, da se posle reči – indikatora, dodaju reči – i parametara. Dalji tekst ostaje isti. Šta je naše obrazloženje? S obzirom na to da su indikatori implicitni pokazatelji, smatrali smo da je potrebno uvesti eksplicitne pokazatelje, odnosno parametre, za ocenu rizika od degradacije zemljišta. Hvala.

 Zahvaljujem.
Na član 7, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Vladimir Milentijević, Donka Banović i Milica Radović.
Da li neko želi reč?
Reč ima gospođa Donka Banović.

Gospođo predsedavajuća, hvala vam. Naš amandman se odnosi na član 7, koji menja član 29. postojećeg zakona o zaštiti životne sredine. Mislim da nije dobra izmena koja se predlaže. Pročitaću vam kako stoji u predlogu: ''Upravljanje opasnim materijama vrši se pod uslovima i na način kojim se obezbeđuje smanjenje rizika od njihovih opasnih svojstava po životnu sredinu i zdravlje ljudi, i to u procesu proizvodnje, skladištenja, korišćenja i odlaganja''.
Mislimo da naš amandman treba prihvatiti, zato što je bolje definisano, a to ljudi koji rade u ovoj oblasti znaju, da su sve opasne materije opasne i da treba obezbediti smanjenje rizika od udesa, tako da mi predlažemo da stav 1. člana 29. glasi – upravljanje opasnim materijama vrši se pod uslovima i na način kojim se obezbeđuje smanjenje rizika od udesa, i to u procesu skladištenja, korišćenja i odlaganja. Zašto? Zato što su opasne materije opasne materije. Njihova opasnost je konstanta, a samo se menjaju proces skladištenja, korišćenja i odlaganja. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 7, amandman je podnela narodni poslanik Lidija Vukićević.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 7, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Aleksandar Pejčić, Zoran Nikolić, Milan Lapčević i Željko Tomić.
Da li neko želi reč?
Gospodin Lapčević, izvolite.

Poštovana predsedavajuća, na član 7. smo podneli amandman koji glasi da se stav 3. u članu 29. briše. Zašto smatramo da je ovo potrebno promeniti, odnosno izbrisati ovaj stav?
U ovom članu, u stavu 3, definiše se ko propisuje uslove za skladištenje opasnih materija. Kaže se da uslove za skladištenje opasnih materija propisuje ministar za zaštitu životne sredine, u saradnji s ministrom za zdravlje, ministrom za bezbednost, ministrom za unutrašnje poslove.
Smatramo da uslovima skladištenja opasnih materija, pre svega, treba da se bavi MUP, jer je to u direktnoj nadležnosti ovog ministarstva, a da Ministarstvo životne sredine, prosto, mora da bude uključeno u tu priču, ali ne i da ministar bude nadležan za konačno davanje uslova za skladištenje opasnih materija, te je najlogičnije da se ovaj član u ovom stavu briše. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 9, amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 10, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić.
Da li neko želi reč?
Gospodin Milan Dimitrijević, izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. Kada se pojavi amandman koji kaže da se jedan član zakona briše, moraju da postaje valjani razlozi zbog čega se to briše. Ti valjani razlozi, koje ću navesti ovde, jesu da mi u naše zakonodavstvo pokušavamo da uvedemo nešto što je novina u EU, bez ikakvih kriterijuma. Ne znamo šta će se dogoditi s tim novim zakonodavstvom u EU bez prethodne analize efekata, primene identifikacije problema koji se mogu prijaviti, kao i uzroka tih problema u zemljama EU, pa i u Republici Srbiji.
Dakle, mi idemo tri koraka ispred, pokušavajući da ugradimo nešto od zakonodavstva EU, a da ne znamo krajnje efekte tih novih zakonskih odredaba.
Da li smo mi, uopšte, završili sve poslove unutar naše zemlje? Hajde da se baziramo prvo na te probleme. O tim problemima je gospođa Milica Vojić-Marković govorila petnaestak minuta, pominjući cementare, pominjući Fabriku viskoze, bivšu Fabriku FAK i ''Helios- boje'' i 300 ekoloških akcidenata u Srbiji. Sada pokušavamo da ugradimo nešto u naše zakonodavstvo, a nemamo nikakvih iskustava o tome. To su valjani razlozi zbog čega bi ovaj član zakona trebalo da se briše i smatramo da takav član u našem zakonodavstvu, pogotovo kad se radi o zakonu o zaštiti životne sredine, ne treba da postoji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 11, amandman, s ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona, u toku procedure.
Na član 13, amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Duvnjak.
Da li neko želi reč?
Gospođa Raguš, izvolite.

Ne mogu da pričam o konkretnom amandmanu, ali mislim da javnosti u Srbiji, kada ne postoji predstavljanje člana, nije baš najjasnije šta se želi amandmanom. Naš amandman imate s obrazloženjem. Nadam se da ću ono što želim dalje da govorim, u vremenu koje je predviđeno za Poslaničku grupu, koju, nažalost, samo ja predstavljam, učiniti na način dostojan ljudi koji su se potrudili da dobro odgovore raspravi o setu ekoloških zakona.
Ono na šta bih vas uputila, kao na izvanredan izbor vezan za korišćenje nedozvoljenog oružja, kao posledicu balkanskog rata 1999. godine, jeste izvanredna studija profesora Mališeva s Akademije vojnih nauka.
Nemam nameru da ponavljam studiju, koja je predstavljena tokom rasprave u načelu, ali, samo podsećanja radi, da shvatimo i da apelujemo na izvršnu vlast da preduzme konkretne korake, pravno znamo šta je činiti, ali u kontekstu užasnih ekoloških akcidenata i derogiranja života i životne sredine mnogih generacija na ovom delu teritorije, mislim da bi Ministarstvo za zaštitu životne sredine moralo da interveniše kod članica NATO alijanse.
Primera radi, kada bismo to poredili s eksplozijom u Hirošimi 1945. godine, tada je palo 740 grama radioaktivnog otpada, što je bilo dovoljno za onesposobljavanje tri pokoljenja ljudi koji su preživeli atomsku tragediju. Prilikom černobilske havarije, izbačeno je 63 kilograma radioaktivnog otpada, a tokom agresije na SRJ – jedna i po tona materijala koja je odlučila živote svih nas.
Posledice trpimo, onkološka odeljenja, razne klinike i bolnice su prepune ljudi, nažalost, s najtežim oboljenjima, najčešće sa smrtnim ishodom. Imunološke promene, takođe, trpi većina stanovništva. O tome smo govorili, ne želim da se ponavljam, ali rekla sam malopre, mi smo napravili uporednu analizu onoga što su zvanični podaci države i procene ekonomske vrednosti šteta po životnu sredinu Srbije, pa tako i daljih ulaganja, kada se ima ovaj ekonomski reper izraženih vrednosti šteta.
Studiju su radili Jensen i Pešić, 2004. godine, i dali su projekciju do 2013, odnosno 2012. godine. Za javnost u Srbiji je vrlo značajno da se zna da su u poglavlju posvećenom ekonomskim štetama po vazduh analizirane emisije gasova staklene bašte koje izazivaju globalne klimatske promene, acidifikacija emisijama sumpor-dioksida, azotnih oksida i amonijaka, nestanak troposferskog ozona, emisija praškastih materija. Ono što je za javnost najvažnije da kažemo, na godišnjem nivou, prema analizi ovih stručnjaka, emisija ugljen-dioksida prevazilazi cifru od 46 miliona tona. Vrednost štete koja nastaje tom prilikom je negde oko 456,9 milina evra. Kada je reč o sumpor-dioksidu, ukupna šteta na godišnjem nivou je 161.000 tona. Ukupna šteta izražena u milionima evra je 23,3 miliona evra.
Kada govorimo o vazduhu, ono što su Jensen i Pešić pronašli kao ekonomski parametar, prevazilazi 1.370.000.000 evra. To je procena ekonomske vrednosti štete po životnu sredinu, samo kada je reč o vazduhu. Kada je reč o vodi, procena štete bila bi ograničena na ispuštanje otpadnih voda iz industrije i domaćinstava, ispuštanje nutrijenata od strane stočarskih farmi, na preteranu eksploataciju podzemnih voda, naročito u Vojvodini. Dobijeni rezultati se kreću, opet ekonomski izraženo, od 180.000.000 do 575.000.000 evra godišnje. Ukoliko se u ovu cifru uključe teški metali u rekama, pre svega, u sedimentima, iznos štete se znatno povećava i kreće se od 640.000.000 evra do skoro 2.800.000.000 evra godišnje.
Ovako drastično povećanje ukupnih šteta ne nastaje samo kao posledica visokih jediničnih vrednosti za pojedinačne teške metale, ali u stručnu terminologiju ne bih dalje ulazila, jer ne znam koliko bi to bilo primereno za srpsku javnost, koja želi da zna kakvo je stanje životne sredine, pogotovo na godišnjem nivou, kada je reč o tokovima zagađenja, i koliko saniranje samo tokova zagađenja košta. Naravno, ono što bi, takođe, trebalo da bude odgovor na ovo što iznosimo kao konkretne podatke, jeste – ko će te novce da da? Odakle ta finansijska sredstva?
Idemo dalje. Što se tiče otpada i postupanja s njim, danas smo govorili o otpadu od nekoliko desetina hiljada tona u fabrikama koje ne funkcionišu više, a koliko vidimo, nemamo povratnu informaciju; oni koji su nadležni da reše problem otpada, nisu čak ni sankcionisani.
U Srbiji je stanje daleko od zadovoljavajućeg. Neadekvatno odlaganje komunalnog i opasnog otpada, uključujući i medicinski, stvara veliki pritisak na životnu sredinu. Taj pritisak se manifestuje, verovatno da će ovaj deo biti vrlo zanimljiv za srpsku javnost, kroz emisije metana iz đubrišta, izlivanje procednih voda iz neuslovnih deponija, leteći pepeo, kao posledicu spontanog paljenja otpada, zagađenje zemljišta i zauzimanje divljih deponija. Sve to stvara ukupne štete u iznosu od 100 do 275 miliona evra godišnje.
Da bi ta analiza šteta od ekonomske aktivnosti po životnu sredinu bila potpuna, a to je, inače, omiljeno upoređivanje u poslednjih nekoliko godina, dakle, uporediva sa sličnim analizama u zemljama EU, autori koje sam pomenula su uključili i buku, pre svega, u gradovima, saobraćaju i industrijskim pogonima.
Ekološki neprihvatljivom smatra se buka preko 50 decibela. Procenjeno je da štete variraju od 57.000.000 do 181.000.000 evra godišnje. Ove vrednosti bi se, sasvim sigurno, promenile ukoliko se, recimo, uključi i ono što je trend u zemljama EU, a to je uticaj buke na cene nekretnina u gradovima, tako da bi i cifre bile znatno više.
Za građane koji žive na teritoriji Vojvodine, vrlo je važan, a obrađen je ovom analizom, fenomen eolske erozije nastao neadekvatnim postupcima u zemljoradnji. Posledica erozije je da dolazi do gubitka humusnog sloja, što izaziva smanjenu plodnost zemljišta, pa onda gubitke prinosa i prihoda od poljoprivrede, i ovaj segment šteta procenjen je na oko 80.000.000 evra godišnje.
Da bi ova slika bila potpuna, neophodno je da se uključi i šteta od drugih vrsta erozije, recimo, u centralnoj Srbiji, te šteta od neadekvatne primene mineralnih đubriva i pesticida u poljoprivredi Srbije, ali ti podaci nam nisu dostupni.
Voleli bismo da imamo neki sumarni podatak koji bi dao adekvatnu sliku stanja životne sredine i koliko bi koštalo njeno saniranje. Sumirajući procenjene iznose, prema dostupnim podacima, ono što bi bilo ukupna vrednost šteta u periodu kada je rađena ova analiza, to je, dakle, od 861.000.000 do 2,5 miliona, odnosno 2,5 milijarde evra godišnje. Ukoliko se uključe štete od teških metala u rekama, ovaj raspon se kreće od 1,3 do 4,7 milijardi evra.
Dakle, ovo su podaci koji su dobijeni na osnovu podataka koji su bili dostupni dvojici autora, za koje, koliko sam analizom videla, važi da su polazna osnova za mnoge projekcije i procene. Ono što je, takođe, vrlo značajno, jeste da su na osnovu upravo ovih procena šteta, kao što vidite, u pitanju su milionski i višemilionski iznosi u evrima, autori dali nekoliko različitih scenarija, odnosno napravili su projekciju do 2013. i 2020. godine, koliko bi koštalo finansijsko intervenisanje za održivi razvoj životne sredine. Opet, reč je samo o tokovima zagađivanja, a ne o fondu zagađenja.
Da javnosti u Srbiji bude jasnije, to je sve ono što se godinama taložilo u vodi, vazduhu ili zemljištu, tako da su razmatrane nekolike varijante, po raznim stepenima razvoja, odnosno kretanja BDP-a, i, ako bi se pošlo od tog iznosa, procenjena je šteta od oko 2,5 milijarde evra, s različitim ekonomskim rastom, od niskog, izraženog u procentima, 1,80%, srednjeg – 4,73%, i visokog, što sumnjam da ćemo dostići, s obzirom na finansijsku krizu, koji prevazilazi 2,5 milijarde evra do 2013. godine.
Oni su, takođe, dali procenu potrebnih ulaganja u životnu sredinu u Srbiji, koja su vrlo značajna, recimo, kada se uporede podaci sa zvaničnim podacima koje ste vi predstavili u okviru izveštaja samo za 2008. godinu, pa ću to ostaviti za neki od sledećih članova predloženog zakona, ali mislim da će javnosti u Srbiji biti vrlo zanimljivo da uporedimo parametre o kojima je reč i da vidimo o kakvim vrednostima, zapravo, i stanju životne sredine, pričamo. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Raguš.
Na član 13, amandman je podneo narodni poslanik Branimir Đokić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 18, amandman je podneo narodni poslanik Vuk Dinčić.
Amandman je postao sastavni deo Predloga zakona, u proceduri.
Na član 20, amandman je podneo narodni poslanik Dragan Živkov.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 26, amandman je podneo narodni poslanik Nikola Žutić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 30, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Željko Tomić, Milan Dimitrijević i Miloš Radulović .
Da li neko želi reč? (Da)
Gospodin Dimitrijević. Izvolite.