Da se vratimo na dnevni red.
Na član 1. amandmane, koji su po svojoj sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Gordana Pop-Lazić i Marina Raguš.
Reč ima narodna poslanica Marina Raguš.

Kada je reč o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, vrlo je značajno, pored obrazloženja koje smo dali i pokušaja da učinimo ovaj predlog zakona što preciznijim (a obrazloženje i amandman imate i zaista su u pitanju pravno-tehničke intervencije), da se osvrnemo na situaciju u kojoj donosimo ovako važan predlog zakona, pokušavajući da razumemo da li će Fond za razvoj Srbije uspeti da sprovede sve ono što je ovim zakonom propisano.
Na prvom mestu, ono što nas zatiče svaki dan, a tiče se punjenja Fonda za razvoj, finansijskih sredstava, jesu sve veći efekti finansijske krize koja je zadesila Srbiju. Nije nam jasno, posle ovog poslednjeg aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, na koji će način Fond za razvoj Srbije uspeti da ispuni sve ono što je plan aktivnosti, recimo, za ovu godinu. Nije nam jasno na koji način Vlada Srbije, a opet u kontekstu razvoja Srbije, misli da zadrži nivo zaposlenosti za 2009. godinu, a to je jedan od prioriteta. Voleli bismo da od ovlašćenog predstavnika Vlade čujemo to, kako bi ova rasprava ipak unela i ono što jesu najveća interesovanja građana Srbije, koji se ovakvim temama, moram priznati, raduju, ne bi li saznali kakva ih to budućnost čeka.
Ono što treba da pomenemo jeste da efekti krize na dramatičan način utiču na najugroženije delove stanovništva. Treba imati u vidu da pola miliona ljudi živi ispod donje linije siromaštva, da, ukoliko sam dobro razumela gospodina Dinkića, na mesečnom nivou oko dve i po hiljade ljudi ostane bez posla, da se planira upošljavanje određenog broja pripravnika, s tim da poslodavac nema obavezu da te ljude posle određenog roka ipak zadrži u nekakvom radnom odnosu. Sve su to vrlo važni segmenti, koji bi trebalo da odslikaju sprovodljivost ovog predloga zakona.
Očigledno je da se o zakonu promišljalo onog momenta kada se nije očekivala takva presija, u odnosu na svetsku finansijsku krizu, na samu privredu Srbije, pa je Fond za razvoj izgledao sasvim drugačije, kao ideja, ali za sada, u odnosu na projekcije za 2009. godinu pada proizvodnje, osetnog pada BDP, zaista ozbiljne zaduženosti kod svetskih finansijskih institucija, nije jasno na koji će način Fond za razvoj uspeti da sprovede ono što se ovim zakonom nalaže i što jeste projekcija, kada je reč o objedinjenoj raspravi o ovom zakonu.
Mi smo tada izrazili slične sumnje. Podaci su tada bili malo drugačiji, sada su gori, što će reći da se naša situacija iz dana u dan menja. Jedino što interesuje građane Srbije jeste da li je ova vlada spremna i ima li kapaciteta da obezbedi finansijsku, ekonomsku, socijalnu sigurnost, a to se tiče, u najširoj mogućoj reči, i Fonda za razvoj.
Naravno, koristim priliku da dotaknem i ostale amandmane, s obzirom na to da, sticajem okolnosti, predstavljam celu poslaničku grupu, pa koristim vreme koje je predviđeno za poslaničku grupu.
Ono što mora da se napomene jesu rezultati skorašnjih istraživanja javnog mnjenja. Između ostalog, zabrinjavajuća je činjenica da je u današnjoj situaciji strah od nezaposlenosti postao jači od straha od smrti, ili strah od gubitka posla. Mislim da je ta činjenica dovoljna da svi stanemo i razmislimo kako će to život da izgleda u narednih nekoliko meseci, ne u toku ove godine, za građane Srbije.
Posle rebalansa budžeta, koji je na dnevnom redu sutra, očekujemo još jedan rebalans budžeta za ovu godinu. Naše je uverenje da će budžetski deficit da bude još veći, u situaciji kada su transferi za lokalne samouprave manji, kada se pozicije budžeta za određena ministarstva smanjuju za 20%, a već sada imamo spoljni dug koji iznosi oko trideset milijardi dolara i pre izvesnog vremena smo, u toku ovog redovnog zasedanja, govorili o zajmu banke SE, to je oko dvadeset miliona evra. To su za početak ozbiljne cifre o kojima treba da razmišljamo, da li ćemo biti u mogućnosti da vratimo sve te dugove i kako će izgledati monetarna i finansijska stabilnost države Srbije.
To je pretpostavka bilo kakve priče na temu Fonda za razvoj države Srbije i nadamo se da ćemo tokom rasprave u pojedinostima po ovim objedinjenim tačkama... Pri tom moram da izrazim protest zbog objedinjavanja ovako važnih tema, mislim da se ipak gubi na kvalitetu diskusije i težište se marginalizuje, samim tim što ste u prilici da pričate o različitim temama u okviru jedne tačke dnevnog reda. Nadam se da će biti sluha u nekim redovnim zasedanjima, jer mislim da u ovim trenucima imamo, na prvom mestu, odgovornost prema onim ljudima koji su nas ovde poslali da ovde predstavimo ono što je u njihovom najboljem interesu. Hvala.

Hvala. Na član 1. amandmane, koji su po sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Milorad Buha, Sreto Perić i Momir Marković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Jadranko Vuković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandmane, koji su po sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Momir Marković, Tomislav Ljubenović, Petar Jojić, Zoran Krasić, Ljubomir Kragović, Dušan Marić, Milorad Krstin, Nataša Jovanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandmane, koji su po sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Slađan Mijaljević, Goran Mihajlović, Milan Nikolić, Gordana Paunović-Milosavljević, Dušanka Plećević, Mirko Munjić, Ognjen Mihajlović, Marko Milenković, Bojan Mladenović, Sreto Perić, Paja Momčilov, Vlada Milojković, Ljubiša Petković, Aleksandar Martinović i Dejan Mirović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandmane, koji su po sadržini istovetni, podneli su narodni poslanici Vitomir Plužarević, Milovan Radovanović, Marina Raguš, Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Zoran Popović i Dobrislav Prelić.
Reč im narodna poslanica Marina Raguš.

Da bi građanima Srbije bilo jasnije, član 2. Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije kaže sledeće: "Delatnost Fonda zasniva na sledećim načelima: 1) podsticanja ravnomernog regionalnog razvoja, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja; 2) podsticanja poslovanja pravnih lica i preduzetnika u Republici Srbiji; 3) podsticanja konkurentnosti i likvidnosti privrede Republike Srbije i 4) podsticanja zapošljavanja."
Naravno, život jednog člana izgleda ovako fazno: prolazi amandmane kroz raspravu u pojedinostima i svako se od poslaničkih grupa trudi da svaki član bude što precizniji i jasniji, kako bi slobodna sudijska uverenja i tumačenja bila u korist onih kojima bi ovakvi predlozi zakona trebalo da unaprede svakodnevni život. Tako smo i mi, u smislu preciziranja i pravno-tehničke korekcije, tražili da se u članu 2. stav 1. tačka 2) posle reči "podsticanja" dodaju reči "uspešnog privredno-finansijskog i ekonomskog".
Zašto je to tako? U najširem mogućem smislu, analizirajući Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije (tu najavljujem korišćenje vremena predviđenog za Poslaničku grupu SRS) kolega Milorad Buha je napravio paralelu, upoređujući dosadašnji saldo Fonda za razvoj i ono što bi trebalo da bude projekcija aktivnosti Fonda za razvoj, baš u vezi sa članom koji sam sad citirala.
Između ostalog, Fond za razvoj Republike Srbije je, na osnovu dosadašnjeg zakona, trebalo da predstavlja finansijsku kreditnu instituciju za podsticanje privrednog razvoja i obezbeđenje likvidnih sredstava, strukturiranje velikih privrednih sistema i njihovu pripremu za privatizaciju, obezbeđenje sredstava za mala i srednja privredna društva, podsticanje zapošljavanja, razvoj tržišta kapitala, podsticanje ravnomernog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih područja i sl.
Nažalost, ovako široka lepeza nadležnosti Fonda u uslovima naglašenih društveno-ekonomskih i privredno-strukturnih promena kroz koje je prolazio naš privredni sistem nije pratila adekvatna finansijska kreditna i ostala ulaganja, te se zapravo sve ove odredbe koje sam pomenula nisu suštinske promenile. Zakon o fondu za razvoj ipak je ostao samo ideja, samo slovo na papiru, bez praktičnog oživljavanja privrede, podsticaja razvoja malih i srednjih preduzeća, održivog razvoja nivoa zaposlenosti.
U objedinjenoj raspravi u načelu, u prisustvu gospođe Kalanović, mi smo dali konkretne i precizne statističke podatke praćenja stope siromaštva u najvećim gradskim centrima, koje je radila jedna grupa eksperata (neki od njih su čak bili u sistemu vlasti svojevremeno), konsultujući Nacionalnu službu za zapošljavanje.
Verujte da su ti podaci bili vrlo frapantni, u smislu da se u određene regione i delove ulagalo, ali je stopa razvoja faktički ostala skoro nepromenjena, pogotovo održivog razvoja.
Mislimo da su očigledno odabrani pogrešni putevi projekcije privrednog razvoja, saradnje sa finansijskim institucijama, potpisivanja ugovora za koje cenimo da su na štetu države Srbije i građana Srbije, to je naše političko uverenje.
Da smo mi u pravu i da smo sve vreme govorili jedinu pravu opciju čak je potvrdio gospodin Dinkić, za koga smo očekivali da bude tu sada, pa da nastavimo tamo gde smo stali pre izvesnog vremena. To nas je sve frapiralo zato što je počeo da zvuči onako kako mi zvučimo godinama.
Ono što smo tada imali prilike da čujemo jeste da ko zna kada ćemo ući u zajednicu najrazvijenijih evropskih zemalja, poznatiju kao EU, s obzirom na to da smo toliko decenija iza razvoja i standarda pre statusa članice EU, a dok se to ne desi treba se okretati istočnim tržištima.
Tako je gospodin Dinkić pomenuo i određene aranžmane sa Ruskom Federacijom, Belorusijom, Kinom.
To apsolutno ne bi bilo sporno da nismo bili ljuti protivnici koncepta koji je predstavljao gospodin Dinkić do sada, a to je koncept približavanja EU na ovakav način.
Da opet pojasnim, zbog lošeg interpretiranja, Srpska radikalna stranka je bila za sve one integracije koje državu Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao šalter na koji će se podnositi zahtevi, a mi treba to samo da ispunjavamo, odričući se suvereniteta i integriteta i svog identiteta.
Tako smo izgubili i poslednju šansu za nešto što je polazna osnova za dobru privredu.
Da ovo ne bi bila samo prosta i prazna politička priča, navešću samo nekoliko primera, što se tiče razvoja Srbije.
Ono što je evidentno je primer "Fijata". Znamo da u svetlu svetske finansijske krize, koja je najdublja kriza posle 1929. godine, koja je pokazala da je neoliberalni sistem nemoguć i neodrživ, da je pao u jednom danu, da su finansijske institucije, formirane u Breton Vudsu 1944. godine, doživele sistemsku promenu, zapravo urušene, da svet zapravo pokušava da kroji novu finansijsku kapu... Dakle, niko nije mogao da pretpostavi da će se to desiti na takav način, niti da će se odraziti na ekonomije svih zemalja sveta. Skretali smo pažnju, kada je to već postalo evidentno kao vrlo opasan proces, da tako nešto može da se desi nama, ali nas niko nije slušao.
Ovo u kontekstu "Fijata" znači da ono što je bilo projektovano kao posao decenije nije moglo da se ostvari, da je "Fijat" došao sa mnogo manjim kapacitetima, da "Fijat" trenutno pokušava da sprovede potpuno novu strategiju poslovanja u automobilskoj industriji, ali takođe znamo da "Fijat" nema sa kim da sarađuje na teritoriji Srbije i to je ono što treba da bude značajan primer u kontekstu ispunjavanja standarda EU. Znamo da su pokušali da kontaktiraju preduzeća koja se bave proizvodnjom rezervnih delova i da nisu uspeli do sada da ostvare nijedan uspešan kontakt, jer je tehnologija zastarela, jer se radi po tehnologiji koja je 20 godina iza tehnologije "Fijata".
Ovo je primer nečega o čemu SRS već neprestano godinama ukazuje, da je Evropska unija toliko daleko otišla i da će nas prilagođavanje naše privrede privredi EU izuzetno puno koštati, opet uz kredite međunarodnih finansijskih institucija.
Na drugoj strani smo upućivali da su naši interesi, zapravo, vezani za istočna tržišta, na prvom mestu Ruske Federacije. Zašto? Zato što mi njima imamo šta da ponudimo, zato što smo najkompatibilniji sa privredama sa kojima smo toliko sarađivali. Navodili smo i konkretne primere, kojima ćemo se kasnije pozabaviti, sklapanja ugovora, recimo, za izgradnju infrastrukture, pa smo videli da su međunarodne finansijske institucije koje kreditiraju i finansiraju određeni projekat za izvođače uglavnom ovde koristile usluge stranih firmi, jer naše firme nisu odgovarale tim standardima.
Da sve to jeste tačno, opet se vraćam na sam početak priče, nama je potvrdio ministar za ekonomiju i regionalni razvoj kada je rekao – ko zna kada će Srbija postati članica EU, to je jedan proces, najrealnije je da se u ovom trenutku okrećemo istočnim tržištima. To je proverljivo, nalazi se zapisano u okviru stenograma redovnog zasedanja. To je nama dovoljna potvrda da smo sve vreme bili u pravu.
Sada pokušavamo da saznamo, posebno tokom sutrašnjeg dana, samo da napravim malu digresiju, na koji način ćemo mi puniti budžet Republike Srbije.
Šta konkretno aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom znači za Republiku Srbiju kada znamo da je, recimo, zahtevano da nivo BDP za državu Srbiju bude drastično niži u odnosu na ostale zemlje, što će reći da se zahtevalo od države Srbije u ovom momentu finansijske krize da drastično smanji javnu potrošnju?
To znači da su ministarstva počela da otpuštaju ljude, sa kojima, vrlo verovatno, posle šest meseci raspoređivanja neće znati šta će. Ti ljudi će biti bez posla. To nadalje znači da će svi oni koji rade u okviru paradržavnih sistema, a to je jedina isplativa privredna delatnost u Srbiji, dakle, da se ostvaruje dohodak u okviru države i paradržavnih institucija, takođe biti u perspektivi smanjenja državne administracije, pogotovo u svetlu činjenice da ste državnu administraciju nasledili sa 8.000 uposlenika, a sada broji 28.000, takođe prema rečima gospodina Dinkića.
Dakle, to su sve teme za koje ćemo mi nadalje u ovoj raspravi u pojedinostima, o konkretnim amandmanima, u korist interesa građana koji sve ovo prate, pokušati da damo konkretne odgovore, da li je ovaj predlog zakona sprovodljiv, da li ovaj predlog zakona ovako smišljen, na ovaj način, može da se sprovede u petogodišnjem periodu i na koji način će Fond za razvoj da obezbedi sredstva koja su preko potrebna za ovako široku lepezu delovanja. Hvala.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandmane, koji su istovetni po sadržini, podneli su narodni poslanici Filip Stojanović, Milan Škrbić, Sulejman Spaho, Nikola Savić, Marina Toman, Lidija Vukićević, Dragan Todorović, Nikola Žutić, Milan Veselinović, Slobodan Vuković, Jadranko Vuković, Dragan Živkov i Srboljub Živanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandmane, koji su istovetni po sadržini, podneli su narodni poslanici Milan Avramović, Milorad Buha, Elena Božić-Talijan, Boris Aleksić i Dragan Aćimović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandmane, koji su istovetni po sadržini, podneli su narodni poslanici Petar Jojić, Vladan Jeremić, Branimir Đokić, Radica Jocić, Lidija Dimitrijević, Nataša Jovanović, Momčilo Duvnjak i Radiša Ilić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Jovan Damjanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandmane, koji su istovetni po sadržini, podneli su narodni poslanici Tomislav Ljubenović, Zoran Krasić i Milorad Krstin.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Marina Raguš. Izvolite.

S obzirom na to da ja ne mogu konkretno da predstavim amandmane koje su moje kolege podnele, koristiću vreme koje je predviđeno za Poslaničku grupu SRS, vezano za Predlog zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije. Vrlo je značajno da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno šta zapravo predviđa poslednji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom. On je sklopljen 26. marta 2009. godine, posle deset dana tajnih pregovora. Mi smo, kao i šira javnost, bili upućeni samo na osnovu, ipak kontrolisanog, pisanja medija u Srbiji.
Ono što je zapravo važno jeste da je tada zaključen sporazum o uzimanju kredita od oko tri milijarde evra. Prema izjavi guvernera NBS, sporazum traje do aprila 2011. godine. U prve dve godine Srbija će dobiti oko 2,2 milijarde evra. Prvi deo ove sume će biti odobren oko 15. maja 2009. godine, pod uslovom da bord direktora odobri mere koje će Vlada Srbije sprovesti na osnovu zahteva MMF-a. Drugi deo će biti odobren u 2010. godini. Ono što je guverner Jelašić izjavio jeste da će kamate na ovaj kredit biti u rasponu od 1,47 do 3, 47%.
Dakle, pre zaključivanja ovog sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom, koji je Srbiji, a opet u kontekstu priče Fonda za razvoj Srbije, predstavljen kao jedini spas za Srbiju, u januaru 2009. godine Vlada je zaključila još jedan sporazum. Tada se Srbija preventivno zadužila za oko 400.000.000 evra. Naravno, nije nam namera da u detaljima obrazlažemo sporazum, kojim ćemo se baviti tokom sutrašnje rasprave o rebalansu budžeta, ali je ovo vrlo značajno u kontekstu Predloga zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, da vidimo kakva je zaista trenutna situacija. Preventivno zaduživanje od 400.000.000 evra značilo je da ta suma nije bila iskorišćena do marta 2009. godine i završetka novih pregovora sa MMF-om, iako smo mi redovno plaćali kamatu i na ovaj kredit.
Dakle, kada uzmemo u obzir ove činjenice, dolazimo do zaključka da se Republika Srbija u martu 2009. godine zadužila za dodatnih 3.000.000.000 evra, iako nije iskoristila ni evro od prethodnog kredita od 400.000.000 evra. Ono što je takođe posebno neshvatljivo jeste da je Vlada Srbije ovako besmislenu ekonomsku politiku sprovela u trenutku kada se država Srbija nalazi na ivici ekonomske održivosti, o tome svedoči sutrašnji rebalans budžeta i još jedan koji očekujemo, s obzirom na budžetski deficit koji će vrlo verovatno da se pojavi do kraja godine.
Pokušavamo da shvatimo na koji način vi mislite da sprovedete odredbe zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije, u kontekstu lepeze oblasti delovanja.
Takođe, ono što je vrlo značajno, prema zvaničnim podacima NBS koji su dostavljeni Narodnoj skupštini, ukupan broj privrednih subjekata čiji su računi u blokadi na dan 24. februara 2009. godine iznosio je oko 57.000, broj evidentiranih zaposlenih kod njih iznosi oko 152.000, a ukupan iznos blokade – 214,6 milijardi dinara. To je oko 2,3 milijarde evra, prema zvaničnom kursu NBS od 7. aprila 2009. godine, kada smo mi, u stvari, na prvom mestu mr Dejan Mirović, pravili ove analize pripremajući se za ovo redovno zasedanje, između ostalog i za raspravu o Predlogu zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije.
U raspravi povodom amandmana na prethodni član rekla sam da je vrlo značajno da se objasni građanima Srbije, pa neka odluče koji put ekonomskog oporavka bi trebalo da bude najisplativiji za državu Srbiju i na koji način će Fond za razvoj moći da puni svoj budžet, šta je to što MMF traži od Srbije u ovako teškoj ekonomskoj situaciji. Verujem da ćete makar uzeti učešća, u smislu da li je logično da takva međunarodna finansijska institucija pravi diskriminaciju u odnosu na privredu kakva je u Srbiji u poređenju sa ostalim zemljama.
Dakle, ono što zvanično jeste zahtev od strane MMF-a jeste da budžetski deficit bude manji od dve milijarde evra, odnosno da bude oko 967.000.000 evra, ali svakako ispod 3% BDP-a. Takođe, oko 967.000.000 evra dozvoljenog godišnjeg srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi opet iz sredstava dobijenih, verujemo, prodajom velikih srpskih preduzeća, iz kredita MMF-a ili ostalih zapadnih kreditora koji su povezani sa Međunarodnim monetarnim fondom. To je značajan deo ovog kreditnog aranžmana.
U tom kontekstu, predstavnik Međunarodnog monetarnog fonda Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF biti iskorišćen za otplatu stranog duga sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini. Srpski ministar finansija je izjavila da će deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, od očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara, IPA fondova sa oko sto miliona evra, a ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Svejedno, ostatak od preko milijardu evra, koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zvaničnim zahtevima MMF-a mora da se pokupi od građana Srbije.
U tom kontekstu se postavlja pitanje: zašto MMF na prvom mestu nije odobrio Srbiji kredit koji pokriva deficit ili zašto uporno traži od Srbije da deficit bude ispod 3% bruto domaćeg proizvoda? Tu dolazimo do vrlo značajne činjenice, koja slika odnos međunarodnih finansijskih institucija prema Srbiji.
Samim tim mislimo da je svako predstavljanje aranžmana sa finansijskom institucijom kao što je MMF kao spasonosnog pogrešno.
Naprosto, kada se uzme u obzir da se za Srbiju od strane MMF-a primenjuju drugačiji uslovi nego oni koji se, recimo, primenjuju u SAD... Jer, prema najavama iz Amerike, koja je najveći akcionar u Međunarodnom monetarnom fondu, budžetski deficit za 2010. godinu biće najveći u istoriji i iznosiće 13% bruto domaćeg proizvoda. Slično tome, dvostruki standardi ove finansijske institucije su očigledni kada se uporedi Srbija, recimo, sa bogatim zemljama iz Evropske unije: budžetski deficit od preko 3% bruto domaćeg proizvoda imaju Francuska, Španija, Irska i Velika Britanija, ali je njima ostavljen rok da dođu na onaj nivo koji je MMF zahtevao od Srbije (ispod 3% deficita u odnosu na bruto domaći proizvod) tek 2012. i 2013. godine.
Za nas to znači upravo ono što sam na početku rekla – otpuštanje velikog broja ljudi koji rade u državnoj administraciji. Mi smo gospođi Kalanović uputili pitanje – šta će biti sa tim ljudima i na koji način mislite da obezbedite finansijsku i socijalnu sigurnost ogromnog broja ljudi? Nismo do sada dobili zvaničan odgovor, ali bismo voleli da čujemo, u kontekstu i svetlu Predloga zakona o Fondu za razvoj, na koji način u ovakvoj situaciji Fond za razvoj misli da, recimo, doprinese nivou zaposlenosti koji se predviđa u planu aktivnosti za 2009. godinu?

Na član 4. amandmane su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Vlada Milojković, Mirko Munjić, Goran Mihajlović, Slađan Mijaljević, Aleksandar Martinović, Marko Milenković, Vesna Marić, Paja Momčilov, Bojan Mladenović i Ognjen Mihajlović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Ljubomir Kragović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, uvaženi građani Srbije, ispred Poslaničke grupe Nova Srbija podneo sam amandman na član 4. stav 3. da se posle reči "glasa" briše tačka i dodaju reči "preostalih 49% akcija mogu se izdati kao prioritetne".
Obrazloženje ovog amandmana je: "Pod prioritetnim akcijama podrazumevamo one akcije, što u prevodu znači da su to akcije bez prava glasa. Prihvatanjem ovog amandmana izbegla bi se mogućnost da u bilo kojoj prilici na politiku Fonda utiču manjinski akcionari."
Kada govorimo u pojedinostima, a i u načelu, mogli smo primetiti da kod ovog zakona padaju u oči dve nelogičnosti. Prva je da ministar, potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić preuzima, praktično, upravljanje Fondom, jer oduvek je predsednik upravnog odbora bio predsednik Vlade. Ono što pada u oči jeste ukidanje Garancijskog fonda. Postavlja se osnovano pitanje, kroz ovaj zakon možemo da vidimo, ko je premijer u ovoj zemlji? Potpuno je nelogično da premijer dozvoljava da ovakve kompetencije ovim zakonom pripadnu potpredsedniku Vlade, odnosno ministru.
Vrlo je nelogično što se ukida Garancijski fond. Neprihvatljivo je da, eventualno, buduće obaveze po već izdatim garancijama od Garancijskog fonda padnu na teret izvora sredstava Fonda za razvoj, jer to može da dovede u pitanje poslovanje Fonda za razvoj.
Kao što vidimo, ministar Mlađan Dinkić se očigledno razume u sve u ovoj zemlji. Razume se i u besplatne akcije i razna obećanja koja su građane Srbije dovela u zabludu, rekao bih, da to više ne može da se istrpi.
Meni je, ministre, koji ste u ime Vlade danas ovde, potpuno nelogično to što ste vi danas tu, očigledno je da ste sve rešili u svom ministarstvu i da imate dovoljno vremena. Očekivali smo da se bar u raspravi u pojedinostima po ovom zakonu pojavi ministar ekonomije, jer je i u raspravi u načelu ovde bila gospođa Verica Kalanović, koja je čak nekoliko puta rekla da nije kompetentna za ovo.
Postavlja se pitanje da u ovom parlamentu, koji je ovakav kakav jeste, sa ovakvim poslovničkim mogućnostima, u smislu Poslovnika koji ograničava prava poslanicima u ovoj zemlji da na adekvatan način raspravljaju... Da sam na vašem mestu, zaista to ne bih prihvatio, bez obzira na sve, jer ne treba da dolazi ministar kome ovo nije u opisu poslovanja.
Dakle, imamo te dve nelogičnosti koje sam naveo, a zbog svega ovoga što se dešava sa zakonom o Fondu za razvoj Republike Srbije, koji stupa na snagu odmah po donošenju, i onoga što se dešava sa privrednim komorama – gde je takođe ministar ekonomije Mlađan Dinkić preuzeo stvari, ali, na sreću, to stupa na snagu tek 2013. godine, tako da će biti još vremena da se neke stvari koje nisu dobre promene – smatram da je očigledno intencija da ministar Mlađan Dinkić potpuno preuzme sve kada su u pitanju finansije u ovoj zemlji, što, u krajnjoj liniji, nije dobro za privredu, nije dobro za privrednike, a ni za sve građane Srbije.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Radojko Obradović i Arsen Đurić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Arsen Đurić.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa DSS je podnela amandman na član 4. Predloga zakona, gde se posle stava 3. dodaje stav 4. koji glasi: "Osnivačkim aktom, niti drugim aktom akcionarskog društva ne može se isključiti pravo preče kupovine akcija od strane osnivača".
Naime, predloženim zakonom je predviđeno da je Fond, u slučaju kada se organizuje kao akcionarsko društvo, u obavezi da izda Republici Srbiji najmanje 51% akcija sa pravom glasa, a da ostali akcionari mogu biti domaća i strana pravna i fizička lica. To je u redu, međutim, ovim se ne obezbeđuje da Republika Srbija ostane većinski vlasnik u tom fondu.
Mi smo predložili amandman kojim se Vlada Republike Srbije, kao predstavnik osnivača, obavezuje da se izjasni prilikom donošenja svake odluke o povećanju kapitala Fonda, odnosno o pravu preče kupovine akcija. Mi smo do sada imali slučajeve da se Vlada kao predstavnik osnivača ili država nije izjašnjavala kada je u pitanju paket akcija, odnosno pravo preče kupovine, kao u slučaju Nacionalne štedionice, pa smo tu izgubili vlasništvo Nacionalne štedionice kao država.
Ono što je interesantno, Vlada u svom obrazloženju kojim obrazlaže zašto nije prihvaćen ovaj amandman navodi da bi ovakva norma u zakonu bila suvišna. Mi smatramo da nije suvišna, jer se ovom normom Vlada obavezuje da se izjasni prilikom uvećanja kapitala Fonda, odnosno prilikom korišćenja prava preče kupovine. Ovom normom se praktično upotpunjuju, odnosno preciznije definišu obaveze Vlade. Zaista mi nije jasno zašto ovaj amandman nije prihvaćen. Još jednom vas pozivam da prihvatite ovaj amandman.