Na član 21, amandman je podneo narodni poslanik Ljubiša Petković.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 22, amandman je podnela narodni poslanik Dušanka Plećević.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 23, amandman je podneo narodni poslanik Vitomir Plužarević.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 28, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Jovan Palalić.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman, u stvari, ukazuje na drugu grupu primedaba koje je Poslanička grupa DSS-a iznela na Predlog ovog zakona. Zaista je neverovatno da u jednoj ideji, koja je dobra, da se formira budžetski fond koji će se baviti problemima osoba s invaliditetom ne učestvuju predstavnici osoba s invaliditetom.  Prosto, kad se izanaliziraju svi zakoni o kojima smo raspravljali ovih dana, kada su u pitanju razne institucije koje su bile predmet rasprave ovog parlamenta, od Fonda za razvoj, Nacionalne službe, evo, sada vidimo i ovog budžetskog fonda, sve je polako gurano isključivo u nadležnost Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, pa i upravljanje budžetskim fondom.

Kao što smo juče kritikovali funkcionisanje Nacionalne službe, da oni koji su zainteresovani da se politika zapošljavanja sprovodi kvalitetno i efikasno ne učestvuju i neće imati priliku da učestvuju u formiranju te politike kroz organe Nacionalne službe, sada postavljamo pitanje – zašto nije dat prostor onima koji su najviše zainteresovani za primenu ovog zakona, osobama s invaliditetom, da učestvuju u upravljanju budžetskim fondom, u trošenju sredstava, pogotovo za profesionalnu rehabilitaciju koja treba da bude ključ ovog zakona?

Prosto je neverovatno kolika se koncentracija moći formira u jednom ministarstvu, a da drugi zainteresovani subjekti u ovako važnom procesu, kao što je proces profesionalne rehabilitacije osoba s invaliditetom, koji su najzainteresovaniji da vide kako će sredstava biti usmeravana kada su u pitanju njihova prava i obaveze, ne učestvuju.

Molim Vladu Republike Srbije da ozbiljno razmotri ovaj amandman, da da mogućnost predstavnicima osoba s invaliditetom da učestvuju u upravljanju budžetskim fondom. Nikakav to problem neće biti za samo ministarstvo, koje iovako ima previše nadležnosti i previše obaveza. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, poslanici DSS-a su podneli amandman, predviđajući da ovim fondom upravljaju osobe s invaliditetom. Smatrali smo da novi stav treba dodati ovom članu, zato što bi to bio korektan odnos prema tim osobama.

Ali, postoji i drugi razlog zbog čega smo podneli ovaj amandman. Zašto? Zato što vam ne verujemo ništa, zato što vam ne veruju ni građani Srbije, zato što ste ih prevarili, jer ste obećali građanima Srbije 200 hiljada novih radnih mesta, jer ste obećali hiljadu evra besplatnih akcija. Šta danas imamo u Srbiji?

Imamo jad, bedu i očaj, pretnju ljudi da će od sebe napraviti invalide, jer su ostali bez posla. To je realno stanje i to je slika u Srbiji danas.

Drugo pitanje je, juče resorni ministar, koji je zadužen kao predstavnik Vlade, nije bio da odgovori na neka pitanja poslanika – šta je to preče za jednog ministra koji predstavlja zakon nego da odgovara na pitanja poslanika, da objasni neke primedbe i da da neke odgovore na opravdane primedbe poslanika i na pisane amandmane? Da li postoje neka preča posla? Gde je ministar Dinkić već dva dana?

Kada ste prevarili građane Srbije pravljenjem jedne politike privida, a politika privida je da je Vlada odgovorna, a Vlada je neodgovorna i nesposobna, ta politika privida nas tera da govorimo ove stvari da bi javnost Srbije videla kakva je prava slika i kakvo je stanje duha u Srbiji. Zato smo podneli ovaj amandman, smatrajući da ove osobe moraju biti uključene u upravljanje ovim fondom.

Na član 30, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 32, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Rajkov.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Gordana Rajkov.

Poštovano predsedništvo, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 32, na predlog organizacija osoba s invaliditetom, a amandman se odnosi na subvenciju koja se daje poslodavcima kada prvi put zapošljavaju osobe s invaliditetom bez radnog iskustva. U ovom amandmanu smo predlagali da ova subvencija iznosi 80% od prosečnog ličnog dohotka u Republici, za razliku od minimalne zarade, kako se predviđa ovim članom.

Iskustva koja smo imali 2005. i 2006. godine, kada je Nacionalna služba za zapošljavanje predviđala svojim konkursima naknadu, odnosno subvenciju od 80% za zapošljavanje osoba s invaliditetom prvi put, bila su veoma pozitivna i u tom periodu se zaposlilo preko 300 osoba s invaliditetom. Stoga, postoji bojazan osoba s invaliditetom na čiji predlog sam ovaj amandman podnela da ova subvencija sada, u iznosu minimalne zarade, ne bi bila dovoljna da se stimulišu poslodavci da zapošljavaju osobe s invaliditetom.

Drugi razlog za podnošenje ovog amandmana, koji se možda čini još i važnijim, jeste u formulaciji, jer davanjem subvencije u visini minimalne zarade zakonodavac indirektno šalje poruku društvu da rad osoba s invaliditetom i nije vredniji od minimalca. Na taj način se nehotice podstiče ionako rasprostranjena predrasuda o manjim sposobnostima i produktivnosti osoba s invaliditetom.

To su bili razlozi zašto smo podneli ovaj amandman.

Želela bih, koristeći vreme Poslaničke grupe, da samo kažem da izražavam zadovoljstvo što je Vlada prihvatila neke od amandmana, posebno amandman na član 43, o kome je govorila koleginica Plavšić, koji će zaista otvoriti prostor za osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju da ostvare svoje osnovno ljudsko pravo, pravo na rad, što do sada nisu mogli.

Takođe bih želela da izrazim zadovoljstvo raspravom, koja se i danas vodi, poredeći je sa raspravom koja je bila 2006. godine, kada je bio donošen Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba s invaliditetom. Moram da kažem da danas mnogo više narodnih poslanika iz svih političkih partija argumentovano o ovom pitanju raspravlja. Mislim da je to jako važno, jer, ono što je pomenuto – problem treba da se učini vidljivim i da se daju informacije, ova rasprava danas zaista doprinosi tome.

Naravno, nijedan zakon, pa ni ovaj, neće promeniti težak položaj osoba s invaliditetom. Koliko je on težak, zapravo, govori i cela ova rasprava danas. Naravno, važno je menjati svest, ali bih tome htela da dodam da je svest proces koji se dešava kroz godine, i mi poslednjih godina zaista imamo velike pomake na nivou zakonodavstva. Što to u praksi baš ne funkcioniše, jeste problem na kome treba da radimo. Međutim, kod menjanja te svesti, želela bih da dodam da to nije pitanje samo svesti da osobe s invaliditetom postoje, imaju ista prava i pitanja savesti, nego, ono što je jako značajno za poslodavce, zato što su oni biznismeni, hoće da ostvare profit i u njihovom interesu je da imaju radnika koji će najbolje da obavi posao, na najkvalitetniji način i za najkraće vreme.

Želim da naglasim da se ovim zakonom i ta potreba zadovoljava, jer osobe s invaliditetom kvalitetno mogu da rade i njih treba zapošljavati zato što su dobri radnici, a ne samo zato što je ovo jedna kategorija koja je u teškom položaju.

Na član 34, amandman je podneo narodni poslanik Zoran Popović.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 34, amandman je podneo narodni poslanik Dobrislav Prelić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 36, amandman je podnela narodni poslanik Zlata Đerić.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Ispred Poslaničke grupe Nova Srbija, podnela sam amandman na član 36, gde tražim da se u stavu 2. tački 2) cifra "10%" menja cifrom "20%", a odnosi se na procenat zapošljavanja invalidnih lica u privredni subjektima.

Kod privrednih subjekata koji se bave zapošljavanjem osoba s invaliditetom je veoma važno povećati procenat uključivanja ovih osoba, koje veoma teško dolaze do zaposlenja. Zakonom se moraju odrediti svi oni koji su u obavezi da zapošljavaju invalidna lica i procenat od 10% je zaista nedovoljan i ne odgovara potrebama društva. Ako znamo da imamo 700.000 invalidnih lica, da je od toga 300.000 radno sposobno, a da je samo 13% njih u radnom odnosu, znači, oko 20.000 ljudi, onda vidimo da to ne odgovara stvarnim potrebama i bojimo se da praksa neće odgovoriti na pravi način ovom zakonu.

Ono što treba da bude kod ovog zakona, kada on zaživi, napokon uočljivo i vidljivo, jeste njegova primena na delu. Svakako da je nedostatak sistemskih rešenja kod ovog osetljivog pitanja vidljiv i očekujem kvalitetnije promene u zakonodavstvu i nadalje.

Očekujem da u tome budemo jedinstveni, jer to je problem koji se tiče svih nas i koji nas pogađa i većina političkih aktera i institucija je iskreno zainteresovana da se ovaj problem reši, ali moramo voditi računa o tome da, pre svega, nismo realno u mogućnosti da odgovorimo onome o čemu transparentno pričamo, da to ne bude prazna priča, da mi svakodnevno imamo radikalizaciju štrajkova.

Vodite računa o tome da će iz ovih štrajkova izaći novi invalidi, da će se broj invalidnih lica povećati.

Mi otpuštamo zdrave, bojim se da nećemo moći, osim ovako deklarativno i marketinški, da zaista odgovorimo na potrebe ovih lica.

Na član 40, amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš.

Da li neko želi reč? (Da)

Namera SRS-a jeste da se zaista zaštite ranjive kategorije stanovništva. Bojim se samo da će izuzetan procenat radno sposobne populacije u Srbiji polako, ali sigurno, postati ranjiva kategorija, u smislu da država treba da se pozabavi ekonomskom i socijalnom sigurnosti svih onih koji će ostati bez posla.

Međutim, kada govorimo konkretno o ovom amandmanu, ono što nas je ražalostilo jeste da amandman nije prihvaćen. Mi smo tražili da se u članu 40. stav 1, iznos od 50% zameni sa 60%, s ovim obrazloženjem. U vreme globalne ekonomske krize, smatramo da je ova kategorija ljudi jedna od najugroženijih, tako da predloženim amandmanom pokušavamo da invalidi imaju veću socijalnu sigurnost i samostalnost.

Takođe, SRS se zalaže za što veću i širu profesionalnu rehabilitaciju osoba s invaliditetom i za što masovnije zapošljavanje na mestima za koja su profesionalno osposobljeni, kao i da se poštuju prava osoba s invaliditetom. Osuđuju se sve vrste diskriminacija osoba o kojima je reč. Zalažemo se za princip jednakosti.

SRS, takođe, smatra da prilikom procene radne sposobnosti i prilikom mogućnosti zaposlenja postoji mogućnost zloupotrebe, tako da se predloženim amandmanom bori protiv potencijalnih vrsta zloupotreba. Smatramo da je profesionalna rehabilitacija invalida neophodna, a protiv smo diskriminacije i zloupotreba koje mogu da vrše poslodavci, na osnovu iskustava koje imamo.

Ovde najavljujem da ću koristiti preostalo vreme za Poslaničku grupu SRS-a, pretpostavljam da je to koliko minuta.

(Predsedavajuća: Na raspolaganju vam je 11 minuta kao vreme.)

Sveukupno? Hvala puno.

Ostali smo dužni nekoliko informacija. Zaista smo se potrudili da na određeni način učestvujemo u ovoj raspravi, smatrajući da je ovo jedno od vrlo značajnih pitanja. Mislimo da baš ovakvim pristupom doprinesemo onome o čemu govorimo sve vreme, a to je da se podigne svest, da se problem učini vidljivim i da se urede konkretna rešenja, pa da makar govorimo o problemima s kojima se suočavamo, ne bismo li taj svet, paralelni svet ljudi s invaliditetom bilo koje vrste učinili bliskim svima nama i sa margina društva ga uključili u centar društvene akcije i razumevanja.

Ono do čega smo došli jesu podaci na osnovu istraživanja o zapošljavanju i samozapošljavanju osoba s invaliditetom u Srbiji, nama zanimljivi u onom kontekstu koliko se puno pažnje posvetilo te godine. Reč je o periodu od šest godina, između 2000. i 2006. godine. Iskreno, kao osobi koja posmatra određena društvena kretanja i određene društvene pojave, vrlo mi je zanimljivo kako se kreće i živi jedan problem i kako se društvo, država, institucije države odnose prema tom problemu. Na početku i na kraju, to je stepen organizovanosti države, stepen zrelosti i njene jačine.

Ono što je dobijeno kao podatak jeste da je u periodu između 2000. i 2006. godine povećano interesovanje za probleme s kojima se suočavaju svakodnevno osobe s invaliditetom u Srbiji, prevashodno zahvaljujući saradnji na svim poljima, na prvom mestu, s međunarodnom zajednicom. Ono što moram da naglasim, jeste da često posegnemo, kada je reč o ovakvim temama, za primerima koji dolaze iz razvijenog sveta. Onda smo u situaciji da poredimo neuporedive kategorije. Reč je o društvima koja iza sebe imaju dugogodišnju tradiciju, o društvima koja su socijalno stabilna, ekonomski oporavljena, koja nemaju probleme koje ima država Srbija.

Imamo utisak da se u Srbiji samo pokreću određeni problemi sa dna ove reke koja teče već godinama i onda se voda, uglavnom, zamuti, ali rešenja vrlo malo ima. Najčešće pokušavamo da uporednom praksom shvatimo na koji način može da se reši određena situacija, ali do tog rešenja ne dolazi i pokušavamo da shvatimo zašto ne dolazi do rešenja, jer svi mi, bez ovih uporednih primera, znamo kako se pristupa određenim problemima. Nadamo se da ćemo čuti zašto je to tako i kakva su predviđanja posle stupanja na snagu ovog zakona.

Međutim, zbog javnosti, a u kontekstu podizanja svesti, ne bi bilo loše napomenuti da postoje društva koja su se u nekom periodu, gde se sada mi nalazimo, suočila s ovim problemom na sledeći način. Belgija, Holandija i Švedska, recimo, predvidele su mogućnost zamrzavanja prava na period do četiri godine, što znači da ukoliko osoba s invaliditetom ostane bez posla, nastavlja da prima beneficije. Pomenute zemlje to sebi mogu da priušte, zato što su u potpuno drugačijem socijalnom i ekonomskom okruženju.

Situacija sa državom Srbijom nije takva i ne znam da li bi period zamrzavanja prava u slučaju gubitka posla, makar i na godinu, eventualno dve, mogao da znači nešto ovim ljudima i da li bi država Srbija mogla to da isprati.

Takođe, zemlje EU su se od 2003. godine angažovale, ovo je zanimljiv deo i to bi trebalo da imaju na svom dnevnom redu sve organizacije koje se bave ovim problemom, na integraciji ugroženih grupa kroz treninge i obuke. Takođe, daju finansijske stimulacije poslodavcima, kao i start ap kredite za otpočinjanje sopstvenog biznisa. Na ovu populaciju usmeren je najveći deo ukupnih troškova za aktivne mere zapošljavanja, recimo, u Norveškoj – čak 80,3%, Švedskoj – 44, Danskoj – 34%. U Nemačkoj su uspeli da poželjnu kvotu zapošljavanja ispune kroz fleksibilne oblike angažovanja i četvoročasovno radno vreme. U Poljskoj se poslodavac oslobađa jednog dela davanja ukoliko traži usluge, primera radi, računovodstva ili nabavljanja poslova iz tzv. zaštitnih radionica, a u Velikoj Britaniji njihovi proizvodi imaju sopstvenu prepoznatljivu robnu marku.

To su iskustva zemalja, kao što sam rekla malopre, koje su, ipak, mnogo decenija otišle unapred u odnosu na Srbiju, iz prostog razloga što su to ekonomski stabilne zemlje koje sebi mogu da dozvole takav pristup rešavanju problema.

S druge strane, postoje pristupi kroz nevladin sektor, kroz malo pojačaniju ulogu države u smislu približavanja onog što bi trebalo sve nas da zanima. Na početku rasprave na ovu temu jeste kako izgleda jedan dan osobe s invaliditetom, kakva su njena razmišljanja i koji su problemi koji muče te ljude. Ukoliko se to učini vidljivim, čini mi se da će sve institucije odreagovati na pravi način.

Ono što se između redova vidi, kroz uporednu praksu, jeste i sledeći primer, a to je da država probleme, kada ih rešava, ne rešava linearno, nego odredi određene prioritete. Čuli smo tokom diskusije prethodnih kolega i da je vrlo bitno, kada se problem učini vidljivim, da se odrede prioriteti u siromašnoj državi kakva je Srbija i da se, makar u određenim prioritetima, postignu maksimalni efekti. To je primer dobre prakse, koja može da se primeni onda i u drugim situacijama i u drugim primerima. To bi bio dobar znak, dobar signal za sve ostale ranjive i ugrožene kategorije stanovništva da država vodi brigu o njima na određen konkretan i sprovodiv način. Čini mi se da bi to povratilo poverenje u institucije sistema.

S obzirom na to da mi je ostalo malo vremena, a ovo je moje poslednje javljanje u ovom posebnom režimu kada su moje kolege isključene iz ovog redovnog zasedanja, neću imati puno vremena da pročitam sve, nadam se da sam kolege iz SRS-a na dostojan način predstavila tokom ovog zasedanja. Nadam se da će celokupna situacija poslužiti kao dobar podsticaj za razmišljanje da se napravi konstruktivna politička klima, u okviru koje ćemo svi zajedno da radimo na unapređenju života i stvaranju atmosfere u kojoj će svi živeti životom dostojnim čoveka, bez obzira iz koje političke opcije dolazili. Na prvom mestu, nadam se da će, konačno, u Srbiji parlamentarizam da bude na mestu koje mu pripada i da će se poštovati ono što su osnove demokratije, a to su demokratska načela i procedure, i, na prvom mestu, stvaranje dobre političke volje.

Zahvaljujem građanima Srbije što su imali dovoljno strpljenja da, umesto svih mojih kolega, gledaju sve vreme samo mene. Uskoro se i oni vraćaju, nadam se da će konačno Parlament da poprimi onu pravu, i opozicionu i pozicionu, atmosferu, kakvu Srbija zaslužuje. Hvala svima vama.