Poštovana predsednice, uvažena gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, počeću svoje izlaganje sa stavom stranke G 17 plus koje je, naravno, i moj lični stav o današnjem setu zakona iz krivično-pravne regulative.
Sigurna sam da ćemo usvajanjem ovih zakona učiniti korak dalje u onom što je za ogromnu većinu naših građana, građana ove države, najvažnija stvar za povratak morala ove nacije, ali isto tako i vraćanje poverenja u pravosudne institucije, ali i ljude koji se bave poslom koji se obračunavaju sa kriminalom, i to kako onim opštim, tako i onim organizovanim.
Naravno, obračunavaju se sa nečim što je za mene, moju stranku G 17 plus i naravno naš poslanički klub najveće latentno zlo ove države, a verovatno i za najveći broj građana ove države, latentno zlo koje izjeda sve pore našeg društva. To zlo se zove korupcija i o tom fenomenu, fenomenu korupcije, treba uvek iznova i ponovo govoriti.
Ponoviću ono što svi znamo, a to je činjenica da se sa korupcijom suočavaju gotovo sve zemlje, pogotovo zemlje koje se nalaze u procesu tranzicije.
Podsetiću sve, a naročito građane koji nas ovom prilikom gledaju, da je poslanička grupa G17 plus još u jesen 2006. godine podnela Predlog zakona o borbi protiv korupcije i oduzimanju imovine stečene kriminalom.
Nažalost, taj zakon tada nije stigao na dnevni red onog prethodnog saziva parlamenta, ili još onog tamo, da kažem, onog koji je radio u 2006. godini. Imali smo uskoro izbore.
U periodu ove vlade i ovog personalnog sastava nadležnog ministarstva urađeno je zaista mnogo na daljem sprečavanju kriminala. Usvojen je niz zakona iz seta pravosuđa.
Ne bih sada zamarala auditorijum nabrajanjem svih ovih zakona, nego bih se osvrnula na set ovih današnjih sedam zakona iz krivično-pravne oblasti, kojim se praktično nastavlja usaglašavanje domaćeg zakonodavstva sa Konvencijom UN za borbu protiv korupcije, relevantnim konvencijama Saveta Evrope i legislativom EU.
Ono što je obaveza svih nas koji smo u bilo kom obliku vlasti, dakle, egzistiramo da li u zakonodavnoj, izvršnoj ili pravosudnoj vlasti, jeste da obezbedimo garanciju vladavine prava, vratimo poverenje građana u pravosuđe, uopšte u institucije pravosudnog sistema.
Ne smemo zaboraviti da ljudi, faktički, nose te institucije. Primer legendarnog borca protiv mafije – Falkonea, koji sigurno nije ubijen zato što je bio tužilac, već zato što je bio takav borac protiv mafije i kriminala.
Osvrnuću se na neke novine koje donosi ovaj set zakona. Primera radi, kod zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, bitno je istaći da je apsolutno precizno precizirano u delu koji se odnosi na kaznene odredbe i to propisivanjem odgovornosti za privredne prestupe za pravna lica i odgovornog i ovlašćenog lica u pravnom licu.
Kod zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, bitno je istaći da se, pored organizovanog kriminala, na isti način tretiraju i procesuiraju korupcija i druga posebno teška krivična dela.
Kod zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, evidentno je da se on menja pre svega zbog terminologije koja je bila prilagođena bivšoj državi, odnosno državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, koja je, naravno, u međuvremenu prestala da postoji.
Izmene su takođe bile neophodne i zbog obaveza koje je Republika Srbija preuzela verifikacijom mnogobrojnih međunarodnih konvencija, te je stoga bilo neophodno uvođenje novih krivičnih dela i izmena inkriminacija postojećih krivičnih dela.
Sasvim je opravdana upravo zbog stanja kriminaliteta u Republici Srbiji koji znamo kakvo je, mada je evidentan pomak nabolje u poslednje vreme, pooštravanje kazni za oko trećinu krivičnih dela. Sigurna sam da će to građani Republike Srbije pozdraviti.
Uveden je tzv. kućni zatvor, što je za mene prilično interesantno, koji omogućava licima kojima je izrečena kazna izdržavanja zatvora do šest meseci, da tu kaznu, pod određenim uslovima, provedu u prostoru u kome žive, uz obavezu da taj prostor ne napuštaju.
Iz ovog primera se vidi načelo ekonomičnosti i uštede. Znamo da se radi u takvim slučajevima o lakšim krivičnim delima za koja je apsolutno neekonomično da se izvršenje krivičnih sankcija obavlja u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, znači u zatvorima.
Posebno bih se osvrnula, a takođe zdušno pozdravila član 26. zakona, kojim se dopunjuje krivično delo teško ubistvo, tako što se kao teško ubistvo kvalifikuje i lišenje života nosilaca pravosudnih funkcija ili policijskih službenika u vezi sa vršenjem službene dužnosti, odnosno lica koje obavlja poslove od javnog značaja.
Ministarka nam je to u svom uvodnom izlaganju objasnila koja su to lica koja obavljaju poslove od javnog značaja, takođe u vezi sa poslovima koje ta lica obavljaju.
Zbog čega je to bitno? Potičem iz opštine Odžaci, u kojoj je pre tačno dve godine u zgradi Opštinskog suda, u sudnici, za vreme sudskog ročišta, ubijen sudija Opštinskog suda Zoran Cvetanović, takođe jedan zastupnik jedne od stranaka u sporu.
To ubistvo je bilo gnusno. Ostavilo je gnusan utisak, a mi smo svi svedoci da je takvih slučajeva širom Srbije jako mnogo, da se ponavljaju iz dana u dan i da ljudi koji obavljaju ovakve vrste funkcija zaista moraju imati posebnu zaštitu, pa makar bile i zaprećene kazne i na taj način materijalno-pravno bila regulisana takva krivična dela.
Smatram da ovaj niz zakona zaista omogućava ili će bar olakšati ostvarenje onih međunarodnih vrednosti, evropskih vrednosti, rekla bih i civilizacijskih vrednosti za koje se stranka G17 plus zalaže, a to je: nezavisno sudstvo mora biti suština naše pravne države.
Ono štiti građene, pre svega, od samovolje i zloupotrebe moći i vodi brigu o tome da baš svako u svakom momentu može da ostvari svako svoje pravo.
Sprečavanje krivičnih dela, zaštita od opasnosti po javni red i bezbednost, kao i otkrivanje i progon zločinaca, prestupnika i kriminalaca, neophodan su preduslov za obezbeđenje slobode i sigurnosti svih građana ovih dužnosti.
Sprečavanje kriminala predstavlja zaista zadatak čitavog društva. I zato onaj ko krši pravo i time se suprotstavlja vrednostima i vrednosnom uređenju našeg društva mora računati sa doslednom pretnjom i odlučnom kaznom.
Sada ću citirati mog uvaženog kolegu iz poslaničkog kluba moje stranke G17 plus, koji kaže često u svojim intervjuima, a bavi se pitanjem korupcije već dugi niz godina, kada ga pitaju novinari da li nam je potreban Eliot Nes, da, potreban nam je Eliot Nes. Kažem takođe, ne jedan, nego mnogo takvih ljudi kao što je bio Eliot Nes, jer zaista moramo biti u stanju da se kriminalu, koji ne poznaje granice, suprotstavimo samo neograničenim pravom.
Naša poslanička grupa je uložila nekoliko amandmana koji se odnose na visinu izrečenih mera za određena krivična dela, ali će o tome biti reči kada bude bila rasprava o amandmanima. Nadamo se da će ti amandmani biti prihvaćeni.
Ovog puta u ime poslaničke grupe G17 plus kažem da ćemo zbog svega ovoga što sam iznela u danu za glasanje biti zaista za usvajanje ovog seta zakona.

Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega SRS smatra da je skandalozno to što je spojeno sedam tačaka dnevnog reda.
Radi se o izuzetno delikatnim i važnim propisima. Posle Ustava, praktično, Zakonik o krivičnom postupku i Krivični zakonik su akti na kojima se dokazuje da li je država demokratska ili nije. Krivičnim zakonikom, odnosno Zakonikom o krivičnom postupku zadire se u najelementarnija dobra koja svaki građanin Republike Srbije i svaki čovek na svetu poseduje.
Dok je postojala smrtna kazna to je bio i život, danas to su sloboda i imovina, ali imajući u vidu činjenicu da se za određena krivična dela može izreći kazna zatvora i do 40 godina života, onda za pojedina osuđena lica takva kazna indirektno znači smrtnu kaznu.
Umesto da Vlada Srbije insistira na tome da se svaki od ovih zakona raspravljaju ponaosob, da rasprava bude što kvalitetnija, da se u raspravu uključi što veći broj narodnih poslanika, naravno, bez potrebe da se rasprava politizuje, ali da se ukrste stručna mišljenja i da se dođe do zajedničkog zaključka da li su predložena rešenja najbolja moguća ili nešto može da se promeni.
Umesto da vladajuća koalicija, koja od 2000. godine insistira na demokratiji, na evropskim vrednostima, na borbi protiv kriminala i korupcije, na reformama, zatraži dupliranje vremena za raspravu, mi smo dobili nešto sasvim suprotno.
Dobili smo da je spojeno sedam tačaka dnevnog reda. Neki propisi su samo formalno izmene i dopune. Kada ih pogledate to su faktički novi zakoni. Trebalo je dosta vremena da se svi ti zakoni pročitaju, da se na sve te zakone, odnosno zakonike napišu kvalitetni amandmani. Vladi očigledno nije bilo stalo da imamo kvalitetnu raspravu u parlamentu, Vladi je stalo da jedan posao završimo što pre, a kvalitet posla očigledno nije bio prioritet.
Nije ovo prvi put da se vladajuća koalicija poslužila jednim drastičnim kršenjem Poslovnika i zloupotrebom Poslovnika. Naime, svi ovi zakoni koji su stavljeni na dnevni red, izuzev prvog zakona o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, odnosno ratifikacija Rimskog statuta, treba da se donesu po hitnom postupku.
Poslovnik je potpuno jasan u kojim se situacijama primenjuje hitan postupak. „Zakon se može izuzetno doneti i po hitnom postupku“. Kada se kaže „izuzetno“ treba da postoje naročito opravdani razlozi da se pribegne ovakvoj proceduri.
U Skupštini Srbije situacija je sasvim drugačija. Ono što treba da bude izuzetak, to je postalo pravilo. Pitam vas, dame i gospodo narodni poslanici, da li se sećate kada je neki zakon u ovoj skupštini usvojen po redovnoj proceduri?
Kako koji zakonski predlog stigne, on mora da se raspravlja po hitnom postupku. Kada pogledate zašto, uvek isto obrazloženje, formalno napisano, u suštini apsolutno ne stoji – biće smak sveta ako se taj i taj zakon ne usvoji po hitnom postupku.
''Po hitnom postupku može da se donese samo zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje se nisu mogle predvideti, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Predlagač zakona je dužan da u pisanom obrazloženju predloga zakona navede štetne posledice koje bi nastale zbog nedonošenja ovog zakona po hitnom postupku.''
Dakle, ove dve grupe uslova moraju kumulativno da se ispune: i da nisu mogle da se predvide okolnosti i da bi zbog toga, odnosno zbog nedonošenja zakona po hitnom postupku mogle da nastanu sledeće štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, sve tri grupe uslova moraju da budu ispunjene.
Dovoljno je da pogledate jedan od ovih predloga zakona, zakon o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija i sada pogledate koji su razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon donese po hitnom postupku iz razloga što bi nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa.
Nisu ispunjeni uslovi za hitan postupak zato što nije navedeno da bi mogle da nastupe štetne posledice po život i zdravlje ljudi, a to je neophodno po Poslovniku. U Poslovniku ne kaže – ili, nego piše – i po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija. Dakle, svi uslovi moraju da se ispune. Sam predlagač je potvrdio da nije ispunjen jedan od uslova i Narodna skupština nije imala uslov da ovaj predlog zakona i mnoge druge predloge zakona razmatra po hitnom postupku.
Sada ako bismo doslovno tumačili ono što piše u Predlogu zakona, onda bi to značilo sledeće: ako se svi ovi zakoni ne donesu po hitnom postupku, onda to znači da je ugrožena bezbednost RS, da je ugrožen rad državnih organa i organizacija. Na koji način? Da li smo pod okupacijom? Da li se desilo nešto strašno? Kakve to vanredne okolnosti u državi Srbiji mogu da nastanu ako se baš ovaj zakon i drugi zakoni ne donesu po hitnom postupku?
Onda država Srbija nije stabilna država, onda se dešava nešto o čemu građani Srbije nisu obavešteni i Vlada bi, pre nego što predloži neki zakon, trebalo da nas obavesti u kakvom stanju živimo: u redovnom ili neredovnom, odnosno vanrednom? Ako je u pitanju vanredno stanje, onda da vidimo zbog čega.
Ne može svaki zakon koji dođe u skupštinsku proceduru nonšalantno da se napiše jedna rečenica – ako se ne donese po hitnom postupku mogle bi da nastanu štetne posledice po bezbednost zemlje i rad državnih organa. Kako? Na koji način? Da li će nas napasti teroristi, NATO pakt, šta će se desiti ako se zakon ne donese po hitnom postupku.
Ne možete se igrati ovim pojmovima tek tako. Biće ugrožena bezbednost države, ali ništa više se ne napiše. To je izuzetno važno pitanje. Ne možete plašiti građane na ovaj način. Građani očigledno ne znaju kakve se to strašne stvari mogu desiti njima, njihovoj deci, njihovim prijateljima, rođacima, državi, državnim organima, jer ih Vlada o tome nije obavestila. Samo kada dobijemo predlog zakona, ako poslanici ne usvoje predlog da se zakon usvaja po hitnom postupku desiće se smak sveta. Ne možete tako da se igrate Poslovnikom. Ne možete tako da se igrate pojmovima kao što su život i zdravlje ljudi, bezbednost države, rad države i državnih organa. To su krupne stvari. Od toga zavisi život države i svakog pojedinačnog građanina.
Donosite zakon o vinu i rakiji po hitnom postupku. Ako se ne donese, bezbednost zemlje je ugrožena. Zakon o lovu i ribolovu, bezbednost zemlje ugrožena. Zakon o zaštiti životinja, bezbednost zemlje ugrožena. Koji je to način? To se ponavlja iz zakona u zakon. Bilo bi dobro da se ta praksa prekine.
Dalje, imamo ovde danas na dnevnom redu dva akta za koje Vlada kaže da su zakonici – Krivični zakonik, odnosno zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i Zakonik o krivičnom postupku. Postavlja se prethodno pitanje – šta je zakonik? Zakonik je opšti pravni akt u kojem su sistematizovane sve pravne norme kojima se uređuje jedna oblast društvenog života. Dakle, to se zove kodifikacija. Sve pravne norme nalaze se na jednom mestu i onda se takav zakon, zato što je kodifikovana materija, naziva zakonikom.
Imamo li mi, dame i gospodo narodni poslanici, zaista kodifikovano krivično zakonodavstvo? Nažalost, nemamo i nisu ispunjeni uslovi da se ni Zakonik o krivičnom postupku, ni Krivični zakonik tako zovu. Oni treba da se zovu zakoni. Zašto?
Zato što pored tog osnovnog krivičnog zakonodavstva, materijalnog i procesnog, imamo nažalost jedno vrlo obimno, heterogeno, supsidijarno krivično zakonodavstvo. Pored krivičnog zakonika, imamo čitav niz drugih zakona koji sadrže krivična dela i krivične sankcije.
Slična je stvar i sa krivično-procesnom materijom. Pored Zakonika o krivičnom postupku imamo, odnosno usvojili ste Zakon o odgovornosti pravnih lica i postupku utvrđivanja odgovornosti pravnih lica za krivična dela, imate Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i postupku prema njima. Očigledno je da ova dva akta ne ispunjavaju elementarne uslove da se zovu zakonici.
Imali ste nekada u Vizantiji, u Istočnom rimskom carstvu Justinijanov zakonik. Zvao se tako zato što su sve norme građanskog prava bile sadržane u njemu i svi pravnici tokom srednjeg veka i kasnije su učili osnovne principe građanskog prava iz onoga što su latinski pravnici nazivali Corpus juris civilis. To je bio zakonik – sve na jednom mestu. Mislite da je dovoljno nazvati neki akt zakonikom i kodifikovati materiju. To nije rešenje. Možete sto puta ovaj krivični zakonik nazvati zakonikom, on nije zakonik, zato što uzmete li bilo koji zakon koji donosi Narodna skupština i tamo ćete naći kaznene odredbe, propisana krivična dela i krivične sankcije.
To je dokaz više da nemamo kodifikovano krivično zakonodavstvo. To je dokaz više da Vlada Srbije, ne samo ova nego i prethodne, nema dobar pristup u predlaganju krivičnih zakona, i materijalnih i procesnih. To je poznato u pravnoj teoriji.
Osnovni standard svake dobro uređene države je da krivična materija bude sadržana u što manjem broju zakona. Zašto? Zato što se krivičnim sankcijama zadire u najosnovnije vrednosti koje postoje u jednom društvu – život, sloboda i imovina. Nema ništa preče za svakog pojedinca od te tri stvari.
Dakle, Vlada bi morala da se potrudi da sve one silne krivične odredbe i krivične norme koje postoje u velikom broju zakona u Republici Srbiji zaista sistematizuje na jednom mestu i onda se stiču uslovi da kažete: imamo Krivični zakonik, odnosno Zakonik o krivičnom postupku. Ovako imamo formalno zakonik i jedan i drugi. Suštinski, to su obični zakoni, zato što pored ta dva zakonika imate čitav niz drugih propisa koji regulišu istu materiju društvenog života.
U srednjem veku je postojala jedna latinska sentenca, koja otprilike kaže da krivično pravo stalno treba reformisati jus criminale sempre est reformandum. Tako se to naziva.
Ova vlada je zaista bukvalno shvatila tu sentencu. Od 2001. godine smo sedam puta menjali Zakonik o krivičnom postupku. Ovo će, ispravite me gospođo ministar ako grešim, biti osma izmena i dopuna krivično-procesnog zakonodavstva u Republici Srbiji, i to osnovnog zakonodavstva, da ne računamo ono supsidijarno procesno zakonodavstvo koje je nastajalo u periodu od 2001. godine pa do danas.
Kažete – pa šta. Nije pa šta. U svakoj dobro uređenoj državi jedanput se donese zakonik o krivičnom postupku. U donošenje tog zakonika uključe se svi oni koji mogu da pomognu da zakonik bude što bolji, i nadležna ministarstva, i advokatske komore, i udruženja sudija i pravni fakulteti, ako treba i pomoć nekih inostranih eksperata, i onda se dođe do jednog teksta iza koga stanu svi relevantni subjekti u jednoj državi, ne samo politički nego i stručni, i onda nema potrebe da se zakon svake godine menja.
Ovako ispada da svaka vlada koja dođe ima neki svoj zakonik o krivičnom postupku i neki svoj krivični zakonik. Ako pratite ono što su govorili, gospođo Malović, vaši prethodnici na toj funkciji, oni su se ponašali poput vas.
Kad god predlože neki zakonik, oni kažu ovo je čudo neviđeno, ovo nema nigde u svetu, ovo je najsavremenije, najmodernije. Prođe dve godine i ispada da to ništa ne valja.
Uzmite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Piše u obrazloženju, zamislite Zakon o izvršenju krivičnih sankcija je donet još davne 2005. godine, u septembru. Stupio je na snagu 1. januara 2006. godine. Prošlo 300 godina i on sada mora da se menja.
Da li je to ozbiljna država? Da li je to ozbiljan pristup ljudskim pravima i slobodama? Lako je da pričate u predizbornim kampanjama – ljudska prava, mi smo za evropske standarde; pa to dokažite u praksi. Donesite zakone koje nećete menjati svake godine.
Kako se koji ministar pravde promeni, on otkriva rupu u saksiji. Niko živi ne zna ništa o krivičnom pravu dok ne dođe novi ministar i onda iz početka. Sutra kada dođe neka nova vlada, ona će reći da ovo sve što pričate, gospođo Malović, ništa ne valja. To je doneto davne 2009. godine, hajde da donesemo novi zakon.
Šta je sa načelom pravne sigurnosti? Šta je sa načelom stečenih prava? Šta je sa osnovnim postulatima pravne države? Ovo nisu zakoni koji su banalni. Zbog ovih zakona, odnosno zakonika neko sutra može da ode u zatvor, nekome možete da oduzmete imovinu, možete nekome da rasturite porodicu, može da dođe do razvoda brakova, može da dođe do ko zna kakvih ličnih tragedija.
Vi spajate sedam zakona. Menjate zakonike o krivičnom postupku kako koja vlada dođe. Onda imamo jedan totalan haos u svim segmentima prava. Taj haos je najopasniji kada je u pitanju krivično zakonodavstvo zato što su tu ljudska prava i slobode najviše ugrožena.
Najmanje što su narodni poslanici mogli da očekuju jeste da se ne spaja rasprava o svim ovim zakonima, da se uveća vreme za raspravu i da zaista ta rasprava bude kvalitetna. Ovako stičem samo jedan zaključak: da je Vlada htela da, što bi se reklo kolokvijalnim jezikom, otalja ovaj posao, ajde da uradimo, da kažemo da smo dobili izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku, da smo dobili izmene i dopune Krivičnog zakonika.
Kakav je kvalitet tih izmena i dopuna, to izgleda vladajuću koaliciju baš briga. Onda će Narodna skupština izgleda vrlo uskoro biti u poziciji da ponovo menja i dopunjava ili donosi nove propise iz ove materije. Ali, tako se problemi ne rešavaju. Problem se rešava tako što se otvori jedna stručna rasprava koja ne traje jedan dan.
Ako pogledate Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija, javna rasprava ili to kako neki kažu javna slušanja trajala jedan dan. Održan je neki okrugli sto 6. jula 2007. godine, niko živ nije znao u Srbiji da se taj okrugli sto održava i onda Vlada kaže – evo, održana javna rasprava, bili uključeni svi relevantni subjekti, šta hoćete?
Nije to javna rasprava. Pitajte nekog profesora pravnog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu da li je čuo za taj okrugli sto, da li je dobio poziv. Vi samo kažete učestvovali su upravnici kazneno-popravnih zavoda. To je vaša interna komunikacija, to nije javna rasprava.
Javna rasprava je rasprava u kojoj učestvuje neko sa strane, a ne oni koji su unutar sistema. Samo je još falilo da ste napisali da su u javnoj raspravi učestvovali stražari, lekari koji leče u tim zatvorskim bolnicama. To nije javna rasprava.
Morate da pozovete ljude van zakonskog sistema, da oni kažu svoju reč, šta je to što ne valja ili što valja u vašem nacrtu, pa da onda zaista dođemo do kvalitetnih rešenja. Vi pojam javne rasprave shvatate čisto formalno. Održite neki okrugli sto manje-više u potaji, obavestite možda neke vaše saradnike, dve-tri medijske kuće koje to prenesu ili ne prenesu i kažete – održali ste javnu raspravu.
To nije kvalitetna javna rasprava. Uzmite bilo koji priručnik parlamentarne prakse bilo koje zemlje članice EU i videćete da se javna rasprava ili tzv. javna slušanja ne rade tako, da traju nekoliko sati, ispričamo nešto i onda idemo na koktel. Nije to javna rasprava. Nije to suština i nije to način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Bilo bi dobro da Vlada Srbije ubuduće javnu raspravu vodi onako kako se javna rasprava vodi u svakoj civilizovanoj državi, da obavesti sve faktore koji imaju šta da kažu o određenom nacrtu zakona, da ljudi budu blagovremeno obavešteni i da ta javna rasprava traje duže od jednog dana.
Nemoguće je, garantujem vam, ako hoćete da imate kvalitetnu javnu raspravu da za jedan dan održite javnu raspravu o Krivičnom zakoniku, Zakoniku o krivičnom postupku, Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, borbi protiv organizovanog kriminala, terorizma itd. To su najveće pošasti modernog doba. Najveći svetski eksperti su uključeni u pisanje tih nacrta zakona. Nije to mala stvar.
Vi kažete – održali ste okrugli sto koji je trajao nekoliko sati. To nije javna rasprava. To nije način da se dođe do kvalitetnih zakonskih rešenja.
Prosto neću biti u mogućnosti, zbog nedostatka vremena, da govorim o svim ovim tačkama dnevnog reda. Moje kolege će pokušati da me dopune tamo gde ne uspem da kažem sve ono što bi trebalo da se kaže.
Reći ću za ovih nekoliko minuta, koliko mi je preostalo u raspravi, kao ovlašćeni predstavnik, nešto o jeziku kojim su pisani ovi predlozi zakona. Pre nekoliko meseci Republiku Srbiju je posetio bivši hrvatski premijer Ivo Sanader.

Zahvaljujem, ako nećete koristiti vreme vaše poslaničke grupe. Ali, imamo još jednog govornika, tako da ću vas moliti kasnije da se javite.

Reč ima Vlatko Ratković, predstavnik poslaničke grupe ZES.

Poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ubeđen sam da će ovaj parlament, ova vlada i resorno ministarstvo na čelu sa gospođom Malović biti zapamćeni po jednoj od najvećih reformi pravosudnog sistema u Srbiji od 1945. godine naovamo.
Podsetiću da smo prošle godine, pre jedno sedam meseci, usvojili paket zakona koji se tiče organizacije pravosuđa, dakle, usvojili smo zakone o sudijama, o tužiocima, o mreži sudova, o nadležnostima, itd, i na taj način stvorili normativni okvir za stvaranje jednog efikasnog i modernog pravosuđa i afirmaciju svih naših ljudskih resursa u pravosuđu. U budžetu Republike Srbije obezbedili smo sredstva za implementaciju tih zakona.
Pred vama je još veliki posao, između ostalog, ovih sedam zakona koji su danas na dnevnom redu. Pored tih zakona, ubeđen sam da ćemo u nekom narednom periodu, relativno kratko, najverovatnije ove godine, usvojiti još nekoliko sistemskih zakona iz oblasti pravosuđa, zakon o parničnom postupku, zakon o notarima i još neke druge zakone koji su neophodni našem pravnom sistemu.
Proklamovani princip pravne države i načelo pravne sigurnosti sigurno zahteva poboljšanje krivično-pravnog zakonodavstva. Rezultati u ovoj oblasti su vidljivi, naročito u oblasti suzbijanja organizovanog kriminala, suzbijanje krivičnih dela korupcije, suzbijanja krivičnih dela sa međunarodnim elementom. No, realnost i praksa determinišu jednu potrebu da mi ove propise usavršimo, da ih popunimo određenim novim institutima, podinstitutima i upravo suština svih ovih predloženih dokumenata i jeste u tome.
Postoji nekoliko razloga za usvajanje svih ovih zakona koji su na dnevnom redu. Čuli smo i od gospođe ministarke da je usaglašavanje sa Ustavom Republike Srbije jedan od nužnih razloga za donošenje ovih zakona.
Drugi razlog su potvrđeni međunarodni ugovori, odnosno ratifikacije koje smo mi uradili u parlamentu u prethodnom periodu i usaglašavanje naše legislative sa međunarodnim dokumentima koji su ratifikovani. Ali, ono što je najvažnije, to je sigurno potreba da se stopa kriminaliteta u Republici Srbiji znatno smanji.
Prilikom analize i izrade ovih zakona pošlo se od norme člana 3. Krivičnog zakonika, koji kaže da su zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti osnov i granica za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihove primene, i to u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela.
Podsetiću i da član 4. Krivičnog zakonika govori o tome da je opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. Drugim rečima, dometi krivičnog prava i krivičnog zakonodavstva ne završavaju se u četiri zida jedne sudnice, oni su mnogo širi, oni štite temelje ustavnog poretka, temelje pravnog sistema, štite čoveka, njegov integritet, kako fizički, duševni, moralni i svaki drugi.
Zbog toga, dame i gospodo, pozivam da u raspravi učestvujemo konstruktivno, da i u načelu i u pojedinostima jednom dobrom i kvalitetnom analizom svih ovih predloženih zakona dođemo do zaključka da su oni zaista neophodni našem pravnom sistemu.
Zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, najkraće rečeno, predstavlja ispunjavanje međunarodnih obaveza Republike Srbije koji smo mi preuzeli, ali, moram to da naglasim, uz poštovanje prava suverenosti Republike Srbije, odnosno kroz načelo supremacije našeg zakonodavstva i naših državnih, odnosno pravosudnih organa.
Izmenama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija na jedan kvalitativno drugačiji način bolje se uređuju institut Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, na jedan kvalitetniji način se reguliše zaštita i prava lica koja se nalaze na izdržavanju kazni zatvora i usaglašavaju se ovim odredbama ove norme sa evropskim standardima.
Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala je vrlo važan, s obzirom da organizovani kriminal predstavlja sigurno jednu od rak-rana svakog društva, pa tako i našeg. Ovde su apsolvirana posebno krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, krivična dela korupcije kada su u pitanju najviši državni funkcioneri, krivična dela međunarodnog terorizma, krivična dela finansiranja terorizma, kao i krivično delo pranja novca, ako taj novac potiče od organizovanog kriminala, korupcije i finansiranja terorizma.
Četvrti u setu ovih zakona jeste Predlog zakona o izvršenju kazne zatvora za krivična dela organizovanog kriminala. Praksa je pokazala da lica koja su osuđena za dela organizovanog kriminala, neretko, naprotiv često imaju mogućnost da iz Zavoda za izvršenje krivičnih sankcija, dakle iz zatvora upravljaju i dalje svojim "poslovima", da manipulišu ostacima organizovane kriminalne grupe i stvaraju novu kriminalnu grupu. Dakle, nešto što je radio i Al Kapone kada je bio u zatvoru.
Upravo je potreban jedan poseban režim izdržavanja kazne zatvora osuđenih lica i ovaj predlog zakona upravo to i uređuje.
Zakonik o krivičnom postupku, dakle procesni zakon, nešto što reguliše sam postupak vođenja krivičnog postupka, od krivične prijave do prvostepene presude, pravnih lekova, redovnih pravnih lekova, vanrednih pravnih lekova, izuzetno važan, neophodan zakon, koji primenjuju na prvom mestu sudije, dalje tužioci, branioci i ostali učesnici u postupku.
Kod Zakonika o krivičnom postupku ukazaću na novi institut u našem pravnom sistemu, a to je institut sporazuma o priznanju krivice. Ovo jeste, kao što je neko ukazao, anglosaksonski institut, no on je našao primenu u mnogim kontinentalnim pravima, u pravima evropskih kontinentalnih država, i sigurno će na jedan efikasan način doprineti brzini postupka, a istovremeno da to ne ide na uštrb pravde i pravičnosti.
Dakle, sporazum između okrivljenog, odnosno njegovog branioca i državnog tužioca, pod striktno propisanim i normiranim uslovima, jeste nešto što će doprineti bržem i efikasnijem radu pravosudnih organa i njihovom procesuiranju.
Podsetiću na jedan interesantan podatak. Primera radi, u SAD svega 3% krivičnih postupaka ima svoju finalizaciju u samom sudskom kontradiktornom postupku, dok se 97% postupaka se završava upravo kroz ovaj institut sporazuma između okrivljenog i njegovog branioca.
Najvažniji svakako zakon jeste Krivični zakonik i njegove izmene i dopune. On uvodi nekoliko novih instituta i nekoliko novih podinstituta, što je dato u opštem delu ovog zakonika, a takođe uvodi i neka posebna krivična dela u posebnom delu Krivičnog zakonika, kao i pooštravanje kazne za već postojeća propisana krivična dela.
Novina jeste mogućnost da se kazna zatvora do šest meseci izvršava na način da osuđeno lice može izdržavati kaznu u svom zatvoru, ono što kolokvijalno nazivamo kućnim zatvorom ili kućnim pritvorom.
Podsetiću vas da je stručna javnost pozdravila najavu ovog jednog novog instituta, koji postoji inače u mnogim zakonodavstvima, iz više razloga. Prvi razlog jeste činjenica da svaki dan koje osuđeno lice provede u zatvoru košta građane i budžet Republike Srbije oko 30 evra. Drugi razlog jeste da se stigmatizacija osuđenog lica u velikoj meri amortizuje kroz ovaj institut.
Naravno, ovde moramo da naglasimo da osnovni uslov za izricanje, primenu ovog instituta jeste izrečena kazna do šest meseci, za lakša krivična dela, kao što su na primer saobraćajke sa lakšim posledicama ili neka druga lakša krivična dela.
Krivični zakonik, odnosno njegov Predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika uvodi i jedan novi institut – rad u javnom interesu.
Dalje, posebno što je značajno, viktimološki posmatrano, jesu osetljive grupacije koje štiti Krivični zakonik. To su sve one delatnosti od javnog značaja – lekarska profesija, uopšte zdravstveni radnici, novinari, advokati i drugi.
Kvalitet ovog zakona se ogleda i u zaštiti maloletnika. Mnoga postojeća krivična dela dopunjuju se kvalifikovanim oblicima krivičnih dela kada su žrtve, odnosno oštećeni maloletna lica. Jedan broj krivičnih dela posebno štiti osetljive grupe kao što su trudnice, dakle zakon koristi sintagmu bremenita žena kod krivičnog dela teške telesne povrede. Zaštita maloletnika se ogleda i u inkriminaciji u poglavlju krivičnih dela učinjenih preko računarskih sistema. Svedoci smo, čitajući novine, a i iz raznih priča, koristeći razne portale, određena lica manipulišu maloletnicima i ovo krivično delo svrstano je u grupu krivičnih dela protiv seksualnih sloboda.
Treba istaći da su postojeće kazne u našem krivičnom zakonodavstvu bile relativno niske za najteže oblike krivičnih dela. Upravo pooštravanje kaznene politike, kako je učinjeno Predlogom izmena i dopuna Krivičnog zakonika, sigurno će doprineti efikasnijoj borbi protiv korupcije, kriminala, protiv organizovanog kriminala.
S druge strane, onemogućiće da dođe do zastarelosti mnogih krivičnih postupaka, što smo bili inače svedoci da u prethodnom periodu i vidimo. Dakle, bila je česta praksa neefikasnog rada sudstva i niske zaprećene kazne dovodile su do relativne ili do apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.
U ovoj fazi rada Skupštine želim da kažem još jednu rečenicu, da ona sintagma – da je pravda spora ali dostižna – mora da se menja, mora se promeniti tako što pravda mora biti brza, građani moraju biti sigurni, naše društvo mora biti zaštićeno krivičnim zakonodavstvom od kriminala i od kriminalaca. Zbog toga vas pozivam da svi podržimo set ovih krivičnih zakona.

Narodni poslanik Snežana Sedlar-Kenig sa redosleda narodnih poslanika prema prijavama za reč u ovom zajedničkom načelnom pretresu, ali ona nije tu. Reč ima gospodin Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, poštovani građani Srbije, evo u ovom prepodnevnom delu diskusije u načelu mnogi poslanici opozicije su praktično apelovali na ministra da se ovakvi ozbiljni zakoni koji su pred nama zaista ne mogu obrazložiti na pravi način u diskusiji koja traje 20 minuta. Ima mnogo zakona, gospođo ministre, jer verujte izuzetno je teško reći sve ono što bi moglo da se kaže vezano za ove zakone.
Potpuno je neprihvatljivo da obrazloženje što se donose ovi zakoni jeste ustavno usaglašavanje. Još jedanput ću reći da imamo obavezu po Ustavu da donosimo zakon o Narodnoj skupštini, poslovnik o radu u roku od 30 dana posle tog zakona, a praktično smo uveli jedan lex specialis poslovnik ovde, na koga imamo velike primedbe. Praktično nam je otežana komunikacija i neverovatno je da predlagači to stanje, tog novog poslovnika, sa ovakvim novim ozbiljnim zakonima koriste i jednostavno to nije dobro. Pogotovu nije dobro kada govorimo o ovom setu zakona i pravosudnom sistemu.
Kao što znamo, pred nama je jedan veliki posao koji čeka ministra pravde i uopšte, a to je izbor sudija. U toku su konkursi. Sigurno da će tokom leta i do kraja godine to izazvati veliku pažnju nosilaca pravosudnih funkcija. Kriterijumi su poznati.
Osnovni problem, gospođo ministre, u ovom delu diskusije bih se nadovezao na sve to, praktično ti sudovi će sprovoditi ove zakone koje danas usvajamo u parlamentu. Veliki broj sudija u Srbiji će ostati bez posla. Ne samo to, nego i veliki broj administrativnih radnika će se naći u problemu.
Sada bih na vas apelovao da kod izbora za apelacione sudove imate u vidu da će na takve funkcije konkurisati ljudi koji će biti udaljeni od sedišta apelacionog suda i stotinak kilometara, da će izuzetno biti teško organizovati sve to. Sa ovoga mesta apelujem na vas da se poslovnikom o radu sudova nađe mogućnost da određene dane sudije mogu i u svojim gradovima da se pripremaju, jer to je izuzetno bitno bar kada nisu sudeći dani.
Mislim da bi to bilo dobro rešenje. Koliko je meni poznato radi se na tome, ali pokušajte maksimalno da budete korektni prema nosiocima pravosudnih funkcija, jer se može desiti da zbog problema velikog broja putovanja, udaljenosti, ostanemo bez onih najboljih sudija koji mogu da ispune sve zadatke koji su pred njima.
Morate imati u vidu da je veliki broj žena u pravosuđu i da su to majke koje treba da putuju 100 kilometara i da se u toku dana vrate i obave sve ono što ih čeka u porodici.
To je moja dobra namera da vam sa ovog mesta ukažem na to, da napravite adekvatne sastanke i da vidite sa sudijama na koji način je to najbolje regulisati, bar u jednom prelaznom periodu. Sigurno i budžetski sistem biće opterećen. Nema dovoljno novca da se obezbedi prisustvo stalnog boravka u tim gradovima.
Sada bih se malo osvrnuo na Krivični zakonik, koji je predložen da se i on usvoji po hitnom postupku. Još jedanput ponavljam, žao mi je što nije dovoljno obraćano pažnje na to da se i advokatski ljudi, a pre svega oni koji su izuzetni praktičari u tome svemu, više uključe. Još jedanput ću reći da je to moja najveća zamerka.
Siguran sam da to neće dobro odzvoniti ni ka Evropi. Vi znate da je advokatski lobi izuzetno jak i da postoje advokatska udruženja, međunarodna udruženja, koja će sigurno odreagovati na to da na adekvatan način oni nisu bili zastupljeni i informisani prilikom ovog donošenja predloga zakona.
Što se tiče Krivičnog zakonika imao bih dve primedbe, a to je pre svega na član 7. stav 6. Dakle, kada se posle reči "u trajanju od 12 časova ili dva puta u trajanju od šet časova" menjaju i glase da to bude do 12 časova i do dva puta po šest časova. Zašto je to bitno?
Ako bi ostala predložena formulacija kako je ponuđena od strane predlagača zakona, moglo bi da dođe do zloupotrebe, jer bi neopravdano odsustvo i samovoljno napuštanje prostorija u kojima stanuje, stav 5, manji od 12 časova i u tom slučaju pet minuta manje je ostalo nesankcionisano. Obratite pažnju. Radi se o jednoj reči koja suštinski menja obavezu onog ko izdržava kaznu u svom stanu da ne može da zloupotrebi tu situaciju. Isto se odnosi na ovu situaciju o dva puta po šest časova.
Dakle, u Predlogu zakona, u članu 14, uvodi se mogućnost da se učinioci produženog krivičnog dela kazne većom kaznom od propisane za to delo. Konstrukcija produženog krivičnog dela ustanovljena je u korist optuženog.
Povezano sa prednjim, nastupile bi kontradiktornosti između povoljnosti produženog krivičnog dela i mogućnosti izricanja teže kazne od propisane, a imajući u vidu da je ovim izmenama kod većeg broja krivičnih dela pooštrena kaznena politika.
Dakle, u mnogo slučajeva, mislim dve trećine, podiže se prag kazni. Izuzetno je pooštrena kaznena politika. Treba imati u vidu ipak da u nekim situacijama ne bude to malo prestrogo. Imajte u vidu ovaj član i ovu primedbu.
Takođe, nadovezao bih se još malo i na izvršenje krivičnih sankcija. U članu 107, i mislim da je ovo izuzetno bitno, gospođo ministre, jer se u praksi dešavaju česti problemi vezano za to. U praksi se često protiv pritvorenog lica vodi više postupaka u različitim gradovima. Kada se traži saglasnost za privođenje, svaki sud se poziva na to da on vodi postupak. Vodite računa, jer to često dovodi do velikih zabuna.
Dakle, ponoviću vam još jedanput, to je član 107. Tu treba naročito obratiti pažnju.
U članu 34, prvostepeni sud u sedištu zavoda, on treba praktično, ako je izrekao postepenu presudu, da bude onaj koji se pita. Ukoliko bi se ovakvi poslovi preneli na sudove u kojima su sedišta zavoda, samim tim bi se njihov rad po drugim predmetima opteretio i usporio.
Pošto je prvostepeni sud u sedištu, na primer, zavoda zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem, na primer Požarevac, nadležni za nadziranje pisama licu koje je osudio na primer Okružni sud, Viši sud u Zaječaru, recimo, a lice ima i prebivalište u Kraljevu, na izdržavanje kazne ga upućuje Osnovni sud u Kraljevu.
Isto lice se za uslovni otpust prema odredbama ZKP-a obraća sudu koji mu je izrekao prvostepenu presudu, pa bi logično bilo ako o institutu uslovnog otpusta odlučuje sud koji ima spise o licu i radi toga prati njegovo ponašanje, da ima uvid u aktivnosti radi kojih može uskratiti dopisivanje. Mislim da je to celishodno. Zašto bismo mi sada sudove gde se nalazi zavod opteretili tim velikim brojem predmeta kada već imamo predmete u onim sudovima koji su to izvršili.
Naravno, ima jedan detalj koji se odnosi na zaposlene u tim zavodima. Smatram da je izuzetno prestrogo kažnjavati sa 30% za lakše povrede na radu, jer je kod državnih službenika i nameštenika za lakše povrede do 20%. Ne vidim nikakvog razloga za ove ljude koji rade na poslovima zbog lakših povreda mogu da odgovaraju za 30% od ličnog dohotka. Mislim da je to suvišno. Ne treba to tako posmatrati. Zakon kaže da su u pitanju lakše povrede.
Na kraju, završiću time, još jedanput, poslanici NS uputili su i predali amandmane, za koje se nadamo da će većina od njih biti prihvaćena, da će koliko-toliko popraviti zakon. Sigurno da nije bila ovakva kratkoća vremena, da bismo se potrudili još više da pokušamo da popravimo zakone i molio bih vas da bilo kog sledećeg puta ostavite dovoljno vremena, jer ZKP i Krivični zakon zahtevaju određeno vreme za pripremu.

Reč ima poslanik Nenad Konstantinović.

Poštovna predsednice, narodni poslanici, poštovana ministarka i predstavnici Ministarstva pravde, na početku hoću da izrazim zadovoljstvo i da pohvalim Ministarstvo pravde i najviše pravosudne organe, Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca zato što su praktično započeli reformu pravosudnog sistema i što svi oni zakoni koje smo doneli u decembru prošle godine nisu ostali mrtvo slovo na papiru, nego se po njima postupa.
Reforma je započeta vrlo ozbiljno u okviru Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca prvo određivanjem broja sudija, određivanjem kriterijuma za izbor sudija koji su, kako smo dobili obaveštenje, potvrđeni i od strane Venecijanske komisije da su u skladu sa evropskim standardima. Cilj reforme pravosuđa koju podržava DS i iza koje stoji DS je da omogućimo našim građanima da imaju pravo na zadovoljenje pravde, da imaju prava na pravično suđenje i da mogu pravdu da ostvare u razumnom roku.
DS vodi borbu protiv kriminala i korupcije, a ta borba je nemoguća ukoliko ne učinimo sveobuhvatnu reformu pravosudnog sistema. Da bi ova reforma uspela nije dovoljno da izvršimo samo izbor sudija i tužilaca, nisu dovoljne samo personalne promene, već je potrebno da promenimo naše procesno zakonodavstvo.
Današnjim predlogom zakona mislim da ćemo u potpunosti zaokružiti promenu i reformu krivičnog zakonodavstva i da ćemo, da kažem, zadovoljiti sve evropske standarde kada je u pitanju krivični postupak. Krivični postupci predstavljaju svega 30% ukupnog broja postupaka.
Imamo u svim postupcima negde oko 160.000 predmeta koji su tzv. stari predmeti, odnosno stariji od dve godine. Oko 80.000 predmeta se nalazi u postupku izvršenja. Zato molim i očekujem od Ministarstva pravde da će u septembru, na jesen, predložiti novi zakon o izvršnom postupku i novi zakon parničnom postupku, kako bismo uspeli i ove oblasti da reformišemo.
Naravno da bi reforma bila kompletna potrebno je doneti još jedan set pravosudnih zakona. Očekujemo zakon o javnim beležnicima, zakon o advokaturi, zakon o sudskim veštacima, zakon o pravosudnom ispitu i zakon o pravosudnoj akademiji, koji je vrlo važan da u potpunosti onemogućimo uticaj politike i nepotizma na izbor nosilaca pravosudne funkcije, odnosno sudija i tužilaca.
Danas na dnevnom redu imamo nekoliko zakona, od kojih bi izdvojio kao najvažnije Zakonik o krivičnom postupku i Krivični zakonik. Ako napravimo i pogledamo detaljnu analizu broja presuda, broja predmeta i trajanje krivičnih postupaka, shvatićemo da je u Srbiji za pet i po godina zastarelo 4.316 krivičnih predmeta, što je apsolutno nedopustivo. Krivični postupci traju više od 15 godina.
Danas u Okružnom sudu u Beogradu samo postoje 92 krivična postupka koja traju duže od 10 godina. Pravda koja se dostiže nakon 10 ili 15 godina sigurno nije pravda za oštećene. Najveći, najznačajniji krivični postupak, najpoznatiji u našoj novijoj istoriji, to je krivični postupak protiv onih koji su ubili premijera Zorana Đinđića, još uvek nije pravosnažno okončan. Šest godina od tada postupak nije pravosnažno okončan iz razloga što mi, prema sadašnjem ZKP-u, imamo trostepenost, kada je reč o delima za koja je zaprećena kazna do 40 godina.
Ovim predlogom zakona, na naše zadovoljstvo, ta trostepenost se ukida i ubuduće će i ovi postupci imati dva stepena – prvostepenu i drugostepenu presudu. Jedna od najvažnijih odredaba ZKP, koja takođe ima cilj da skrati vreme trajanja postupaka, jeste i odredba koja se odnosi na pravo Apelacionog suda da samo jedanput ukine prvostepenu presudu, a kada ponovo prvostepeni sud donese presudu i po žalbi, Apelacioni sud o njoj raspravlja, mora otvoriti glavni pretres i odlučiti meritorno.
Ono što je za naše građane važno, to je da znaju da kada donesemo ove zakone neće više biti bezbroj prvostepenih presuda koje viši sud ukida i vraća prvostepenom sudu i nikada ne možete doći do kraja postupka.
Ono što je cilj, to je da krivični postupci ne traju duže od tri godine i mislim da se ovim predloženim Zakonikom o krivičnom postupku to omogućava.
Dobro rešenje koje je predviđeno ovim zakonom je i rešenje koje uvodi elemente tužilačke istrage. Bilo je pomenuto da sada postoji mogućnost sporazuma o priznanju krivice između okrivljenog i tužioca, gde će okrivljeni i tužilac moći i da dogovore visinu kazne, ali ono što je važno napomenuti, to je da je ovakav sporazum moguć samo uz saglasnost suda. Nisu moguće nikakve zloupotrebe od strane tužilaštva zato što sud daje saglasnost na ovakav sporazum.
Mislim da ćemo na ovaj način smanjiti broj krivičnih postupaka, trajanje krivičnih postupaka i da ćemo smanjiti troškove suda. Važna novina koju naši građani treba da znaju, to je način pozivanja okrivljenog u sudskom postupku.
Kada okrivljeni da svoju adresu u sudskom postupku, njemu će se pozivi i sva pismena slati na tu adresu i smatraće se da su uredno dostavljena, bez obzira da li je on zatečen na toj adresi ili nije, dovoljno je da poziv bude ostavljen ili pribijen na vrata. Ovo omogućava da se neometano vodi krivični postupak i da se onemogući izbegavanje dolaska pred sud.
Sve ove odredbe imaju cilj da se postigne znatno efikasnije vođenje krivičnog postupka koji, još jednom ponavljam, prema predloženim zakonima neće trajati duže od tri godine.
Analizom presuda u krivičnim postupcima može se utvrditi da je kaznena politika u našoj zemlji neprihvatljivo blaga. Poslednjih godina trend je da je ta kaznena politika sve blaža i taj trend se pogoršava. Izriču se minimalne kazne ili kazne ispod zakonskog minimuma.
Ako uzmemo kao primer krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanje u promet opojnih droga ili krivično delo silovanja, videćemo da je preko 90% izrečenih kazni, npr. za proizvodnju i stavljanje u promet opojnih droga ispod zakonskog minimuma ili na zakonskom nivou.
Imate, npr, zaprećenu kaznu za to krivično delo danas 12 godina, a praktično nema veće kazne od tri godine da je izrečena. Za krivično delo silovanja 73% kazni su na zakonskom minimumu ili ispod zakonskog minimuma. Za lakši oblik krivičnog dela silovanja 100% kazni je na zakonskom minimumu ili ispod zakonskog minimuma.
Ovako blaga kaznena politika apsolutno ne pogoduje, kako se to kaže, generalnoj prevenciji, odnosno vrlo jasno nam pokazuje da nije efikasna u borbi protiv organizovanog kriminala ili u borbi za suzbijanje klasičnih krivičnih dela. Pooštravanjem kazni mi šaljemo vrlo jasnu poruku potencijalnim učiniocima krivičnih dela da će biti otkriveni i da će biti žestoko kažnjeni.
Predloženim Krivičnim zakonikom pooštravaju se kazne za oko trećinu krivičnih dela. Ono što je važno, to je da više za određena krivična dela, najteža krivična dela, vezana za drogu, vezana za silovanje, podvođenje, zlostavljanje, obljubu maloletnog lica, trgovinu i krijumčarenje ljudima neće više biti moguće izricanje kazni ispod zakonskog minimuma. Taj minimum je sada fiksiran i ispod njega se ne može ići.
Šta to praktično znači? Nijedan trgovac drogom više neće moći da izbegne zatvor i nijedan sud neće moći da ne osudi na kaznu zatvora nekoga ko prodaje drogu, bez obzira da li on prodaje pet grama ili pet kilograma droge. Minimalna kazna je tri godine zatvora. Isto važi i za one koji su osuđeni za krivično delo silovanja. Ne mogu se provući bez minimalne kazne zatvora od tri godine.
Krivičnim zakonikom uvodi se jedno novo krivično delo, u stvari, uvodi se nekoliko novih krivičnih dela, od kojih bih izdvojio krivično delo nošenja oružja i upotrebe oružja na javnom mestu, gde je zaprećena kazna zatvora od dve do deset godina.
Do sada smo imali situaciju da prema Zakonu o oružju i municiji se uglavnom izriče novčana kazna ili uslovna osuda, a sada ćemo imati situaciju da se za neovlašćeno nošenje oružja izriče kazna zatvora i mislim da je ovo jasna poruka kriminalcima da ukoliko hoće da šetaju sa oružjem po gradu, da će završiti u zatvoru.
Na kraju, hoću da pošaljem našim građanima poruku da će reforma pravosuđa koju sprovodimo donošenjem zakona koji su danas na dnevnom redu omogućiti da se Srbija hrabro suoči sa kriminalom i da jednom zasvagda odlučno i jasno kaže da su kriminal i korupcija društveno štetno ponašanje, da se više neće tolerisati u našoj zajednici, kao i da Srbija nije i neće biti utočište kriminalcima i špekulantima.

Gospođa Judita Popović ima reč.