Da li želi reč ovlašćena predstavnica političke grupe G 17 plus? Snežana Stojanović-Plavšić, izvolite.

Poslanička grupa G17 plus podržaće oba ova zakona i želim da istaknem da su bar još tri skupštinska radna tela, u čijem sam radu učestvovala, većinom svojih glasova podržala ove zakone, a to je Odbor za prosvetu, skupštinsko radno telo za prava deteta i skupštinski Odbor za smanjenje siromaštva.
Učenje, kada je pojedinac u pitanju, počinje onog trenutka njegovog rođenja i traje do njegove smrti. Učenje, kada su u pitanju društva, narodi i ako hoćete civilizacija je proces koji je neprekidan i kojem je teško odrediti početak, a nemoguće mu je odrediti kraj.
Međutim, ono što je pravi izazov za državu je da postavi okvir i sistem u kome će se učenje i obrazovanje sprovoditi. Da li postoje idealni okviri i da li postoje idealni sistemi? Ne postoje. Da li postoje mnogo bolji sistemi od našeg? Da, postoji.
Često imamo zabludu o tome i kažemo da je naš obrazovni sistem dobar, zbog toga što kada naša deca odlaze u inostranstvo oni obično pokazuju jako dobre rezultate ili ljudi koji su obrazovani u našem sistemu postižu izuzetne rezultate u oblastima za koje su se školovali i postaju vrhunski inostrani stručnjaci.
To nije dobar pokazatelj prosto zato što se radi o izuzetnim pojedincima koji bi takve rezultate verovatno postigli i u nekim lošim obrazovnim sistemima.
Ali, njihova postignuća upravo ukazuju na to da naš sistem nije dovoljno dobar, jer ne pruža dovoljno uslova većini ljudi da se razviju do maksimuma svojih ličnih ograničenja i svih svojih mogućih kapaciteta. To je ono što jedan ozbiljan obrazovni sistem treba da radi i čemu treba da teži.
Verujem da ovaj zakon postavlja osnove jednog takvog sistema. On nije sistemski samo zato što uređuje oblast obrazovanja, verujem da je ovaj zakon sistemski zbog toga što on uređuje osnove našeg društva. Jer, postavljajući sistem obrazovanja, postavljate i jedan vrednosni sistem društva.
Da li želimo da imamo jedno konformističko, autoritarno društvo ili želimo da imamo društvo u kome će svaki pojedinac biti slobodan da razvija sve svoje sposobnosti, uključujući kreativno mišljenje, uključujući pravo na slobodu izražavanja, zaključivanja i krajnjih granica sopstvenog razvoja tokom celog trajanja svog života.
Duboko verujem u ove druge vrednosti i zbog toga mislim da je ovaj zakon, upravo u onom delu u kojem definiše osnovne njegove postulate, osnovne principe, ciljeve obrazovanja, ishode obrazovanja, postavio temelje za razvoj našeg obrazovnog sistema, ali i za razvoj našeg društva.
To što su one date na nivou opštosti je nešto što je potpuno razumljivo, pošto oni i postavljaju na taj način i osnovu, jer prosto mislim da tako nešto nije potrebno objašnjavati. Ne možete konkretizovati nešto u opštim principima.
Šta je odlikovalo naš obrazovni sistem do sada? Pre svega, nepotpuni obuhvat svih članova našeg društva. Tu pre svega mislim na decu sa smetnjama u razvoju i osobe sa invaliditetom, ali isto tako mislim i na neka ruralna područja u kojima obrazovni sistem, blago rečeno, nije dobro funkcionisao i nije funkcionisao na pravi način.
Isto tako, naš obrazovni sistem do sada nije pružao dobar model za tzv. koncept doživotnog stalnog učenja. Postoje čitave društvene grupe koje su bile u velikoj meri isključene iz sistema obrazovanja.
Zašto je sistem bio konformistički? Mislim da smo svi u školama imali priliku da čujemo da nije baš poželjno da imate neko posebno mišljenje, da treba da se uklopite u prosek, u većinu. Rečenice tipa – nisi ti baš najpametniji, nemoj stalno da zapitkuješ, šta ti znaš, slušaj i piši, pamti, jesu neke od rečenica koje smo slušali i mi, a koje slušaju i naša deca i koje, nažalost, zaista nisu pravi model za obrazovanje.
Učenje je u našim sistemu obrazovanja uglavnom svedeno na samo jedan njegov element, a to je pamćenje. Pamćenje i reprodukcije što većeg broja podataka garantovala je odličnu ocenu i dobru perspektivu u obrazovnom sistemu.
Naravno, kao što sam već rekla, naš sistem odlikuju i izuzetni pojedinci. Kada to kažem govorim i o deci i o nastavnicima. Ali, nasuprot sjajnih pojedinca, postoji veoma veliki broj onih koji nisu pronašli sebe u tom sistemu.
Ne na kraju, ali od onoga što sam uspela da pobrojim, naš sistem je naravno karakterisala i duboka neusklađenost, kako sa modernizacijom društva i međunarodnim tokovima, tako i sa našom privredom, njenim razvojem i njenim potrebama.
To je naravno sve produkovalo ne samo nedovoljni stepen obrazovanja ljudi u našem sistemu, podatke smo već čuli od ministra, nego je produkovalo, nažalost, i nedovoljno brz razvoj našeg društva, a produkovalo je, nažalost, i dosta visok stepen siromaštva u našem društvu.
Šta novi zakon nudi? Ono što bih izdvojila, to je pre svega ta individualizacija obrazovanja. Obrazovanje kao proces treba da bude usmereno, po onome kako ovaj zakon predviđa, ka pojedincu, ka detetu, ka individui, kao otkrivanju njegovih sposobnosti, aktuelizaciji tih sposobnosti, negovanju kreativnosti, slobode mišljenja, povezivanja, izvođenja zaključaka, spremanja svakog pojedinca za dugoročno doživotno učenje, za njegovo uključivanje u društvo i za njegovo uključivanje u moderne civilizacijske tokove. Mislim da je to jedna od osnovnih vrednosti ovoga zakona.
Da bih to potkrepila, navešću nekoliko ciljeva koji su ovde navedeni. Oni glase ovako: razvoj motivacije za učenje, osposobljavanje za samostalno učenje, učenje i obrazovanje tokom celog života i uključivanje u međunarodne obrazovne i profesionalne procese.
Želim da naglasim posebno tačku 7) – razvoj svesti o sebi, samoinicijativa, sposobnost samovrednovanja i izražavanja svog mišljenja. Volela bih da me čuju svi koji rade u školama.
Razvoj ključnih kompetencija potrebnih za život u savremenom društvu, osposobljavanje za rad i zanimanje stvaranjem stručnih kompetencija, u skladu sa zahtevima zanimanja, razvojem savremene nauke, ekonomije, tehnologije i tehnike. Mislim da su ovako postavljeni temelji veoma jasni i nadam se da će biti sprovedeni u praksu, premda je to oblast u koju imam najviše sumnji kada je ovaj zakon u pitanju.
Takođe, ono što ovaj zakon naglašava jeste podrška onima koji imaju snižene sposobnosti, deci sa smetnjama u razvoju omogućava da se u ovaj sistem uključe, ali isto tako u jednom svom delu naglašava i potrebu da se obezbede maksimalna postignuća onoj deci koja se izdvajaju i po svojim sposobnostima i talentima.
Možda mogu da se složim sa nekim diskusijama da to nije detaljno razrađeno ovim zakonom i možda je bolje rešenje bilo da su predviđeni individualni planovi i za učenike koji su posebno talentovani, ali se nadam da će podzakonskim aktima i daljim radom biti tako nešto... predviđeno je već? Izvinjavam se, nisam dovoljno pažljivo pronašla to u zakonu.
Dakle, onda to ističem zaista kao jednu posebnu vrednost ovog zakona, jer će omogućiti i najslabijima i ''najjačima'' u sistemu obrazovanja da svoje mesto u njemu nađu i da maksimalno iskoriste sve svoje razvojne kapacitete.
Želim nešto da kažem i o nastavnicima. Zakon predviđa, izbeći ću reč gratifikacija, zakon predviđa nagrađivanje nastavnika koji postižu posebne rezultate, odnosno koji se stalno stručno usavršavaju tokom svog rada. Mislim da je to jako dobro rešenje.
Nažalost, do sada nismo imali takvu mogućnost. Sistem je bio ujednačen i u ovom svom delu. Znači, bilo da su se nastavnici izuzetno trudili, postizali izuzetne rezultate, stalno se obrazovali i radili, bilo da to nisu činili, njih je sistem podjednako tretirao. Onda se postavljalo logično pitanje zašto bi se neko dodatno angažovao i sve se svodilo na individualnu potrebu ljudi koji su odgovorni prema svom poslu da nešto više daju deci.
Naravno, svi smo svedoci toga da i takmičenja, o kojima su kolege govorile, i izuzetna postignuća dece u velikoj meri zavise od toga kako i u kojoj se meri njihovi profesori angažuju na njihovom osposobljavanju.
Želim da pomenem i jednu pojavu koje smo svi u ovom društvu svesni, a to je plaćanje tzv. dodatnih časova deci. Na jednom skupu sam čula cifru koju sada ne umem da ponovim, a mislim da se radilo o milionima evra, kojima roditelji iz svojih džepova plaćaju dodatne časove.
Svedok sam da se to dešavalo i deci koja su odlični učenici, da prosto za neki predmet su morali imati dodatnu podršku i da, recimo, 50% roditelja ili 90% roditelja u tom odeljenju plaća dodatne časove svojoj deci, što apsolutno sistem čini potpuno nepravednim, jer mogu da plate samo roditelji koji imaju mogućnosti da tako nešto plate.
Analize su pokazale da ukoliko bi se taj čitav novac koji dajemo, pošto je tom skupu prisustvovao veći broj kolega poslanika, onda su se svi počeli prijavljivati i rekli – i moj novac je u tom novcu. Znači, veliki broj ljudi mora da plaća dodatne časove za svoju decu.
Ukoliko bi se čitav taj novac ulio u obrazovni sistem mi bismo imali mnogo bolji obrazovni sistem. Kako da to postignemo? Pa, tako što ćemo dodatno motivisati nastavnike koji će raditi svoj posao tako da nije potrebno da svi plaćamo dodatne časove.
Takođe, kada govorimo o nastavnicima, želim da kažem nešto i o sistemu ocenjivanja. Ovaj zakon jasno definiše, i prethodni zakon je definisao da je ocena javna, ovaj zakon jasno kaže da je ocena javna i da se ona istog trenutka mora obrazložiti detetu. Mislim da je to jako važno.
Jako je važno da profesor, nastavnik pred čitavim odeljenjem obrazloži ocenu koju je dao, jer, verujte mi, deca se međusobno jako dobro ocenjuju, tačno znaju ko je koju ocenu zaslužio, ali jako često u dnevniku vide neke druge ocene. Sada to otvara polje za priču kako se dobijaju te druge ocene i koliki se pritisak vrši na nastavnike da određenu ocenu daju nekom učeniku. Naravno da mnogi od njih tom pritisku podležu.
Da ne bih dalje o tome govorila, reći ću nešto o inkluziji kao posebnoj vrednosti ovog zakona. Ovo je zaista jako veliki korak za naše čitavo društvo. Mislim da svi toga treba da budemo svesni.
Do sada deca koja su imala smetnje u razvoju, čak i kada se radilo o lakšim smetnjama u razvoju, o lakšim intelektualnim poteškoćama, nisu mogla da se uključe u redovan obrazovni sistem. Takva deca su morala da pohađaju specijalne škole. Zašto?
Ne zato što ih je tamo neko slao svojom lošom voljom, nego zato što obrazovni sistem nije bio spreman, redovne škole nisu bile spremne da takvu decu prihvate jer su imale vrlo krute standarde postignuća koja su važila jednako za svu decu.
Moglo se desiti da dete koje, recimo, boluje od mišićne distrofije i potpuno je intelektualno očuvano, zbog toga što ne može da ima postignuće u pisanju zbog motornog hendikepa, nije moglo da pohađa redovnu školu. To je nešto što je postalo vremenom potpuno nedopustivo i potpuno neprihvatljivo, i činilo je da veliki broj dece ispada iz sistema obrazovanja.
Ovoga puta prvi put, moram da kažem uz veliki otpor i brojnih stručnih krugova i specijalnih škola koje se bore za svoj opstanak, prvi put se u Srbiji uvodi inkluzivno obrazovanje i naravno nemamo iluzija da će sutra doneti sve moguće promene i promeniti sve nepravde koje postoje u sistemu.
Ali, vrata su otvorena, prilagođavanja se očekuju i ovo je prilika da zaista naše društvo, ne zato što je to evropski standard, socijalna inkluzija, na kraju svi ti moderni standardi nisu tu da bi se nametali nekom, nego zato što to zaista jeste posledica razvoja civilizacije. Dakle, jeste standard jednog solidarnog, jednog društva koje brine o drugima, jeste standard da svi pod jednakim uslovima mogu da budu uključeni u društveni život, a pogotovu da mogu da budu uključeni u obrazovanje.
S druge strane, to nije nešto što činimo za ljude koji imaju smetnje u razvoju ili invaliditet, već je to nešto što činimo za sebe same, za društvo kao celinu, jer nijedno društvo ne može da se razvije ukoliko ne koristi sve svoje potencijale i potencijale svih svojih članova. Tako da je ovaj inkluzivan pristup koji ovaj zakon nudi nešto što je od interesa ne za obrazovni sistem, ne za pojedinca, ne za roditelje ili decu, nego od interesa za čitavo društvo.
Takođe, zakon uvažava poštovanje ljudskih prava, prava svih, prava dece, prava nastavnika, prava roditelja. On proširuje odgovornost i uključivanje i roditelja, i lokalne zajednice i dece u donošenje odluka u procesu obrazovanja, i mislim da je to jako važno.
Želim da istaknem jako dobro pozicioniranu ulogu školskih parlamenata kojima je data dosta velika odgovornost, ali rekla bih i da im je otvorena i velika mogućnost da deca sama, po principima Konvencije o osnovnim dečijim pravima, svojim učešćem utiču na svoje okruženje i na svoj život.
Naravno, kao posebna vrednost ovog zakona je usklađivanje sa globalnim tokovima i privrede. Želim da kažem da je jedna od najtežih mojih iskustava i iskustava moje porodice u toku školovanja moje dece bila izrada nekih predmeta iz predmeta koji se zove tehničko obrazovanje.
Morala sam da pravim, verovali ili ne, elektromotor, sa sve navojima ručno izvedenim, kako bi on proizveo struju. Zaista postavljam izazov svima nama da takav motor proizvedemo i onda možemo da damo odgovor na pitanje – da li naša deca mogu to da urade? Ne mogu da urade.
Sa druge strane, oni imaju dva časa, sada sam proveravala, tog tehničkog obrazovanja nedeljno, sve sa onim testericama i šper-pločama, a jednom u dve nedelje čas informatike.
Naravno da je velika bojazan kako će se zakon primenjivati. To je veliki izazov za sve nas da pratimo primenu ovog zakona. Verujem da je potrebno dosledno upoznavanje i prosvetne javnosti, roditelja i dece sa odredbama ovog zakona, bar sa nekim osnovnim. Predlažem da se, recimo, možda štampaju i posteri sa osnovnim principima obrazovanja i osnovnim ciljevima i da ih svaka škola ima kod sebe.
Završiću s tim da kada je jedno od moje dece pre sedam godina pošlo u školu dobilo je od države bukvar na kome je pisalo: "Moja kuća je Evropa". Prošlo je dosta godina od tada i deca će sledeće godine moći da putuju kroz Evropu kao kroz svoju kuću, a za nekoliko godina će i živeti u Evropi kao u svojoj kući.
Želim da kažem da je odredba koja kaže ovako – da je jedan od ciljeva razvijanje sposobnosti za ulogu odgovornog građanina za život u demokratski uređenom i humanom društvu, zasnovanom na poštovanju ljudskih i građanskih prava, prava na različitost i brizi za druge, kao i osnovnih vrednosti pravde, istine, slobode, poštenja i lične odgovornosti, da je ovo nešto što će obezbediti da zaista ceo svet za našu decu bude kuća u kojoj će se osećati dobro.

Reč ima narodni poslanik Nikola Savić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Srpske radikalne stranke. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, koji se razmatraju u objedinjenoj raspravi i donose se po hitnom postupku.
Mogu da prihvatim činjenicu zbog čega se ova dva zakona razmatraju u objedinjenoj raspravi. Materija koju oni tretiraju je međusobno slična i povezana. Ne mogu da prihvatim to da se ovi zakoni donose po hitnom postupku i to baš sada, u vreme kada su učenici, profesori, nastavnici i svi oni koji su vezani za školu i obrazovanje na godišnjim odmorima.
Kada donesete ovaj zakon i počne njegova primena, oni zbog kojih se on donosi, a to su, pre svega, učenici, verovatno i verujte mi neće ni primetiti da je ovaj zakon donet, jer suština onoga što se odnosi na njih, na učenike, ne nalazi se u ovom zakonu.
Ono što se odnosi na učenike nalazi se, pre svega, u zakonima o osnovnoj i srednjoj školi i mnogim pravilnicima, kao što je pravilnik o ocenjivanju, vladanju, završnom, maturskom ispitu, prekvalifikaciji, dokvalifikaciji itd, a mnogi od ovih pravilnika nisu se menjali još iz vremena dok je ministar bio Dača Marković.
U donošenju ovih zakona očigledno su glavnu reč vodili pedagozi i psiholozi, a i vi, gospodine Obradoviću, to ste potvrdili u svom obrazlaganju ovog zakona pred ovom Narodnom skupštinom, a to smo videli i sada, iz izlaganja gospođe Stojanović-Plavšić.
Naravno, ne sporim da ova struktura treba da učestvuje u donošenju i kreiranju ovog zakona, ali su ovde ispustili jednu stvar – ne vodi se dovoljno računa o prosvetnim radnicima, a podsetiću vas da prosvetnih radnika ima oko 102 hiljade u Srbiji.
Naime, ovim zakonom nastavnicima se bukvalno ne ostavlja nimalo prostora u ostvarivanju i realizaciji nastavnog plana i programa. Želim da vas podsetim da su prosvetni radnici, pre svega, obrazovani ljudi i nigde, ni u jednoj drugoj branši kao što je to u školama i obrazovanju nema toliko obrazovanih ljudi na jednom mestu, a vidimo odavde da se ne dopušta nikakva kreativnost i sloboda u radu ovih ljudi.
Zakon praktično sve stavlja u ruke ministra, a moram da vas podsetim da se nekoliko zadnjih vlada nije proslavilo izborom ministara prosvete. Ovom prilikom, gospodine Obradoviću, ne želim da vas svrstam u ovu kategoriju, ali na osnovu onoga što sam danas čuo od vas i na osnovu onoga što sam video u ovom zakonu verujte mi da, ako ovako ostane, da ćete i vi biti u grupi onih ministara koji, kao što sam rekao, nisu dali puni ili gotovo nikakav doprinos srpskom obrazovanju.
Mora da znamo da je obrazovanje nešto što daje rezultate na duge staze i da je to strateška stvar svake države. Ovde ste, gospodine ministre, iznosili statističke podatke o strukturi i nivou obrazovanosti srpske populacije i srpske nacije.
Imam nešto drugačije podatke od onih koje ste vi izneli, ali u suštini, manje-više, podaci koje imam i koje ste vi saopštili su kompatibilni i samo bih hteo da napomenem da u Srbiji 21% populacije starije od 16 godina nema završenu osnovnu školu. To me i ne čudi, ako se ima u vidu drugi podatak, a to je da naša zemlja izdvaja 3,5% BDP-a za obrazovanje, a znamo dobro da je svetski standard 6% najmanje, a u nekim zemljama to ide i do 9%.
Budućnost nacije nije u jeftinoj radnoj snazi, već, pre svega, u obrazovanim i stručnim kadrovima.
U obrazloženju zakona koje ste dali, pominje se da su na izradi ovog zakona učestvovali i predstavnici sindikata, reprezentativnih ili nekih drugih, sasvim je svejedno, ali rekao bih da je bolje reći da su učestvovali sindikalni lideri koji su, to moram da kažem zbog ogromnog broja prosvetnih radnika, vodili računa samo o sebi.
Nisu vodili računa o interesima prosvetnih radnika, nego samo o sebi, a to ću vam i dokazati. Vi ste to iskoristili da bi prikazali da su u donošenju ovog zakona učestvovale i neke druge strukture, kao što su sindikati, i da je bilo javne rasprave, a u suštini te rasprave, možemo slobodno reći, nije bilo.
Pomenuli ste Beograd, Novi Sad, Niš, iz koga dolazim. Razgovarao sam sa puno prosvetnih radnika, ali ta javna rasprava gotovo, može da se kaže, da nije ni postojala.
Kada sam pomenuo ove predstavnike ili bolje rečeno predsednike sindikata po školama, njihova uloga je izuzetno prenaglašena. Bukvalno se pitaju za sve i svašta. Imaju ovlašćenja koja su veća nego ovlašćenja direktora.
Pitaju se, odnosno konsultuju se i kod postavljanja i razrešenja direktora, prijema radnika, usvajanja završnog računa, finansijskih planova i svega toga, a pri tom nemaju nikakvu odgovornost. Ti predstavnici, bolje reći predsednici sindikata, sebe su obezbedili na taj način da, po prestanku njihove funkcije predsednika sindikata u školama, tri godine ne mogu dobiti otkaz.
Pitam se šta je ostalim radnicima, ostalim prosvetnim radnicima? Znamo, nažalost, da je u Srbiji dece sve manje, da je mreža škola takva da imamo odeljenja koja nikako ne zadovoljavaju onaj propisani minimum i velikom broju prosvetnih radnika preti otkaz, ali ovde se pre svega vodi računa o predstavnicima, odnosno predsednicima sindikata.
Zamerka na ovaj zakon je sledeća. Predviđena je mnogo velika administracija. Ovim zakonom se predviđaju dva saveta, Nacionalni prosvetni savet koji je do sada postojao i novopredviđeni Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.
Onda imamo dva zavoda, svaki od tih zavoda ima više centara, pa ti centri mogu formirati neograničen broj timova, komisija itd. Imamo i školske uprave, lokalne samouprave takođe mogu formirate centra, a da ne govorim o tome da Vojvodina ima svoj poseban Sekretarijat za obrazovanje.
Zaista, ovakvo gomilanje administracije i institucija je nepotrebno, pogotovo u vreme ove finansijske krize, i što je još značajnije u vreme kada je svakim danom broj učenika sve manji.
Komunikacija između zavoda, centara, agencija i škola nije najbolje regulisana ovim zakonom, a u praksi, verujte, gotovo da i ne postoji. Vrlo često dolazi do preklapanja nadležnosti, o tome je govorio i neko od mojih kolega iz drugih poslaničkih grupa, i Nacionalnog prosvetnog saveta i Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, koje će biti formiran ovim zakonom.
Zbog tih preklapanja nadležnosti i loše komunikacije javljaju se veoma ozbiljni problemi. To najbolje pokazuje najnoviji taze primer upisa naših osnovaca u srednje škole.
Vi znate da je tek negde dvadesetak dana nakon što su naša deca polagala prijemni ispit bukvalno zadnjeg dana, kada je trebalo njihovi roditelji da odnesu dokumentacije u škole u koje su primljeni, da su saznali u koju je školu ko primljen. Ovom prilikom ne vidim razloga da se taj proces prijemnog ispita, mada sad to će se zakonom drugačije regulisati, da se taj proces oduži na mesec dana, gde se nepotrebno maltretiraju i roditelji, naravno i deca i takođe prosvetni radnici.
Nedostatak ove komunikacije o kojoj sam govorio koriste nevladine organizacije, koje organizuju veliki broj seminara i to pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete. Naravno, to znaju svi prosvetni radnici. Ovi seminari daju veoma slabe ili može se reći nikakve rezultate. Neki seminari su tako koncipirani da se bukvalno vređa inteligencija prosvetnih radnika. Vi nama naturate sistem obrazovanja po modelima EU, međutim, morate da znate da su se ekonomski uspešne zemlje, kao što je Finska, Irska, Kina itd. suprotstavile ovakvom načinu obrazovanja i nisu ga prihvatile.
Želim da naglasim da obrazovanje treba da prati tržište rada, ali, nažalost, u našim uslovima, tržište rada gotovo i da ne postoji zbog već poznatih razloga. Ako se malo uđe u tu materiju, može da se vidi da recimo današnje tržište traži nešto malo varilaca za inostranstvo, pre svega za Sloveniju, nešto malo konobara za crnogorsko primorje i devojaka za kafiće, i to bi otprilike bilo sve.
Zbog svega ovoga neophodno je napraviti mnogo ozbiljniju i temeljniju strategiju obrazovanja.
Moram da se vratim i na ovaj drugi zakon, zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, koji je takođe veoma važan, i mogu da kažem da na ovaj zakon imam mnogo više zamerki nego na ovaj zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Reforma školstva, koja se odvija već duže vreme pod nazivom „Nova škola“, predviđa i reformu među izdavačima udžbenika. Danas svaki izdavač u Srbiji, da li je on privatni ili državni izdavač, nije ni važno, po svom nahođenju bira i angažuje autora, jednog ili više autora, koji sklapaju posao i nakon toga počinju da pišu udžbenike.
Izdavač pronalazi recenzente i kada se taj posao završi, onda na scenu stupaju tehničari i grafičari, to sve što su ovi napisali upakuju između šarenih korica i što su korice šarenije, te knjige se bolje prodaju i lakše ih je plasirati našim učenicima i školama. Svaka škola, odnosno svaki učitelj, nastavnik, profesor ima pravo da bira onaj udžbenik za koji smatra da je najbolji i da ga preporuči svojim učenicima.
Želim da vas podsetim da uopšte nije potrebno napominjati koji će sve parametri uticati na to koji će se udžbenici preporučivati deci. Mnogo manje pažnje posvećivaće se suštini i kvalitetu udžbenika, a mnogo više nekim drugim stvarima koje ovde ne želim da pomenem, a svi znate na šta se misli.
Najviše ću se zadržati na udžbenicima istorije, jer istorija nije ništa drugo nego pamćenje jednog naroda, jedne države, i tanka je linija između upotrebe i zloupotrebe istorije. Istorija, odnosno nastava istorije, treba da bude podređena nacionalnim ciljevima i nacionalnim vrednostima i nacionalnim stremljenjima.
Međutim, videćete iz primera koje ću vam navesti da to nije baš tako. Ako prošlost ne može da se menja, znamo da se mogu menjati neke stvari kako će da se gleda na tu prošlost. Zloupotrebom istorije može se, verujte, uticati mnogo snažnije i mnogo efikasnije na neke ljude i neke stvari nego nekim drugim sredstvima. Nije u pitanju samo istorija, može se uticati i nekim drugim sredstvima.
Oni koji se danas ozbiljno bave indoktrinacijom Srba, rade sistematski i na duge staze i na dugi rok, a za to je najpogodnija obrada dece, znači mlade populacije. Navešću nekoliko stvari iz jednog udžbenika istorije za šesti razred osnovne škole. Istorija za šesti razred osnovne škole je praktično istorija sa kojom se prvi put ozbiljno susreću naši učenici, a znate onaj prvi utisak je i najvažniji i najdugovečniji. Nisam profesor istorije, tako da ne mislite da to govorim zbog toga.
Udžbenik čiji su autori dr Đorđe Bubalo i Branka Bečanović, na 24. strani obrađuje nastavnu jedinicu koja govori o religiji. Naravno, tu se govori o mnogobožačkoj religiji, hrišćanstvu, islamu, judaizmu, itd. Kao prilog uz datu lekciju date su slike verskih objekata, ali zamislite uz hrišćansku religiju ne ide slika pravoslavne crkve, nego slika jedne katoličke crkve u Vojvodini. Ljudi moji, mislim da nije ni potrebno podsećati da je Srbija pretežno pravoslavna zemlja. Naravno, ima i drugih konfesija.
Dalje, na strani 124. tog istog udžbenika, lekcija koja govori o sveštenstvu, potkrepljena je, verujte, slikom rimskog pape. Nema nigde slike srpskog patrijarha, nema slike ni moskovskog patrijarha, aleksandrijskog, vaseljenskog, jerusalimskog, ne, samo slika rimskog pape. Dalje, u istoj toj knjizi na strani 150. govori se o tome kako je rimski papa Honorije III krunisao srpskog kralja Stefana Nemanjića prvovenčanog.
Opet, možete valjda i pogoditi, šta ću da kažem, nema slike Stevana Prvovenčanog, već ide slika pomenutog pape Honorija Trećeg. U svemu ovome prepoznajem određene elemente prozelitizma.
Dalje, lekcije u kojima se govori o Karađorđu i Milošu, a znamo da su Karađorđe i Miloš oslobodili Srbiju i podarili mu narodne dinastije, za razliku od svih naših suseda koji nisu imali svoje dinastije koje su im nametnute, pa kao glavna karakteristika Karađorđa i Miloša navodi se to – da su bili svinjarski trgovci, to im je glavna karakteristika. Verujte da ništa bolje nisu prošli ni obični građani.
Još jedan drastičniji primer. U jednom udžbeniku za osnovnu školu koji govori o regulisanju semafora na raskrsnicama, na stranicama tog udžbenika nalazi se slika hrvatskog policajca sa šahovnicom na rukavu i hrvatskom šapkom na glavi. Zaista nemam komentar na sve ovo.
Svi se sećamo afere od pre nekoliko godina kada je izdata jedna istorijska čitanka, u izdanju Centra za demokratiju i pomirenje iz Soluna. Radi objektivnosti moram da kažem da su svi narodi u našem okruženju imali određene primedbe na tu čitanku i svi su zabranili upotrebu te čitanke u svojim školama. Jedino su naši nadležni organi, sa izuzetkom jedne knjige, dozvolili upotrebu navedene čitanke u našim školama, a recimo u tim čitankama, u tim knjigama nema ni jedne jedine reči o najvećem srpskom stratištu u Drugom svetskom ratu, naravno reč je o Jasenovcu.
Dalje, pre dve godine kod nas je objavljen školski istorijski atlas jedne slovenačke firme. Dobro, na svu sreću taj atlas nije ušao u škole, ali je njegova cena bila zaista mala. Štampan je u ogromnom tiražu, distribucija je išla preko kioska i mogao je da ga kupi gotovo svako, pa ako neko nešto nije naučio ili preskočio neku lekciju u školama, kući kada bude listao to imaće priliku da se pogrešno obrazuje i da se pogrešno vrši obrazovanje na osnovu toga.
Da vidimo zbog čega se u našim udžbenicima nalaze ovakve stvari koje nisu u skladu sa našim nacionalnim interesima? Približava se ovih 20 minuta, pa ako mi dozvolite mogao bih da govorim još minut dva, pa mi to vreme odbijte od vremena poslaničke grupe koje pripada SRS, jer je u kontekstu svega ovoga o čemu smo radili. Zbog čega se sve ovo radi?
Želim da napomenem da hrvatski tajkun Ante Žužul, koji je brat Tuđmanovog ministra vanjskih poslova i osvedočenog srbomrsca Miomira Žužula, uveliko štampa i prodaje udžbenike po Srbiji. Prema nekim podacima, koje imaju beogradski izdavači, ova firma je pokrila negde oko 40% domaćeg tržišta udžbenika po Srbiji. (Žarko Obradović, sa mesta: Kako se zove firma?)
Da, saću vam reći. Ante Žužul je prof. hrvatskog jezika, a nekada se bavio građevinarstvom. Od 2005. godine je kupio nekadašnji moćni beogradski BIGZ i od BIGZ-a je napravio dve firme. Jedna firma je BIGZ Pablišing i od nje je otvorio ogranak školske knjige iz Zagreba... (Predsednik: Vreme. ) samo da kažem do kraja.

Dobro, ali govorite već 22 minuta. Uzeću od vremena za poslaničku grupu.

Nastaviću kasnije.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Niste ga slušali. Zamolio je samo dva minuta da obrazloži.)

Slušala sam ga. Imamo samo još jednog ovlašćenog predstavnika. Reč ima gospodin Jon Magda, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Za evropsku Srbiju.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pre samog početka obrazlaganja ovog zakona imao bih samo nekoliko informacija. Ovi zakoni imaju veliku podršku stručne javnosti.
Želim da kažem da je na adresu Odbora za prosvetu stiglo mnogo pisama podrške ovim zakonima. Otuda bih pozdravio rad Ministarstva i u izradi ovih zakona oni su bili veoma korektni i imali su široku javnu raspravu, te je sada nama puno lakše da usvajamo ove zakone. Pokušaću da u kratkim crtama objasnim, radi javnosti, neke odredbe zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Ovim predlogom se na sistemski način uređuje oblast obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji, u skladu sa standardima usaglašenim sa pravnim tekovinama EU, sa bitnim preporukama razvojnih strategija koje je usvojila Vlada i u skladu sa Nacionalnim programom integracije Republike Srbije u EU. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku jesu u potrebi da se uvaže iskustveni pokazatelji kvaliteta i efikasnosti obrazovanja u Republici Srbiji koji se odnose na rezultate učeničkih postignuća dobijenih preko međunarodnih komparativnih istraživanja.
U Glavi I Predloga zakona uređuju se principi i ciljevi obrazovanja i vaspitanja, opšti ishodi obrazovanja, standardi postignuća dece i učenika, delatnost predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, obavljanje obrazovno-vaspitnog rada, pravo na obrazovanje, upotrebu jezika, evidenciju i javne isprave. Predlogom zakona prvi put se određuju opšti ishodi i standardi obrazovanja i vaspitanja.
Građani Republike Srbije jednaki su u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, smetnje u razvoju i invaliditet, političko opredeljenje.
U Glavi II Predloga zakona uređuju se vrste, delokrug rada i sastav institucija za razvoj i obezbeđivanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Radi praćenja, omogućavanja razvoja i unapređivanja kvaliteta obrazovanja i vaspitanja obrazuju se Nacionalni prosvetni savet - za predškolsko, osnovno i srednje opšte i umetničko obrazovanje i vaspitanje i Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih - za srednje stručno obrazovanje i vaspitanje, druge oblike stručnog obrazovanja - obrazovanja za rad, stručno osposobljavanje i obuku.
Predsednika i članove Nacionalnog prosvetnog saveta bira Narodna skupština. Hoću da evidentiram da smo to i dosad imali. Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, koga imenuje Vlada, to je novi organ.
U Glavi III Predloga zakona uređuju se vrste ustanova koje obavljaju delatnost obrazovanja i vaspitanja i druga pitanja od značaja za njihovo osnivanje i rad. Delatnost obrazovanja i vaspitanja obavljaju sledeće ustanove: predškolsko obrazovanje i vaspitanje - predškolska ustanova; osnovno obrazovanje i vaspitanje - osnovna škola; osnovna škola za obrazovanje odraslih, osnovna muzička, odnosno baletska škola, osnovna škola za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju; srednje obrazovanje i vaspitanje - srednja škola, tj. gimnazija (opšta i specijalizovana), stručna škola, mešovita škola (gimnazija i stručna ili umetnička), umetnička škola, srednja škola za obrazovanje odraslih i srednja škola za učenike sa smetnjama u razvoju, a kada obezbeđuje smeštaj i ishranu učenika tada je škola sa domom.
Ustanovu može da osnuje Republika Srbija, AP, jedinica lokalne samouprave, drugo domaće i strano pravno ili fizičko lice. Kada ustanovu osniva Republika Srbija, AP, jedinica lokalne samouprave, osniva se u skladu sa aktom o mreži. Donošenje akta o mreži dečijih vrtića i osnovnih škola je i dalje u nadležnosti Republike Srbije, s tim što je AP povereno pravo za utvrđivanje mreže srednjih škola na teritoriji Pokrajine.
U Predlogu zakona se predlaže novo rešenje da se u jedinici lokalne samouprave u kojoj su u službenoj upotrebi jezik i pismo nacionalne manjine, odnosno u kojoj se obrazovno-vaspitni rad izvodi na jeziku i pismu nacionalne manjine, akt mreži dečijih vrtića i osnovnih škola donosi uz prethodno pribavljeno mišljenje nacionalnog saveta nacionalne manjine čiji se jezik i pismo koristi u vaspitno-obrazovnom radu.
U obavljanju delatnosti u oblasti obrazovanja i vaspitanja, ustanovama se daje veća autonomija u povezivanju sa drugim ustanovama, a veća odgovornost u pogledu osiguranja kvaliteta. Predlogom zakona daje se važnost pozitivnoj atmosferi u ustanovi i zadatku svih zaposlenih da je razvijaju i neguju.
Poseban značaj imaju odredbe Predloga zakona kojima se štite svi – deca, učenici i zaposleni od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja, zanemarivanja, stranačkog organizovanja i delovanja.
Novinu u Predlogu zakona predstavljaju odredbe kojima se uređuje osiguranje kvaliteta rada ustanove. Osim spoljašnje sistemske podrške ustanovama koju obezbeđuju saveti, zavodi i Ministarstvo, ustanova ima obavezu da se samostalno i u saradnji sa lokalnom samoupravom stara o obezbeđivanju i unapređivanju uslova za razvoj obrazovanja i vaspitanja.
Radi osiguranja kvaliteta rada u ustanovi se vrednuju ostvarivanje ciljeva i standarda postignuća, programa obrazovanja i vaspitanja, razvojnog plana i zadovoljstva učenika i roditelja, odnosno staratelja dece i učenika.
U Glavi IV predloga zakona uređuju se organi ustanova, a imajući u vidu položaj i interes Republike posebno su uređeni organi ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, AP i jedinica lokalne samouprave – sastav i nadležnost organa upravljanja i saveta roditelja, uslovi i postupak izbora, nadležnost, odgovornost i prestanak dužnosti direktora, vršioca dužnosti direktora i pomoćnika direktora, stručni organi ustanove i sekretar ustanove.
U glavi V Predloga zakona propisani su svi ispiti kojima se završava određeni nivo, odnosno vrsta obrazovanja: završni ispit u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, opšta, stručna i umetnička matura u četvorogodišnjem srednjem obrazovanju, završni ispit u srednjem stručnom obrazovanju, specijalistički i majstorski ispit, kao i ispiti drugih oblika stručnog obrazovanja. Programe ispita donosi ministar na predlog nadležnog saveta.
Osnovno obrazovanje se stiče nakon položenog završnog ispita, na kome se provera standard postignuća i o tome se izdaje javna isprava.
Važno je reći da završni ispit u osnovnom obrazovanju polagaće prvi put generacija učenika koja školske 2010/11. godine završava osmi razred.
U Glavi VI Predloga zakona uređuje se organizacija rada škole u okviru školske godine, predškolske ustanove u toku radne godine, školski kalendar, godišnji plan rada, uslovi kada se prekida obrazovno-vaspitni rad ustanove, pravo na besplatno obrazovanje, trajanje i uslovi za upis u svaki nivo obrazovanja.
U odnosu na dosadašnje rešenje pripremni predškolski program dete će pohađati devet meseci, po četiri sata dnevno. Ovo je još jedna novina.
U Glavi VII Predloga zakona uređuju se prava deteta i učenika i obaveze i odgovornosti učenika, ocenjivanje, sredstva za zaštitu prava – prigovor i žalba na ocenu, žalba na ispit i zahtev za zaštitu prava učenika, obaveze i odgovornosti učenika, vaspitno-disciplinski postupak, vaspitne i vaspitno-disciplinske mere, kao i pravna zaštita učenika.
U Glavi VIII Predloga zakona uređuju se na poseban način prava, obaveze i odgovornosti nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika i drugih zaposlenih. Uslovi za prijem u radni odnos prošireni su na sve zaposlene u ustanovi. Za sve u ustanovi se prilikom zapošljavanja i u toku rada zahteva odgovarajuće obrazovanje, psihička, fizička i zdravstvena sposobnost za rad sa decom i učenicima.
U Glavi IX Predloga zakona uređuju se inspekcijski i stručno-pedagoški nadzor. Odredbe ovog poglavlja usaglašavane su sa Zakonom o državnoj upravi. S tim u vezi inspekcijski i stručno-pedagoški nadzor vrši Ministarstvo nad radom ustanova i zavoda.
Novinu predstavlja dužnost stalnog stručnog usavršavanja prosvetnih inspektora i prosvetnih savetnika radi uspešnijeg ostvarivanja i unapređivanja nadzora koji vrše, s tim da program i oblike stručnog usavršavanja, način provere savladanosti programa, obrazac uverenja o savladanom programu i druga pitanja u vezi sa stručnim usavršavanjem propisuje ministar.
Novina u Predlogu zakona je spoljni saradnik koji se uvodi za pružanje savetodavne i stručne pomoći nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku, stručnim većima, aktivima i timovima: demonstriranjem postupaka i metoda, održavanjem oglednog časa ili aktivnosti, pružanjem povratne informacije o aktivnostima i preduzetim merama nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika, davanjem stručnih preporuka za poboljšavanje rada i saradnjom sa prosvetnim savetnikom i inspektorom.
U Glavi X Predloga zakona uređuje se novi koncept finansiranja obrazovanja. Prema odredbama iz ovog poglavlja sredstva za finansiranje delatnosti ustanova utvrđuju se na osnovu ekonomske cene za ostvarivanje programa obrazovanja i vaspitanja po detetu, odnosno učeniku (kapitaciona formula) na osnovu broja i vrste učenika koja se obrazuju u ustanovi i korektivnog koeficijenata utvrđenog za određena geografska područja, za određene grupe, po nivoima i vrstama obrazovanje.
Ekonomska cena obuhvate sve tekuće rashode po detetu, odnosno učeniku, iz svih izvora finansiranja, u skladu sa propisima kojima se uređuje budžetski sistem. Izvori sredstava su nepromenjeni u odnosu na dosadašnja rešenja.
Najpribližnije novom konceptu sistema finansiranja je finansiranje predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Ovaj model je predložen jer zemlje u regionu koje su članice EU sprovode ovaj model finansiranje.
Prema prelaznim odredbama Predloga zakona, finansiranje po glavi deteta i učenika primenjivaće se postupno, počev od školske odnosno radne 2011/12. godine, a na sve ustanove ovaj sistem će se primenjivati od 2014/15. godine.
U glavi XI Predloga zakona propisani su prekršaji za ustanovu i odgovorno lice, za zavod i odgovorno lice, kao i za roditelja, odnosno staratelja deteta i učenika.
U glavi XII Predloga zakona povereni su određeni poslovi AP. Novi su sam poslovi povereni Pedagoškom zavodu Vojvodine, a odnose se na nacionalne manjine i aktivnosti koje se izvode na jezicima nacionalnih manjina.
U glavi XIII Predloga zakona utvrđen je prelazni režim i rokovi primene pojedinih instituta. Članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, koje je Narodna skupština izabrala do stupanja na snagu ovog zakona, obavljaće dužnost članova tog saveta do isteka izbornog perioda. Ovaj savet će imati promenjenu nadležnost, ali će ostati u izabranom sastavu.
Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih imenovaće Vlada u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Novoimenovani savet će obavljati poslove iz svoje nadležnosti utvrđene ovim zakonom.
Na kraju, ovim predlogom se uvode novine za čiju primenu su određeni rokovi, pa bi se donošenjem ovog zakona po hitnom postupku obezbedile pravne pretpostavke da njegova rešenja počnu da se primenjuju školske godine 2009/2010. godine.
Zahvaljujem se na pažnji i pozivam sve da glasaju za ove zakone jer su od veoma velike važnosti za našu državu. Dodao bih samo da je ovde bilo reči o nekim ideologijama. Drugačije bih to preformulisao i rekao bih da je to opredeljenje ove države, opredeljenje građana Republike Srbije za evropske integracije i za evropski put Srbije. Otuda i ova dva zakona iz oblasti prosvete i obrazovanja.

Reč ima ministar Žarko Obradović.

Evo samo nekoliko reči pošto, čini mi se, više od četiri i nešto sata pričamo danas o ova dva zakona, ali ipak u ovom prvom delu osećam potrebu da kažem nekoliko reči.

Želeo bih svima da se zahvalim, onima koji su do sada učestvovali, na stavovima koje su izneli u diskusiji vezano za zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja i zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima.

Odmah kao ministar odgonim svaku bojazan da ovaj zakon ima bilo kakav drugi cilj sem da unapredi sistem obrazovanja i vaspitanja. Kroz izlaganje pojedinih pripadnika većinskog naroda može se osetiti strah da li ima dovoljno nacionalnog, kod izlaganja pripadnika manjina da li ima dovoljno uslova za poštovanje i ispoljavanje njihovih manjinskih posebnosti.

Kažem odgovorno ima i jednog i drugog, ovo je zakon posvećen deci Republike Srbije, zakon o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja oko 905.000 dece u osnovnoj i srednjoj školi, oko 80.000 budućih prvaka i sve one naraštaje koji dolaze kasnije u ovom velikom našem sistemu.

Naš cilj je stvarno da napravimo sistem gde će deca učiti, to što nauče moći razumeti i znati primenjivati. Govorim ovo ne slučajno, ne želim da odgovaram u ovom trenutku na bilo koje pojedinačne stavove, ali verujte mi nešto od onih primedaba koje su nam stavljene na dušu što ih nema, nema ih ni u zakonu od 2003. godine, ni od 2004. godine, a nema ih ni u izmenama 2006. godine koje nisu zaživele.

Ono što nam se stavlja na dušu da nema dovoljno, ima, samo se možda nalazi na različitim mestima po ovom zakonu. Ima, pogledajte detaljno i ciljeve i vrednosti, pogledajte sve stvari vezano za sistem obrazovanja, pa onda da razgovaramo o sadržaju i kako to unaprediti.

Samo želim da kažem da i vi razumete, zakon je tako koncipiran da se u nekim delovima više usredsređuje na temu koja je predmet razmatranja iz prostog razloga što su neki zakoni koji se na to odnose stari deceniju i više, čak i dve decenije.

Zašto? Ne pitajte mene, ova 2009. godina je 19. godina višestranačke Srbije, pa smo imali dovoljno vremena da te zakone i do sada promenimo. Ministar sam ovih 12 meseci i desetak dana i evo mi u prvoj godini mandata donosimo dva po nama važna zakona – jedan koji, može se reći, nadograđuje ono što je bilo pre, sa puno novih elemenata i jedan potpuno nov.

Hoću da vam kažem, to je razlog zašto se pojedini delovi zakona čine obimnijim nego što jeste, jer smo želeli da ne ostavimo i dalje prazan prostor vezano za te zakone. Naravno, posle ovoga sledi usvajanje mnogo drugih zakona.

Želeo bih još nešto u ovom prvom delu da vam kažem. Nekako se kod nas uvrežilo shvatanje da je za sve jedino i samo odgovoran ministar. Ne bežim od toga kao ministar prosvete Vlade Republike Srbije, niti ova Vlada. Odgovoran sam za ono što činim, ali želim radi javnosti, radi svih onih ljudi koji rade u prosveti da kažem još nekoliko reči – mi imamo i druge institucije i tela u sistemu obrazovanja.

Imamo Nacionalni prosvetni savet, imamo zavode, imamo mnogo aktera koji i te kako utiču na sadržaj i kvalitet obrazovanja. Oni su strašno važni a nekad se ne vide, mi ćemo ih afirmisati u svakom slučaju, ali ćemo, potpuno sam ubeđen, ovim zakonom podići kvalitet obrazovanja i postići one ciljeve koje sam pominjao, i izbeći ove greške o kojima je govorio kolega, ako su greške, i SRS. Zato što se sada tačno zna izdavač, tri recenzenta koja on izabere, stručni potpis njihov, to ide na stručno mišljenje u zavod, iz zavoda u Nacionalni prosvetni savet, ministar potpisuje.

Znači, kad nekoliko struktura prođe, a govorim o poštovanju struke, poštovane kolege, poštovanju struke, zato što smo mi stvarno nastojali prilikom donošenja ovih zakona da pitamo struku šta misli. To ne znači da je svako u sistemu rekao šta misli, jer sistem je jako veliki, 103.000 ljudi radi u osnovnom i srednjem obrazovanju i samo po sebi je nemoguće toliki broj ljudi u isto vreme pitati i dobiti mišljenje, ali zato postoje predstavnici, pretpostavka je da oni govore u ime onih koje predstavljaju.

Jer koliko god mi vodili javnu raspravu uvek će se naći neko ko će reći da nije bio deo javne rasprave ili osporiti reprezentativnost onoga ko predstavlja određenu instituciju, ali želim da vam kažem da smo pokušali da napravimo zakon koji će naš sistem obrazovanja učiniti boljim nego što jeste, jer nam to treba.

Kao ministar, to moram reći, to možete razumeti kao deo objašnjenja za donošenje ovog zakona, bio sam u situaciji da idem na nekoliko međunarodnih konferencija koje govore o sistemu obrazovanja i vaspitanja. U nekim zemljama se već ova pitanja o kojima sada raspravljamo smatraju pitanjima koja su zastarela, koje su veštine, znanja, sposobnost, sadržaj veštine za ovo vreme koje dolazi, a opet ima afričkih zemalja koje nemaju ni iz daleka ono što mi već imamo kao sistem.

Naša ideja je da ono što valja unapredimo, a ono što ne valja da promenimo i ponudimo nova rešenja. Zato sam rekao, mi smo ponudili jedan zakon koji je usmeren ka podizanju kvaliteta, a imamo, čuo sam, jako veliki broj amandmana i mi smo stvarno otvoreni svaki amandman koji unapređuje rešenja u zakonu da prihvatimo i zakon tim učinimo boljim.

Dobro je rekao neko od kolega, obrazovanje je dug proces i deca koju budu ovo sada počela da primenjuju oni postaju punoletni, pa računajte i sami, od uzrasta za koliko godina.

Neko će tek kada postane punoletan shvatiti šta znači dobiti besplatne udžbenike od države ko što će ga dobiti 1. septembra ove godine ili pitati da li je Internet povezan u svaku školu. Svog kolegu, francuskog ministra Darkosa, pitao sam da li Internet ima u svakoj školi – nije znao da mi odgovori. Pa je onda rekao – da, da, da, većinom, verovatno.

Za nas je pretpostavka da je u Francuskoj sve povezano sa Internetom, eto, oni su tehnološki razvijeniji od nas, i jesu, ali to ne znači da je svaka škola na isti način opremljena. To je stvarnost svake države, pa i naše. Mi hoćemo da unapredimo sistem, a u skladu sa finansijskim mogućnostima da poboljšamo sve ono što je deo novca.

Kažem još jedanput, nije sve u novcu, novac je veoma važan, ali ovo je zakon o sadržaju. Ako se stvari koje su ovde postavljene primene u praksi, mi ćemo dobiti sistem. Potpuno sam ubeđen, uz svu kritiku tog sistema, sistem će dati prve rezultate.

Naš je problem što možda u godinama pre nismo uspostavili sistem. Nismo jednostavno uspostavili sistem. Mi tek sad usvajamo standarde znanja za osmi razred, poštovane kolege. Standarde znanja za osmi razred, pa onda ide sedmi, šesti itd, idu nastavni planovi i programi, idu udžbenici.

Ne pitajte me opet zašto, ali tek sada usvajamo. To je deo života u kom živimo mi, i politički, i na svaki drugi način, ali naš je cilj da uspostavimo sistem i da tačno znamo šta ko radi u sistemu i koje su mu vrednosti.

Ali, opet se slažem sa mišljenjima jednog od kolega, šta god mi radili, ako ne rešimo pitanje odnosa učenika i nastavnika, nastavnika i učitelja i onog što se dešava u učionici, mi nećemo uspeti.

Imali smo jedno vrlo zanimljivo savetovanje sa stručnjacima iz Svetske banke i oni su rekli, iskustva su različita, ali ukoliko se ne stvori situacija da imate zadovoljnog nastavnika, ornog da znanje prenese đacima, i decu koja su raspoložena da u školu idu radi učenja, onda rezultata neće imati, a teško da se zna šta se dešava u toj kutiji.

Koleginica Đerić je pomenula nešto, pomenula je puno toga, ali jedna od stvari koju potenciram kao ministar, to sam rekao i u Nacionalnom prosvetnom savetu, jeste da smanjimo sadržaj svega onoga što nam deca uče, da polaze u školu ubeđena da idu da uče nešto što će im koristiti u životu, a ne da doživljavaju kao problem i teškoću.

Da dete uzrasta šest-sedam godina nosi torbu koja je teška 6,5 kg, da vidimo šta je sadržaj predmeta od prvog do osmog razreda u odnosu na ove standarde znanja i da napravimo jedan sistem znanja, gde će se postupno sa uzrastom deteta, sa povećanjem nivoa njegovih sposobnosti, znanja, kompetencija, sa razredom, sticati novi obim znanja, a to što nauči da ume da primenjuje.

Mi sada stvaramo građane koji treba da Srbiji obezbede, nama da obezbede sigurnu starost. Ako mi to ne uradimo, onda smo promašili. Ubeđeni smo da ove stvari što radimo, radimo u najboljem cilju. Ako smo mi negde pogrešili, promenićemo zakon, prihvatiti amandmane ili promeniti zakon, jer bolje je promeniti, napraviti ga boljim, nego zabijati glavu u pesak i praviti se da je sve idealno, sve je super, samo, eto, nešto drugo ne valja.

Ne, mi hoćemo jednostavno da unapredimo ovaj sistem i zato smo i ponudili ove zakone. Ali, biće i popodne prilike da razgovaramo i o pojedinačnim rešenjima, kada i ostale kolege, narodni poslanici, budu učestvovali u raspravi. U svakom slučaju, za ovaj dosadašnji rad zahvaljujem.