Narodni poslaniče, ne možete dva puta reklamirati odnosno izricati istu povredu Poslovnika.
Odgovorila sam vam da povrede Poslovnika nema.
Predstavnica predlagača je prisutna od početka. Svaki predstavnik predlagača ima pravo na kratke izlaske i boravke van sale za sednice tokom sedam, osam, četiri ili pet sati, koliko sednice traju.
U slučajevima kada Vlada ne pošalje informaciju Skupštini da je ovlastila bilo koga od ministara, u tom slučaju Narodna skupština neće, nikad nije i neće ni u buduće kršiti Poslovnik. Ovo nije taj slučaj.
Želite li da iskoristite svoje vreme od poslaničke grupe?
(Zoran Nikolić, sa mesta: Da.)
Izvolite, imate reč.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Tražim reč po Poslovniku.)
Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Vi ste prema članu 27. u obavezi da se starate o primeni odredaba ovog poslovnika. Starajući se o primeni odredaba ovog poslovnika, ne samo da u aktivnom smislu, treba činjenjem da to sprovedete,  nego i rečima, a kada su reči koje ste uputili narodnim poslanicima prilikom vođenja sednice pogrešne i nisu zasnovane na odredbama Poslovnika, onda dobijete ovakvo upozorenje od nekog narodnog poslanika koji ima pravo da se javi za reč po povredi Poslovnika.
Naime, reći ću da nisam u pravu, ovo što sam sada rekao, odmah, javno i izviniću vam se ako igde pronađete u Poslovniku pravo ministara da odsustvuju na kratke pauze od 10-15 minuta. Gde to piše u Poslovniku Skupštine, to mi kažite, citirajte mi negde i odmah ću vam se izviniti i reći ću da nisam dobro pročitao.

Možete odmah da se izvinite Narodnoj skupštini, a ne meni, pošto sednica može da teče i bez ovlašćenog predstavnika Vlade.
On prisustvuje, ali ne mora da bude prisutan ministar. Dakle, i predstavnici ministarstva su takođe predstavnici Vlade.
Naš zajednički nesporan dogovor je da sednica ne počinje bez informacije od Vlade Republike Srbije poslate Narodnoj skupštini ko je od ministara ovlašćen od Vlade da predstavlja Vladu na sednici i svaki ministar, kao i svaki poslanik, ima sva druga prava kao bilo koji narodni poslanik, učesnik sednice. Dakle, vaš zahtev koji je na ivici omalovažavanja ugleda Narodne skupštine, da pokaže gde to ima da učesnik na sednici može da izlazi, na istom onom mestu gde su navedena i prava narodnih poslanika, pošto ovlašćeni predstavnik predlagača i ministar imaju potpuno ista prava kao učesnici sednice.
Da li želi narodni poslanik Zoran Nikolić da govori u okviru vremena poslaničke grupe?
(Zoran Nikolić, sa mesta: Da.)
Izvolite, imate reč.
(Marina Raguš, sa mesta: Tražim reč po Poslovniku.)
Narodna poslanica Marina Raguš želi da govori o povredi Poslovnika. Izvinite, narodni poslaniče. Izvolite.

Gospođo Čomić, nemam dilemu da se vi trudite da precizno provodite odredbe Poslovnika i verujem da ćete i mene ispraviti ukoliko sada pogrešim, ali naprosto tako doživljavam povredu dostojanstva i ovog doma i svakog poslanika pojedinačno ukoliko ovde nije predstavnik, ovlašćeni predstavnik predlagača sa kojim ćemo mi ući u interakciju, za svaku postavljenu dilemu da dobijemo u realnom vremenu odgovor. To je, dakle, jedini način i jedino mesto gde se opozicija i vladajuća...
(Isključen mikrofon.)

Narodna poslanice, članom 100. je izričito zabranjeno da narodni poslanici ponavljaju primedbu o kršenju koja je već izrečena i istaknuta tokom sednice.
Dakle, odgovarajući na vašu želju da vam pomognem u objašnjavanju o tome da li je Poslovnik povređen ili ne, upućujem vas na čitanje člana 100. i na pravila koja se na nas sve odnose. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Povreda upravo tog člana 100. jeste tamo pažljivo ako čitate piše da se ne može ukazivati na istu povredu Poslovnika, navodeći isti član Poslovnika. Ovde se radi o potpuno drugom osnovu.
Prethodni narodni poslanik je govorila o povredi dostojanstva Narodne skupštine i vaš odgovor je trebalo da bude u tom duhu, da li ima povrede dostojanstva ili nema povrede dostojanstva, ne da vrtite istu priču da se ponavlja isti motiv, to uopšte nije tačno.

Narodni poslaniče, upozoravam vas da kršite odredbe Poslovnika kojima je svima nama omogućeno pravo na reč i molim vas da to ne činite, da ne bi bili prisiljeni da zajedno primenjujemo odredbe člana 100. koji se odnosi na dužnost predsedavajućeg da izriče mere opomene narodnim poslanicima koji zloupotrebljavaju pravo na reč na osnovu člana 100.
Da li narodni poslanik Zoran Nikolić želi reč? (Da.)

Zaista ne znam zašto sam te sreće da uvek kada dobijem reč i kada imam pravo na reč ovde ministara nema, a mi se ovde pretvaramo da postoji predstavnik Vlade i da može da da adekvatne odgovore. Između ostalog, problem je i u činjenici da je ministarka Dragutinović danas kada je obrazlagala set od šest zakona koncentrisala se na zakone o penzijskom osiguranju i o javnom dugu, a nije govorila o drugim bitnijim zakonima.
Mislio sam da o njima ovde govorim i da neka konkretna pitanja postavim ministarki, ali očigledno je da nemam kome.
Pozdravljam sve narodne poslanike, iako su poslanici vladajuće većine u veoma malom broju, a posebno pozdravljam linearno predstavnike partije penzionera odnosno PUPS jer imam nameru da ovde govorim i o penzijama odnosno o kretanju penzija u 2010. godini na osnovu ovog predloga budžeta, i o kretanju penzija u 2011. godini.
Naime, ono što je i ovde ministarka nagovestila i konkretno rekla i konkretna posledica politike koju Vlada namerava da vodi jesu zamrzavanje penzija do sredine 2011. godine i to je ona jako loša vest, ali vest koja se mora saopštiti penzionerima, da će penzije biti najmanje još godinu i po dana zamrznute. Kada uračunamo inflaciju, kada uračunamo povećanje troškova života, neposredno pred nama je i poskupljenje električne energije, onda realno možemo govoriti da će penzije biti u narednih godinu dana manje između 15 i 20%.
Ako znamo da je ova vlada nastala na ideji povećanja penzija i da je to bio uslov jedne partije koja ima linearnu hijerarhiju, tako što po vertikali 1.300 penzionera raspoređuje po upravnim odborima, i ako znano da je DS taj uslov prihvatila, upravo da bi po svaku cenu vlast bila formirana, onda se postavlja osnovno pitanje – da li ova vlast treba još uvek da postoji? Odgovor na to pitanje, s obzirom na buduća dešavanja u vezi zarada i penzija, je jasan.
Ova vlada svoj mandat bi trebala da okonča što pre, jer kao što smo vam govorili na početku kada ste se opredelili za povećanje penzija u prošloj godini od 10%, ali linearno, da i onaj ko ima penziju od 10.000 mu se poveća za 1.000 dinara, a onaj ko ima 60.000 da mu se penzija poveća za 6.000 dinara, vi ste to tvrdili – smatrajući da je to pravedno i ispravno, govorili smo da to nije pravedno i da to nije ispravno i da to dodatno opterećuje budžet.
Sada kada idete na zamrzavanje, odnosno smanjivanje penzija, to radite na isti način linearno. Dakle, radite na način da onaj ko ima 10.000 dinara ostane na tih 10.000 dinara, a da onaj ko ima 60.000 ostane na tih 60.000 dinara.
Samo podsećam građane koji ovo gledaju da razmisle da li predstavnici penzionera ovde u parlamentu imaju penzije od 10.000 ili od 60.000 dinara i da li je to razlog zbog čega se insistira na toj čuvenoj linearnosti.
Ovo što se usudili da nam predočite kao narodnim poslanicima i kao Narodnoj skupštini zapravo jeste jedno odsustvo jedne elementarne solidarnosti koja bi u narednom periodu, koje je svakako teško, morala da postoji i za razliku od premijera koji kaže da će sledeća godina biti bolja, želim da ga podsetim da bi nešto bio bolje, onda bi to moralo da znači da je u 2009. godini bilo dobro, jer gradacija ide – dobro, bolje, najbolje.
Ako nešto treba da bude bolje u 2010. godini, to znači da je po oceni premijera i ove vlade bilo dobro.
Penzioneri, zaposleni u javnom sektoru, privatni preduzetnici, vlasnici malih i srednjih preduzeća bolje od nas vih ovde znaju da li im je u ovoj godini bilo dobro. Pošto to znaju, znaju da sa ovakvom Vladom u narednoj godini ne može biti bolje. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je pet minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Marina Raguš, posle nje narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, ali iznad svega građani Srbije, s obzirom da ste mi malopre pomogli u tumačenju odredbi ovog poslovnika, na osnovu kog mi ovde radimo, a nadam se, s obzirom da je i vaša deviza da je stil čovek, nećete zameriti ukoliko se osvrnem na ovo malopređašnje iz prostog razloga što mi je nepodnošljivo da rigidno sledimo proceduru na uštrb demokratskog dijaloga i potpuno sam uverena da vi takođe to mislite.
Ako rigidna primena Poslovnika znači disciplinu u radu u parlamentu, gubite nešto što je mnogo značajnije za demokratiju, a jeste dijalog opozicije i vlasti.
Sasvim sam sigurna sto posto da i vi intimno mislite. Više sam uverena da svi građani Srbije takođe podržavaju ovo.
Dakle, imamo izbor – ili ćemo rigidno da poštujemo pravila koja će imati očajne rezultate ili ćemo zaista slušati sve ono što je za nas značajnije, a jeste „voks populi“ ili glas naroda. Zbog tog glasa naroda koji vrlo često zloupotrebljavamo smo mi ovde zato što osećamo njihov puls i ono što život znači i pokušavamo da određene probleme rešimo u najvišoj instituciji jednog političkog sistema.
Dozvolićete, ovo je jedino mesto, tu ste me prošli put prekinuli, gde opozicija i vlast imaju priliku da razmenjuju argumente. Što argumentovaniji stavovi opozicije, to bolje provođenje zakona, a sve u korist građana. Dakle, nadam se da će u narednom periodu gospođa Dragutinović ući u ovu sali i pomoći nama da razrešimo mnoge dileme.
Ono što je takođe nečuveno i što takođe građani očekuju od nas i što su očekivali od nas jeste i rasprava o izveštaju revizora. Zašto moj uvod izgleda malo atipično, a uostalom to je i moj stil, naviknuti ste na to? Zato što mislimo da je bespredmetno da pričamo o određenim sredstvima koja će se opredeliti iz budžeta, koja će se pri tom uštedeti, a tiču se, recimo, dečijih dodataka, ako imamo svest o tome da su sredstva iz budžeta, sredstva svih naših građana nenamenski trošena, a to je nedvosmisleno utvrdio revizor.
Zašto ne raspravljamo o izveštaju revizora koji je trebalo da bude pravi uvod u ovu raspravu? Ne raspravljamo zbog toga što su to vrlo nelagodne teme i povlače konkretnu odgovornost određenih ministara. Zašto ovde ne sledimo rigidne procedure pod interpretacijom da nismo naveli da je to predmet hitnog postupka? Zato što se o takvim stvarima ili ne raspravlja ili se rasprava prelama na ovaj način tako što će se rigidno primenjivati Poslovnik i poslanicima oduzeti mogućnost da na pravi način govore o pravim temama.
Da je gospođa Dragutinović tu, sasvim bismo joj samouvereno rekli, s obzirom da gospođa Dragutinović ima vrlo značajnu naučnu reputaciju, da bi ona nama određenom argumentacijom, možda iz potpuno različitog ugla i potpuno različitog spiska prioriteta za ovu političku elitu, ali bi bar pokušala da odgonetne određene dileme, a tiču se finansijske podrške porodicama sa decom. Tiče se zapravo onog broja ljudi koji su definitivno najugroženiji u državi Srbiji. Kada bismo pitali nauku, nažalost retko je pitamo, činjenica je da na osnovu određenih istraživanja sve je veći populacioni broj ljudi koji spadaju u ranjivu kategoriju društva i živi životom koji nije dostojan čoveka.
Ono što je nauka utvrdila kao pravo na život dostojan čoveka i koji tretiraju sve povelje koje se odnose na ljudska prava i zaista se trude sve međunarodne i lokalne institucije da unaprede standard čoveka, valjda nam je čovek kategorički imperativ i njegov standard života, mi smo ovde stavili u neki drugi, treći ili četvrti plan.
Zašto? Zato što u stvari skrećemo pogled od vrlo značajnih tema o kretanjima određene odgovornosti i utvrđivanja zbog čega smo zapravo došli kao država u ovu poziciju.
Da sve pozicije budžeta, a posebno one koje se odnose na siromašne, na decu ometenu u razvoju, na porodice sa decom, na samohrane roditelje, da mi tu štedimo, zato što je neko prethodnih godina rasipao.
Mi smo kroz samo jedan izveštaj revizora imali priliku da uočimo do kakvog je nenamenskog trošenja sredstava i na koji način dolazilo, a to je opet, da vas podsetim, u periodu posle petooktobarske revolucije, kada je građanima referendumski bilo obećano da sada dolazi demokratija, procedura, transparentnost, odgovornost, a zapravo je došlo samo do smena elita. Zapravo, samo su se preuzele Miloševićeve poluge moći i mi smo sada svedoci nečega što se zove - opljačkana Srbija.
Ovo je, naravno, najširi mogući kontekst priče u okviru kog mi govorimo o pratećim budžetskim zakonima, na način koji je potpuna povreda demokratske procedure, ako nam je stalo da rešavamo probleme u demokratskoj Srbiji, jer je trebalo prvo da govorimo o izveštaju revizora, da utvrdimo na koji način se novci svih nas troše, da recimo vidimo i transparentno prikažemo građanima gde su nestala sredstva iz privatizacije, da su privatizacioni fondovi prazni, zato što su se novci pozajmljivali javnim preduzećima da reše svoje probleme, koja su, takođe, poslovala na taj način da su direktori imali tri, četiri i deset puta veće plate nego recimo predsednik države. Takođe, saznali bismo da zapravo nikada nećemo saznati gde su određena sredstva koja su bila namenjena, posebno ranjivim kategorijama društva.
Kada se govori o smanjenju penzija, dečijih dodataka, prvo treba da govorimo ko je opljačkao budžet Srbije, kako se to nabavljaju, recimo, lekovi 2006 godine, čuveni "tamiflu", pa se prave nabavke tako što se neko ugradio i iz budžeta uzela zaista značajna svota novca.
Dakle, to su teme koje mi nećemo čuti očigledno u parlamentu Srbije, jer te teme govore o tome da u Srbiji na prom mestu vlada organizovani kriminal i da i nećete pokrenuti pitanje odgovornosti nijednog ministra zato što onda pada vlada, jer niko u toj vladni nije mogao da radi na način, a da nije imao podršku celokupne vlasti.
Mi govorimo o pratećim budžetskim zakonima u kontekstu države koja nema snage da se obračuna sa organizovanim kriminalom, sa onim što se zove zloupotreba položaja, nepoštovanja prava i procedure, a onda će premijer za to da izađe i da kaže, krive su knjigovođe.
Dakle, ova rasprava je, kao i mnogi nažalost, do sada, potpuno obrnula ono što se zove demokratska procedura. Ovo bi, takođe, trebalo da bude jedan od argumenata i vas koji sedite za tim predsedavajućim stolom, da zaista dobro razmislite na koji način bi trebalo da se sprovode prave argumentovane rasprave u parlamentu, koje će značiti ne samo puko usvajanje zakona zato što EU nema alternativu.
S ove strane ćete redovno slušati da Srbija i građani Srbije nemaju alternativu, onog dana kada nas budete ubedili da ti zakoni, makar jedan zakon u celini sprovođen znači bolji život građana Srbije, tog dana ćemo vam se svi mi odavde izviniti i reći, mi nismo u pravu.
Do tada vi nas nijednim argumentom niste ubedili na koji način će 700 hiljada siromašnih u Srbiji da prehranjuje svoju decu.
Na koji način će 300.000 siromašne dece normalno da žive u Srbiji i da sazrevaju, da postanu normalni ljudi. Ako pođemo od postulata psihologije da je dete otac čoveka, mi imamo zaista ogroman problem. Pogotovo imamo probleme zato što mi raspravljamo o pratećem budžetskom zakonu koji bi trebalo da skrati dečiji dodatak mnogim porodicama na način da nemamo sliku koliko i kako porodice u Srbiji žive sa dečijim dodatkom, da li taj dečiji dodatak tim siromašnim porodicama, kojih je sve veći broj znači nešto. Na koji način ta deca mogu da imaju život dostojan detetu.
Ako mislite da je ovo naprosto ubiranje političkih poena, odmah ću vas demantovati na način što ću koristiti izvore koji nisu bliski SRS, uostalom, to je nešto što je opet prepoznatljiv naš stil. Imaćemo prilike da čujemo, recimo, istraživanje koje je skoro napravljeno, dakle, 17. novembra 2009. godine. nadam se da će sve kolege to da zaista i zainteresuje, jer su nalazi ovog istraživanja katastrofalni za sve nas.
Dakle, nemaju bicikle, kompjutere, nose polovnu odeću i obuću, grožđe jedu samo kada im neko donese, voće se ne kupuje, ni čokolada ni meso, kupaju se sapunom za veš. Ovo su samo neka od zapažanja zabeležena po poslednjim istraživanjima Ministarstva rada i socijalne politike o siromašnim porodicama širom Srbije, u kojima odrasta skoro 300.000 dece, to nije samo broj, ta deca imaju svoje ime, prezime i ta deca jednog dana treba da postanu ljudi. Ovom činjenicom oni su već na marginama društva, ovom činjenicom 300.000 dece je već diskriminisano u Srbiji.
Idemo dalje. U ovim se domaćinstvima, prema ocenama samih ispitanika, štedi čak i na vazduhu, pa su tako i prohtevi najmlađih svedeni na minimum. Na pitanje, šta uskraćujete svojoj deci usled nedostatka novca, u Aleksincu, Apatinu, Batočini, Dimitrovgradu, Malom Zvorniku, Sjenici čuli su se isti odgovori, roditelji su ponekad kratko izgovarali sve, od ishrane do garderobe. Ponekad su bolno nabrajali. Uvek su to činili uz snažne emocije, a kako drugačije.
Dakle, ishrana deca u najsiromašnijim domaćinstvima je nekvalitetna, bez dovoljno mleka, mesa, voća, povrća, bez slatkiša, sokova, sladoleda, ponešto se kupuje jednom mesečno, na primer kada dobiju materijalno obezbeđenje i pomoć, tada se počaste ćevapima i sokom.
Među ispitanicima je bilo onih koji su priznavali da često nemaju ni za hranu. Njihova deca tada jedu hleb i čaj. Da vas podsetim, to je bio deo istraživanja koji je predstavljen baš u ovom Domu, na Međunarodnoj konferenciji "Deca i siromaštvo".
Dalje, stručnjaci koji su na terenu su zabeležili poražavajuće činjenice o životnom standardu najmlađeg stanovništva, sakupili su odgovore od severa do juga Srbije i dobili zaista mračnu sliku o navikama i odrastanju najmlađih.
To je ono što je trebalo da čujemo kao izveštaj i slika u kontekstu rasprave na temu ovog zakona.
Dečija odeća i obuća se nasleđuju, dobijaju na poklon ili se nosi staro i iznošeno, školska deca kupuju polovne knjige i školski pribor, često nemaju za užinu, po pravilu nemaju ni za džeparac. Mlađa deca najčešće ostaju uskraćena za igračke i slikovnice, kupuju se najjeftinije i neodgovarajuće, dobijaju oštećene i nekompletne.
Među stvarima i aktivnostima koje se deci uskraćuju pominju se kompjuter, Internet, škola računara, plesa, treninzi, sport, letovanja, zimovanja. O ovim se životnim stilovima gotovo ni ne razmišlja.
Prema podacima za 2009. godinu među korisnicima materijalnog obezbeđenja je nešto više od 29.000 porodica sa decom, a ukupan broj dece u ovim domaćinstvima je oko 58.000. Ova vrsta socijalne pomoći je samo jedna u nizu državnih intervencija, a na nju prema svemu sudeći računaju najviše roditelji.
Ovde je trebalo da čujemo do gospođe Dragutinović na koji način ona misli da ova deca normalno žive jedan dan u Srbiji. To, nažalost, nećemo čuti. Možda ovo nije zanimljiva tema ili je možda ovo tema koja se po pravilu preskače. Maksimalni iznosi, da nastavim dalje, pomoći iznose između 5360 dinara za jednočlanu i 10734 dinara za petočlano domaćinstvo.
Ukoliko deca redovno pohađaju školu, porodice su i primaoci dečijeg dodatka, što uvećava ukupne naknade koje primaju od države u proseku za 1.800 dinara po detetu. Deca samohranih roditelja, da vas podsetim, procenat samohranih roditelja je iz godine u godinu sve viši, i deca sa invaliditetom primaju uvećani dečiji dodatak u iznosu od 2.500 dinara po detetu.
Dakle, u Srbiji je nešto manje od 4% dece uključeno u program pomoći, dok je prema procenama na osnovu ankete o životnom standardu, udeo siromašne dece u Srbiji na žalost dvostruko veći.
Domaćinstva sa decom su naravno siromašnija domaćinstva od domaćinstava bez dece i njihovo siromaštvo se u 2009. godini dodatno uvećalo, pa je tako njihov broj sa 5,6% u trećem kvartalu 2008. godine porastao na 8,8% u prva dva kvartala 2009. godine.
Nizak životni standard se ogleda i u stambenim uslovima u ovim domaćinstvima. Siromašne porodice sa decom obuhvaćene intervjuom mahom žive u malim kućama čiji su vlasnici ili u kojima besplatno borave. Najčešće imaju jednu ili dve sobe.
Gotovo sva domaćinstva poseduju električnu energiju i tekuću vodu, dok po proceni svako treće domaćinstvo nema kanalizaciju, koristi spoljno kupatilo ili poljski nužnik. Za brojne porodice sa više dece problemi su naravno mali prostor, često zajednički život u jednoj sobi, bez mogućnosti da se odvoje muška i ženska deca.
U 2009. godini više od 5.000 domaćinstava se pojavljuje kao novi korisnik pomoći, od tog broja blizu polovine, dakle, približno 2.500 jesu porodice sa decom. Među novim korisnicima porodicama sa decom najzastupljenije su tročlane porodice, blizu 34%, zatim četvoročlane i domaćinstva sa više od pet članova, dok među novoprijavljenim porodicama bez dece preovlađuju jednočlana domaćinstva, oko 69%.
Naravno, ono što je svakako vrlo značajan podatak, prema merilima za 2009. godinu, pojedinci koji mesečno troše 7.963 dinara, odnosno 382.000 dece, svako četvrto dete u Srbiji prima dečiji dodatak, za šta se izdvaja 744 miliona dinara mesečno.
U Srbiji je takođe oko 700.000 ljudi, tj. nešto iznad 9% ukupne populacije u kategoriji siromašnih osoba. Granica siromaštva u Srbiji, ovo je zaista najtužniji deo, ali je činjenica za Srbiju, jeste 8.360 dinara. Prema rečima ministra rada, gospodina Ljajića, dakle, ova donja granica će se sasvim sigurno pomerati zbog sve većeg broja ljudi koji jedva spajaju kraj s krajem.
Ono što je takođe vrlo značajno i tu nam je zaista trebala gospođa Dragutinović, jeste ono što je SRS uočila ovim predlogom zakona, političke korektnosti radi, mislimo da je zaista dobro rešenje da se utvrdi kome odlazi zaista pomoć, ali s obzirom da nećemo imati sada puno vremena, ono što je jako pogrešno, jeste da se pomoć zaista ne distribuira onima kojima je najpotrebnija, u iznosu koji bi značio da mogu da prežive jedan mesec u Srbiji.