Gospodin Mićunović ima repliku na ovo izlaganje.

Dakle, ja sam u prvom izlaganju čuo da Mladić ne bi ni mrava zgazio i kada sve saberemo, on apsolutno nije kriv, a sada čujem i detalje kako je došlo do toga – muslimani su se međusobno poubijali, nešto su ih, je li, bombardovali njihovi saveznici, i tako je došlo do toga, nešto se poubijalo, pa nisu uspeli da se probiju od tih snaga.
Ne treba nam takva priča. Pobijeno je te sirotinje, uboge, vezane od strane tih heroja. To ostaje sramota i to se ništa ne vezuje ni za srpski narod, ni za srpsku državu, nego je činjenica da su to ljudi koji su imali i žene i decu, to su ljudska bića. Ne treba da se sećamo da je Dostojevski govorio o tome da je jedno dete koje zaplače važnije nego bilo koja velika istorijska bitka.
Dakle, ja sam o tom humanizmu govorio rekao sam kako se to umanjuje i relativizira – pa nije bilo, pa ih nema. To je potpuno nehumano. To je jedan problem.
Drugo pitanje je vo kojeg vi pominjete. To je bila, koliko ja mogu da znam, jedna demonstracija podrške u situaciji pretnje bombardovanjem tamo. Od toga se ne može praviti nikakva dalja veza koja bi mogla da DS na bilo koji način vezuje za politiku Karadžića ili bilo koga. To je sada jedno drugo pitanje. Vi ste ga pomenuli, pa sam zato hteo to da vam kažem.
Još jednom govorim, probajmo, to se zove saosećanje, to su teorije moralnog saosećanja ili vrednosti, da zamislimo te ljude, jer su to bile izbeglice u Srebrenici, pored onih koji su iz Srebrenice. Pokušaj da to sada na bilo koji način ili relativiziramo ili smanjimo, stvarno nije human. Ja sam samo o tome želeo da govorim.
(Aplauz DS.)

Gospodine Martinoviću, ovo je bio upravo odgovor na vašu repliku.
(Aleksandar Martinović upadica s mesta: Nije tačno.)
Ne, gospođa Radeta je tražila pre vas.

Ja sam želela da repliciram gospođi Nadi Kolundžiji, jer zaista nisam razumela ovu vrstu reakcije, s obzirom na to, gospođo Kolundžija, da sam ovde iznosila argumente, govorila jezikom činjenica, i ovo danas zaista jeste teška tema, pogotovu za vas koji imate nameru da glasate za ovu deklaraciju, jer sigurno je da ćete imati problem kako ćete se iskupiti pred istorijom jednog dana kada se istina o Srebrenici, na pravi način, zaista sazna.
Vama smeta što pominjem saopštenje Memorijalnog centra iz Potočara. Zaboga, nemojte nekim patetičnim pričama o tome – žrtva ova, žrtva ona.
Naravno, svaka žrtva je strašna, bez obzira na to kom narodu pripada. Svaki zločinac treba da odgovara za zločin koji je izvršio. Nikada niko iz SRS-a nije imao ništa protiv toga.
Ovde se radi o tome, dame i gospodo, da ste vi, zato što su vas neprijatelji srpskog naroda na to nagovorili, zato što ste podlegli muslimanskoj propagandi, ishitrili ovu odluku a da ne znate pravo činjenično stanje.
Evo, u rezoluciji koju je neko od vas pominjao, koja je na temu Srebrenice doneta u Evropskom parlamentu, u januaru 2009. godine, u paragrafu E stoji da, uprkos ogromnim naporima, dosadašnje istrage ne dozvoljavaju potpunu rekonstrukciju događaja u i oko Srebrenice.
Dakle, ako to stoji i u toj rezoluciji Evropskog parlamenta, koja vas muka tera da vi trčite da prihvatite da ponizite srpski narod, da srpski narod oglasite zločinačkim narodom?
Ta vaša priča da se to odnosi samo na određene izvršioce zločina itd., jednostavno, nije tačna. Pa, znamo šta ovde piše. Ako hoćete da svako pojedinačno odgovara, to hoćemo i mi, onda izvolite, pravosudni organi, ime i prezime, izvršilac, zločin, utvrđuju se, utvrde se okolnosti, taj neko odgovara, dobija odgovarajuću kaznu.
Niko normalan nikada vam ne bi zamerio da tako nešto uradite, ali vi, dame i gospodo, ponavljam vam, pravite istorijsku grešku i sasvim sigurno ćete imati problem da se opravdate pred istorijom, zato što sam ubeđena da će istina o Srebrenici, ipak, da se sazna.

Gospodin Martinović, replika.

Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović. Biću veoma kratak.
Gospodine Mićunoviću, razlika između vas iz Demokratske stranke i nas iz SRS-a jeste u tome što vi o Srebrenici govorite jezikom fraza, a mi govorimo jezikom činjenica.
Vi sad podsmešljivo meni prebacujete kao, tobože, muslimani su se sami poubijali.
Ovo je, gospodine Mićunoviću, knjiga sina Sefera Halilovića, Semira Halilovića, "Državna tajna – strogo poverljivo". Dakle, nisam je napisao ja. Na strani 289. ove knjige stoje sledeće rečenice: "Vojna bezbjednost, kao i Služba državne bezbjednosti pokrenuli su više operativnih akcija koje su imale za cilj da pokažu kako je Naser Orić i njegova grupa od dvadesetak ljudi unutar enklave radila stravične stvari svome narodu, kao što su ubistva Salihović Hameda i Rizvanović Nurifa, te pokušaj ubistva, kao što je slučaj sa Hakijom Meholjićem, Ibranom Mustafićem, Hamedom Mustafićem i drugim osobama. Osim toga, u Službi državne bezbjednosti i Vojnoj bezbjednosti tvrdili su da je Naser Orić, čije je kodno ime bilo Vezir, sarađivao sa četnicima, švercovao robu, sopstvenom narodu prodavao namirnice za zlato i novac, odvodio djevojke i žene i vršio teror unutar opsednute enklave. Tako su, u cilju dokazivanja šta se zapravo dogodilo u Srebrenici, pokrenute akcije "Guber", "Herkul", "Istina" i "910", to su šifre tih akcija, ''koje su vođene neke kombinovano s Vojnom bezbjednosti, a neke su rađene samostalno, unutar Službe državne bezbjednosti.''
Gospodine Mićunoviću, ovo su činjenice, ako imate nešto protiv njih, tim gore po vas.

Reč ima narodni poslanik Marina Raguš, povreda Poslovnika.

Gospođo Đukić-Dejanović, ukoliko mi u ovom demokratskom parlamentu dozvolite, pozivam se na član 104. stav 2.
Zaista se trudimo da se s uvažavanjem obraćamo jedni drugima. Ukoliko vi, gospođo Kolundžija, imate utisak da vas mi svojim izlaganjem vraćamo u devedesete i da sejemo strah, mislim da time vređate dostojanstvo cele poslaničke grupe.
S druge strane, to bi bilo podjednako kao kad bismo vas podsetili na sve afere koje niste razrešili od 2000. godine, a bili ste deo vlasti. Bilo bi podjednako kao kada bismo vas podsetili na prave gazde u Srbiji, recimo, Miškovića, Beka, a biće podjednako kada vas budemo podsećali na zločine koje su činili u okviru organizovanog kriminala Šarići, da vidimo dokle ćete u tom slučaju ići. I to su zločini u odnosu na ovaj opljačkani narod.
A kada već govorimo o zaštiti dostojanstva ove poslaničke grupe, prva ću vas demantovati – mi ovde ne prebrojavamo žrtve, pokušavamo da govorimo jezikom činjenica. Hajde da govorimo logički. Zašto dve rezolucije? Zašto ne jedna rezolucija, koja će osuditi sve zločine?
Mi osuđujemo svaki pojedinačni zločin. Da se ne bi teretio ovaj narod, predsednik ove stranke je u Hag dobrovoljno otišao. Još jedna činjenica, na osnovu naših operativnih saznanja, kroz predmet dr Vojislava Šešelja, dokumentovano je, profesore Mićunoviću, mi smo tužilaštvu ovde podneli zahtev da se ispita zločin nad 20 nevinih muslimanskih žrtava u Zvorniku. Evo prilike za to. Mi sada vama oduzimamo argument za ono što ste rekli malopre. Mi samo pokušavamo ...

Vreme. Zahvaljujem.
Gospodin Mićunović, replika.

Očigledno je da se ne razumemo. Ja govorim o jednom masovnom zločinu, a vi meni kažete da je bilo nekih koje su ubili i muslimani, ubili jedni druge. To ne osporava ni na koji način postojanje zločina.
Argumente koje navodite, pažljivo pratim suđenje gospodinu Šešelju, ali gospodin Šešelj vrlo često sam priznaje skoro sve zločine koji su odigrali, s tim što kaže da su ih činili ili predstavnici Dobrovoljačke garde Arkanove, ili da se ne zna ko su, ili oni koji su bili dobrovoljci unutar Jugoslovenske armije itd.
Ne može se više o zločinu tako nagađati, jesu ili nisu. Pronađu se tela, zna se, ljudi su živi i sve se to vidi i zna. Ono što je naš zadatak ovde jeste ne da pokušamo na bilo koji način da falsifikujemo istoriju, nego da se moralno zapitamo i ovo ima smisla samo da se ne bi ponovio zločin.
U Dahau stoji velika afiša koja kaže – Oni koji hoće da zaborave, spremni su da ponove. To je misao velikog filozofa Santajane. Ova rasprava postoji zato da ne zaboravimo, da se ne bi nikad ponovio zločin, makar bio mnogo manji od onoga kako se on kvalifikuje. Apelujem da imamo saosećanja da o tome govorimo, a ne da izvlačimo zaključke šta će to biti za istoriju.
Ovde čujem neprekidno, evo, samo smo mi pred zidom istorije, pa će istorija ... Neće se istorija osvrtati na to. Ta iluzija da će tu ljudi stajati pred istorijom, ona im izmeriti cene, pa će neke prezreti, to je sve mitološka istorija. Te će činjenice pokupiti neki istoričar i reći – to je bilo to, i time je sve završeno. Naš zadatak nije da gradimo dostojanstvo istorije, nego da utvrđujemo neke činjenice i da se zgražavamo zločina, da bežimo od zločina, da nam se više nikad ne ponovi. To je smisao ove rasprave. Sve drugo nas vodi u stare rasprave koje smo ovde imali 20 godina.