Trideset i dva minuta.

E, hvala. Radi javnosti koja nadam se da prati ovaj prenos, jer ovo je ipak važna tema, u osnovi ove naše današnje debate nalazi se reč ''genocid''. Neko pokušava to da prikrije, ali javnost zna da se vladajuća koalicija već mesecima dogovara, pregovara, kako da izgleda ova deklaracija. I danas se pokušava, na razne načine, da se izbegne ta reč. Vrlo je opasno kada se neki termin, koji u pravu ima precizno značenje, koristi na pogrešnom mestu.
Nemam nameru bilo koga da prozivam, niti da pravim neumesne paralele, ali bi verovatno svaka gospođa kojoj znate ime i prezime ako biste je oslovili rečima "prokleta Jerina" imala najmanje dva razloga da se ljuti: prvi, što je nepristojno ako znate čoveka da mu ne kažete ime i prezime, i drugi, ''prokleta Jerina'' je sinonim za nešto loše. Slično bi se desilo i sa muškarcem koga znate sa punim imenom i prezimenom i kažete mu – dobar dan, Adolfe Hitleru.
Zašto ovo pričam? Opasno je koristiti neke termine da bi se prikazalo nešto što ne odgovara po svom nazivu, pa čak ni sinonimski. Tema – da li je u Srebrenici bilo genocida ili nije toliko je velika, ogromna, prevazilazi ne samo Narodnu skupštinu Republike Srbije, nego prevazilazi značaj svih parlamenata, a čak imaju velikih problema i ljudi u oba suda koja se nalaze u Hagu.
Ne morate vi meni da verujete, jer mi nikada niste ni verovali, čak i kad iznosim one činjenice na koje se vi pozivate, ali i Tibor Varadi i Radoslav Stojanović i Saša Obradović, kada su zastupali Srbiju i Crnu Goru pred Međunarodnim sudom pravde, po tužbi Bosne i Hercegovine, izneli su niz argumenata koji se tiču aktivnog i pasivnog prava.
Kako je moguće da neko napiše tužbu 1993. godine i da tada stavi "genocid", a onda se desi, navodno, tek u 1995. godini?
Neverovatne stvari se dešavaju. To se pokriva ''udruženim zločinačkim poduhvatom'', pa general Krstić dobija 46 godina zatvora, jer je pomagao, a ne zna se kome, jer je bio pomagač, a ne zna se ko je taj kome je pomagao, a Vidoje Blagojević, uz sve probleme koje je imao sa advokatom Karnavasom, koga je dve godine izbacivao iz predmeta, dobio je 18 godina za saučesništvo u zaveri, a Međunarodni sud pravde je zaključio da ne postoji genocidna namera, preuzeo nešto iz nekih presuda, a nije, recimo, preuzeo iz presude Dušku Tadiću. I da vas sada ne mučim sa tim činjenicama.
Pravni zastupnik Srbije i Crne Gore pred Međunarodnim sudom pravde, Radoslav Stojanović, onog momenta kada je pročitana presuda, kao pravni zastupnik dao je izvinjenje u ime države. Mogu o tom čoveku da imam vrlo loše mišljenje, ali je bio lisac pa dao je vrlo prihvatljivu formulaciju tog izvinjenja, nije upao u zamku. A, ovde je sad neko stisnuo sa strane da Narodna skupština treba da donese jednu ovakvu deklaraciju.
Samo da vas podsetim, Savet bezbednosti UN kada je donosio neke rezolucije – to je činio na bazi nekih izveštaja. Svi ti izveštaji su bili predmet rada Haškog tribunala. Ništa nije dokazano iz tih izveštaja, apsolutno ništa nije dokazano! Samo da vas podsetim, pre dve godine veliki spor pred Savetom bezbednosti, svađa između Čurkina i Kondolize Rajs, gde u jednom trenutku predstavnici Rusije kažu – pa, kažite koji je to minimalni broj za genocid, jer toliko preširoko idete, po vašim kriterijumima, i ona dva aviona koja su udarila u Svetski trgovinski centar vi ste mogli da upotrebite termin genocid.
Noam Čomski kaže – za ono što se desilo u Srebrenici, ako se upotrebi termin genocid, onda za pravi genocid treba da izmislimo neki novi termin.
Molim vas, šta je sa vrednosnim kriterijuma? Amerikanci još nisu osudili genocid nad Jermenima u Turskoj, a 15 država EU to je uradilo. I mi smo predložili, niste prihvatili. Turska je svuda prekidala diplomatske odnose. Ta Turska je pre nekoliko godina išla u Srebrenicu da moli opštinsko rukovodstvo da se ne izdvaja Srebrenica iz Republike Srpske, jer se ništi Dejtonski sporazum.
Ko gura ovo? Onaj ko je izvršio agresiju, onaj ko je rasturio bivšu Jugoslaviju, da bi prikrio svoje zločine i svoje tragove! I našao je vlast koja je, pritisnuta sa svih strana, u mogućnosti da ovako nešto izgura i da se koriste različite argumentacije ovde, i ono što jeste, i ono što nije i tako dalje, i tako dalje.
Naravno da je Evropski parlament imao potrebu da donese jednu takvu rezoluciju. Zašto? Oni su priznali republike, 6. aprila su priznali Bosnu i Hercegovinu, a 22. maja 1992. godine i Ujedinjene nacije.
Šta je rekao Bil Klinton na desetogodišnjici u Potočarima? "Ovo mi je bilo potrebno da bombardujem Republiku Srpsku, da bi ih naterao da dođu u Dejton". Pa, gde vam je kriterijum za "Oluju", za "Bljesak"?
Gde vam je kriterijum, recimo, za Ruandu? Ono što je nesporno kao genocid, to je ono što se desilo nad Jermenima, to je ono što se desilo u Ruandi, to je ono što se desilo tokom Drugog svetskog rata.
Šta se desilo u Ruandi 1994. godine? U prisustvu UN jedno pleme je pobilo milion i 70.000 pripadnika drugog plemena.
Molim vas, priča se nešto o Srebrenici. Pa, nešto što je krivično delo i što je događaj o kome se priča, nije se ni desilo na teritoriji opštine Srebrenica. Pročitajte malo dokumentaciju, pogledajte. Upozoravamo vas da je prerano za bilo kakvu deklaraciju ili rezoluciju. Nedavno je bio veliki naučni skup u Moskvi, 30 i nešto vodećih naučnika iz ove oblasti, rekli su – stanite, ne zna se još prava istina.
Pogledajte šta su rekli predstavnici UN u julu 1995. godine, šta se dešavalo. Sada vam je jasno zašto Naser Orić nije osuđen, da bi se sačuvala slika o Srebrenici, kao sredstvu pritiska prema kompletnom srpskom narodu.
Kada je ova priča krenula – septembra, oktobra, novembra prošle godine? Kako? Turska se predstavila da je dobila ekskluzivno pravo od SAD da razgovara sa BiH i Republikom Srbijom. Poslednji razgovor koji je, pre meseca dan, imao Vuk Jeremić sa Harisom Silajdžićem, umesto 20 minuta, trajao je sat vremena. Završio se tako što je Vuk Jeremić postavio pitanje – šta vi hoćete od nas? Kaže – hoćemo da se uspostave diplomatski odnosi i hoćemo da donesete rezoluciju o tome. Mali mu je rekao – završena stvar!
O čemu mi pričamo? Za nekoliko meseci treba da se izdiktiraju presude nekoj grupi ljudi koja je optužena za nešto u Srebrenici. Pa, ako se ovde donese ovakva rezolucija, deklaracija, oni će vrlo rado da je pročitaju tamo.
Otvara se i suđenje Radovanu Karadžiću. On ima nekoliko genocida. Ne želim da vas opterećujem pojmom genocida. Moji prethodnici su opisali – nema tog uništenja, nema tog nivoa i kriterijuma koji bi zaslužio tu reč. Mi pričamo o toj reč – ''genocidu''.
Niko ovde nije osporio da su se desila krivična dela i neki drugi zločini, ali naziv za te zločine nije genocid.
A kakvi ste ljudi, isprobali smo vas sa Predlogom rezolucije da osudimo genocid koji je otomanska Turska izvršila od 1915. do 1923. Milion i po ljudi je nestalo, ako se uzme od 1870. do 1929. godine, to je dva i po miliona. Jermeni su 12 oblasti izgubili.
Vi ćutite, vas ne interesuje. Zašto? Gazda je rekao – morate ovo da donesete, zato ste dobili beli šengen da ne padnete sa vlasti. Koju cenu mi treba da platimo sa vama?
Pa, naravno da nećemo da glasamo. Povucite ovu deklaraciju i prepustite, neka se raščiste neke stvari da bi se dala konačna ocena šta je, ako treba da se izjasnimo, ali ne srljajte. Milion puta ste nas svojeglavo uveli u neprijatnosti i probleme! E, zato vas kritikujemo. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Jelena Trivan, posle nje narodni poslanik Dušan Marić.

Moram da priznam da sam se jutros, prijavljujući se za današnju diskusiju, osećala vrlo ponosnom što živim u Srbiji koja će konačno doneti jednu ovakvu deklaraciju, i što su neke stvari u Srbiji politički sazrela i što izgledaju drugačije nego u vreme kada su se zločini događali.       
Međutim, današnje debate pojedinih poslanika poslale su jednu razočaravajuću sliku Srbije i pokazale da kod nekih ljudi, kod nekih političkih stranaka, nema nikakve tranzicije i nema nikakve evolucije, političke, niti moralne.
Očekivala sam barem lažnu empatiju, lažnu skrušenost kada se govori o žrtvama, ako ni zbog čega drugog, zato što ako se tako ponašate jedino tako stičete moralni kredibilitet da pričate o srpskim žrtvama.
Danas, govoreći na ovaj način o tuđim mrtvima, o tuđoj deci, bez poštovanja, nazivajući ih ''navodnim leševima'' i ''navodnim žrtvama'', gušite svaku mogućnost da sutra sa dignitetom zatražimo istinu i odgovornost za srpske žrtve.
Srećom, vi ste danas manjina. Srećom, verovatno vas u sledećem parlamentu neće ni biti. Ali, nažalost, kreirali ste Srbiju koja nas je dovela do toga da govorimo o zločinima i kreirali ste atmosferu u kojoj se običan građanin Srbije danas stidi, a da pri tom nema pojma zašto je on lično odgovoran za ono što se dogodilo. Zato što se godinama stvara znak jednakosti, namerno i vrlo tendenciozno, između čitavog naroda i zločinaca, i to ne radi niko spolja, nego to radite vi, stavljajući sramotu na ime sopstvenog naroda.
Da govorim istinu govori činjenica da ste se danas svi deklarativno slagali sa tim da je krivica individualna, ali niko od vas nije imao hrabrosti da kaže da je Ratku Mladiću mesto u zatvoru, štaviše, mnogi od vas koji su razmišljali da glasaju o ovoj deklaraciji, tu ne mislim na vas radikale, vi nikada ne biste glasali, dakle, mnogi od vas su ipak promenili svoje mišljenje upravo zbog toga što u dubini duše nisu spremni da glasaju za podršku državnim organima da uhapse jednog zločinca.
Zato je za mene duboko vrednosno nejasno zašto je teže optužiti "Škorpione" i osećati saosećanje sa ženama koje svake noći sanjaju kako im deci pucaju u potiljak, nego osuditi Ratka Mladića, koji negde gleda TV, pije kafu i troši milione krijući se po pećinama.
Za mene je to moralno potpuno nejasno, kao što mi je nejasno zbog čega je saosećanje sa srebreničkim majkama nešto što će otežati poziciju Srba, srpskog naroda ili bilo koje Srpkinje, koja je u tim ratovima, takođe, izgubila svoje dete. Njoj nisu neprijatelji srebreničke majke, njoj su neprijatelji Naser Orić, Ratko Mladić, ujedinjeni zločinci svih zemalja koji su jedini zapravo bili ujedinjeni na prostoru bivše Jugoslavije.
Meni je drago što smo se ipak negde pomerili, jer 2005. godine u ovom parlamentu je tražen anketni odbor i da se smeni direktor RTS zato što je prikazao film o Srebrenici. Ovde su ljudi pre pet godina duboko verovali da se problem ratova u bivšoj Jugoslaviji može rešiti tako što ćemo ih sakriti, uvereni da se istina može večno sakrivati.
Oni danas govore da deklaracija koju donosimo nameće dodatno breme srpskom narodu. Ne, gospodo draga, mi skidamo breme sa svakog običnog čoveka i svakog deteta koje će se roditi u Srbiji, da nisu oni krivci, da nisu oni zločinci, da nisu stajali iza vas i onih koje ste podržavali onda kada ste to radili.
Mi danas gradimo moralni kredibilitet i legitimitet da pitamo za sopstvene žrtve i da branimo sopstveni suverenitet. Mi danas duboko pokazujemo šta je evropska ideja i ideologija, jer je ta zajednica nastala na pomirenju i na civilizacijskim vrednostima. I nije dovoljno deklarativno govoriti da ste evropejac, potrebno je da verujete u civilizacijske vrednosti i to danas pokazujemo.
Srbija ima prošlost na koju može da se pozove, vrlo svetlu prošlost, nisu to samo 90-e, kojih treba da se stidimo. I danas ću govoriti o Srbiji i Jugoslaviji koja je 1947. godine, kada se u UN usvajala Konvencija o genocidu, govorila da je ta deklaracija previše meka, da nije dovoljno stroga prema zločincima, tražila smrtnu osudu za sve ratne zločince, tražila da se čak i ''kulturni genocid'' strogo kažnjava smrtnom kaznom.
To je bila Srbija nekada, zato što je to bila logična pozicija naroda koji je bio žrtva genocida. To je bila logična pozicija naroda koji je stajao u antifašističkom bloku. Zato je nedopustivo da stavljate sramotu na naše ime i da rušite prošlost na koju se pozivamo i kojom se ponosimo.
Zato hoću, na kraju, da vam kažem da ono što danas radi vladajuća većina govori da je vaša politika 90-ih pobeđena! Ono što ste govorili o žrtvama govori o vama, neće umanjiti zločin, neće umanjiti stradanje – umanjiće vaš ionako mali moralni kredibilitet koji imate.
Međutim, uprkos činjenici da većinska Srbija stoji na stanovištu onoga što govorim, i dalje osećam duboku sramotu što neki ovde govore da je olakšavajuća okolnost što nisu svi bili vezani, nego svega njih hiljadu, što kada kolega Meho Omerović kaže – hoćete li time da kažete da su Bošnjaci sami sebe ubijali, ljudi se cerekaju i kažu – da.
Dakle, vi ne zaslužujete da predstavljate srpski narod. Vi pokazujete onu sliku što srpski narod nije. Srećna sam što ćemo donošenjem ove deklaracije osvetlati obraz ove zemlje i ovog naroda. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Dušan Marić. Posle njega, narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.

Dame i gospodo, nije tačno da nama smeta što se danas govori o muslimanskim žrtvama. Nama smeta što se govori samo o muslimanskim žrtvama, a ne govori se i o srpskim žrtvama, iz razloga što srpske žrtve nisu ni manje, niti po nama manje vrede od muslimanskih žrtava.
Ova deklaracija je jedna u nizu podvala srpskom narodu, kao što je podvala i sam ''slučaj Srebrenica''. Njeno usvajanje predstavlja zločin nad srpskim narodom, još veći zločin nad Republikom Srpskom, a najveći zločin nad istinom o ratu u BiH.
Prva podvala je da je u Srebrenici izvršen genocid. Da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić hteli da unište muslimanski živalj u Srebrenici, oni bi prvo ubili životno najvitalniji i reproduktivni deo muslimana, ubili bi žene i decu. Oni ne samo da to nisu učinili, ne samo da ih nisu ubijali, nego su organizovano, autobusima, više od 20.000 muslimana evakuisali na područje Tuzle i Kladnja, na područje pod kontrolom Vlade u Sarajevu. Toliko o genocidu.
Druga podvala je tvrdnja da je u Srebrenici ubijeno 7.000 muslimana. Sve svoje mrtve iz Srebrenice i okoline, kako one koji su poginuli u borbi, tako i one koji su umrli prirodnom smrću, muslimani sahranjuju u Potočare. Tamo ukupno, slovom i brojem, govorim o kompletnim telima, ima 1.919 tela. Za njih 442 – postoje materijalni tragovi koji ukazuju na mogućnost da je nad njima izvršen zločin streljanja.
U "Knjizi nestalih" Međunarodnog crvenog krsta upisano je 6.610 Srebreničana. Za njih 3.381 navedeno je samo ime i prezime. Nema nijednog podatka. Nema imena roditelja, mesta, nema datuma rođenja. Zbog čega? Pa, zbog toga što ti ljudi ne postoje.
Ako se kaže da postoji Hamdo Idrizović, od oca Refika, iz mesta Zalazje, rođen tada i tada, onda se lako može proveriti da li taj čovek postoji ili ne postoji. Porodice iz Srebrenice su Međunarodnom crvenom krstu prijavile nestanak 10.000 najmilijih. Posle se ispostavilo da je 2.000 prijava duplikat, a 5.000 prijava se odnosi na osobe koje su Srebrenicu napustile pre jula 1995. godine. Po ovoj računici ostaje oko 3.000 poginulih vojnika Nasera Orića, koji su poginuli u borbi.
U izveštaju o padu Srebrenice, koji je podneo glavni štab muslimanske vojske, general Delić, u avgustu 1996. godine parlamentu u Sarajevu, navodi se da armija BiH ''u operaciji Srebrenica je imala gubitke od 2.300 boraca''. Posle su to, za potrebe medijske satanizacije srpskog naroda, pomnožili sa tri i dobili ovu cifru od 7.000. Svi ti ljudi, svi ti vojnici nalaze se na spisku navodnih žrtava genocida.
U knjizi ''Srebrenica – agresija, otpor, izdaja, genocid", štampana u Sarajevu, autor Nijaz Mašić, opet muslimanski izvor, navodi da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. I oni se vode kao žrtve genocida.
U tekstu pod naslovom "Golgotu preživeo svaki treći", od 17. jula 2005. godine, u sarajevskom "Oslobođenju", Šefko Hodžić tvrdi da je u proboj Srebrenice krenulo 14.000 muslimanskih vojnika, i čuli ste iz naslova da je poginuo svaki treći, ali nema ni jedne jedine reči o streljanu.
On opisuje borbe, borbe prsa u prsa, junačke borbe u Barama kod Kamenice, kod Snagova na Križevačkim njivama, u kojima je poginulo, kako on kaže, na hiljade muslimanskih vojnika.
Treća podvala je tvrdnja kako je zločin u Srebrenici najteži zločin koji je počinjen u bivšoj Jugoslaviji. To nije tačno! Streljanje nekoliko stotina zarobljenih vojnika je težak zločin za svaku osudu, ali su mnogo teži zločini koje su ti vojnici pre počinili nad srpskim stanovništvom u Podrinju.
U Podrinju je ukupno poginulo, otprilike, podjednak broj muslimana i Srba, oko 3.200 do 3.500. Razlika je samo što je poginulo 75% Srba civila, koji ni na koji način nisu učestvovali u ratu, a na strani muslimana je poginulo 95% vojnika, regularne 28. divizije armije BiH, iza kojih je ostalo 140 uništenih srpskih sela i 850 dece siročadi.
Sledeći podatak – broj ubijenih srpskih žena i dece na širem području Srebrenice, materijalni podatak, deset puta je veći od broja ubijenih muslimanki i ubijene muslimanske dece. Muslimanski vojnici u Srebrenici umrli su najlakšom i najbržom vojničkom smrću, izvinjavam se što tako moram da kažem, od metka.
Ti vojnici su pre toga počinili zločin nad 2.500 ljudi. Od toga su više od 1.000 ubili hladnim oružjem – nožem, sekirom, krampom, maljevima. Navešću nekoliko primera: u napadu na Podravno, 24. septembra 1992. godine, ubijeno je 60 meštana. Obdukcija, rezultati sledeći – samo manji broj žrtava usmrćen iz vatrenog oružja.
Ostalim nesrećnicima je prvo pucano u noge, onda su iskasapljeni. Najviše nožem i sekirom. Skoro svima je polomljena kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake, izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila odvojena od tela. Jedni muškarci su osunećeni, a drugi potpuno kastrirani. Više leševa je zapaljeno. Dvojica muškaraca su nabijena na kolac, ispečena! Sa svih leševa su skinuti satovi, izvađeni zlatni zubi, odneta im je obuća i odeća!
Navešću još jedan primer – sudbina sveštenika Janka Savića iz Kravice, njegovo telo je pronađeno bez ruku i nogu, sa izvađenim očima! Zločinci su ga tu ostavili, uz pomoć podupirača, u uspravnom položaju, a ispred njega poređali nekoliko fildžana kao da pije kafu.
Muslimani iz Srebrenice su počinili nekoliko desetina sličnih zločina. Nije zabeležen nijedan slučaj sličnog masakra muslimana od strane srpske vojske.
Uprkos tim činjenicama, vi ćete danas usvojiti dokument kojim ćete osuditi samo zločin nad muslimanskim vojnicima, ali ne i zločin nad srpskim civilima.
Kriminalni karakter ove deklaracije se posebno ogleda ako se muslimanske žrtve u Srebrenici uporede sa civilnim srpskim žrtvama u Sarajevu. U Sarajevu je, dame i gospodo, ubijeno 5.000 srpskih vojnika i najmanje 2.500 civila. Ubijeni civili ni na koji način nisu učestvovali u ratu. Nikog nisu ubili, nisu pucali, nisu imali oružje, nisu imali uniformu! Ljudi su izvedeni iz svojih stanova, često čitave porodice, na ulicu ili u logore, a kasnije ubijeni!
Po svim mogućim merilima, pravnim i ljudskim, hrišćanskim i islamskim, ubistvo 2.500 civila je veći zločin nego ubistvo 7.000 vojnika, taman da ih je bilo 7.000, a činjenice govore da ih nije bilo toliko!
Dame i gospodo, ovo je jedna od najsramnijih stranica novije srpske istorije! Skupština Srbije, ostaće zapamćeno, pre je ožalila nekoliko stotina neprijateljskih vojnika nego 30.000 Srba koji su ubijeni u poslednjem ratu u BiH, pre nego 8.000 Srba ubijenih u Hrvatskoj, pre nego 80.000 dece, srpske, romske, jevrejske, koja su ubijena u logoru Jasenovac, pre nego milion Srba iz BiH i Hrvatske koji su stradali u zločinu genocida!
Znate šta, to je ironija, da srpski parlament osuđuje srpski narod za zločin genocida. Pa, ako postoji narod na Balkanu koji je žrtva genocida – to je srpski narod. (Aplauz.)

Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić. Posle nje, narodni poslanik Saša Milenić.

Braćo Srbi i sestre Srpkinje, vi koji ste u sali i koji se tako osećate, i vi koji nas gledate kraj svojih malih TV ekrana, srpski narod je, nesumnjivo, imao veoma tešku i nesrećnu istoriju. I danas ispisujemo stranice istorije.
Doneće se jedna sramna deklaracija koja će imati dalekosežne, pogubne, posledice po državu Srbiju i srpski narod. To je mišljenje SRS, a istorija će dati svoju ocenu. Videće se ko je bio u pravu – mi, ili vi koji predlaže ovakvu deklaraciju.
Kao što je u proteklih 60 godina bilo teško biti Nemac zbog zločina počinjenih u Drugom svetskom ratu, tako će ubuduće biti teško biti Srbin, ma gde on bio. Otuda možda i interes Doris Pak da Srbi postanu zločinci veći i od samih Nemaca, od onih koji su stvorili Dahau i Mathauzen. Nikada mi Srbi ne smemo zaboraviti da su nas u turskom ropstvu držale domaće poturice, ali i da su se i u svakom novom ratu javljale ''nove poturice'', i u svakom novom istorijskom izazovu dolazilo je do izdaje, pa i danas, ova deklaracija biće od strane istorije, sigurni smo, ocenjena kao akt izdaje!
Imamo li mi nacionalno dostojanstvo, pita se danas srpski narod, ako vi uopšte imate kontakt sa tim narodom. Zašto Srbi danas donose bilo kakvu deklaraciju? Šta god da u njoj piše, tumači vašeg teksta će potvrditi da su Srbi priznali da je u Srebrenici izvršen genocid. Neće više biti prilike da se o tome govori, da se kaže istina. Srebrenica će otići ad akta, a nama Srbima istina treba više nego bilo kome.
Postavlja se pitanje – zašto se do sada nismo postarali da se ta istina čuje, nego su to Rusi morali umesto nas da rade?
Evo, gospođa Guskova, kao direktor Instituta istorijskih nauka, rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Ruske akademije nauka, lepo nam piše i upozorava nas – da se pojavljuje sve više podataka da je Srebrenica isplanirana i dobro izvedena operacija zapadnih specijalnih službi. Laž o Srebrenici se širi po svetu ogromnom brzinom i boriti se sa njom postaje sve teže. Mi smo u Institutu, kaže ona, organizovali međunarodnu konferenciju posvećenu tom pitanju, 30 naučnika je učestvovalo, i to je dalo mogućnost da se drugačije gleda na problem Srebrenice i da se počne sa preispitivanjem oficijelne verzije.
Žuriti, kaže ona, sa priznavanjem svoje krivice i sa izvinjenjem – ne treba sve do tada dok sve okolnosti vezane za događaje u Srebrenici ne budu razjašnjene i ne postanu opšte dobro javnosti. Inače, to će biti težak teret i optužba na plećima celog srpskog naroda. Postaće potvrda verzije ''natovaca'' o krivici Srba za sve što se događalo na Balkanu 90-ih godina i opravdanje za bombardovanje 1990. godine.
Ne treba srpski narod, kaže onda, da snosi odgovornost za to što nije uradio. Ne treba rukovodstvo beskonačno da se izvinjava, ponižava, podrivajući tako samopoštovanje naroda. Posle toga, sutra niko neće poći da brani otadžbinu.
Evo, Ruska akademija nauka spremna je, kaže, da ujedini snage sa srpskim naučnicima i naučnicima iz drugih zemalja da se prouči ''slučaj Srebrenice''. Zašto nismo išli tim putem, pitam ja vas? Ovaj dokument, koji vi danas predlažete, deklarativno potvrđuje neistinu i vi to znate, kao što znate da će ona biti osnov za dalje komadanje Srbije i neposredno uništavanje Republike Srpske.
Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, oglasio se u štampi i traži, pazite, on traži, da Skupština uputi izvinjenje svim članovima porodica žrtava, zato što Srbija nije učinila dovoljno da spreči navodni genocid u Srebrenici.
A, kako je, molim vas, mogla? Molim vas, objasnite mi to. Što niste u ovoj deklaraciji napisali – trebalo je Srbija da uradi to, to i to, pa da znamo šta je to. Evo, ja ne znam šta je to moglo da se uradi. Za njega je čak ova deklaracija jedinstvena prilika, kaže on, za pomirenje, a ne zaostaje, normalno, ni Bruno Vekarić, odmah je on tu pored njega, koji je još otvoreniji i kaže – nema smisla da se donosi ta deklaracija ako u njoj ne piše da je to bio genocid.
Njihov stav se, nažalost, potpuno podudara sa stavom ministra spoljnih poslova Turske, koji smatra da je Balkan najsvetlije trenutke doživeo pod otomanskom okupacijom. Sledeći rezultat turske diplomatije, kaže on, na Balkanu, biće srpsko izvinjenje za ubijanje Turaka u Srebrenici. Vidite, njihova diplomatska aktivnost je uspela. Mi danas, to jest vi – usvajate takvu deklaraciju.
Sada možemo da konstatujemo da je pored Jelka Kacina, onog koji je odgovoran za ubistvo onih 46 nedužnih vojnika u Sloveniji, ako se sećate, koji su u potiljak ubijeni vatrenim oružjem, a koji su bili nenaoružani, svi po 20 godina, i Doris Pak, koja ima interes, naravno, za sve ovo, ovaj Turčin je najzaslužniji za donošenje ove deklaracije. A, kako su oni za vas, gospodo, postali autoriteti, to vi objasnite narodu, koji vam nije dao mandat da u njegovo ime priznajete nešto što se nije dogodilo.
Lako je bilo doći do istine, samo da ste to hteli, ali ne, samo Srbima treba nametnuti etničko opterećenje, jer Zapad posao sa Srbijom još nije završio! Tu je, gospodo, Sandžak, tu je Vojvodina, tu je federalizacija, i ko zna šta još!
Videste li možda Zukorlića preksinoć kako vam se podsmeva u Novom Pazaru? Čuj, kaže, neće oni reč ''genocid''. Ako neće, nećemo ni mi priznati takvu deklaraciju. Nije imao ko da mu objasni da će oni kojima je ona najpotrebnija tu reč pronaći u ovoj deklaraciji. Ko su ti? Pa, oni koji bi da opravdaju svoje postupke – bombardovanje 1995, 1999. godine, oni koji su sve i započeli, oni koji su počinili zločin protiv mira i koje ćemo ovom deklaracijom abolirati od odgovornosti! E, to je za nas srpske radikale izdaja srpskih nacionalnih interesa.
Shvatate li vi da će naša deca, unuci, učiti da smo počinili genocid? Pa, koja bi to vlast učinila? Jesu li to, možda, Amerikanci uradili za zločine koje su počinili u Vijetnamu, Kambodži, Laosu, Avganistanu i Iraku? Normalno da nisu. Nijedna odgovorna vlast to neće da uradi.
Kako to Vukčević i Vekarić, pitam vas sada, ne istražiše ko je to odgovoran za ubistvo koje se nesumnjivo dogodilo u Zvorniku 9. aprila 1992. godine, kao što je jedan zaštićeni svedok, žrtva, to tvrdio u procesu protiv Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom?! A, jedan od nas ovde, Borislav Pelević, prijavio se sam preko štampe da je tog dana bio tamo i da su mu čak neki saborci poginuli, a posle nekoliko dana ih se odrekao, i izjavljuje da nije bio tu, nego na nekom drugom mestu? Što ne ispita tužilac kada je to Pelević lagao i šta se tamo zaista dogodilo?!
Treba li nama deetnifikacija ili nam treba da utvrdimo, kako vi to kažete, relativizaciju zločina ili da utvrdimo zaista izvršioce zločina? A jedini pravosnažno osuđen za zločin u Srebrenici jeste Erdemović, bosanski Hrvat, koji je pred Haškim tribunalom potvrdio da mu je 16. jula 1995. godine u Srebrenici u ubistvu 1.200 muškaraca pomoglo još sedmoro ljudi. Zašto Vukčević i Vekarić protiv njih ne podigoše optužnicu kada su im bila poznata imena tih ljudi i mesta stanovanja tih ljudi? To je pitanje koje mi postavljamo, i pitamo – koliko košta da neka poslanička grupa, kada dođe vreme za glasanje, ostane ovde da vam da kvorum? (Aplauz.)

Narodni poslanik Nada Kolundžija.

Naravno da nikoga nećemo abolirati i, naravno, da nećemo nijednu žrtvu zaboraviti, i nećemo preskočiti nijednog počinioca nijednog zločina, ne samo zločina počinjenog prema drugima, već i onih koji su počinjeni prema pripadnicima našeg naroda.
Usvajanjem ove deklaracije mi ni na koji način nećemo priznati da je narod počinio genocid.
Oni koji kažu – mi nismo počinili genocid, identifikujući se sa narodom, zapravo, identifikuju se sa onima koji su zločin počinili.
Dakle, kada uporno pokušavate da kažete kako vi nećete da preuzmete krivicu, kako vi nećete da snosite odgovornost, onda zapravo to znači da vi nećete da glasate za ovu deklaraciju, jer se identifikujete sa onima koji se ovom deklaracijom osuđuju za počinjene zločine.
Ko će biti u pravu pokazaće vreme, ali pošto vi niste od juče na političkoj sceni, vi ste za 20 godina pokazali da ste sve pogrešili. Gde god ste branili srpski narod – on je teško stradao. Gde god ste branili nacionalne interese – izgubio se svaki nacionalni interes. Gde god ste branili, navodno, srpske živote – Srbi su teško stradali. To jeste ono što jeste vaš udeo u ovome o čemu mi danas pričamo.
Nas ne čudi što vi ne možete da glasate za ovu deklaraciju, zbog toga što, na neki, način ona osuđuje politiku koja je dovela do takvih zločina. Ne čudi me da se u toj politici neki prepoznaju i da ne mogu da stanu iza ove deklaracije, zato što bi na taj način prihvatili i priznali i sopstvenu odgovornost za ono što se u to vreme dešavalo. Ipak, moram da iskažem iznenađenje što za ovu deklaraciju neće da glasaju oni koji navodno nemaju nikakav problem sa tim da osude svaki zločin, koji navodno nemaju nikakav problem sa tim da iskažu saosećanje sa žrtvama, koji navodno prihvataju evropske vrednosti i smatraju da je Srbiji mesto u Evropi.
Ne razumem one koji se preporučuju da Srbiju vode brže u Evropu, nespremni da se suoče sa prošlošću i nespremni da kažu za tu prošlost – odgovorni su pojedinci i narod sa tim pojedincima nema nikakve veze.
Žao mi je što, razgovarajući o ovoj deklaraciji, nismo smogli snage da govorimo o vrednosnom sistemu koji želimo da izgradimo u budućnosti. Žao mi je što nismo više govorili o budućim generacijama kojima ćemo usvajanjem, između ostalog, i ove deklaracije ostaviti zemlju u kojoj više neće strepiti od sukoba, ratova i mržnje.
Žao mi je što je ova deklaracija otvorila političku priču na potpuno isti način na koji se ona vodila i devedesetih godina. Žao mi je, zaista, što se nisu promenili oni koji su ipak imali razloga da se zapitaju – čekaj, da li sam negde pogrešio kada su posledice bile ovako teške, a ipak sam učestvovao u tome i to prilično?
Mi ovom deklaracijom zapravo stičemo kredibilitet i moralno pravo da tražimo odgovornost za počinioce svih zločina, posebno zločina počinjenih prema srpskom narodu. Mi na ovaj način izražavamo duboku spremnost da – osuđujući zločine počinjene prema drugima, tražimo da drugi iskažu istu takvu spremnost i osude zločine počinjene prema našem narodu.
Ako je sramota za Srbe zbog toga što mi usvajamo ovu deklaraciju, kako neki tvrde, onda mislim da nije bilo veće sramote no biti prokužen u celom svetu, biti optužen za krivicu za koju nismo bili krivi, biti prepoznat kao narod koji je na najpogrešniji način pokušavao da ostvari svoje ciljeve.
Danas, kada Srbija uživa međunarodni ugled, kada ima međunarodni kredibilitet, kada postiže da u Ujedinjenim nacijama dobija najširu podršku za svoje predloge, kada dobija podršku za ostvarivanje svog najvažnijeg strateškog cilja, a to je pridruživanje Evropskoj uniji, danas je to najbolji dokaz da je politika koja se vodi od 2000. godine, a koja je potpuno suprotna onoj za koju se i danas još uvek neki zalažu, onda je to zaista dokaz da Srbija jeste na pravom putu i da je, kao i drugi potezi koje smo povlačili za ovih deset godina, i ovaj potez garancija da će Srbija biti zemlja koja će uživati ugled u svetu, koja će biti kredibilna, koja će moći da ostvaruje svoje državne i nacionalne ciljeve, sarađujući sa svetom i zemljama u regionu, a ne sukobljavajući se sa svima. Hvala. (Aplauz.)