Radi se o istoj temi. Dakle, koleginica Lidija Vukićević je podnela amandman na član 38. da ni država kroz zakon, ni klub kroz statut ne mogu da određuju visinu članarine, jer se vrednost nekog rada menja sa činjenicom da se na određen način menja veoma nestabilna ekonomska situacija u zemlji. U nekim razdobljima, sećate se nekih razdoblja, ne samo da se menjala iz dana u dan, nego se menjala iz sata u sat. Šta to treba da znači? Da će neko svakog dana da donosi nove uredbe, novi pravilnik u svojim klubovima ili da će možda menjati čak i statut da bi mogao da propisuje određenu visinu članarine?
Dakle, preterani državni intervencionizam u sportskim odnosima ide dotle da se u ovom Predlogu zakona o sportu propisuje limit visine članarine u sportskoj organizaciji, što ne postoji nigde u svetu i predstavlja nedopustivo mešanje države u rad i finansiranje klubova. Pošto država ne propisuje ni cene životnih namirnica, ni karata, recimo, za pozorišta ili bioskope, ulaznica za sportske priredbe, ne vidimo uopšte razlog zašto može da propisuje visinu članarine tamo gde neko trenira.
Dakle, radi se o određenom tržištu. Svaki klub prema nečemu formira svoju cenu članarine. Neki klubovi imaju mnogo jake trenere; neki klubovi imaju trenere iz određenog sporta koji imaju iskustvo po 40 godina; neki su treneri postigli rezultate gde su pripremali, „pravili“ reprezentativce, a neki klub se tek otvorio, postoji godinu, dve, tri dana. Znači, prema nečemu se formira ta cena. Tržište je slobodno, ako vam je skupo... Ja razumem šta vi hoćete, ali postoje klubovi u kojima rade samo entuzijasti i kojima je jedini način finansiranja članarina. Ukoliko im oduzmete ili smanjite i ovu mogućnost, automatski zatvarate klubove. Znači, automatski ih zatvarate.
Dakle, ako neko hoće da trenira tamo gde je jeftinije, nema problema, neka ide tamo gde je jeftinije. Neko ko može da plati i hoće kvalitet otići će tamo gde postoji određeni kvalitet. To je jednostavno. Hvala.
