Molim narodne poslanike da ubace kartice u poslaničke jedinice.

Konstatujem da je prisutno 126 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad.

Narodni poslanik Đorđe Milićević, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. stav 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o međusobnom priznavanju zamene vozačkih dozvola između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Italije, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Slovačke Republike o socijalnoj sigurnosti, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Austrije o socijalnoj sigurnosti i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama (tač. 2, 3, 4. i 5. dnevnog reda).

Da li narodni poslanik Đorđe Milićević želi reč? (Ne)

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Molim da se izjasnimo.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 113, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo sedam od ukupno 120 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Molim narodne poslanike da ubace identifikacione kartice u poslaničke jedinice.

Konstatujem da je u sali prisutno 126 narodnih poslanika i da su, prema tome, ispunjeni uslovi za odlučivanje.

Narodni poslanik Đorđe Milićević, na osnovu člana 92. stav 2, člana 157. stav 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o međusobnom priznavanju zamene vozačkih dozvola između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Italije, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Slovačke Republike o socijalnoj sigurnosti, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Austrije o socijalnoj sigurnosti i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine o uzajamnom zastupanju u pružanju konzularne zaštite i usluga u trećim zemljama.

Da li narodni poslanik Đorđe Milićević želi reč? (Ne)

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Molim da se izjasnimo.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 125, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasao jedan od ukupno 126 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština prihvatila ovaj predlog.

Pre nego što nastavimo, samo vas obaveštavam da Odbor za spoljne poslove ima sednicu nakon ovog glasanja.

Prelazimo na rad po dnevnom redu.

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.

Primili ste izveštaje Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, i da se raspodeljuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe. Pošto ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama, sledeće: poslaničkoj grupi SNS - jedan sat, šesnaest minuta i 48 sekunde; poslaničkoj grupi DS pripada jedan sat, jedan minut i 12 sekundi; poslaničkoj grupi SPS - JS - 30 minuta; poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; poslaničkoj grupi Ujedinjeni regioni Srbije - 18 minuta; poslaničkoj grupi LDP - 16 minuta i 48 sekunde; poslaničkoj grupi PUPS - 14 minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Socijaldemokratska partija Srbije – 10 minuta i 48 sekundi; poslaničkoj grupi Nova Srbija - devet minuta i 36 sekundi; poslaničkoj grupi Jedinstvena Srbija – osam minuta i 24 sekunde; poslaničkoj grupi Savez vojvođanskih Mađara – šest minuta; poslaničkoj grupi SPO – Demohrišćanska stranka Srbije – šest minuta; poslaničkoj grupi Liga socijaldemokrata Vojvodine – šest minuta; poslaničkoj grupi Nacionalne manjine, Narodna partija i Bogata Srbija - šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe međusobnim dogovorom određuju najviše tri učesnika u raspravi, koji imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam vas da su ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa po ovoj tački dnevnog reda: narodni poslanik Elvira Kovač, Savez vojvođanskih Mađara; narodni poslanik Olena Papuga, poslanička grupa Liga socijaldemokrata Vojvodine; narodni poslanik dr Nenad Cvetićanin, Socijaldemokratska partija Srbije; narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić, poslanička grupa URS; narodni poslanik Donka Banović, poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica; narodni poslanik Miletić Mihajlović, poslanička grupa SPS; narodni poslanik Zlata Đerić, poslanička grupa NS; narodni poslanik Miljenko Dereta, poslanička grupa LDP i Mileta Poskurica, poslanička grupa SNS.

Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o visokom obrazovanju.

Da li predstavnik predlagača, prof. dr Žarko Obradović, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja želi reč? (Da)

Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani članovi rukovodstva Narodne skupštine Republike Srbije, koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da u ime Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Vlade Republike Srbije dam jedno kratko obrazloženje zakona o kojem će danas Skupština raspravljati.
Naime, reč je o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju koji sadrži osam članovi i na osnovu broj članova mogao bi se izvesti zaključak da je reč o zakonu koji nema veliki značaj. Međutim, po sadržaju odredbi koje ovi članovi sadrže, po onom što znači primena odredaba ovog zakona u praksi, reč je o i te kako važnom zakonu.
Želim da odmah na početku ovog izlaganja kažem da je suština izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju da se omogući što većem broju studenata da se sa utvrđenim brojem bodova, potrebnih za upis godine, upišu na odgovarajuću godinu studija. To je suština ovog predloga.
Moram vam reći da smo do ovog predloga došli zajedno na nivou cele akademske zajednice. "KONUS", kao Konferencija rektora svih univerziteta Srbije, predstavnici studenata, fakulteta, Studentske konferencije visokih škola strukovnih studija i mi u Ministarstvu prosvete smo razgovarali o ovom problemu još marta meseca tekuće godine. Tada je postignuta saglasnost da se predloži Skupštini, ko god tada bio ministar, ili kakva god da bude Vlada, da se izvrše promene u Zakonu o visokom obrazovanju, da bi se pre početka nove školske godine ti novi uslovi usvojili i samim tim stvorila mogućnost da što veći broj studenata upiše godinu. To je i suštinski razlog zašto je ovaj zakon predat, odnosno usvojen na Vladi i upućen Skupštini po hitnom postupku. Videćete iz sadržaja ovog zakona koje su sve promene.
Suština je sledeća. Za ovu školsku godinu, 2011-2012. godinu, izmenama i dopunama ovog zakona, odnosno njegovim usvajanjem stvaraju se mogućnosti da studenti koji ostvare najmanje 48 bodova upišu godinu, a da sledeće godine taj broj bodova bude najmanje 50 i 2014-2015. godine da taj broj bodova bude 60.
Na Odboru Narodne skupštine Republike Srbije za pitanja prosvete i nauke bilo je reči i o ovom i o pitanju ispitnih rokova, zato što je jedan broj kolega postavio pitanje – zašto se smanjuje broj ispitnih rokova? Naime, lako je obrazložiti zašto 48, jer veći broj studenata se upisuje. Naravno, reaguje se i na probleme koje imamo u visokom obrazovanju, a izlazimo u susret zahtevima studenata, pogotovo u uslovima teške ekonomske situacije, da veći broj njih upiše fakultet o trošku države.
Kada je reč o broju ispitnih rokova, želim da obavestim i vas i javnost da će se broj ispitnih rokova postepeno smanjivati. U sledećoj školskoj godini, u 2012-2013. godini, u ovoj školskoj godini koja počinje za nekoliko dana broj ispitnih rokova će biti šest. U školskoj godini 2013-2014. broj ispitnih rokova biće pet, a tek 2014-2015. godine biće četiri ispitna roka.
Inače, kada je reč o broju ispitnih rokova, želim i to da znate, da smo mi država koja u regionu ima najveći broj ispitnih rokova. U zemljama Evrope taj broj ispitnih rokova je tri ispitna roka. Međutim, suština je što se očigledno drugačije radi u procesu nastave, u odnosu između studenata i profesora. To je nešto čemu mi stremimo.
Ako se sećate, promene su započete, Narodna skupština Republike Srbije je još 2005. godine usvojila Zakon o visokom obrazovanju, primena tog zakona je započeta godinu dana kasnije. Danas sam to baš govorio kolegama narodnim poslanicima, sticajem okolnosti u tom predlogu zakona su bila predviđena dva ispitna roka. Tada sam u ime poslaničke grupe SPS predložio amandman kojim se broj ispitnih rokova povećao na tri. U međuvremenu smo izvršili ova povećanja koja su bila, ali samo kao našu reakciju na promene koje su usledile usvajanjem zakona i početkom primene novog zakona i stvaranja evropskog prostora visokog obrazovanja, odnosno našeg učešća u tom prostoru i problema sa kojima smo se suočili.
Želim da znate da se ovim zakonom rešava još jedan problem. Studenti koji su 2006-2007, 2007-2008, 2008-2009. i 2009-2010. godine upisali prvu godinu osnovnih studija, zadržavaju pravo da se finansiraju iz budžeta najduže godinu dana po isteku redovnog trajanja studija. Ovim predlogom zakona smo našli odgovore i na rešenja onih studenata koji odslušaju sva predavanja, tzv. apsolventi, njima se sada daje mogućnost da polažu predmete, da se Statutom fakulteta utvrde vremenski ispitni rokovi za njih unutar broja ispitnih rokova koji su utvrđeni Zakonom o visokom obrazovanju.
Takođe, imamo još jednu veoma važnu stvar, danas je kolega i SDPS to pomenuo, a to je pitanje izrade nacionalnog okvira kvalifikacija. Moram vam reći da je Nacionalni savet za visoko obrazovanje gotovo završio taj posao, ali sada je on i formalno dobio obavezu da taj posao uradi, tako da će ministarstvo, kada dobije taj dokument, usvojiti nacionalni okvir kvalifikacija. Inače, reč je o listi zvanja koja se stiču na osnovu završenog odgovarajućeg stepena visokoškolske institucije.
Naravno, to je promenljiva kategorija, s obzirom da se studijski programi akredituju u određenom roku i da se neki od njih prave zajedno sa predstavnicima privrede, da sadrže odgovarajuća zvanja. Sasvim je logično da se stalno usaglašavaju potrebe tržišta rada sa onim što proizvodi visoko obrazovanje i da će tih promena biti, jer se usaglašavamo i sa onim što nam donosi objektivno što postoji na evropskom prostoru visokog obrazovanja, odnosno, ako tako mogu reći, na tržištu rada.
Ima još jedna stvar koju smo prihvatili da izmenimo, a to je da damo mogućnost studentskim konferencijama visokih škola, strukovnih studija i fakulteta da imaju svojstvo pravnog lica, iz razloga što su deo Organizacije studenata Evrope. Sa svojstvom pravnog lica, inače, to su ustanovili Zakonom o visokom obrazovanju, oni stiču mogućnost da ravnopravno sa drugim kolegama iz ostalih zemalja Evrope konkurišu za različite projekte i da učestvuju kao studenti u procesu kreiranja prostora visokog obrazovanja.
Dozvolite mi, poštovane koleginice i kolege, da pomenem još nekoliko stvari za koje mislim da će vam biti interesantne, jer one možda do sada nisu bile dostupne javnosti, a odnose se na pitanje prolaznosti, odnosno broja studenata koji završe odgovarajući nivo znanja, odnosno ostvare odgovarajući broj bodova.
Ovde posedujem dokumenta o Univerzitetu u Beogradu, jednu analizu koja je napravljena na osnovu rezultata polaganja ispita na 29 fakulteta Univerziteta u Beogradu. Reč je o studentima koji su prvu godinu upisali 2010-2011. godine na studentskim programima osnovnih, akademskih i integrisanih studija, po broju ostvarenih "ESP" bodova. Kada se pogleda ukupan broj studenata, oni koji su ostvarili 60 bodova, njihov broj iznosi 4.228 ili 31%. Broj studenata koji su ostvarili od 48 do 59 bodova je 3.774 ili 28%. Broj studenata koji su ostvarili manje od 48 "ESP" bodova je 5.050 ili 36%, a 642 studenta ili 5% njih se ispisalo.
Ako se sada te brojke dalje podele, pa se uđe u strukturu onih studenata u odnosu na način finansiranja, da li je reč o budžetskim studentima ili o samofinansirajućim, podaci su sledeći. Kada posmatramo studente koji su upisani u budžetskom statusu, oni koji su ostvarili 60 "ESP" bodova njihov broj iznosi 3.291 student ili 38%. Znači, 60 bodova ostvari 38% studenata. Od 48 do 59 bodova ostvarilo je 2.687 studenata ili 30%. Manje od 48 bodova je ostvarilo 2.507 studenata ili 28%. Ispisalo se 381 student ili 4%. To je kada je reč o budžetskim studentima.
Kada je reč o samofinansirajućim, tu su drugačiji rezultati. Šezdset bodova ostvarilo je svega 937 studenata, ili 19%, od 48 do 59 bodova 1.087 ili 23% i manje od 48 bodova 2.543 ili 53% studenata, ispisalo se 261 student, odnosno 5%.
Ako napravimo jednu uporednu analizu ovih rezultata iz 2010. i 2011. godine, podaci su još zanimljiviji i govore, da kažem o tom povećanju prohodnosti studenata koji upišu godinu studija.
Znači, u školskoj 2008. i 2009. godini od 13.550 upisanih studenata njih 7.539 je ostvarilo najmanje 48% bodova, a od toga 3.664 svih 60 bodova. U školskoj 2010.-2001. godini, od ukupno 13.694 upisana studenta, njih 8.002 ostvarilo je najmanje 48 bodova, a od toga njih 4.228 svih 60 "ESPB" bodova. Znači, povećanje broja studenata u odnosu na dve godine, koje su predmet ove analize je za oko 150, međutim, kada je reč o broju studenata koji su ostvarili 48 i više bodova, odnosno 60 bodova je daleko veći, jer 1.400, oko 600 i nešto studenata.
Ovo vam pominjem, jer je to pokazatelj da sistem, da kažem funkcioniše, da se povećava i prohodnost i da se povećava broj studenata koji ostvaruju ove potrebne uslove za upis godine. Povećava se naravno i broj studenata, onih koji ostvaruju 60 bodova, kao cilj kojem mi težimo i koji će biti postavljen tek 2014.-2015. godine. Pominjem svesno 2014.-2015. godine, zato što se proteklih dana u jednom delu javnosti pokušao prikazati da se smanjuje broj rokova od ove godine, a to će biti tek 2014.-2015. Znači, za one koji budu za sledeću godinu polagali ispite, opet ponavljam biće šest ispitnih rokova, one sledeće godine pet i tek 2014.-2015. godine sa početkom primene 60 bodova, a taj broj rokova biće četiri.
Ako pokušate, ako ustvari neko postavi pitanje zašto najmanje 50 bodova? Želim da vam kažem da smo zajedno sa profesorima i studentima pokušali da damo odgovor u odnosu na različitost koja postoji među fakultetima, odnosno poljima u kojima su formirani i u odnosu na sudijske programe koji su akreditovani.
Naime, uslov od najmanje 50 bodova, znači suštinski da će se jedan ispit preneti u narednu godinu, jer ako pogledate strukturu predmeta i broj ESPB unutar pojedinih fakulteta, videćete da najveći broj njih ima pet, šest, sedam, osam, u ruci držim podatke vezane za Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, oni primera radi imaju na listi, inače ovi podaci su preuzeti preko Interneta, među sedam predmeta imaju četiri sa deset ESPB bodova, samo na jednoj godini. Kada je reč o Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu među osam predmeta jedan ima 14 bodova, dva predmeta deset, jedan predmet dva i osam bodova, i dva po tri. Tehnološko-metalurški po sedam šest bodova, Farmaceutski fakultet u Beogradu sedam, osam, šest, pet itd. Univerzitet u Nišu Pravni fakultet, za dva semestra devet, sedam, sedam, dva predmeta sa pod deset bodova. Na Medicinskom fakultetu imamo dvosemestralne ispite koji nose čak 16 bodova.
Ovo pominjem dvosemestralne, zato što se promenilo vreme u odnosu kada smo mi bili studenti, tada je većina predmeta bila dvosemestralna, sad su jednosesmestralni i sada je stepen opterećenja dugojačiji i procena je cele akademske zajednice i profesora i studenata da se na ova dva načina: postepenim povećavanjem broja bodova, postepenim i većim obuhvatom postižu i strateški ciljevi i većeg upisa, većeg broja studenata, veći broj njih završava, a da se u međuvremenu završi proces, ako mogu reći, unapređenja nastave i podizanje kvaliteta na nivou visokog obrazovanja. Da jednostavno proces izvođenja nastave i taj odnos između profesora i studenta bude što bolji.
Jer suština jeste način izvođenja nastave. Suština jeste sadržaj udžbenika koji je studentima na raspolaganju. Suština jeste način ocenjivanja studenata. Suština jeste komunikacija koja se vodi među njima tokom održavanja nastave. Suština jeste da student mora da uči i da učestvuje na svim ovim, da kažem, delovima provere znanja koji su tokom godina i da se praktično završni ispit pretvori u jedan, da kažem, razgovor između kandidata i nastavnika koji daje jednu ukupnu ocenu nivoa znanja koje je pokazano u toku jedne godine.
Želim da vam kažem, da smo u toku prošle i ove godine postigli odgovarajuće rezultate koji daju za pravu da možemo zaključiti da se nivo kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji unapređuje. Prošle godine su naši studenti su u Istanbulu na takmičenju iz robotike osvojili prvo mesto. Evo, sinoć smo imali priliku, neki od nas, ujedno sjajnu prezentaciju da kažem novog robota i dokle se stiglo sa robotikom u svetu i što je zanimljivo početni impuls razvoju te grane nauke je dala Srpska nauka i profesor Vukobratović 1968. godine, a sada nažalost druge su zemlje preuzele primat u tome.
Ali, ovo vam pominjem zato što je reč o objektivno o jednom procesu, nisu samo studenti iz te oblasti osvojili prve nagrade i studenti fakulteta Organizacionih nauka su bili prvi u Evropi, a treći u svetu po rešavanju metode studije slučaja. Studenti fakulteta Pravnih nauka iz oblasti medijskog prava su prošle godine bili u Oksfordu prvi. Studenti Mašinskog fakulteta su napravili jedan model formule jedan, iako će neko reći da je reč o jednoj vrsti sporta, oni koji malo više prate formulu jedan znaju kako je zahtevno naučno i mehanički rešiti probleme koji su potrebni da bi ta formula bila kvalitetna i koliko je znanja potrebno da se napravi jedan takav projekta. Onda smo imali studente Arhitektonskog fakulteta i niz drugih fakulteta koji su osvajali prestižne nagrade, ne pominjem pojedinačne nagrade studenata.
Želim da pomenem da je Beogradski univerzitet ove godine ušao u 500 boljih univerziteta u svetu na osnovu "šangajske liste", da smo po stepenu citiranosti nekoliko godina proglašeni kao zvezda u usponu, da smo napravili više, da kažem malih koraka koji su objektivno dali rezultat i unapredili visoko obrazovanje. To ne znači da je idealno, ali daleko je od toga, jer da je idealno ne bi menjali ovaj zakon. Ovo su problemi sa kojima se mi suočavamo i način, pokušaj da ove probleme rešimo i da to radimo zajedno sa celom akademskom zajednicom.
Ubeđen sam da će Narodna skupština prihvatiti izmene i dopune ovog zakona. Videćemo šta je sadržina amandmana koji budu predloženi. Ukoliko budu takvog karaktera da unapređuju sadržaj ovih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, mi ćemo ih apsolutno prihvatiti.
U svakom slučaju, želim da znate da je svaki predlog dobrodošao i očekujem da Skupština u danu za glasanje, očekujem da će to biti četvrtak, usvoji ovaj zakon. Da onda na taj način svi mi, Narodna skupština Republike Srbije i oni koji budu glasali za ovaj predlog, da kažem, pošalju najlepšu poruku studentima za početak nove školske godine, da im je uslov za upis godine 48 bodova i da je Narodna skupština Republike Srbije usvojila zakon kojim daje mogućnost da što veći broj studenata upiše godinu o državnom trošku, s obzirom da je poznat način na koji se studenti rangiraju unutar kvote.
Naime, pored kvote koja se odredi svake godine, za one koji ne znaju, odlukom Nastavnog veća fakulteta se taj broj može povećati za 20%. Tako mi već sada, praktično, finansiramo preko 50% studenta na svim fakultetima državnim i visokom školama strukovnih studija u Srbiji što je objektivno veoma, veoma značajno u odnosu na ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo. Ali, moram reći, mislim da nam to studenti nesebično vraćaju. Mislim da će usvajanjem ovog zakona, da smo napravili jedan dobar korak u pravcu da podignemo i povećamo prohodnost i da zajednički radimo u naredim godinama da podignemo kvalitet visokog obrazovanja u Republici Srbiji. Hvala.

Hvala.
Da li izvestilac sa Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, narodni poslanik prof. dr Milan Knežević, zamenik predsednika Odbora želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac sa Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, narodni poslanik Vladimir Cvijan, predsednik Odbora želi reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice, već sam pred novinarima izneo stav da poslanički klub SPO i DHSS neće podržati izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, iz razloga koji pokazuju da će studenti na državnim fakultetima biti u podređenom položaju u odnosu na studente koji studiraju na privatnim fakultetima.
Uz sve pohvale koje je ministar izneo na račun studenata, njihove obrazovanosti, pameti i uspeha, evo više od dve decenije, najveći broj najboljih studenata odlazi iz Srbije u zemlje EU ili u SAD, jer tamo mogu da unovče svoje znanje dobijanjem prilika kakve ne nudi Srbija.
Ne verujem da će ovim izmenama i dopunama Zakona bitnije biti promenjene i Srbiji što se tiče visokog obrazovanja. Tamo su, dakle, u zemljama EU i u Americi, oni najbolji stručnjaci u oblastima na kojima su diplomirali, a ovde takvi nigde ne mogu naći posao ili uglavnom nikome nisu potrebni.
Pre početka sunovrata Srbije, dakle, pre 90-ih, deca u školama su učila da je Srbija, što se tiče prirodnih resursa jedna od najbogatijih zemalja u Evropi. Danas u udžbenicima piše da to i nije tako, imam odgovor i zašto. Kako smo ekonomski slabili, a odgovornost za to slabljenje na sebe nisu prihvatale razne političke nomenklature, najlakše je bilo optužiti prirodu, a još ako se doda loš geo-politički položaj, onda je opravdanje kompletno. Da bi opravdanje dobilo ambalažu, ekstra kompletnu, u poslednje vreme se pojavljuju nekakva istraživanja po medijima, koja govore da Srbija, što se tiče obrazovanosti njene dece nema razloga da bude preterano zadovoljna. Mislim da je to laž. Tvrdim da je student Beogradskog univerziteta, obrazovaniji od studenta iz prestonice bilo koje od zemalja EU ili iz bilo kog obrazovnog centa iz SAD, naravno poredeći ih u okviru iste naučne oblasti.
Međutim, uslovi studiranja u Srbiji i perspektive za najbolje, u odnosu na uslove i na perspektive koje ima student na zapadu, ne da nisu iste, nego su upravo razlika između istoka i zapada. Na zapadu, ukoliko si najbolji posle svršenih studija, odmah ćeš naći posao, a ovde ukoliko nisi član političke partije, bez obzira koliko si dobar student, i to nije kritika samo ove vlade, to je kritika svih prethodnih Vlada i čini mi se da je situacija od 2000. godine pa na ovamo počela dramatično da se menja. Mi u SPO to znamo. Devedesetih smo u stranci imali političke disidente toga doba, koji nisu bili izbacivani sa posla zato što su bili u SPO, čak su bili i direktori pojedinih preduzeća, ali 2000. godine kada je DOS došao na vlast, onda je hoteći da zaposli sve partijske aparačike malih političkih stranaka, koji do tada nisu imali infrastrukturu i da bi gradili stranačku infrastrukturu, DOS je po javnim preduzećima i na funkcije počeo zapošljavati isključivo partijske kadrove, koji nisu pre toga imali nikakvu proveru valjanosti i koji su bukvalno dovođeni sa ulice, iz kriznih štabova, kako bi preuzimali određena JP.
Gledam izmene zakona u članovima 4. i 64, koji definiše da će broj ispitnih rokova biti smanjen sa šest na četiri i mislim da je to jedna velika greška iz razloga što se na ovaj način u podređeni položaj, još jednom ponavljam, stavljaju studenti državnih fakulteta. Piše u obrazloženju da je to radi povećanja efikasnosti nastavnog procesa. U to sumnjam. Koji nastavni proces, da se ne lažemo, da pogledamo istini u oči postoji u većini privatnih fakulteta? Po manjim gradovima po Srbiji oni nemaju zgrade, nemaju učionice, nemaju nastavni kadar, imaju studente koji plaćaju školarinu i to je sve. Koji će onda oni nastavni proces, molim vas, uspeti da poboljšaju time što će se studentima na državnim fakultetima, da ironija bude veća smanjiti broj ispitnih rokova? Zašto bi oni sad organizovali nastavni proces, kad ga nisu imali sve ovo vreme?
Što se tiče privatnih fakulteta, ispitnih rokova ne mora ni da bude. Tamo se studenti uglavnom upisuju da bi dobili diplome, a ne da bi imali provere znanja, niti da bi se specijalizovali za neku naučnu oblast. Postoji deviza na privatnim fakultetima, na većini, kod studenata, koja kaže – uveče prelistam, ujutru zablistam.
Mogu govoriti najbolje uvek o studentima državnih fakulteta. Kada govorite o sajmu robotike i tu je ministar u pravu, studenti Elektro-tehničkog fakulteta sa Beogradskog univerziteta su učestvovali u kreiranju njegovog današnjeg izgleda i svega onoga što su najveća dostignuća na tom polju trenutno u svetu.
Upravo zbog tih partijskih kadrova, koji se nalaze na vrhunskim funkcijama, mislim da bi država trebala da se na sistemski način pozabavi pitanjem poboljšanja položaja ljudi koji su završili fakultete i mogućnosti da oni budu na rukovodećim položajima, kako bi konačno imali jednu stručnu elitu, oslobođenu od ideoloških podela, oslobođenu od sve one nesreće 90-ih, a koja će svojom stručnošću, i istim sagledavanjem problema iz sveta kao njihovi vršnjaci, recimo u Londonu ili u Njujorku, u bilo kojoj svetskoj metropoli, na najbolji mogući način uvezivati Srbiju sa savremenim svetom.
Kako je to moguće, da kada student Beogradskog univerziteta ode u bilo koju zemlju EU, da tamo bude najbolji stručnjak? Ovde se u kampanjama političke stranke zaklinju da imaju najstručniji kadar, a zemlja je na ivici ambisa iz godine u godinu, sve u težoj i težoj situaciji.
Kada govorim o pravu znanja na državnim i na privatnim fakultetima, to je neuporedivo. Zbog toga mislim da će mera smanjivanja rokova sa šest za dve godine, za dve nastavne godine na četiri, upravo pogoditi državne fakultete, odnosno, pogoditi studente državnih fakulteta, odnosno pogoditi najžešće, porodice koje finansiraju studiranje, pogotovu ljudi iz manjih sredina, odnosno studenata iz manjih sredina koji odlaze u Beograd, kako bi stekli svoje akademske titule.
Ukoliko padne godinu student Beogradskog univerziteta, dakle, onaj koji je na državnom fakultetu, a njegovi roditelji ga finansiraju, a ne žive u Beogradu, oni će biti dužni da plate finansijsku kaznu, a ukoliko takav isti student živi u Beogradu i studira, on neće imati nikakav problem jer bi svakako u tom domaćinstvu živeo, da li studirao ili padao godine, ili prelazio redovno sa jedne na drugu godinu fakulteta.
Zato mislim da bi trebalo povući ovaj predlog zakona ili u tom delu koji govori o smanjenju broja ispitnih rokova učiniti nešto da studenti sa državnih fakulteta ne budu, opet ponavljam, u podređenom položaju u odnosu na studente sa privatnih fakulteta.
Ne sumnjam u najbolje namere ministra Obradovića, međutim, smatram da smo mogli sistemski bolje, na drugi način rešavati probleme. Ova država zahteva ne promenu jednog zakona, ne parcijalno donošenje zakona, nego menjanje suštine, menjanje svega iz korena.
Kada bude zaživeo Zakon o departizaciji onda će studenti najbolji sa državnih fakulteta imati šansu da budu zaposleni na najbolja mesta.
Sreo sam jednog prijatelja koji je moj prijatelj sa studentskih demonstracija 1996. i 1997. godine. Kasnije je bio visoki funkcioner jedne od stranaka koja je bila članica DOS. Sreo sam ga pre neku godinu i veoma je zanimljiv bio naš razgovor. Rekao sam mu da se nismo za ovo borili, borili smo se da nam bude bolje. On je lepo obučen, ima novca i rekao je – meni je bolje. Da se to ne bi dešavalo, a da bi najbolji, a ne proleteri, ne oni koji se busaju u prsa i koji će biti na svakom partijskom sastanku, dobili šansu, onda moramo sve iz korena, ministre Obradoviću, menjati. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja bih želela da naglasim da će SVM podržati predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Želela bih sa našeg stanovišta da obrazložim zašto, šta je dobro i koje su tendencije u narednih nekoliko godina, kao što smo čuli od poštovanog gospodina ministra.
Akademska zajednica, studenti željno očekuju da smanjimo uslov za upis na budžet na 48 bodova i to će se sada desiti. Mi ćemo pre 1. oktobra zaista smanjiti ovaj uslov sa 60 na 48 bodova.
Treba naglasiti da težnja ide ka tome da uslov za ostanak na budžetu ili za upis na budžet bi, po Bolonjskoj deklaraciji, trebao da bude 60 bodova, što znači da bi studenti koji se finansiraju o trošku države trebali da zapravo polažu sve ispite i da imaju maksimalnih 60 bodova.
Kao što znamo, Zakon o visokom obrazovanju je donet 2005. godine i od tada je bilo nekoliko izmena i dopuna ovog zakona. Najpre 2007. godine je došlo do autentičnog tumačenja zbog problema izjednačavanja obrazloženja šta su masteri, a šta su diplomirani. Godine 2008. i 2010. je došlo do izmena, a svaki put zbog toga što smo težili da idemo ka 60, pa je predloženo da se to smanji na 42, 48, 54. Studenti su se uvek bunili i ni ove godine nije došlo do tih izmena. Znači, i ove godine se odustalo i od 54, pa čak i od 50, sa planom da zaista sledeće školske godine to bude 50, pa one tamo 2014/2015. školske godine 60.
Naravno da razumemo da na određenim fakultetima postoje problemi što je mali broj tih studenata koji zbog svojih silnih obaveza mogu da daju uslov, mogu da ispune sve svoje obaveze, ali moram da naglasim da ni osvojenih 48 bodova na nekim fakultetima ne znači automatski da će taj student moći da se školuje o trošku države, kako se to kaže žargonski, baš zbog toga što je jedan od uslova 48 poena, a drugi je rangiranje. Znači, svi ti studenti će se rangirati među svima koji su na budžetu, pa će se onda videti da li je 48 bodova dovoljno ili ne. Naravno, to se odnosi na mnoge fakultete gde je veliki broj studenata, pa se onda oni s druge strane žale zašto ja imam dovoljan broj bodova, ali ne može kvota tih studenata koji su na budžetu da se povećava za više od 10, 20%.
Želim da pohvalim što je ministarstvo uspelo da nađe kompromisno rešenje kada pričamo o drugim izmenama, odnosno o smanjivanju broja ispitnih rokova. Naravno, studenti se bune. Kažu – trenutnih šest ispitnih rokova je prihvatljivo, dobro i zašto želimo da im smanjimo broj ispitnih rokova na četiri. Malo se govori o tome da je 2010. godine zapravo vraćen šesti ispitni rok. Znači, bilo je pet ispitnih rokova, da je prethodnim izmenama 2010. godine taj broj vraćen na šest i da će zapravo i ove školske godine 2012/2013. godine taj broj ostati šest, sledeće školske godine će se smanjiti na pet i potom na četiri.
Ono o čemu je, čini mi se, gospodin ministar malo možda pričao u svom uvodnom izlaganju, a što je značajno za studente završnih godina na raznim fakultetima je da se njihov, neki to zovu apsolventski staž, kažu da je to sada zvanično produženi staž, da se taj njihov status produžava sa šest meseci na godinu dana.
Savez vojvođanskih Mađara to svakako podržava pošto studenti završnih godina studija u tom periodu imaju pravo na studentski dom, što njima jako puno znači, na menzu, na kredite i, naravno, imaju pravo recimo i na povlastice u javnom prevozu. Pitajući njih i razgovarajući sa njima, kažu da to nije tako jednostavno, ali svakako je dobro, jer niko ne zna ko je trenutno na zadnjoj godini studija, da li će onda imati pravo na dom ili ne, ali dobro je što ne moraju da strepe da će to ostati samo šest meseci, već godinu dana.
Vrlo je značajna izmena kojom se zapravo proširuju, odnosno dopunjuju nadležnosti Nacionalnog saveta, a ova izmena se odnosi na predlaganje ministarstvu nacionalnog okvira kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja i, naravno, s druge strane se proširuju nadležnosti ministarstva, koje upravo ima obavezu da utvrdi ove nacionalne okvire kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja upravo na predlog Nacionalnog saveta.
Nekima je nejasno šta zapravo ovo znači i zbog čega je značajan ovaj nacionalni okvir kvalifikacija. Međutim, većina nas zna da je Republika Srbija 2003. godine postala deo velike evropske univerzitetske porodice i ovog celog bolonjskog procesa i upravo po ovom bolonjskom procesu nastavni planovi i programi treba da budu usklađeni sa ostalim evropskim univerzitetima i naravno, ono što je tada bila velika novina za naše studente, konačno je uveden spomenuti sistem bodovanja, evropski sistem prenosa bodova. Tada su utvrđene tzv. stepenovane studije. Stepenovane studije od tada znače da se po novom sistemu obrazovanja diplome mogu steći posle tri, četiri ili pet godina.
Upravo zbog postizanja ciljeva ovog spomenutog bolonjskog procesa nacionalni okvir kvalifikacija je značajan da se ove nove stručne spreme objasne i da se definiše šta su, da se definiše njihov odnos sa starim stručnim spremama, tako da je neophodno, to je očigledno i cilj ovih izmena i dopuna, da naš nacionalni okvir kvalifikacija za visoko obrazovanje bude skroz usklađen sa opštim okvirom kvalifikacija za evropski prostor visokog obrazovanja, što SVM svakako podržava.
Čak i Savet Evrope ima projekat u koji je uključena naša zemlja. Na osnovu tog projekta osnovni cilj je da se jednom za svagda jasno odrede ishodi učenja za sva tri ciklusa obrazovanja, što bi značilo da se objasni šta nosioci pojedinih kvalifikacija znaju, šta oni razumeju, šta nosioci pojedinih kvalifikacija umeju da urade. To su upravo ti ishodi učenja.
Naredna izmena koja je predložena ovim izmenama i dopuna Zakona o visokom obrazovanju je da studentske konferencije od sada mogu da imaju svojstvo pravnog lica. Ovo je takođe izuzetno značajno, upravo osnovna i trivijalna stvar da će studentske konferencije moći da otvaraju račune kod banaka i da će ravnopravno moći da konkurišu sa ostalim članicama Evropske studentske unije za projekte namenjene tim i takvim organizacijama.
Dozvolićete mi da u okviru vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM postavim i nekoliko pitanja, odnosno da najdobromernije ukažem na određene probleme sa kojima se naši studenti, uglavnom postdiplomci suočavaju. Jedan od gorućih problema doktoranata u našoj zemlji je što se na velikoj većini fakulteta školarina za postdiplomske, doktorske studije košta između 150 do 200 hiljada dinara po godini. Uglavnom, znači to je neki prosek i naravno od zavisnosti od fakulteta. Problem je što ministarstvo, uglavnom to je znači do sada bila praksa, ministarstvo određuje broj doktoranata, koji mogu da se školuju na teretu budžeta i to se objavljuje obično negde krajem oktobra, znači, kada je već, recimo, prekasno.
Ministarstvo određuje cifru koja se odnosi na Univerzitet, pa se na osnovu toga deli taj broj doktoranata po fakultetima. Problem je što kada doktoranti upišu doktorske studije, oni naravno taj iznos novca, iznos školarine treba odmah da uplate kada se prijave, prilikom prijema i oni tog momenta ne znaju koliko će biti studenata koji će se finansirati iz budžeta. Znači, ovo je jedan problem, što datumi nisu usklađeni početak oktobra, sredina, kraj oktobra.
Drugi problem je sa kojima se doktoranti suočavaju, da oni koji kao obični studenti, znači studenti postdiplomskih studija, daju uslov za drugu, recimo, za drugu godinu doktorskih studija suočavaju se sa tehničkim problemom da dođu na šalter fakulteta, kod tetkica i tamo im kažu da se ova nova kvota opet odnosi samo na postdiplomce na doktorante prve godine, da se to ne odnosi na njih. Znači, potpuno se demotivišu oni koji daju uslov, jer jednostavno moraju ponovo tu školarinu od tih 150 hiljada dinara da plate iz svog džepa. Naravno, znam gospodine ministre da to nije do vas, da je to najverovatnije do fakulteta, ali najdobromernije vas molim da, na primer, ministarstvo organizuje sastanak gde će pozvati dekane, rektore, da dođe do konkretnog dogovora da se zaista zna da ne bude, da to proizvoljno rešava svaki fakultet na svoj način.
Drugo pitanje ili druga tema, koja je takođe izuzetno značajna, a koja nažalost još uvek nije rešena u našoj zemlji je, da je nažalost realna slika da je potpuno neuređen sistem kvalifikacija u Republici Srbiji i da je izuzetno teško priznavanje stranih kvalifikacija kod nas. Znači, kada se sa studija u inostranstvu bez obzira gde, u raznim zemljama, studenti koji završe fakultete, studije u inostranstvu, vrate u Republiku Srbiju, najveći problem im upravo predstavlja nostrifikacija diploma. Iskustva tih ljudi kažu da su vrlo duga čekanja uobičajena, nije neobično da mora da se čeka izuzetno dugo na najobičnija priznavanja i nostrifikaciju. Smatramo da procedura nostrifikacije bi trebala da bude nešto pojednostavljeno, a ne da se događa, kao što se danas dešava u praksi da određeni fakultet, na primer odbije kandidata koji želi da nostrifikuje diplomu, a drugi fakultet mu prizna diplomu. Smatramo, a pretpostavljam da se slažemo u tome da je bolje da se nostrifikacijom bavi država, a ne fakulteti pojedinačno.
Čitali smo u medijama još krajem prošle godine da je formirana Radna grupa koja radi na zakonu o priznavanju kvalifikacija stečenih u inostranstvu ili kako ga neki zovu na zakonu o priznavanju stranih kvalifikacija i pitanje poslaničkog kluba SVM je – kada možemo da očekujemo sistemsko ili zakonsko rešavanje ovog problema?
Da ne pričam o tome koliko je komplikovana nostrifikacija i koliko je teška, da ne kažem i nemoguća kada određena stručna sprema, na primer, ne postoji u našem sistemu. Bilo bi dobro da što pre možemo da vidimo olakšano priznavanje diploma, a da ne ostane ona praksa koja, nažalost, još uvek je aktuelna kod nas, a to je da neko ko želi da nostrifikuje svoju diplomu mora da prođe kroz razne komisije, nastavno naučno veće. Na nekim fakultetima se svaki ispit pojedinačno proverava, plan i program rada, podudarnost sa našim programima, itd.
To su dva pitanja na koje bih volela da dobijem odgovor i da se još vrati na predložene izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Svi smo svesni toga i tendencija ministarstva je da uslov za budžet na početku 2014. i 2015. godine bude maksimalnih 60 bodova. Postoji težnja od 2005. godine kada je usvajan ovaj zakon, jer kao što sam rekla cilj Bolonjske deklaracije je da se nagrade oni studenti koji polože sve ispite i osvoje maksimalnih 60 poena.
Najzainteresovaniji za ovo pitanje su studenti, dobri studenti kojima je svejedno da li je uslov 48, 50, 54 ili 60, ali Akademska zajednica čeka da što pre donesemo ove izmene. Mnogi kažu da je potrebna ozbiljnija sistemska temeljna analiza ili revaluacija raznih programa i planova, jer, opet verujem da ćemo se svi složiti u tome, da učenje treba da bude orijentisano na studente. Od 2003. godine do danas je prošlo devet godina, a mnogi studenti još uvek nisu oslobođeni nepotrebnih znanja i teško im je da se fokusiraju na ono što će im zaista biti potrebno u struci. Zahvaljujem vam se i nadam se da ćete uspeti da mi date odgovore.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta.

Hvala. Mi ćemo razmisliti da li ćemo i u kojoj meri podržati ovaj zakon. Zato što, kada smo dobili predlog zakona tj. dopune zakona, moram da kažem da smo očekivali da ćemo u njemu pronaći neki suštinske promene u sistemu koje su očigledno neophodne.
Svi rezultati koje imamo u ovom trenutku pokazuju da naši studenti u ovim uslovima, u ovim okolnostima ne mogu da zadovolje kriterijume da osvoje 60 poena u onom procentu koji bi nam garantovao drugačije generacije koje treba da preuzmu odgovornost za neke promene u društvu.
Moram da kažem da Predlog izmena zakona ima jedan vrlo očigledan motiv u tački 7. koji kaže da ove godine ostaje 48 poena i da će povećanje neophodnog poena za nastavak školovanja i za upis nove godine povećati iduće godine, a onda progresivno i više. Naime, na ovaj način je izbegnuto da se ove godine studenti zbog toga pobune, da ponove svoje zahteve, da se to, da tako kažem, njihovo nezadovoljstvo bar odloži za iduću godinu i godine koje su pred nama.
Ono što mene ne zabrinjava u celoj stvari, što mi je negde logično, jeste da zapravo studenti ne žele i ne treba im da osvoje 60 poena, jer kriterijum onoga što ostvare ovde ih zapravo deli mislim na dve kategorije. Jedni su oni koji ostvaruju 60 poena, koji imaju vrlo jasnu viziju gde će i kada nastaviti svoje živote i karijere i oni spadaju, čini mi se, u onih zastrašujućih 70% studenata koji i dan danas kažu da čekaju da završe studije da bi iz ove zemlje izašli. Taj odliv mozgova nije zaustavljen i neće biti zaustavljen tako dugo dok znanje i rezultati u školovanju ne budu i osnovni kriterijum za dobijanje zaposlenja i dok ne bude stvoreno takvo poslovno okruženje u kome će takav kadar biti neophodan.
Mi školujemo, zapravo oni koji ovde ostaju se školuju za poslove u državnoj službi, pravnici, eventualno ekonomisti, to ostaje. Sve što je na elektrotehnici, znate i sami da generacije već imaju sklopljene ugovore sa onima koji će ih zaposliti u inostranstvu i mi na tome moramo nešto da uradimo, jer tu nešto mora da se promeni.
Dakle, očekujem da će ovaj zakon umiriti studente, bar član 7, kao što očekujem da će ih uznemiriti u članu 4, koji kaže da će se smanjiti broj rokova. Naime, ako rezultati pokazuju da u ovim uslovima, sa ovim brojem rokova, sa ovim relativno neuređenim sistemom, vi ste sami govorili šta je suština, i udžbenici i drugačiji odnos profesora i drugačija komunikacija i drugačiji rasporedi i više razumevanja za ono što su potrebe studenata, to jeste suština. Bez promena u tom delu studenti zaista, osim većeg broja rokova, nemaju drugi način da ostvare sve ono što se od njih očekuje.
Ne vidim, moram da kažem, možda je to važno zbog generacija koje će se upisivati, zašto mi danas menjamo i najavljujemo nešto što će se događati tek u školskoj godini 2013-2014. i 2014-2015. godini? I na taj način, na neki način, uznemiriti ove studente koji u ovom trenutku treba da studiraju i treba da završe svoje studije.
Pitanje bodova, pitanje odnosa profesora, pitanje Bolonje kao takve, koja se kod nas stalno predstavlja kao da je u velikoj meri sprovedena, zapravo mislim da je tek na početku i da zahteva apsolutnu evaluaciju i reviziju smislu da se vidi šta je urađeno, da se vidi šta je potrebno menjati u sistemu da bi većina studenata mogla da postigne bolje rezultate. Mi ovde zapravo celu odgovornost za loše rezultate visokog obrazovanja prebacujemo na studente. Mislim da to nije dobro. Mislim da je potrebno da se i u okviru akademske zajednice profesori dogovore oko toga šta zapravo žele, za šta su spremni, koliko su spremni da se menjaju, koliko su spremni da sami uče, koliko su spremni da komuniciraju sa onima kojima treba da prenose neko svoje znanje. To u ovom trenutku, čini mi se, potpuno nedostaje.
Onog trenutka kada se budu revidirali programi, kada se bude uspostavilo, opet vremenom, to ne može brzo, to potpuno razumem, uspostavila drugačija komunikacija, onda možemo početi studentima da uskraćujemo neka od prava i mogućnosti koja u ovom trenutku imaju i od njih očekivati da postignu bolje rezultate nego što postižu danas.
Moram da kažem da rezultate obrazovanja, to su cifre koje moraju sve, ne samo zabrinu, nego da nas zgroze na neki način, je da imamo, a vratiću se ne samo na visoko obrazovanje, dakle, imamo milion i po nepismenih. Imamo podatak koji nigde nije demantovan da 30% onih koji završe osnovnu školu izlazi iz te škole funkcionalno nepismen. Moram da kažem da to u velikoj meri odražava i ono što im prenose oni koji su na ovaj ili onaj način dobili kvalifikaciju da predaju u školama, na našim univerzitetima dobili tu kvalifikaciju. U tom smislu mislim da je jedna ozbiljna, temeljna reforma neophodna, a da ove promene zakona to tek ovlaš dodiruju.
Naravno, pitanje nacionalnog okvira kvalifikacije je neophodno. Meni je žao da to još nije završeno. Prosto mi je neshvatljivo da to još nije završeno. To nije tako složen posao da se ne bi mogao u jednom razumnom roku, od kad je početo pa do danas, završiti. Mislim da je možda pitanje u tome, imali smo na odboru jedan razgovor sa predstavnicima saveta, koji su između ostalog rekli da su preopterećeni, koji su između ostalog rekli da imaju jednog sekretara i koji su između ostalog rekli da imaju vrlo sužene mogućnosti rada. Mislim da ih je to možda onemogućilo da donesu jedan ovako važan dokument.
Rekao bih još nešto, pošto ću svoje izlaganje kao ovlašćeni predstavnik podeliti na dva dela, vezano za član 2. Naime, naravno da je jako dobro da studentska konferencija dobije status pravnog lica i da može da otvori račun. Pitanje koje se tu otvara jeste, po meni, o kom sudskom registru je ovde reč? Koliko znam, sudski registri kao takvi više ne postoje. Postoje pri raznim agencijama, nekim drugim telima, ministarstvima, ali sudski registar kao takav više ne postoji. Možda je moje znanje zastarelo, ali koliko znam, oni ne postoje.
Dakle, ko će dodeliti status pravnog lica studentskim konferencijama? Status pravnog lica nije samo titula koja se dobija i račun nije samo pravo koje se dobija. Iz toga proizilazi ceo niz organizacionih i drugih promena koje ta organizacija treba da istrpi i osim toga, zahteva i finansijsku odgovornost itd, što je uvek, moram reći, kroz iskustvo koje imamo sa studentskim organizacijama, problem zbog eventualno kratkog boravka ljudi koji su za te stvari odgovorni u tim organizacijama, jer onog trenutka kada prestaju da budu studenti, trebalo bi da izgube i pravo da studente predstavljaju.
Zato ćemo mi uložiti jedan amandman, u kome ćemo predložiti da se studentska konferencija registruje kao udruženje pri APR (Agenciji za privredne registre), čime dobija status pravnog lica ili onda u okviru tog statusa može da funkcioniše prema zakonom predviđenim okvirima.
Ponoviću i složiću se sa gospodinom Jugovićem da jedna od nada koje se u meni probudila kada se govorilo o departizaciji jeste bila upravo ta da će znanje, kvalifikacije postati presudne za buduće zapošljavanje ljudi. Nažalost, to se neće dogoditi. To je nama sada potpuno jasno, to je saopšteno. Ne vidim šta bi stimulisalo bilo kog studenta da se bori za neko znanje i kvalifikaciju ako mu to ne bude obezbeđivalo i veću mogućnosti sigurnost da će se zaposliti.
Otud, ponavljam, koliko god je to puta moguće i potrebno, mislim da moramo posvetiti mnogo više ozbiljne pažnje i sa mnogo više hrabrosti ući u reforme obrazovanja. Ako hoćemo ekonomski razvoj, ako hoćemo da radimo, da stvaramo kadrove za neko tržište, moramo znati u kom pravcu će se naša ekonomija razvijati, za šta ćemo kvalifikovati mlade ljude.
Slušao sam gospodina Dinkića, on govori o železnici i rudarima "Rembasa". Da li je to perspektiva našeg razvoja? Bojim se da nije. Podsećam vas šta se događalo u Kragujevcu. Reindustrijalizacija Kragujevca je pokazala da ono što su nekada bili radnici teško mogu da funkcionišu u ovoj novoj industriji, da je potrebno dodatno obrazovanje, a mnogi su, kao što se sećate, odustali. Rekli su – mi u ovom sistemu nemamo niti znanje, niti sposobnost da u tom sistemu funkcionišemo.
Ukoliko želimo da Srbija napreduje, ukoliko želimo da se izvuče iz ove krize, ja mislim da je pitanje obrazovanja ključno. Mislim da su promene koje su ovde predložene samo jedno relativno površno doterivanje, bez ulaženja u suštinu problema našeg visokog školstva i da bez ulaženja u suštinu tog problema mi nećemo ostvariti rezultate koji su nam potrebni. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović. Izvolite.

Hvala gospođo potpredsedniče.
Poštovane kolege, gospodine ministre, prošlo je devet godina od kako je Srbija potpisala Bolonjsku deklaraciju i sedam godina od početka primene principa Bolonjske deklaracije u sistem visokog školstva u Srbiji. Za početak primene možemo uzeti donošenje zakona 2005. godine, mada je tek počeo da se primenjuje 2006. godine. Dakle, prošlo je nekih šest-sedam godina od primene i tog novog zakona, sa ugrađenim elementima Bolonjskog procesa. Šta je to pokazalo ili kakvi su rezultati?
Može se slobodno reći da su rezultati primene polovični i oprečni. Ali, generalno na pitanje dokle se stiglo sa reformom visokog obrazovanja, veoma je teško dati jedan precizan odgovor, pre svega zato što se situacija veoma razlikuje od fakulteta do fakulteta. Na istom fakultetu se razlikuje situacija od odseka do odseka, a kada bismo to sveli na najmanji elemenat, možemo slobodno reći da se, i što se tiče profesora, situacija veoma razlikuje.
Na Ministarskoj konferenciji koja je održana u Bukureštu, mislim da se te konferencije održavaju svake druge godine i na tim konferencijama se uglavnom analizira dokle je koja država koja je potpisala Bolonjsku deklaraciju, a to su skoro sve evropske države, mislim da je 46 evropskih država potpisalo ovu deklaraciju, dakle, na tim ministarskim konferencijama se analizira dokle je koja država stigla u reformi visokog obrazovanja i mislim da je poslednja koju je Srbija dobila nešto niža od one prethodne i da je to bilo 3,11. Dakle, dobili smo ocenu dobar, tri, što bi narod rekao – srednja žalost.
Često čujemo i da su, a nekad i vidimo na televiziji proteste, mislim da je pre jedno godinu i po dana bilo mnogo studentskih protesta širom Evrope, dakle, često se čuju protesti i nezadovoljstvo i studenata i profesora i u drugim evropskim državama koje su još i ranije krenule u reformu. Tu naročito mislim na Austriju, Švajcarsku, Italiju, pre par godina je bilo takvih nezadovoljstva. Kod nas takođe postoje različita mišljenja, to su oni profesori koji još nisu ni čuli da je ovaj zakon izmenjen, imate da profesor kaže studentima – ja ne prihvatam Bolonju, ja neću da radim po Bolonji, itd, do toga da imate savesne profesore koji mogu da se slažu sa nekom reformom, delimično, potpuno, itd. ali su oni savesni i oni primenjuju i poštuju zakon.
Imamo tu onaj deo gde ja zameram Ministarstvu prosvete, mada znam da je autonomija univerziteta, fakulteta, itd, kod nas dovedena do savršenstva, ali ne mogu samoj sebi da objasnim da ako radite u nekom sektoru vi možete prosto da kažete da ja ne želim da poštujem zakon, ne želim da poštujem statut fakulteta i da ne želim da poštujem odluke koje se donose u kući u kojoj radim. To bi bilo isto kao da mi ovde kažemo – znate šta, ovaj mi se Poslovnik ne sviđa i ja neću da radim po njemu.
Kada je reč o visokom obrazovanju, o tome je govorio i kolega Dereta, jedan od najvećih problema je što se u Srbiji niko nije ozbiljno pozabavio pitanjem koliko nama treba akademski obrazovanih građana i kojih profila? Stalno govorimo o tome da nam je potrebna nova industrijalizacija, ovde smo čuli i svež primer Kragujevca, zato, ako mi mislimo da oporavimo svoju privredu i da oporavimo neke grane industrije, onda moramo i otprilike znati koliko nam treba pre svega inženjera i kojih struka. Takođe, moramo znati da nam ne treba jako mnogo menadžera svih profila. Dakle, prosto nam nedostaje ta vrsta dugoročnog planiranja.
Kad dođe trenutak da Ministarstvo određuje ukupnu kvotu, onda svi fakulteti traže da se ona poveća od 10 do 20%, pa onda pritisak studenata, pa roditelja, pa javnosti, itd. Veoma se često dešava da zbog svega toga Ministarstvo popusti, upravo zato što pred sobom nema jasan plan šta nam treba a šta ne, a to je opet vezano za to što ne postoji kompletna strategija ekonomskog razvoja. Dakle, mi ne znamo u kom pravcu želimo da idemo.
Sada sam spomenula da nam treba reindustrijalizacija. Ali, mi nemamo nekakav kvalitetan dokument iz koga će se napraviti plan, pa će i Ministarstvo moći da ima odbranu i da kaže – znate šta, vi na Pravnom fakultetu ne možete da upisujete dve hiljade, zato što po našim strateškim planovima nama ne treba toliko pravnika sledeće godine. Ovo sam navela samo kao primer, da ne bude da mi se sad pravnici naljute zbog ovoga.
Reći ću par stvari o ovim predloženim izmenama. Prosvetni radnici su inače dobri đaci i oni se uvek drže teme, tako da ja očekujem da u današnjoj raspravi nećemo nešto mnogo odstupati. Nisam sad htela u ovom uvodnom delu da odstupim, ali, sam prosto htela da ukažem na neke opšte probleme o kojima se nadam da ćemo moći da razgovaramo kada budemo raspravljali o predlogu strategije o razvoju visokog obrazovanja za 2020. godinu. Volela bih ovde ministra da obavežem da ta strategija ne prođe samo kroz Vladu, nego da dođe i u ovaj dom, da bismo mi o njoj razgovarali.
Počeću od člana 7. izmena i dopuna Zakona kojima se menja član 88. postojećeg odnosno važećeg zakona. Bilo je mnogo reči o tome. U pitanju je promena neophodnog broja bodova da bi student upisao sledeću godinu i ostao na budžetu u okviru one određene kvote. Kada bi se sada poštovao zakon, bez ovih izmena, već smo došli do one školske godine kada je neophodno da student ostvari 60 ESPB bodova da bi upisao narednu godinu. Dakle, mi ovu izmenu koja je apsolutno iznuđena podržavamo, s tim što mislim da je sledeće godine predviđeno 50, pa da se opet stigne do nekih 60 bodova, kakav je bio i prvobitni plan.
Zašto neko može reći da će ovo ići na uštrb kvaliteta? Kada razgovarate sa studentima, student će vam reći da student u Srbiji, koji treba da osvoji, npr. 48 bodova, ili osvoji 48 bodova nije isto kao i student koji, npr. na nekom austrijskom fakultetu, mora da ostvari 48 bodova i da je opterećenost studenata u Srbiji mnogo veća. U Austriji za 60 bodova treba 1.500 do 1.800 radnih sati, ovde to može precizno da se izračuna, a našem studentu treba mnogo više. Ta opšta ili ta opterećenost studenata u Srbiji je mnogo veća i dobro je što se određenom metodologijom može tačno i izračunati kolika je opterećenost.
Šta ovo još ukazuje? To da je prevelika opterećenost i da mi svake godine maltene pribegavamo izmeni obaveznog broja bodova. To ukazuje da fakulteti, odnosno odseci, nisu prilagodili svoj nastavni plan i program zakonu, odnosno bolonjskim principima. Postoje predmeti ili profesori gde je literatura preobimna, gde je npr. ispoštovao zahtev da bude jednosemestralni ispit, ali je zato sve ono što se predavalo u okviru dva semestra sabijeno u jednosemestralni ispit, tako da ovo pokazuje da se fakulteti, odnosno univerziteti i odseci nisu prilagodili.
Našla sam jednu vašu izjavu, ministre, s početka godine, mislim da je to bilo negde u februaru, kada ste vi rekli da ćete do 1. juna tražiti od fakulteta da se njihova nastavno-naučna veća izjasne o tome da li su reformisali programe i da li je izvršena ponovna procena opterećenja studenata. Očigledno su vam odgovorili da nisu, čim smo mi, evo u septembru, opet pribegli ovim izmenama, ili ako jesu, one se ne bi mogle osetiti već za ovu školsku godinu, ali može za sledeću.
Jedno pitanje za vas - šta su vam odgovorila nastavno-naučna veća kad ste ih pitali da li su prilagodili i reformisali svoje programe i da li su izvršili ponovnu procenu opterećenja studenata?
Još jedan član o kome ću da govorim, to je član gde se govori o broju ispitnih rokova. U važećem zakonu, mislim da je to član 90, stoji da ima šest ispitnih rokova. Ovde predlažete da se broj šest briše, predlažete četiri, znači to je u onom osnovnom članu. Kasnije, u jednom članu vi govorite o tome da će taj prelazak sa šest na četiri biti postepen, odnosno da ćemo ove godine imati šest, sledeće školske godine imati pet, i one tamo 2014-2015. će biti četiri i da je to nekakav postepeni prelaz.
Uložili smo jedan veoma pametan i mudar amandman, te vas ja sve molim da glasate za njega. Da li ćete vi prihvatiti ne znam, ali ako ja dogovorim sa kolegama u Skupštini, on će proći. To je amandman gde mi ostavljamo mogućnost da visokoškolska ustanova bira, odnosno amandman glasi: "najmanje četiri, a najviše šest ispitnih rokova". Umesto da propišemo da sada svi fakulteti moraju da imaju ili za dve godine samo četiri ispitna roka, ovde ipak ostavljamo slobodu.
Ono što se može primetiti, nas su kontaktirali profesori i dekani, to je da na fakultetima društvenih nauka, oni smatraju da im je previše šest rokova, da im organizacija tog velikog broja ispitnih rokova remeti nastavni proces. Oni to, verovatno kažu na osnovu iskustva. Imate tu i da studenti, kao studenti, kao što smo i mi bili, pa malo tu razmišljaju i manipulišu, pa ne izađu na jedan rok, preskoče, pa drugi, zato što znaju da imaju mnogo rokova. Ali, toga je uvek bilo, pa će biti i kada mi usvojimo i ove izmene.
Međutim, fakulteti prirodnih nauka izgleda da su se ovde, ili im je više sve ovo odgovaralo, pa su svoj nastavni proces prilagodili ispitnim rokovima, i to šest. Dakle, ne bi bilo dobro, to bi opet bio šok za te katedre i fakultete, da ih sada ovim zakonom opet vraćamo na četiri. Mislimo da je naš amandman jako dobar. Ostavlja visokoškolskoj ustanovi da ona utvrdi da li joj treba četiri, pet ili šest i da to uredi svojim statutom. Oni kojima nije odgovaralo šest imati četiri, a onima kojima ne odgovara četiri imaće pet ili šest. Molim vas da u danu za glasanje glasate za naš amandman.
Bilo je ovde reči i o tome da je dobro što se proširuje nadležnost Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. To je nadležnost da će taj Savet predložiti ministarstvu nacionalni okvir kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja. Ovo je znak da će ovaj posao biti gotov. Ne mogu ni da se setim na koliko sam bila konferencija i seminara gde se govorilo o tome koliko je Srbiji potreban nacionalni okvir kvalifikacija. Znam da se i u okviru "karca jedan" i "karca dva", to su oni projekti iz obrazovanja, mnogo govorilo o tome i da su izdvajana sredstva iz tih projekata. Znam da je ministarstvo opet obezbedilo iz IPA fondova sredstva za izradu nacionalnog okvira kvalifikacija. O njegovog značaju su govorile neke druge kolege, tako da se neću ponavljati. Ovo je znak da očekujemo nacionalni okvir kvalifikacija u neko dogledno vreme. Međutim, taj nacionalni okvir kvalifikacija nije jedini dokument kada je u pitanju povezivanje oblasti obrazovanja i rada i zapošljavanja, koji nedostaje Srbiji.
Ministre, ne znam da li do vas stižu problemi sa kojima se ljudi suočavaju zato što naša nomenklatura zanimanja nije promenjena jako dugo. Na primer, studenti nekoliko novosadskih fakulteta nakon završetka osnovnih studija ne mogu da nađu posao, jer njihovo zanimanje ne postoji ni u jednom pravilniku o visini stručne spreme, koje propisuje Ministarstvo prosvete.
Konkretno reč je o studentima koji studiraju engleski jezik. To su studije od četiri godine. Međutim, zvanje koje oni stiču kada završe nije profesor engleskog jezika, nego je diplomirani filolog – anglista. Dakle, to je osoba koja je četiri godine studirala engleski jezik isto kao nekada davno, pa smo imamo zvanje diplomirani profesor engleskog jezika. Ova grupa ljudi ima veliki problem zato što se ne nalazi u nomenklaturi zanimanja ili se ta nomenklatura ne osvežava.
Koliko znam ta nomenklatura zanimanja u Srbiji je 30 godina stara. Ako grešim, reći ćete mi da grešim, ali nisam čula da je došlo do izmena te nomenklature. Valjda znate da je veliki broj ljudi koji imaju takve probleme.
Evo, još jedna situacija. To je reč o smerovima gde osnovne studije traju tri godine. Na primer, student psihologije, koji studira tri godine, to su osnovni studiji, posle toga stiče zvanje psiholog, ali bačelor. To je prvi stepen. Čovek sa tom diplomom, verovali ili ne, ne može da radi sa ljudima. Može da bude pomoćnik nekom drugom psihologu ili može da se bavi podacima. Doduše, psihologija zahteva mnogo istraživanja, ali to je osoba koja ne može da radi, odnosno ti ljudi ne mogu da rade sa ljudima ili da obavljaju onaj posao koji su hteli. Verujte oni se mnogo iznenade kad počnu da traže posao, u stvari kad vide šta ih je snašlo.
Bivši ministar visokog obrazovanja je, početkom ove godine, izjavio da su fakulteti požurili u primeni bolonjskog procesa sa sistemom gde osnovne studije traju tri godine, a master dve.
On je takođe dalje tumačio da su fakulteti veoma često to tako i organizovali, kako bi studenti kasnije bili primorani da nastave i master studije, kako bi prosto došli do nekog zanimanja kojim će moći da nađu posao. Toliko od mene. Hvala.