Izvinjavam se gospodine Mihajloviću, ali ja vaš mikrofon odavde ne vidim, pošto gospodin Obradović sedi tu, pa ne mogu baš sve mikrofone koji su uključeni da vidim u sali, zaista se izvinjavam.

Mikrofon možete da vidite, ali efekte tog
mikrofona možete da čujete. To su različite stvari.
Dakle, završiću sa rečenicom da poslanička grupa SPS-Jedinstvene Srbije i PUPS-a, podržaće ovaj zakon i podržavamo dalje reforme i dalja poboljšanja ostalih zakona u oblasti obrazovanja. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Ljiljana Lučić. Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, kolege poslanici, pred nama je stvarno jedan po obimu mali zakon, ali vidite u načelnoj raspravi da su kolege vrlo široko tretirale temu visokog obrazovanja. Rekla bih da to jeste važna tema, očigledno za parlament, i to govori o potrebi da mi ovde u parlamentu što pre razgovaramo o svim aspektima reforme procesa visokog obrazovanja. Verujem da će o tome biti prilike kada budemo govorili o strategiji unapređenja visokog obrazovanja.
Ipak ću se koncentrisati samo na ovaj par članova, koji su predmet izmena, dakle Zakona o visokom obrazovanju, iako sam sa pažnjom slušala sve kolege, imam razumevanja zašto su svoju raspravu ovako široko danas postavili.
Dakle, naša je zemlja, naš visokoobrazovni sistem, jedne od Bolonjskog procesa ili, kako se to danas definiše, deo evropskog prostora visokog obrazovanja, već devet godina. Ako tako jeste, onda smo mi u poslaničkom klubu Demokratske stranke očekivali da ministar obrazlažući izmene ovih par članova zakona da nešto više informacija o tome kako napreduje bolonjski proces, kakvi su dosadašnji rezultati, šta su problemi. Jer u izlaganjima nekih kolega, verujem da oni i s pravom iznose takve konstatacije. Dakle u javnosti postoji osećaj, da čak postoje i opstrukcije uspešnosti sprovođenja ovog procesa, odnosno za nas bi bilo važno da smo danas mogli da imamo više tih informacija i da možemo da čujemo koliko smo daleko od koncepta EU da u sledećoj deceniji, dakle 2020. godine, jedan od odgovora na izazove starenja populacije bude upravo veće učešće stanovništva u visokom obrazovanju i posebno u procesu celoživotnog učenja. Dakle, gde smo u razvoju takvog pristupa visokom obrazovanju u Srbiji?
Takođe, za nas u Demokratskoj stranci jako je važno kako napredujemo u bolonjskom procesu i zbog napredovanja samih univerziteta, odnosno pozicioniranja srpskih univerziteta na evropskom međunarodnom nivou i unapređenja njihove konkurentnosti.
Kada bi i u političkoj javnosti i stručnoj javnosti bila prisutnija ta svest da bolonjski proces, kao jedan od ciljeva, ima i podizanje konkurentnosti naših fakulteta, naših univerziteta, mislim da bi onda ljudi na drugačiji način razmišljali o ovoj mobilnosti mladih ljudi, studenata koji odlaze na druge univerzitetske centre u Evropi radi usavršavanja, onda bi razumeli da cilj bolonjskog procesa jeste da postanemo deo evropskog visoko obrazovnog prostora i da imamo i na našim fakultetima i univerzitetima više studenata iz evropskih gradova. To je cilj ovog procesa u kojem svi učestvujemo. Ne znam da li to razumemo, nego čisto lamentiramo nad činjenicom da mladi ljudi u potrazi za kvalitetnim obrazovanjem odlaze iz Srbije.
Dakle, nismo imali takvu analizu i ja mislim da je ona potrebna. Pred nama su stvarno vrlo male izmene Zakona o visokom obrazovanju. One se mogu okarakterisati, tih par članova koji se menjaju, i da su tehničko-formalnog karaktera, jer u stvari sada preciziramo i kažemo kroz izmene zakona da će Nacionalni savet sa visoko obrazovanje predlagati nacionalni okvir i kvalifikacije za nivo visokog obrazovanja ministarstvu, kao da je cela priča oko nacionalnog okvira kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja, da je problem bio u tome što se nije znalo ko je nadležan. Ako je to bio problem, odlično, rešili smo ga i očekujemo da jako brzo i dođemo do ovog važnog dokumenta za visoko obrazovanje.
Takođe, i druge neke izmene su tehničkog karaktera, nisu sporne. Svakako da Studentska konferencija Univerziteta Srbije i Studenska konferencija akademija strukovnih studija treba da dobiju status pravnog lica i učestvuju u međunarodnoj razmeni i međunarodnim projektima, ni to ne može da bude sporno. Onda imamo još dva člana zakona koja naizgled jesu tehničkog karaktera, ali vidimo da kroz izmene ta dva zakona mi ustvari zakonom pokrivamo ili upodobljujemo zakon sa realnošću, odnosno zakonom pokrivamo loše posledice, odnosno posledice istinski izostale reforme visokog obrazovanja, jer, o tome su svi govorili, naš odgovor na neefikasnost studiranja u Srbiji jeste smanjenje broja bodova za prelazak u narednu godinu studiranja.
Mislim da samo treba otvoreno o tome da govorimo. Nije sporno da se na ovaj način to pitanje reši. Razlozi zašto i mi u poslaničkom klubu ovako jedno rešenje podržavamo je zato što su troškovi studiranja za naše osiromašene porodice veliki izdatak i ako i ovaj izdatak prevalimo na njihov teret, onda se ta nevesela statistika, da u Srbiji svega 12% građana ima više i visoko obrazovanje, stvarno neće promeniti za još niz godina. Mi nemamo ništa protiv takvog rešenja, ali stvarno mislimo da je poslednji trenutak da ministarstvo i nadležni organi, parlament i civilni sektor naprave jednu ozbiljnu analizu zašto izostaje efikasnost studiranja i, ako je uveden bolonjski proces, dokle se stiglo u prilagođavanju programa drugačije uloge profesora u obrazovnom procesu, šta je sa prilagođavanjem udžbenika i svih drugih elemenata koji mogu da utiču na efikasnost studiranja. Nažalost, očigledno je da se tu ne dešavaju ozbiljni pomaci i otuda imamo ovo rešenje.
Ako je to tako, mi mislimo da je ishitreno rešenje da se smanjuje broj ispitnih rokova i mislimo da bi bilo mnogo racionalnije da sačekamo svi jednu ili dve školske godine, da vidimo da li su se neki pomaci napravili i onda da, kroz podizanje broja bodova za upis u narednu godinu, idemo i na skraćivanje ispitnih rokova.
Dakle, tako ocenjujemo ove male izmene zakona. One su naizgled male, ali suštinski govore da imamo ozbiljan zastoj u reformi visokog obrazovanja. Hvala.

Hvala.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS, gospodin Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, krenuću od onoga što ste vi danas na odboru rekli, da ovim izmenama zakona popravljamo nešto što smo uočili da nije dovoljno dobro. To je sasvim u redu i uvek to tako treba činiti, ali jedina otežavajuća okolnost jeste što svake jeseni uočimo da nam ponešto nije dobro i obično iz istog zakonskog opusa, a to je ono što bi trebalo u zakonu koji je donet 2005–2006. godine, definisan sa 60 bodova kao uslov konačnog uspeha, konačne efikasnosti, definisane prolaznosti, ili po ranijem, mnogo osuđivanom, Zakonu o univerzitetu, gde se znalo da je kompletna prolaznost bila kada se polože svi ispiti, a racionalno bilo utvrđeno u grupi zajednice fakulteta koji se tačno ispiti mogu preneti u narednu godinu, a onda oni polagati, godina se neometano sluša i nikako to ni u čemu nije bilo loše rešenje.
Prolaznost tada nije bila dobra, a vidimo sada u ovom službenom delu izveštaja dvadesetak posto prolaznosti sa 60 bodova, ako se gleda po stratumima koja godina studije, jer je pred nama praktično već valjda izašla generacija bolonjaca, čak i na integrisanim studijama, ili je pri kraju, ovi koji traju šest godina, ali ove godine bi trebali da budu apsolventi, sa integrisanim studijama, kao, recimo, medicinski fakultet, trebalo bi već da imamo i niz opipljivih podataka o srazmernoj efikasnosti iz godine u godinu.
Zašto je to bitno u kontekstu onoga što se ovde nudi? Ovde jedna od ponuđenih stvari jeste da se skrati broj bodova i da se menja broj ispitnih rokova. Mi smo o tome diskutovali, naravno, i na odboru. Mišljenja su podeljena. Što se tiče SNS, naravno, podržaćemo ovaj zakon, zato što to, pre svega, pomaže studentima, jer studenti koji uče po Bolonji ni u čemu nisu krivi što je neko umesto njih procenio da im je Bolonja i način studiranja i inače zakon, modalitet, preporuka, koja nije bila na agendi obaveznih preporuka za EU, usvojena, negde je ministar potpisao i mi smo to nastavili da sprovodimo. Studenti za to nisu krivi, oni su očekivali da će dobiti bolju prohodnost i jednostavniji način za učenje.
Uslovno rečeno, možda negde to i jeste na nekim fakultetima. Negde su možda glomazne predmete sada umesto dvosemestralnih pretvorili u jednosemestralne. Oni nose srazmeran broj bodova. Ne znam da li su ti bodovi taman tako podeljeni da će studenti ostaviti za onu tamo godinu kad bude 50 bodova ili ne. Vidim da smo ovih godina u izmenama iz 2009. godine išli na 42, 48, pa 54 je bila preporuka, a sada smo ponovo to promenili negde na 50. Ono što posebno poštujem i što u neku ruku, u kritičkom smislu, disreguliše manevarski prostor je činjenica da ste vi to, kako ste rekli na odboru, taj dogovor postigli sa zajednicom univerziteta i sa studentskom organizacijom.
Šta to uslovno ostavlja kao upit? To su u prirodi stvari dve konfrotirane institucije. Studenti su ovog časa zadovoljni da im se da da mogu sa manje bodova da prođu. Ne znam koliko su zadovoljni sa smanjenjem broj rokova, što i ima opravdanja, verovatno ću se setiti da i to objasnim. Sa druge strane, rektori i dekani su opet druga interesna grupacija, kojima je ovaj zakon, Bolonja kao deklarativni pristup autonomiji, autonomiji izgleda svake vrste, sem autonomiji koja vodi istinskom poboljšanju studija, doneo pravo da budu birani unutar, da ne kažem kružoka, a negde to baš liči na to. Predlaže veće, bira ga senat, a država ne odlučuje o izboru dekana.
Onda je iluzorno što ministar svake godine prilikom utvrđivanja upisnih kvota i cena školarina, koje se kreću za Beogradski univerzitet veličine od hiljadu do tri hiljade evra, i cena samih prijava, onog papira belog što dobiju uz informator, negde od tri do 12 hiljada, kako na kom fakultetu. Dakle, džaba ministar pledira na fakultete, na dekane da ne podižu školarine, i u neku ruku oni ih manje – više ne podižu, sem onih koji su imali zaista u poređenju sa drugima niže nešto malo podignu i dodatno opterete roditelje.
Dakle, to je jedna od slabosti autonomije koja je svedena na nivo takve vrste slabosti na koju ne može ko je osnivač fakulteta ni na koji način da utiče. Na šta još ne može da utiče, a opet to može da se iskaže kao slabost sistema u segmentima koji je samo za studente prepoznatljiv, daj snizi mi broj bodova i daj mi veći broj ispitnih rokova. Ta deca to tako gledaju. Sa tom decom sam manje više stalno u kontaktu i naravno bajpasiraju načine kako da na ispitima budu što efikasniji. U tome fakulteti idu do te mere, da li neko veruje ili ne, da kupuju nekakve elektronske uređaje za ometanje mobilnih telefona, da bi ta deca te testove položila.
Sada smo kod testova i kod rokova. Hajde, da i to pomenemo kao nekakvu slabost sistema. Ne kažem da je ostao stari sistem obrazovanja i krenulo se testovima kao jedinom legitimnom načinu, ovim modulima koji vode toj varijanti, polažeš testove, daješ kolokvijume, pišeš seminare i na kraju si ispit položio bez da si na usmenom ispitu.
Dakle, i oni bi koristili po starom sistemu te bubice i te prislušne uređaje da popune testove. Testovi nisu dokazi učenja. Lepo je danas koleginica iz Novog Sada rekla, oni su za prepoznavanje, oni su za osnovnu, stručnu, profesionalnu, elementarnu, kako bih rekao informaciju koju o sebi student pruža ispitivaču. Danas su to postali u recimo nekim fakultetima medicinske struke, u predklinikama, osnovni način sticanja poena, polaganja ispita. Onda takav student dolazeći ipak na viši nivo studija gde je potrebno da uđe u jednu verbalnu komunikaciju sa ispitivačem, sa pacijentom, iako su im uveli razno razne predmete kao surogat, kao zamenu za nešto što je ranije postojalo, veština komunikacije, studenti više nisu u stanju da razaznaju bitno od nebitnog, na ispitima se teško snalaze jer su od gimnazijske ekspresije, od gimnazijskog im je ostalo samo uči po celu noć, brzo savladaj testove, nekad okače na sajtu, a deca to nauče. Otkud obaveza da moramo pisati isključivo na ćirilici, da isključivo profesor mora da predaje tako što će da pusti video bim, da mora da okači svoja predavanja na sajt, pa da studenti iz toga uče? Otkud ta obaveza? A gde je tu autonomija profesora, proizvođača nastave? Nije valjda data autonomija samo fakultetu za izvršne organe fakulteta, rukovodeće organe itd. i za dekane. Zašto se kod izbora dekana na nekim fakultetima poštuje pravilo tajnog glasanja? Pravilo potiče od inicijative katedri, dakle, od bazične komunikacije. Zašto negde profesori, dovoljno je da čak ne i redovni i vanredni, a negde moraju biti samo oni koji imaju uslove za bavljenje mentorskim radom. Čak i vanredni profesori da uđu i u veća, organe koji na fakultetu odlučuju.
Takva heterogenost pristupa je posledica ovakve široko date autonomije, vrlo okvirno datog prava, zakonski datoga prava na formiranje podzakonskih akata i statuta koji overava univerzitet. Znate, nekada je to ministarstvo prelistalo statut, pa u jednom od statuta fakulteta koji sam uspeo da nađem, ne piše ni neograničenje trajanja mandata dekana. Zamislite vi to da toga nema? To je univerzitet usvojio, to je prošlo, podrazumevajuće je to u zakonu, ali nemoguće da toga u statutu nema.
To su dakle, nekakve slabosti koje mogu direktno iniciraju uzroke, slabosti, ovog nekako studentskog prolaska uprkos visoko favorizovanom učenju koji se od te dece traži. Zaista, deca da bi ostvarili tih 60 bodova, ili 48 moraju jako mnogo da rade.
Šta je druga pojava? Profesori da bi izašli iz toga. Prvo sopstvenog nesnalaženja u vrlo zamršenoj organizaciji procesa studiranja su kasapili svoje predmete, ulazili u različite stručne oblasti, nisu retke intervencije koje su užoj naučnoj oblasti jedan drugi profesor preklapali, jedan drugom nudili, samo izmenjene naslove svojih tematskih jedinica. Mnogi od tih predmeta postali su za studente izborni predmeti. Onda se studenti izgube u tako različitim izbornim predmetima, u komunikacijama, da li će izabrati ovo ili ono, i čitav galimatios sa datom velikom širinom samostalnosti u odlučivanju na tom nivou je dosta koštao. Drugi ili treći, ili ko zna koji, a često govorim kad uzimam reč o tome, je ne usaglašenost nastavnih planova i programa unutar istih fakulteta. Dakle, istih polja, istih oblasti. Medicinski fakultet sa svojim planom i programom u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu u prvoj godini studija nema iste predmete.
Svi mi koji ovde sedimo, moguće da grešim da ovde postoji neki "bolonjac", svi smo završili po starom programu. U vremenu u kome sam ja učio u celoj Jugoslaviji je knjiga zajednička bila, pa je prva godina medicine imala tačno određene predmete. Eto akademske mobilnosti, mogao si Beograd, Sarajevo, Zagreb i obrnuto, iz, naravno ne u prvoj i ne u petoj godini, nego da se pomeriš onda kad to želiš. Danas akademske mobilnosti, iako Bolonja to promoviše kao osnovni dejstveni princip za studente, gotovo da nema. Teorijski, oni su dali tri posto tamo da možete vi da dođete da promenite fakultet, ali nekada nećete moći jer ćete izbeći taj jedan predmet. Učiš recimo u trećoj godini u Novom Sadu, u Kragujevcu, u četvrtoj godini se uči. Vi kad položite u Novom Sadu, vi nećete imati 60 bodova, recimo kao u Kragujevcu. Dajem primer, ovo nije apsolutno tačno, ali znam da takvih stvari ima.
Veštom manipulacijom student može da izbegne da neke od predmeta uopšte ne uči i ne položi i da stekne 60 bodova. On ne može u toj godini imati više bodova. Taj predmet negde, koji je preskočen, recimo nuklearna medicina, što znam da jeste, ne može da se nadoknadi kao izborni predmet na nekom drugom. Ni student neće da bira. Bira grad u kome će da uči. Dakle, mnogo toga. Stvar je bila vrlo jednostavna – zajednice fakulteta utvrde jedinstvene planove i programe. Stvar je jasna, tu dileme nema. Šta će konusi da rade tu? Konferencije univerziteta sa raznim brojem fakulteta različitih interesa? Nema govora. Prosto, nekakvi dejstveni mehanizmi koji su postojali, koje ne bi ni po čemu smetala niti ometala čak i ova Bolonja, neka provejava miris Bolonje kroz kompletne naše zakone, niko se tome neće protiviti, ali neka se izracionališe ono što može da se studentima učini kao ustupak, profesorima avanzovanje, napredovanje u struci.
Pogledajte, neki poštuju preporuke, minimalne, koje je dao Nacionalni prosvetni savet, neki ne. Neki su se vratili na opšte preporuke koje daje zakon, vrlo deskriptivne. Neki ukupan skor bodova koji treba da imaju profesori je negde sedam, negde tri za isto zvanje. Zašto to? Zašto stvaramo hijatus, prazninu, u nastavnom kadru? Da li time preferencijalno stvaramo samo određeni broj ljudi koji će uzimati velike pare za doktorske studije, one se jako skupo plaćaju? Prošla su vremena kada su fondovi, sizovi, plaćali participirali troškove i magisterijuma i doktora. Toga više nema. Studenti iz džepa i samo onda ako u vezi sa projektom ili fakultet ima interes, opet, preferencijalno lični ili politički, da nekog kandidata otškoluje na doktorskim studijama.
Stvorila se, sekvestrirala se klasa onih podobnih, a u podobnost se ulazi tako što se ulazi etapno i postepeno. U vremenu i pre ovog zakona u tu podobnost se ulazilo, ali je opet odlučivala ova ili ona nečija odluka, da vi ne budete kandidat za mentora, ne budete mentor, ne budete u komisijama i dođete u stanje da zato što niste mentor, a redovni ste profesor, niste član izbornog veća. E, to nikada nije bilo, ali na nekim fakultetima samovolja, izlobirani krugovi, u mogućnosti su da donesu i takav statut u kome neće biti. Naravno, zakon se time nije bavio jer je zakon u opštim odrednicama dotakao.
Zato kad govorimo o reformi zakona, hoću reći da masa stvari treba da podlegne reformi, da neko, ko je zadužen za procenu kvaliteta, vrednovanja nastave, malo pažljivije pročita, malo prošeta i anketira studente, ne samo one koji ih sačekaju kod akreditacije, to su namešteni kadrovi dekana, koji vas sačekaju kad pravite akreditaciju fakulteta, za svaku katedru tačno odabran čovek koji zna unapred pitanja koja će biti i odgovore koje će dati i akreditacija prođe. Suština se daleko potisne pozadi i mi mnogo o tome ne možemo da znamo, ali oni koji daju akreditaciju. Recimo akreditacija, akreditovan fakultet koji može 100 đaka da primi, on primi 200 i radi u dve smene. Istovremeno arhitektura, Pravni izdaju prostor i rade sa 240 studenata u jednoj smeni. Kako je to onda moguće? Kako su ti uslovi za akreditaciju isti i kako ta komisija, i ti ljudi tamo s tim ogromnim platama u tim komisijama, to tako prihvataju ili ih tako prevare i dobiju akreditaciju, a neki recimo drugi gde je opravdano ne dobiju? Prosto se nekad postavlja pitanje o čemu se tu zapravo radi i gde je izlaz iz takvih rešenja.
Ovaj zakon i ranije ispravke zakona, ono što pozitivno, ministar je bio i u prošlom mandatu, govori o volji ministra da pokuša da pomogne tamo gde to možemo. Mi smo pomerili termin i za magisterijume po starom, za doktorante 2015. Ne možemo da sad okrivimo ni ministra kao tu vrstu vlasti da je odgovoran, a po zakonu, o kome sada raspravljamo, stoji je da Nacionalni savet za visoko obrazovanje prepoznaje, prati, juri, nišani, proverava, daje sugestije ministru šta u programu da promeni.
E, sad sa druge strane ministarstvo valjda njima izlazi u susret i evo ovde meni neki papir gde piše da se ministarstvo zalaže da napravi odu radosti za Bolonju. To će biti na desetogodišnjicu dekada Bolonjskog procesa u Srbiji, a ovde je svako čak i vatreni pobornici Bolonje po definiciji, jer su je donosili dizali ruke za to. U to vreme se donosila, ja sam deklarisan partiji kojoj sam pripadao protiv, tražili smo od ministra koji je to branio da izađe, oni koji su to podržavali na jedan drugačiji način da izađu, da virtuelno pokažu, na primeru jednog fakulteta, kako izgledaju moduli, kako izgleda dobiti bodove, kako izgleda prenositi, itd.
Evo, mi sad imamo nešto što će da košta sigurno, jer ovde samo što nisu pozvani ljubitelji sitnih životinja i taksi službe, ko je sve pozvan da učestvuje u toj promociji dekade Bolonjskog procesa. Sad to dižem na pijadestal najvišeg uspeha države, jer smo ušli u jedan papir, u jednu odluku u jedan milje, evropski milje obrazovnog prostora, gde sami nosioci takvih ideja već iskazuju sumnju da li je sam po sebi takav izbor, sama po sebi bolonjska ideja, to zamišateljstvo, taj zamišljaj, dobar ili ne. Mi ćemo da damo neke pare da proslavimo, manje-više, neka se i proslavi, neka se pare i na to potroše. Ali, neka nam donese popravka ovoga zakona, kojim po mnogim osnovama, sem po tome koliko će studenti imati rokova i ispita nije do kraja dobra. Vratićemo se na rokove.
U onim modulima, pazite, vrlo je težak jedan fakultet koji pola studija obavlja kroz module, kroz to, polako, polako, iz parcijalnog, parcijalnog, parcijalnog i svake nedelje deca testove polažu. Kakvo je njegovo integrisano znanje u skladu sa preporukama koje je već napravio Savet a ministarstvo treba da usvoji. To je ono što je produženo u dve tačke 1. i 3. Sad u tim preporukama o zvanjima stoje, recimo, vrlo zanimljive stvari, a ja se pitam kako je student koji sad studira na takav segmentni način i nedeljno nešto polaže i konačna mu je to ocena, može da ima kapacitet da u stanju, recimo, opisno iz onog što dobije iz deskripcije diplome i ono što ide uz dodatak diplome, da su u stanju da primene svoje znanje, razumevanje na način koji ukazuje na profesionalni pristup, poslu ili znanju, koji imaju sposobnost i najčešće iskazuju, pa to je strašno. Imaš zvanje, lekar si napiši tako, itd. Ovo što tu piše to je pisalo kad smo mi na našem fakultetu, o našim predmetima donosili ishode obrazovnog procesa. Šta je ishod urgentne medicine. Šta je ishod učenja predmeta interne medicine?
Evo, sad nam se ovo, neko je drugi napisao preklapa kao nekakav suštinski događaj a to je zapravo nešto što će ići kao takvo dodatak diplome i neće ovo dati tržište rada. Pa, onaj ko poslodavac vas ne pita kakva su tvoja znanja, on može da razume ko neko radi, nisu svi lekari u pitanju, ni profesori Univerziteta, ovde dođu i koji školuju za mašinskog inženjera ili njega uzme neki privatnik koji pravi ne znam ni ja – turbine, i sad će on da čita – e, ti si ovo pišeš, ti si moj, ma ti si ako znaš da radiš u Evropi. Ako razumeš svoj posao, ti si moj kadar, hoćeš kod mene raditi, a mi ćemo i ovo dići na velika zvona, da smo opet odradili nekakv posao koji generalno uzev od nas u principu nije bio tražen, ali ušli smo u kolo i nazad ne možemo. Mi sad možemo da popravljamo, jer Bolonja nam ni u onoj završnoj rečenici daje pravo deklaracija, da srazmerno u skladu sa svojim tradicijama i običajima prilagođavamo obrazovni sistem.
Imali smo fenomenalni obrazovni sistem, ništa mu nije falilo. Nisu ga pisali političari. Nisu biohemiju pisali političari. Ne pišu je ni sada, ali biohemije na mnogim mestima i nema unutar reforme, koja je nastala da bi se smanjio neki drugi, dobili mesta do 60, kao što je nekada u srećno vreme i bilo. Mnogo je možda takvih promena, ja ne vidim telo koje je telo u stanju da reši, a pogledajte samo koliko Nacionalni savet, pa njegove komisije, pa zavodi, pa itd. Druga tela koja plaćamo, koje biramo u parlamentu ili od Vlade ili koje biraju oni sami kao svoja pomoćna tela, ne uspevaju da izađu iz začaranoga kruga nekakve neprekidne potrebe da učine nešto mnogo bolje od stvari koje zapravo možda treba u nekim segmentima promeniti.
Suština o obrazovanju je da profesor prati nova saznanja, da ide korak dalje, da uvek donosi afirmativno novog studenta, da prihvata znanja i u meri u kojoj može i aktivno učestvuje. Deca se danas spremaju pred predavanje da bi sa profesorom posle predavanja vodili aktivne dijaloge i da se to ocenjuje. To je donela Bolonja, to je gore od gimnazijskog, štreberskog učenja. Oni unapred, jadni, uče i čitaju, jer onaj će da ispredaje, a iza toga sledi – pita danas ili sutra. I onda tako, naravno, brzim mehanizmom učenja, ne može da stekne osobine koje kvalifikacije u ovom deskriptivnom delu nude, jer brzo uče, brzo će i da zaborave, ne mogu imati trajne engrame, ali to neko drugi, to pedagozi, to neko drugi kompetentniji, a ne profesor koji je više u politici nego za katedrom, može da govori. Mi kao stranka otvaramo to pitanje u prosto nekakvom neprekidnom kontinuitetu potreba za promenama sa kojima smo izašli pred građane, a konačno i potrebama za promenama mnogih zakona koji svoju svrsishodnost nisu iskazala na način na koji su htela i gde postoje očigledno i referentna priznanja i samog ministra, da ponešto od toga ne valja. Zahvaljujem se, ovo je kraj, samo sam otvorio aspekte o kojima treba razmišljati šta još menjati, pa sve i da ostane po Bolonji, koja se zove Bolonja, ali da je promenimo u dozvoljivoj meri. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Obradović, izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovane koleginice i kolege, dozvolite mi da kažem, posle ovog prvog kruga razgovora o Predlogu zakona koji je na dnevnom redu Narodne skupštine RS, da kažem nekoliko reči ili da pokušam da odgovorim na pitanja koja su postavljana.
Drago mi je što su gotovo sve poslaničke grupe učestvovale u raspravi o ovom zakonu, i to samo po sebi govori koliko sve poslaničke grupe pridaju značaj temi i generalno, visokom obrazovanju. Čuo sam dosta vrlo zanimljivih konstatacija, bilo je pitanja i mislim da postoji obaveza da na neka od njih odgovorim. Složićete se svi, reč je o jako, jako kompleksnoj temi i činjenica je da ono što smo mi 2003. godine odlučili, opredelili se da budemo deo, tada, Bolonjskog procesa, pa što sad u Evropi svi nazivaju stvaranjem prostora visokog obrazovanja, jer u tom prostoru učestvuje 47 zemalja, sad je 47, 27 zemalja članica EU i one ostale koje to nisu, jedan ogroman, da kažem, prostor sa velikim brojem ljudi.
Najzanimljivija stvar u celoj priči je da, taj dokument nije obavezujućeg karaktera, a da su sve zemlje našle svoj interes da budu deo tog procesa, jer niko nije hteo da ostane po strani, niko nije hteo da bude u drugom planu u odnosu na promene koje se vrše na prostoru visokog obrazovanja, i niko nije hteo da svoje građane dovede u situaciju da ne mogu sarađivati sa kolegama iz drugih zemalja, koristiti njihova znanja ili preneti svoje znanje drugima. Jednostavno, da postoji jedna mobilnost i studenata i nastavnika i osoblja, da postoji mogućnost transfera znanja iz zemlje u zemlju i time se stvara osnov za veću i saradnju visoko-školskih institucija. Ne treba uopšte kriti, kod nas nisu stvari išle željenim tokom, zato i zakon menjamo.
Ako se sećate, 2008, 2009. godine, za ove koleginice i kolege koji su, da kažem, malo duže ovde, znam, jer mi je to bio prvi posao ministra u tadašnjem mandatu, govorio sam o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, pa smo tada, čini mi se, 37 bodova je bilo, pa smo predložili da bude 42, i za vreme dok smo mi razgovarali u Skupštini, u onoj drugoj zgradi ovog cenjenog Doma, neki studenti su napolju tada demonstrirali i govorili su – nemojte da nam menjate uslove u toku studiranja. Da mi nismo promenili uslove, oni ne bi upisali godinu i to je jedan paradoks života, koji postoji, da što god da činite, neko će to oceniti pozitivno, ili neko će oceniti negativno.
Ako mi sada ne promenimo ovaj zakon, činjenica je – uslov će biti 60 bodova. Videli ste, rekao sam vam koliki je procenat prolaznosti na Univerzitetu u Beogradu, znam da je i kod ostalih Univerziteta slična situacija, i sad se postavlja logično pitanje, da li smo mi trebali, mislim, ne treba uopšte postavljati ovo pitanje, jer je odgovor potvrdan, ali sasvim je logično da slušamo glas akademske zajednice, sasvim je logično, i profesora i studenata.
U ovom slučaju postoji njihova saglasnost oko predloženih promena. Zašto? Ove četiri godine studenti su se bunili, po pravilu, iz dva razloga. Jedan je bio broj bodova potreban za upis. Drugi je bio pitanje finansiranja. Znate, unutar ovog prvog postojala saglasnost gotovo svih. Unutar drugog pitanja studenti se razlikuju. Zašto? U odnosu na polje koje studiraju, fakultet koji su izabrali i ono što se dešava na tom fakultetu.
Da bih bio još jasniji i da bi me razumeli, pošto sam o ovome govorio nekoliko puta, primera radi, na prirodnim fakultetima gotovo da nema problema takve vrste. Zašto? U odnosu na broj studenata za koje država odredi da će ih finansirati u toku godine broj samofinansirajućih studenata je daleko manji. Primera radi, na Mašinskom ako se finansira 450, a 200 je samofinansirajućih, sledeće godine se može upisati tih 100% plus 20%. Sami možete izračunati da je to 450 plus 90 i to je 540. Gotovo je nemoguće da svih 650 da daju uslov za sledeću godinu i ima problema. Međutim, na nekoliko društvenih fakulteta, odmah sada znam koja je lista tih fakulteta ili visokih škola, postoji potpuna drugačija situacija. Država finansira 100-150 studenata, a oni unutar kvote samofinansirajućih studenata upisuju 200, 300, 400, 500 i onda je pritisak na drugoj godini strašno veliki i, naravno, nema prostora za sve i onda se rešenje traži kod države. Tada se ne postavlja pitanje kod tih studenata da li je režim studija oblikovan na pravi način i pitanje broja bodova ili pitanje broja rokova, nego su finansije glavni problem.
Mi smo prethodne dve godine taj problem rešavali zajedno sa fakultetima. Mogu vam reći da smo imali stvarno veliku podršku, ja im se zahvaljujem, u fakultetima koji su deo svojih troškova, jer školarina jeste nešto što je i deo prihoda fakulteta, potrošili na te namene da se studentima koji su slabijeg materijalnog stanja, a imaju dobar prosek, da ne plaćaju studije pored onoga što je država obezbedila i da oni ostali plaćaju manje.
Moram vam reći da u ovom dokumentu, koji se zove Strategija obrazovanja, a koleginici Banović sam obećao na odboru, ovo će biti predmet makar javnog čitanja Narodne skupštine Republike Srbije. Vlada će je usvojiti i onda ćemo ponuditi onim poslanicima koji to žele na odboru.
Mi smo ovde postavili neke ciljeve koje bi želeli u godinama koje dolaze da ostvarimo. Mi bi želeli da povećamo i obuhvat studenata i da povećamo broj studenata koji bi bili predmet državnog finansiranja, ali na koji način? Da se, s jedne strane, tačno zna koji će biti oni koji se finansiraju 100%, a onda da napravimo jednu lepezu za ostale, da bi povećali obuhvat, da oni koji imaju bolji prosek studija da oni plaćaju 5 ili 10-15-20 posto, a koji imaju slabiji prosek da participiraju u troškovima studiranja, da napravimo jednu lepezu, ali da obuhvat bude veći. Zašto? Zato što raspolažemo ograničenom količinom novca i taj novac moramo koristiti na pravi način.
Nas često kritikuju da proizvodimo, da kažem, stručnjake koji ne mogu da nađu posao. To je, s jedne strane, tačno, ali, s druge strane, postavlja se logično pitanje kakva je funkcija obrazovanja, da li je funkcija obrazovanja da stvori čoveka koji ima kvalitetno obrazovanje ili istovremeno da mu traži posao? Traženje posla pripada, priznaćete, i nekima drugim. Poenta je da li znanje koje se dobija tokom studiranja je ono znanje koje je potrebno državi u različitim oblastima i da li postoji saradnja između države, u ovom slučaju univerziteta, fakulteta i privrede, tržišta rada?
Ovo pitanje koje je koleginica Snežana postavila je sasvim logično – da li nam treba toliko lekara? Ja sam to pitanje čuo od prethodnog kolege ministra, ali moram vam reći, njemu sam reko, pa govorim i vama javno da se čuje, nijedan od
medicinskih fakulteta to pitanje nije postavio na taj način. Naprotiv, svi medicinski fakulteti, univerziteti u Srbiji smatraju da treba da upišu toliki broj studenata, onda univerzitet o tome zauzme stav. Bilo bi makar logično da resorno ministarstvo kaže možda nam treba ili ne treba toliki broj studenata, ali profila tog i tog u skladu sa stanjem sistema zdravstva i onim što su neposredne potrebe građana Republike Srbije. Mi nismo imali uvek te podatke do kraja i šta smo mi radili, što je sasvim logično. Razgovarate sa fakultetima i na nivou univerziteta se utvrđuje te kvote. Razgovaramo sa tržištem rada, sa privrednim komorama, zovemo poslodavce i gledamo kolike su nam materijalne mogućnosti i onda u odnosu na iskazane želje mi smanjujemo broj tih želja, odnosno broj kvota i da bi pokušali da, s jedne strane, omogućimo fakultetima da imaju uslove za rad, a s druge strane, da što više izađemo u susret i studentima i njihovim željama.
Zapostavlja se često i jedan faktor. Bez uvrede po bilo koga ko je danas učestvovao u raspravi, mislim da smo svi, počev od mene, ali u odnosu i na ostale kolege, zapostavili jedan vrlo važan faktor celog procesa obrazovanja, znači, govorim počev od mene, pa onda i svih ostalih, zaboravili smo da govorimo o učenju. Poštovane koleginice i kolege, ne može se ništa dobiti i steći bez učenja. Stalno pričamo o rokovima, bodovima, a niko ne priča o učenju. Nema bez učenja ništa.
Znate kako, govorimo o sistemu iz nekih godina pre. Sada ti ljudi koji su završili taj sistem godinama pre su vodeći ljudi na fakultetima, univerzitetima u Srbiji. Postoji mišljenje većine da je taj sistem bio dobar, ali se ne govori o tome da je i te kako dosta trebalo raditi i učiti da bi se steklo to znanje koje se moglo primeniti i ono koje se smatra relevantnim na tržištu rada.
Ovo vam govorim zato što proces je jako kompleksan. Primera radi, imali smo i javne tribine na kojima smo pozivali poslodavce da oni govore o tome šta su njihove potrebe. Znate, oni govori – vi u sistemu obrazovanja ne stvarate kvalitetne kadrovi koji su potrebni privredi i onda se javi jedna koleginica iz publike i kaže jednom vodećem privredniku – izvinite, da li znate šta je dodatak diplomi i, naravno, dovede ga u situaciju da ne zna da odgovori šta je dodatak diplomi.
Ovaj paradoks o kojem je govorio kolega Miletić da, s jedne strane, se tvrdi da nemamo kvalitetno obrazovanje a, s druge strane, da naši ljudi ako pođu negde van granica Srbije to obrazovanje i te kako koriste i onda se postavlja jedno logično pitanje – da li nije dobro za nas ili nije dobro uopšte? Biće da nije dobro za nas, jer za nekog drugog očigledno jeste, jer dobija stručnjaka, da kažem, džabe. Mi ga školujemo, a on ga koristi i uopšte mu ne smeta nivo znanja, kompetencije i veština i ostalo što on poseduje, jer, za razliku od nas koji možda ponekad smatramo proces učenja završenim kada završite fakultet, u svetu sada uči ceo život. Završetak jednog nivoa učenja je u stvari samo početak jednog drugog nivoa. To je jedna situacija na koju se možda dovoljno ne obraća pažnja.
Ovim predlogom izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju, zajedno sa celom akademskom zajednicom, pokušali smo da nađemo odgovor na situaciju u kojoj se sada nalazimo.
Odmah da vam kažem, čini mi se da je koleginica Banović pitala, ni u ostalim zemljama nije ružičasto, ali to naravno svako na svoj način tumači.
Čini mi se i koleginica Đerić je pomenula proteste. Bio sam u Beču i kao građanin sam otišao da učestvujem, da budem prisutan na tim protestima. Video sam, tu je bilo i priče o slobodnim granicama i o besplatnom finansiranju i još po nešto što nije predmet visokog obrazovanja, nego ostaje deo tih protesta, ali suština je da svaka zemlja ima svoje specifičnosti.
Za razliku od situacije gde su konferencije držane svake dve godine da bi se napravila jedna rekapitulacija šta je učinjeno, sada je to pomereno za tri godine. Sledeća konferencija će biti 2015. godine baš da bi se dalo dovoljno vremena da zemlje unutar svojih sistema urede stvari na način da budu deo tog opšteg sistema vrednosti, a da opet uvažite svoje specifičnosti, jer ono u dokumentu koji se naziva Bolonja često se prenebregavaju rečenice da svaki obrazovni sistem ima svoje specifičnosti koje treba posebno negovati, naravno, ukoliko se smatra, a da se opet napravi vrednosni sistem kojim se može ići u korak s drugim.
Mi smo ove izmene i dopune napravili sa celom akademskom zajednicom. Nemojte me, molim vas, pogrešno shvatiti, ali nisu mi logične te krokodilske suze. Sada se brine nad studentima da li će imati dovoljan broj rokova, a mi smo se sa studentima dogovorili za ova rešenja, bar onima koji su zvanični predstavnici tih studenata.
Pominjem još jedanput - 2012, 2013, znači, imaće šest rokova, pa onda one sledeće pet i kada počne 2014, 2015, ali se postavlja pitanje – da li će ovaj proces promene u sadržaju nastave biti u međuvremenu dovršen? Kada pitamo dekane i nastavna veća, oni kažu – da, mi smo to reformisali, kod nas opterećenje studenata je pravilno raspoređeno po predmetima i broju bodova je adekvatno onome, a studenti kažu – ne nije tačno, naš stav je potpuno drugačiji. Ali i studente treba razumeti, ponekad smo mi u ministarstvu ili država, neko s kim oni, ako hoćete iskrenije, otvorenije pričaju nego sa kolegama, nastavnicima na fakultetu, jer možda taj odnos nastavnik-student je takvog karaktera na nekoj visokoj školskoj ustanovi da ne dozvoljava baš da se o nekim stvarima priča do kraja. Ovo govorim zato što sam studente zamolio još 2009. godine da oni na svojim konferencijama odnosno na studentskom parlamentu, zauzmu stav, jer dokle god se ne kaže – profesor taj i taj, kako god se zvao, ne drži nastavu, ne dolazi na vreme, udžbenik mu nije razumljiv u punoj meri, preobiman je, ne možemo da ga nađemo, ne daje nam savete kako, ne upućuje nas u ono što je sadržaj nastave, ili dok student ne shvati da mora da plati ceo proces, neće biti onog konačnog što svi želimo, u to sam potpuno ubeđen, jer sam sve pažljivo slušao, da imamo kvalitetno znanje.
Razgovarao sam prošle godine sa jednim profesorom sa Oksvorda koji imaju profesionalnu nastavu, on kaže – ako se u toku jednog semestra samo dve nedelje student ne pojavi na predavanju, on je praktično izgubljen za tu godinu. Znači, proces učenja podrazumeva i učešće studenata u punoj meri u toku izvođenja nastave, tokom cele godine. Pokušali smo da napravimo i da popravimo ono što u ovom trenutku nije dobro. Postoji neko opredeljenje između nas, odnosno postoji saglasnost između profesora, studenata i nas, da su predložene mere dobre i da daju, ako u međuvremenu uradimo posao. U pravu ste može se pojaviti problem, ali ako uradimo posao, jer se još jedna zakonomernost, da bez obzira koliki je broj bodova potreban za upis, to mi je rekao rektor Univerziteta u Novom Sadu, da 20-30% svake godine završava, svih 60 bodova, završi. Znači, koliko god se broj bodova menja za ostale studente, znači postavlja se i pitanje motivacije i samih studenata i generalno svih nas koji pokušavamo da promovišemo visoko obrazovanje da bi se unutar i onih struktura koje su vladajuće i onih drugih shvatile značaj obrazovanja za budući razvoj Republike Srbije.
Neću sada da vam trošim vreme, ali oni koji budu želeli videće da smo u strategiji predvideli mnoge ciljeve koje tek treba da postignemo i predložili načine kako da do ovog dođemo. Ovo govorim zato što strategija obrazovanja koju smo napravili je jedan dokument, prvi put se kod nas to desilo, celovit dokument koji su radile stručne grupe, metodološki, po meni, na jedan vrlo, vrlo sadržajan način. Na jedan metodološki utemeljen način da smo imali ljude iz struke koji su pravili određene separate, imali smo recezente, oponente, onoga ko misli potpuno drugačije, imali smo strane evaluatore, da smo imali jedan proces javne rasprave i da smo imali stručna tela koja su zakon i prepoznaju kao relevantne za, da kažem utvrđivanje politike u oblasti obrazovanja i po svim nivoima smo napravili odgovarajuća dokumenta kakvo je stanje, šta bi trebalo uraditi i to ćemo pretočiti kroz akcione planove i sledećih godina. Naglašavam i sledećih godina kroz zakone koji budu predmet i rad ove Narodne skupštine Republike Srbije.
Pred univerzitetski deo je vodio Ivan Ivić, deo visokog obrazovanja prof Vlasta Matejić i oni su ljudi koji su vodili ceo projekat, a čini mi se preko 130 i nešto ljudi je učestvovalo zvanično u ovom delu kada su pravljeni separati. Ne bih vas umarao da vam čitam podatke kako je planirano, ali vam moram reći da mi ovim izmenama pokušavamo da povećamo obuhvat, da stvorimo mogućnost što većem broju studenata da upiše fakultet, ali u pravu ste, ima delova kojima nije mesto ovde u zakonu, kolega Dereta je to rekao, ali se oni dešavaju na fakultetu i od toga mnogo šta zavisi. Da li su stvarno na fakultetima izvršene promene koje su potrebne da bi se steklo kvalitetno znanje ili nisu? Na nekim fakultetima jesu, na nekima još uvek nisu, ne znam ko je rekao, neki se profesori nikad neće promeniti, kao što neki studenti nikad neće razumeti da bez učenja nema kvalitetnog znanja. Svako ima svoj ugao gledanja na proces učenja i obrazovanja ali zato unutar fakulteta na nastavno-naučnim većima je potrebno i o tome razgovarati, pa zauzeti odgovarajući stav. Znam da postoje dokumenta unutar fakulteta i univerziteta koja i takva pitanja stavljaju na dnevni red, samo ukoliko ima snage među zaposlenima.
Kao i pitanje o kojem je kolega Poskurica govorio, preciziranje standarda za izbor određenih zvanja. U pravu ste, zakon daje opšte kriterijume jer je zakon takvog karaktera, ali univerziteti onda neki kriterijum razumeju na jedan ili drugi način pa imate situaciju, ovo govorim zato što sam gledao dokumenta akreditacione komisije, da na nekim fakultetima vanredni profesor ima određen broj radova objavljenih ili monografija toliko i toliko i da se ta situacija razlikuje od univerziteta do univerziteta zbog toga što svako vrši izbor unutar svog fakulteta prema dokumentu koje on donosi autonomno.
Ovo vam govorim zato što ću time pokušati da završim svoje izlaganje. Mi smo pokušali da nađemo odgovore na pitanja koja su nam se u ovom trenutku pojavila i mislim da nema bojazni od toga da ćemo uznemiriti studente sa ovim. Naprotiv, studenti nam stalno kažu – mi želimo da znamo unapred šta je uslov? Ja nisam znao da ću ovaj posao ponovo raditi, ali ovaj stav je zauzet u martu mesecu ove godine i cela akademska javnost zajedno je tada poslala poruku, da kažem onaj ko bude činio Vladu, ko god da bude ministar prosvete i nauke, da treba Narodnoj skupštini Republike Srbije da predloži izmene Zakona, jer ako ne predloži neće cilj od 60 bodova postići odgovarajući broj studenata i onda ćemo svi biti na gubitku. Biće na gubitku studenti, biće na gubitku i univerziteti, biće na gubitku celo društvo.
Sa druge strane želim da vam kažem da transparentnost troškova studiranja je nešto što studenti postavljaju kao imperativ. Mi iz Ministarstva prosvete i nauke apsolutno stojimo iza toga, jer koleginica Kovač je pomenula primer studenata doktorskih studija koji ne dobijaju novac na vreme, s obzirom da smo mi iz Ministarstva tražili da se ne prebacuje novac dok nam se ne dostavi spisak o kojim je studentima reč, zato što se studenti doktorskih studija žale da im fakulteti uzimaju novac iako su na spisku onih unutar kvote koja je odobrena na tom fakultetu za doktorske studije. Mi već dve godine za redom finansiramo doktorske studije. Poštovane kolege i koleginice mi finansiramo 1650 studenata doktorskih studija. Time stvaramo i osnov za povećanje broja zaposlenih na fakultetu, da ne kažem za podmlađivanje nastavnog kadra i voleo bih da se 20-30% tog kadra vrati na fakultete.
Postavljeno je takođe pitanje, pošto idem malo šire, nostrifikacija diploma. Tačno je to rade univerziteti i ne znam ko je postavio to javno pitanje, mi stalno insistiramo da se naše diplome priznaju u drugim zemljama, a kada dođe neko sa diplomom univerziteta iz Evrope, sveta onda kod nas procedura traje jako dugo. Mi ćemo pokušati da predložimo zakon koji bi to rešio, već smo razgovarali, formirali smo jednu radnu grupu unutar KONUS-a i imamo određena rešenja, ali želimo da vidimo kakve su prakse ostalih zemalja.
Postavlja se jedno logično pitanje - ukoliko Komisija za akreditaciju odobrava svaki studijski program i zna tačno koje se zvanje dobija u odnosu na strukturu tog programa, postavlja se pitanje da li posle naknadno treba i fakulteti ponovo da ocenjuju da li je neka diploma sa određenom strukturom predmeta relevantna za to zvanje koje se dobija ili ne? I o tome smo razgovarali.
Sve u svemu, mislim da će ovo biti dobro za studente. Mislim da se ovim neće rešiti svi problemi. Ne, postoji onaj ogroman posao koji treba da uradimo unutar fakulteta, a da ne dovedemo u pitanje autonomiju univerziteta. Pre dve godine, kada sam branio izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, tada rekao da, slušajući ponekad šta se i u ovom cenjenom domu i na fakultetima govori o autonomiji univerziteta, da mi dođe da organizujemo jedan naučni skup sa temom o autonomiji univerziteta, šta je to, pa bi onda ljudi videli da je to vrlo široko shvaćena kategorija od zemlje do zemlje, sa vrlo različitim dijapazonom prava i naravno, obaveza. Ako nije, svakako, kod nas, uglavnom se govori o pravima, a malo se govori o obavezama, i o načinu izbora rukovodećih ljudi, jer onaj ko ti daje novac, on hoće da zna tačno zašta se taj novac troši, pa negde država bira rukovodeće ljude, a onda oni odgovaraju za politiku poslovanja te institucije. Jedna je stvar proces organizovanja, vođenja kuće koja se zove visokoškolska ustanova, a druga su stvar nastavni planovi, programi i ono što je deo rada nastavno-naučnih veća.
Poštovane kolege, nema razloga za brigu ili sumnju da je ovo urađeno na štetu studenata. Nema razloga za brigu ili sumnju da li će ovo studenti prihvatiti. Hoće, hvo je u njihovu korist. Nema razloga za sumnju da li ovo fakultetima odgovara i da li će oni prihvatiti. Hoće i odgovara im i prihvatiće.
Imamo problem, ako mogu reći, ili deo problema, s obzirom da se prohodnost povećala i raste iz godine u godinu, da rešimo unutar svih fakulteta ovo krucijalno pitanje - da li su svi studijski programi napravljeni na način da je pravilno utvrđen stepen opterećenja studenata i da li se tokom izvođenja nastave poštuju svi standardi koje je Nacionalni savet za visoko obrazovanje propisao, vezano ne samo za poslove akreditacije, nego i za druge stvari koje su deo procesa obrazovanja. Idealnog nema. Pitanje je da li će svi i kada postignemo mnogo toga, priznati da li je dobro ili ne?
Na kraju, usuđujem se reći da je naše visoko obrazovanje stvarno kvalitetno. Ne govorim ovo zbog rezultata koje su naši postigli, nego govorim zbog činjenice da ipak imamo kvalitetno visoko obrazovanje, imamo veliki broj ljudi sjajnih potencijala, vrlo kompetentne, naučno kompetentne i mislim da je to velika prednost Srbije, taj ljudski potencijal koji mi posedujemo i da je to nešto što apsolutno možemo i treba da koristimo.
Mislim da će dodatni impuls povećanju kvaliteta dati i proces rangiranja visokoškolskih ustanova ovde kod nas u Srbiji, jer i taj smo proces započeli. Zašto? Želimo tačno na osnovu kriterijuma koje će predložiti i fakulteti i univerziteti da utvrdimo kriterijume koji će rangirati visokoškolske institucije, pa će onda to biti dovoljan dokaz i za roditelje i za studente i za privredu, u koga treba ulagati. Sada imamo neke društvene fakultete gde uopšte ne vode računa o prohodnosti. Zašto? Kada je ogroman broj studenata i kada bez obzira na stepen prohodnosti, kroz taj ogroman broj postoji konstantan priliv novčanih sredstava, onda se ove druge stvari, pitanje strukture programa, kvaliteta izvođenja nastave i odnosa prema studentima i slično guraju objektivno u drugi plan. Kada se napravi lista, onda će se tačno znati. To je nešto čemu teži i svet i ne samo kroz ovu šangajsku listu, nego i kroz druge liste rangiranja univerziteta, jer svako želi da zna gde vredi uložiti novac i šta se za taj novac dobija.
Interes države je da imamo što kvalitetnije obrazovanje, da se poveća što veći obuhvat, da se smanji vreme studiranja, da se poveća efikasnost, ali ne na uštrb kvaliteta i da povećamo broj visokoobrazovanih ljudi. Poštovane koleginice i kolege, to nije nešto što se može postići preko noći. Možda sada plaćam ceh nečega što se dešavalo decenijama pre. Sada postavljamo, po našem skromnom sudu, temelje za nešto što bi u godinama koje dolaze da da pozitivan rezultat. Hvala.

Hvala.
Prema redosledu prijava za reč, prva reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Hvala.
Gospodine predsedniče, uvažene kolege, gospodine ministre, uvažavajući sve ovo što ste do sada rekli obrazlažući izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju i sve ovo što ste upravo sada rekli posle ove načelne rasprave, sigurna sam da ćete se složiti sa mnom da je za rađane Srbije od izuzetnog značaja to što je stvaranjem pravnog okvira za donošenje nacionalnog okvira kvalifikacija za nivo visokog obrazovanja, Srbija više nije poslednja zemlja u regionu koja nema ovu odredbu u okviru Zakona o visokom obrazovanju.
Ponosna sam na to što su narodni poslanici NS više puta u svojim diskusijama u ovom uvaženom Domu ukazivali da je nemoguće sprovesti reformu visokog obrazovanja zakonom koji je donet još 2005. godine bez stvaranja nacionalnog okvira kvalifikacija.
Takođe sam sigurna da ćete se složiti sa mnom da zbog toga godinama unazad nismo znali kako da definišemo zvanja i nivoe obrazovanja. Još veći problem je bio u tome što je Nacionalni savet za visoko obrazovanje uradio ovaj dokument koji je, kako kažu, stajao u fioci zbog toga što se ispostavilo da za njega nisu nadležni.
Ti problemi su sada prevaziđeni i vrlo brzo očekujem da će nadležno ministarstvo i država Srbija, primenom ovog zakona, znati koje kadrove školuje i za šta raspisuje konkurse. Podjednako je važno da ovaj dokument uskladimo sa evropskim, ne samo zbog toga što smo tu obavezu preuzeli pristupanjem evropskom prostoru, već i zbog toga što kada naš dokument uskladimo sa evropskim, naši đaci gde god da odu mogu da pokažu šta su učili i za šta su kvalifikovani.
Gospodine ministre, u Srbiji danas postoji 1.500 studijskih programa. Međutim, to ne znači da postoji toliko i zvanja. Zbog toga je Srbiji potreban ovaj dokument koji bi jasno definisao koja zvanja, veštine i nivoi obrazovanja stoje iza svake stečene diplome.
Ne moramo da imamo toliko zvanja, ali treba da definišemo šta ko ume da radi kada završi fakultet. Na primer, kada neka strana kompanija ovde raspiše konkurs, kandidatima su male šanse jer treba da imaju diplomu i zvanja prema međunarodnim standardima. Ovako strancima do sada nije bilo jasno šta oni znaju da rade.
Nacionalna služba za zapošljavanje se suočava sa brojnim problemima i vama je sigurno poznat podatak da 60.000 diploma u Srbiji nije prepoznato na tržištu rada, pa ti akademski građani uzalud čekaju posao.
Mnoge moje kolege su ovde navodile razne primere. Navešću i ja jedan svog prijatelja, diplomiranog filologa opšte književnosti i teorije književnosti, koji kaže da kada se obrati Nacionalnoj službi za zapošljavanje, da mu otvoreno kažu da za njega ovde nema posla. Poslodavci u Srbiji znaju šta hoće, ali ne mogu da budu sigurni da nečija diploma garantuje da ima to što im treba. Poslodavci takođe ne pitaju koju diplomu imaju, već šta znaju da rade oni koji konkurišu za posao.
Takođe, vrlo je važno primenjivati sve procedure koje ovaj zakon predviđa, te nadležni u tom slučaju moraju biti i dosledni i rigorozni. To znači da se ne smeju davati diplome onima koji ne mogu da rade ono šta na tim diplomama piše. Ukoliko takvi dolaze kod poslodavaca i pokaže se da ne mogu da rade, ceo sistem postaje nestabilan.
Navešću još neke od problema sa kojima se suočavaju visokoškolci, npr. koji stepen obrazovanja da navedu prilikom prijavljivanja za stipendiju u inostranstvu.
Diplome specijalističkih studija koje studenti dobijaju nakon završetka četiri godine fakulteta na evropskim univerzitetima ne postoje, pa visokoškolci često imaju nedoumice koji stepen obrazovanja da navedu prilikom prijavljivanja za stipendiju u inostranstvu.
S obzirom na to da evropski prostor visokog obrazovanja podrazumeva trociklički sistem, odnosno osnovne magistarske i doktorske studije, specijalističke studije, nažalost, ne postoje. Studenti se pitaju – kakav će biti njihov status prilikom prijave za master studije na stranim univerzitetima? I postavlja se jedno od ključnih pitanja – kako motivisati studente da upisuju specijalističke studije?
Dosadašnji izostanak NOK-a omogućio je da se na nekim fakultetima povećao broj studenata, a na nekima se školuju studenti koji nemaju šanse za zapošljavanjem. Verujem da će i sada biti uređen prostor, kada je u pitanju i ova komponenta. Takođe, važno je istaći da svaki NOK ima svoje specifičnosti i odnosi se, pre svega, na potrebe zemlje u kojoj se donosi, te bi ovo što smo do sada govorili u prilog usvajanja ovog zakona trebalo da bude uporedivo sa evropskim, ali ne da bude bukvalno i prepisano iz njega.
Dakle, ukoliko Srbija želi da poštuje evropske standarde i uputstva, slobodno kretanje radne snage na tržištu rada, onda je neophodno, pored usvajanja, i hitno primeniti ovaj zakon. U ovom trenutku, i pored reformi koje su izvršene, i dalje postoje obrazovni programi koji se odnose na zastarela, prevaziđena i nepotrebna zanimanja, tj. određeni programi ne prate promene. S druge strane, nepostojanje NOK-a dovodilo je do toga da tržište rada, tj. Zavod za zapošljavanje ne prepoznaje nova znanja, što je stvaralo do sada potpunu konfuziju, jer neki poslodavci to vrednuju kao diplomu više škole, a ne kao diplomu fakulteta.
Dakle, potrebna je primena ovog dokumenta koji klasifikuje stručne profile i sve nivoe obrazovanja. I da bismo bili konkurentni na svetskom tržištu rada, do 2020. godine treba nam 40% visoko obrazovanih kadrova. Zato je naravno potrebno i više sredstava od onih koji se do sada izdvajaju. Kod nas se izdvaja 0,9% bruto domaćeg proizvoda, a u svetu je negde od 7 do 20%.
Takođe, očekujemo da se tako veliki problem preklapanja diplomaca u tržište rada reši, da se diplomci primenom ovog zakona pripreme za život, kao aktivni građani u društvu i da se pripreme za lično usavršavanje u životu.
Što se tiče smanjenja broja ispita koji su predloženi u ovom zakonu u članu 6. stav 7, što se tiče poslaničke grupe Nove Srbije, ukoliko se studentima obezbedi više kolokvijuma i ukoliko su studentske organizacije saglasne sa ovim, nemamo ni mi ništa protiv toga i slažem se sa vašom ocenom da smo mi zemlja u regionu i u Evropi koja ima najviše ispitnih rokova.
Takođe smo saglasni i sa ovim ustupkom koji ste predložili u ovom zakonu u članu 7, o broju bodova za upis na studije i budžetsko finansiranje. To je opravdano, s obzirom na krizu u kojoj se Srbija nalazi.
Apelujem na vas da vi i vaše kolege u Ministarstvu prosvete učinite sve kako bi smo iskoristili našu pamet, kako bi bar malo, bez obzira na krizu, privrednu krizu u kojoj se Srbija nalazi, sprečili odliv mladih mozgova iz Srbije. Ono što je možda vrlo važno da u ovom novom mandatu Vlade preduzmete je da se, ako je ikako moguće, skrate procedure oko nostrifikacije diploma. To je nešto što i narodni poslanici i građani Srbije očekuju od vas.
Nova Srbija će podržati ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, kao što je moja uvažena koleginica Zlata Đerić rekla. Hvala.