Reč ima narodni poslanik Ivan Karić. Izvolite.

Zahvaljujem se uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, na ovaj četvrti amandman smo imali želju i izneću vam jedan primer. Imali smo želju da izađemo studentima u susret sa ovim amandmanom i verovatno svi zajedno ovde imamo tu želju, ali na različite načine. Izneću vam primer dva ista fakulteta, sa istim nazivom predmeta i sa dva ista udžbenika, gotovo identična, koji imaju praktično identičan broj strana. Na jednom fakultetu se taj ispit polaže iz delova i rade se testovi i na završnom ispitu odgovara 50 studenata za četiri dana kod jednog profesora, ako hoće veću ocenu od šestice. Na drugom fakultetu 150 studenata odgovara ovaj ispit u celini, u dva termina, kod jednog profesora.
Ako je ovo Bolonja, onda nešto nismo dobro shvatili ovde. Poruka našeg amandmana je da više mogućnosti za studente je ipak više mogućnosti. Svi vrlo brzo zaboravimo, kad izađemo iz studentskih klupa, muke, probleme, rokove.
Smatramo, ako hoćete da stvar do apsurda, da studenti treba da imaju 12 rokova u toku godine, kad nauče. Ne govorim o kriterijumu i nemojte da nam spočitavate kriterijume. Kad nauče, kad spreme ispit, treba da izađu na ispit i da ga polože, ako ga znaju. Na kraju krajeva, ko zbog koga postoji - država zbog građana ili građani zbog države? Studenti zbog fakulteta ili fakultet zbog studenata, itd? Naravno, to je više filozofsko pitanje. Hvala.

Narodna poslanica Svetislava Bulajić. Izvolite.

Samo kratko, u odnosu na argumentaciju kolege Cvetićanina. Činjenica unapred nam je poznata svima nama koji smo deo akademske zajednice i to je svako argument o kome treba razmisliti i sa aspekta nastavnog kadra na univerzitetima, ali i uz svu dobru volju da to razumem jer sam i sama tome podvrgnuta, jasno je da ćete kroz vanredne rokove opteretiti profesore svejedno. Dakle, taj argument u tom smislu mislim da pada u vodu.
Što se tiče neophodnosti na ove promene koju je i sam kolega Cvetićanin pominje, o tome sam govorila i u načelnoj raspravi, upravo sam vas i molila da ne tretiramo zakon kao pravni akt za jednokratnu upotrebu, jer ćemo, nemogućnošću da ispratimo ovo rešenje koje ste pripremili predlogom zakona, u stvari doći u situaciju da ćemo vrlo po istom osnovu ponovo menjati zakon. Mislim da je pametnije razmisliti o sistematskom, sistemskom rešenju, te na taj način pristupiti ovom problemu. Zahvaljujem.

Narodni poslanik Neven Cvetićanin. Izvolite.

Vrlo kratko, samo jedna minuta. Apsolutno se slažem sa vama da nam je potrebno sistematsko rešenje i Socijaldemokratska partija Srbije će uvek podržati svako rešenje koje može da traje. Mislim da o tome svaka pametna partija koja sedi u ovom parlamentu ne treba da ima bilo kakvu nedoumicu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala. Podneo sam u istovetnom tekstu amandman iz sledećih razloga. Ministre, počinjemo od kraja. Zbog čega? Zakon o visokom obrazovanju smo doneli 2005. godine. Tada je najavljena suštinska reforma visokog obrazovanja, za šta se mi u potpunosti zalažemo, izuzev primene Bolonje. Pitanje je koliko se ona primenjuje, iz niza razloga koji su manje-više poznati.
Mislim da mi tek, kad u potpunosti primenimo Bolonju, kad u potpunosti omogućimo studentima uslove studiranja kao na evropskim univerzitetima, jer ste se vi u odbrani ovih promena pozivali da na evropskim i svetskim fakultetima, da postoje fakulteti sa dva ispitna roka, tri ispitna roka itd. Da, ministre. Ali, tamo je jedan profesor zadužen za 10 ili 15 studenata, a ovde jedan profesor za hiljadu studenata. Nije ih u životu video ili prepoznao i prvi put ih vidi na ispitu.
Kako se tamo polažu ispiti? Kroz seminarske radove, kolokvijume, itd. Naravno da ta mogućnost, to je i kod nas u velikoj meri u praksi, ali u velikoj meri i nije. Zbog čega? Znamo da na pojedinim fakultetima se naučno i nastavno veće i Savet fakulteta protive odlukama profesora da se omogući to pravo studentima. Ko će na kraju da plati cenu pogrešno postavljenog sistema? Studenti.
Još nešto, svi koji smo studirali znamo da najmanje vremena profesor utroši na samom ispitu. Zbog čega? Pravosudni ispit, ljudi koji su polagali pravosudni ispit, polagali su za jedno poslepodne, maltene ceo fakultet. Kada profesor može da organizuje polaganje ispita? Poslepodne, subotom, nedeljom, što se često i radi.
Da li će ovo obrazloženje da ćemo mi ovim omogućiti profesorima da više pažnje posvete studentima naučnom radu, radu sa njima, itd? Mislim da neće. A samo ćemo opteretiti studente.
Naravno da nije tema...
(Predsedavajuća: Gospodine Čikiriz, samo da vas obavestim za vreme.)
Koristiću vreme poslaničke grupe.
(Predsedavajuća: Koristićete vreme poslaničke grupe? U redu.)
Naravno da nije tema osnovno obrazovanje, ali vi već petu godinu obavljate funkciju ministra prosvete. Vi morate konačno da prelomite, jer i u brojnim intervjuima i vašim izjavama, vi kažete da je naš obrazovni sistem zastareo, da se uče nepotrebna znanja, da znanja nisu funkcionalna, da imamo problem, najčešće, sa studentima koji završe sa diplomcima, da kada dođu na posao su oni jednostavno neupotrebljivi, jer ne radimo ono što se radi na svetskim fakultetima. Studenti šest meseci do godinu dana provedu tokom studiranja na praktičnom radu u nekoj kompaniji ili u nekom privrednom društvu i onog momenta kada diplomira, on je u potpunosti osposobljen za rad i može da stvara profil poslodavcu. Ovde kada dođe diplomac, znači, to je jedan zaista zastareli, preživeli, da ne upotrebim neki teži izraz, način celokupnog školstva.
Znate kada dete u osnovnoj školi u prvi razred krene, znate šta kažu prvo roditeljima? Kupite mu onaj ranac sa ojačivačem, da dete ne iskrivi kičmu od težine udžbenika koje nosi. Šta se dešava u drugoj, trećoj, već četvrtoj godini osnovne škole? Roditelji ne umeju da reše mnoge zadatke iz matematike koje dobijaju osnovci. Onda profesori šalju kod drugog profesora na privatne časove itd. Znači o problemima našeg obrazovnog sistema možemo da pričamo do jutra.
Ovo bi bilo sasvim u redu da smo mi napravili suštinsku reformu obrazovnog sistema. Znate šta kažu studenti na evropskim fakultetima, kojima profesor posveti dovoljnu pažnju, imaju redovne semestre, onda kolokvijume, poznaju se, redovo se viđaju? Kažu - mene je sramota da ne položim ispit i da ne znam nešto pred takvim profesorom, koji mi je poklonio toliko poverenja i koji me nije naučio samo znanju, što se radi kod nas. Ovde su profesori, ne kažem generalno, ima svega i svačega od najboljih do najlošijih primera, ali suštinski to i analize kažu, da profesori se trude da studenta nauče znanju.
Šta se radi u normalnim dobrim obrazovnim sistemu? Pripremaju studenta i đaka za život. Pored znanja da ima i etiku, da zna čime će da se bavi, da ima socijalnu inteligenciju, da odnos profesor student mora u potpunosti da se promeni, kao što je u medicini najvažniji taj etički odnos lekar - pacijent.
U obrazovnom sistemu je najvažniji odnos profesor - student. Znači, vi ste da kažem tu već petu godinu, u potpunosti moramo da krenemo u reformu našeg obrazovnog sistema. Sve što bude bilo u interesu studenata, u interesu profesora, u interesu države naša poslanička grupa će podržati bez ikakvih problema. Ali pre tih suštinskih reformi ništa nismo uradili bitno da olakšamo položaj studenata, a onda smo im dodatno otežali položaj, tako što smo sa šest ispitnih rokova to sveli na četiri ispitna roka, što se menjaju jednosemestralni, i dvosemestralni ispiti itd. Nekada se recimo rimsko pravo predavalo devet meseci. Sada ima fakulteta gde se to predaje samo, recimo, 14 nedelja i td.
Znači, ovu bezživotnost našeg sistema obrazovanja, ovu zastarelost našeg obrazovnog sistema, ovu preopterećenost nebitnim znanjima, znanjima koja sutra nisu potrebna za život, to moramo da promenimo.
Naravno, u diskusiji o sledećim članovima ću ukazati po mišljenju naše poslaničke grupe šta su najvažniji problemi u obrazovnom sistemu, ali vama kao ministru kažem - smesta zavrnite rukave, smesta reformu osnovnog obrazovanja, obrazovanja u srednjim školama i reformu visokog obrazovanja. Ne morate da uradite kao što je uradila Finska, ali uradite na način koji je prihvatljiv za celo društvo i imaćete našu podršku. Ako ne, ništa od ovoga što je šminka, što je otežavanje položaja studenata, što su kozmetičke izmene, što je interes fakulteta ili države da što manje ljudi, studenata bude na budžetu, pa kako ćemo da smanjimo broj studenata na budžetu da bi uštedeli nešto novca za državu, hajde smanjićemo im broj ispitnih rokova i tako ćemo rešiti problem. Tako se problem ne rešava, nego se usložnjava.

Hvala. Ministar Obradović ima reč. Izvolite.

Hvala kolega Čikiriz na ovim rečima. Zamolio bih vas da pogledate ili da se upoznate i sa postupkom akreditacije visokoškolskih ustanova. I ako pogledate standarde, koje je napravio Nacionalni savez za visoko obrazovanje i koje je u svom radu primenjuje Komisija za akreditaciju, shvatićete da upravo ono o čemu vi govorite bi trebalo da bude u praksi primenjeno.
Visokoškolske institucije su potpuno autonomne kada predlažu studenski program, koji je predmet akreditacije. One odlučuju o tome šta je sadržaj određenog studijskog programa, odnosno sadržaj predmeta, koje se zvanje dobija nakon završetka tog studijskog programa, one su te koje sarađuju ili ne sarađuju sa privredom, u delu o kom govorite vezano za neka praktična znanja. Standardi, takođe, govore o onoj drugoj dimenziji koju ste vi pomenuli, odnos broja nastavnika i studenata. Zato imaju različite standarde vezano za naučne oblasti,bilo da je reč o fakultetima iz oblasti prirodnih nauka ili društvenih. Zato smo bili prinuđeni da povećamo broj zaposlenih u visokoškolskim institucijama, jer su uslovi akreditacije zahtevali da postoji stepen opterećenosti profesora takvog nivoa da bi se tačno znalo gde je šta, kako i koliko profesora radi.
Zato se insistira na uslovima u kojima se nastavi izvodi. Na kraju krajeva, zato su neki dobili, a neki nisu dobili pozitivno mišljenje Komisije za akreditaciju, pa je onda Nacionalni savet visokog obrazovanja u drugom stepenu odlučivao.
Nekoliko puta u proteklih nekoliko godina smo imali sastanke i sa Privrednom komorom i sa poslodavcima insistirajući upravo na toj vezi između visokog obrazovanja i privrede, da se i privreda uključi, da kaže šta želi od visokog obrazovanja, makar nameru, pa ako treba i da finansira određene programe, jer je toga bilo nekada u državi koja je postojala pre dve decenije. Znate, tranzicija i propala privatizacija, o kojima svi govore punih usta, neki su i te kako učestvovali u donošenju Zakona o privatizaciji, praktično su uništili našu privredu. Sa uništenjem privrede ta veza između preduzeća i visokog obrazovanja gotovo da je prestala da postoji. Stalno pozivamo privredu, bez obzira o kojoj kompaniji je reč, koja to želi, da investira u obrazovanje, da se taj odnos prema visokom obrazovanju ne svede samo na finansiranje uspešnog studenta, đaka generacije, dobitnika nagrade ili nekog ko je pobedio na međunarodnom takmičenju.
Što se tiče primene obrazovanja, verujte mi iznenadili biste se kada bi videli šta sve pojedini fakulteti, da kažem, imaju kao deo svog nastavnog plana i programa i koliko su studenti tih fakulteta efikasni. Poenta je da ih bude što više. Neće to pitanje rešiti broj rokova, nego će to pitanje rešiti sadržaj rada. Ako na Arhitektonskom fakultet 58,4% studenata ostvari 60 bodova, 28,7% ostvari između 48-59 bodova, sami izvedite zaključak o kom procentu studenata je reč. Na Bogoslovskom fakultetu svega 2% studenata ostvari 60 bodova, ali 47,4% ostvari između 48-59, jer je i on deo Beogradskog univerziteta. Imam podatke za svaki od ovih 29 univerziteta. Frapirali biste se kada biste videli da je negde cifra ispod 10, a negde preko 60.
Ideja i jeste akademske zajednice preko konferencije univerziteta Srbije da se reši. Razgovarali smo juče na odboru o tome da se rešava ono što zakon ne može da propiše, a što treba rešiti upravo kroz kvalitetniji rad samih visokoškolskih ustanova. Način izvođenja nastave, pre svega koncipiranje sadržaja nastavnog programa, češće provere znanja, sadržaj udžbenika, njegov obim, da je sadržaj razumljiv, da se studenti mogu uputiti na dodatne izvore, sticanje znanja, da provere budu češće, da se sam završni ispit pretvori u jedan razgovor. Pomenuli ste i neke zemlje, ima i zemalja u kojima je broj ispitnih rokova – jedan, ali morate da radite celu godinu sa studentima. Pomenuo sam, kada smo razgovarali u načelu o zakonu, trosemestralnu nastavu na Oksfordu. Ako izostanete dve nedelje u toku jednog semestra vi ste praktično izgubili celu godinu.
Znači, svi treba da se menjaju, naravno sa promenama društva, i profesori, i studenti. Ova generacija studenata želi zajedno sa svojim profesorima da napravi promene, da svi unutar fakulteta moraju da se menjaju. Naglašavamo, unutar fakulteta, jer džabe dobra volja i zakonska rešenja, ako unutar fakulteta ne dođe do promena o kojima mi govorimo. To zakon sam po sebi ne može rešiti. Imali smo situaciju, verovali ili ne, pre dve godine da na jednom umetničkom fakultetu nisu usaglasili statut fakulteta sa zakonom iz 2006. godine.
Posledica toga je bilo to da smo svi trpeli, i mi u Ministarstvu, i profesori, ali i studenti. Zašto? Zato što je sekretar fakulteta smatrao da je to sasvim u redu i nije niko proveravao. Razumem vašu dobru volju, ali suština priče nije broj rokova, nego šta će se uraditi na fakultetima povodom ovoga i taj proces je već započet, ali on ne zavisi samo od dobre volje, jer dobra volja stvarno postoji kod svih nas, nego i od ponašanja unutar fakulteta.
Ne znam da li ste možda bili u situaciji da čujete ili pročitate, dešavalo se nekoliko puta na univerzitetima da se donose jedne odluke, a fakulteti postupaju drugojačije. Kada problem nastane, onda se problem sa fakulteta prebacuje prema univerzitetu i prema ministarstvu. To je jedno od nasleđa ili od specifičnosti vremena u kom živimo.
Opet, sa druge strane, moram reći da je veliki broj fakulteta i te kako odmakao u ovom procesu promene načina izvođenja nastave i menjanje uloge studenta u procesu nastave i da studenti postaju sve aktivniji u toj nastavi. Neko ko postavlja sve više pitanja, i dobija sve više odgovora. To neće prestati sa ovim zakonom, daleko od toga.
Ne znam da li ste primetili ova dva člana zakona, u sledećoj školskoj godini, koja počinje u ponedeljak, broj ispitnih rokova će biti šest, u novoj narednoj pet, a 2014-2015. godine četiri. Mi ćemo u međuvremenu, nadam se i vi, pošto vam želim da Skupština radi u punom sazivu do kraja mandata, raspravljati o Zakonu o visokom obrazovanju. Treba da pogledamo i direktive EU, pa ćete i vi biti u situaciji da čujete i da predložite mnoga rešenja.
Što se tiče osnovnog i srednjeg obrazovanja, pošto ste postavili i ta pitanja, strukturu tog nivoa obrazovanja čine zavodi, dva zavoda i Nacionalni prosvetni savet. Ministarstvo daje impulse, zavodi rade ovaj stručni deo i Nacionalni prosvetni savet usvaja. Predviđeni su različiti mehanizmi kako da sistem funkcioniše, da ne bi, eventualno, ako neko ne može ili ne želi iz nekih drugih razloga da donese odluku da se donose odluke. To su promene koje su permanentne, a efekat tih promena će se tek videti u godinama koje dolaze. To je objektivno stanje.
Ne verujem da je slučajno nekom palo 2002, 2003. i 2004. godine na pamet da uvodi izborne predmete, nego sa najboljom namerom da se unapredi znanje osnovaca koji pohađaju školu, a to je proizvelo veliki broj nastavnika sa nepunim fondom časova. O posledicama se ponekad ne razmišlja. Kao što je reforma gimnazije sjajno zamišljena, sa određenim predmetima i slično, ali kada sam postavio pitanje ko će da izvodi nastavu, da li postoje nastavnici za svaki predmet, da li postoji višak i šta će biti sudbina tog viška, ostao sam bez odgovora. To nije ni malo jednostavno pitanje u vremenima u kojima živimo. Ni malo, ni malo jednostavno pitanje, tako da je stvar jako kompleksna.
Što se tiče ovog predloga zakona, sadašnjeg stava i raspoloženja studenata, oni insistiraju na stvarima koje zakon ne sadrži, a koje su za njih bitne. To su: bolja organizacija nastave, veća provera njihovog znanja tokom izvođenja nastave i kvalitetniji udžbenici. Upravo da se ne bi desilo ono što ste vi rekli, a to smo i juče razgovarali baš na odboru, da postoji udžbenik koji je obiman po sadržaju. Naravno, veća je i mogućnost, pošto postoje i slučajevi, u pravu ste, a i kolega Karić je pomenuo, gde jedan predmet ima više profesora ili manje profesora. Upravo se zato insistira na standardima i na njihovom sprovođenju u praksi. To je suština.
Broj rokova sam po sebi neće rešiti ovo pitanje, ali studenti i Konferencija je želela da pokaže da nije broj rokova primaran, nego cilj kome se teži, da se promene stvari unutar fakulteta. Ako se oni ne plaše za ishod ovog procesa, razumem vašu brigu, ali ipak ona treba da bude malo manja nego što je njihova briga. Hvala vam.