Poštovani predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika čl. 129. i 127. stav 2.
U članu 129. kaže se - narodni poslanik je dužan da nestanak svoje identifikacione kartice odmah prijavi generalnom sekretaru Narodne skupštine. U članu 127. stav 2. kaže se - za narodnog poslanika koji koristi identifikacionu karticu drugog narodnog poslanika, odnosno na drugi način zloupotrebljava elektronski sistem za glasanje, predsednik Narodne skupštine izriče meru udaljenja sa sednice.
Moram da vas informišem da mi je, pred kraj sednice, nestala identifikaciona kartica, koja se nalazila na mom mestu gde sada sedim, i ja sam generalnom sekretaru uputio dopis sa zahtevom da mi Služba obezbeđenja dostavi snimak sednice, da bi se videlo ko je od narodnih poslanika prilazio mom mestu i uzeo moju identifikacionu karticu, pošto mi imamo informacije ko je to uradio, ali ipak više verujemo podacima generalnog sekretara.
Moram takođe da vas obavestim da sam u prepodnevnom delu dobio opomenu zbog toga što sam kritikovao vladajuću većinu, a na listi govornika nalazim se pod brojem osam. Odmah postavljam pitanje - da li je ovo način da se opozicija takođe spreči da govori u ovoj skupštini i koliko puta je neko krao kartice da bi obezbedio kvorum za prepodnevni rad sednice? Hvala.

Obavešten sam o ovom slučaju i od strane generalnog sekretara obavešten da je u proceduri vaš zahtev, takođe, da je služba pronašla vašu karticu i u ovom trenutku, koliko vidim, kartica je vraćena. Naravno, utvrdićemo sve činjenice vezano za ovo.
Ali, isto tako, samo želim da vas uverim, prvo dve stvari. Zaista, ni na koji način, bar ja neću dozvoliti da bilo ko bude sprečen da govori u Narodnoj skupštini i to je svakako stvar koja se ne može dogoditi i zbog zamenske kartice, koja u svakom trenutku može da se izda narodnom poslaniku, i isto tako moram moliti sve narodne poslanike da, naravno, ne uzimaju tuđe identifikacione kartice. One kartice koje ostanu u sistemu, i narodni poslanici su naravno dužni da kartice nose sa sobom, na šta su svi više puta ukazivali, da kartice kada napuste narodni poslanici salu, moraju biti sa njima. Naravno, apelujem na druge poslanike da dopuste da skupštinska služba radi taj posao, uzimanje kartice i vraćanje narodnim poslanicima, dakle da oni te stvari ne uzimaju u svoje ruke.
Naravno, isto tako, proverio sam u sistemu, vaša kartica od trenutka nestanka do ovog trenutka nije bila korišćena u sistemu, tako da nije bilo zloupotrebe, niti pokušaja da se vaša kartica iskoristi da bi se, da kažem, lažno predstavilo vaše prisustvo, odnosno ne prisustvo u sali, što je dobro. Znači, nije bilo teže zloupotrebe kartice, ali vaš zahtev je u proceduri i to ćemo sa službom generalnog sekretara rešavati.
Sledeći prijavljeni govornik je Dragan Nikolić. Izvolite.

Gospodine  predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, vrlo sam pažljivo slušao celo pre podne izlaganje na prvom mestu ministra, a onda i svih poslanika, kako iz opozicije, tako i pozicije, kako onih koji oponiraju ovom zakonu, tako i onih koji su za ovaj zakon i koji će podržati predlog četiri zakona koja imamo danas na dnevnom redu.
Mene je, kao poslanika, ubedilo ono što je ministar pravde, koji je ovlašćen ispred republičke vlade, danas obrazloženjem potvrdio, volju većine nas da usvojimo ovaj zakon u onom obliku koji je dat. Naravno, podložan je svaki od ovih predloga amandmanima i mi ćemo vrlo ozbiljno i studiozno razmotriti sve amandmane na ove zakone i mislim da će Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo veoma pažljivo razmotriti i dati predloge ovoj skupštini.
Takođe očekujem i da svi, da li se nalaze u opoziciji ili su na vlasti, konačno shvate da kartice moraju da nose sa sobom, da onog momenta kada su im kartice u jedinicama, oni su predstavljeni kao da su tu, a zapravo nisu. Očigledno da se to desilo sa poslanikom koji se malopre javio i koji je zatražio povredu Poslovnika. U isto vreme je zapravo on prekršio Poslovnik, ostavljajući svoju karticu u svojoj poslaničkoj jedinici nezaštićenu i verovatno je neko to uzeo, možda da se našali, možda da stavi do znanja tom poslaniku…
(Predsednik: Molim vas, to je tema o kojoj nema potrebe da se govori u plenumu. Ovo je nešto o čemu smo mi razgovarali. Molim vas da se vratite na dnevni red.)
Samo sam hteo da nema potrebe praviti ekces od nečega što to nije i da smo svi ovde vrlo ozbiljni prilikom diskusija i prilikom ponašanja u ovom parlamentu.
Prvi zakon, o kome se danas najviše pričalo, mada nisam očekivao da će se toliko detaljno o njemu razgovarati, jeste Zakon o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora. Ovde je potpuno jasno, koncizno, na jedan konzistentan način izneto sve, kako teče procedura od momenta pokretanja postupka, ovlašćenog lica, ovlašćenog predlagača. Naravno, za takve predloge je ovlašćena Vlada i ona, na svoju sopstvenu inicijativu ili na predlog organa državne uprave, u čiji delokrug pretežno spadaju pitanja koja se uređuju međunarodnim ugovorom, predlažu vođenje ovoga postupka.
Inicijativa može biti pokrenuta od različitih subjekata. To mogu biti državni organi, privredni subjekti ili udruženja preko organa državne uprave, u čiji delokrugu pretežno spadaju pitanja koja se uređuju međunarodnim ugovorom.
Postoji jedan amandman koji je, po meni, veoma prihvatljiv i o kome ćemo verovatno pričati kada to dođe na dnevni red, jeste da i lokalne samouprave mogu davati inicijativu za sklapanje određenih ugovora koji su od međunarodnog značaja, a tiču se te lokalne samouprave.
Takođe je predviđeno i ko će činiti delegaciju za vođenje ovih pregovora. Naravno, to Vlada utvrđuje, a utvrđuje i osnovu za vođenje pregovora i određuje delegaciju koja će voditi te pregovore. Dakle, to će biti ljudi veoma stručni za određenu vrstu posla, za određenu delatnost. Oni će činiti delegaciju koja će sastavljati ove ugovore koje će kasnije morati da prezentuju Vladi, koja dobija taj izveštaj o pregovorima od delegacije i taj izveštaj se predaje Vladi. Vlada takođe ovlašćuje nekoga, određeno lice koje će ga potpisati i nakon svega toga Vlada daje predlog Skupštini i mi smo ti koji ćemo, svaki od tih zakona koji se tiču raznih oblasti, moći ovde da pretresemo, da o svim tim ugovorima se izjasnimo i na kraju ih ratifikujemo, odnosno potvrdimo ugovor koji je već potpisan.
U članu 14. stoji potpuno jasno – Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore koji se tiču vojne, političke, ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja. Dakle, u potpuno jasnom obliku je dato šta je to što će Narodna skupština usvajati, koje su to oblasti koje se tiču zakona o kojima ćemo mi ovde pretresati i jasno je da treba, o svim zakonima koji se budu zaključivali, da se izjašnjava i ova skupština, jer ima mnogo zakona koji su mnogo nižeg nivoa, koji nisu potrebni da se ratifikuju u Narodnoj skupštini i na taj način će, potpuno jasno, biti usvojen jedan zakon, u danu za glasanje SNS će glasati za njega, koji vrši izmenu zakona koji je usvojen ovde 1978. godine, kada je postojala tadašnja SFRJ. Mnogo se od toga dana promenilo, pa je jasno da je ovaj zakon morao biti predložen i usvojen, zato što se mnogo stvari i u ustavnom uređenju promenilo i ovaj zakon ćemo mi podržati u danu za glasanje.
Oni zakoni koji su takođe interesantni, a koji su danas na dnevnom redu, su Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica, osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništava. Takođe, takav isti sporazum je potpisan i sa državom Izrael. Ono što je važno za ove zakone, odnosno sporazume koji su napravljeni, treba reći da svi ljudi koji se bave diplomatsko-konzularnim poslovima, a u isto vreme su odvojeni od porodice, ne mogu da pruže onoliki obim odgovornosti i posla kakav bi pružili ljudi koji su okruženi svojom porodicom, koji uz sebe imaju i supruge ili vanbračne supruge, koji imaju svoju decu i koji su u isto vreme zbrinuti od države u kojoj se nalaze, po principu reciprociteta. Tako da, svako od njih će imati mogućnost da se zaposli, svako od njih će biti izuzet od krivičnog gonjenja, svako od njih će imati određenu socijalnu zaštitu koja je predviđena za građane u državi u kojoj živi. Dakle, mi ćemo sa Slovenijom i sa državom Izrael imati mogućnost da svi naši predstavnici u diplomatsko-konzularnim predstavništvima mogu da povedu svoju porodicu, da povedu svoje supruge koje će tamo biti zaposlene i imati mogućnost da se i profesionalno iskažu, da ne zapostavljaju onu profesiju za koju su se školovale.
Na kraju, četvrti predlog zakona je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Vlade Republike Slovenije o policijskoj saradnji. Bitno je reći da je ova vlada, želeći da svede na minimum mogućnost bavljenja kriminalom, stvorila takvu situaciju u okruženju, da sa svim državama u kojima su kriminalci iz Srbije nalazili utočište, gde su mogli da pobegnu, gde su stvarali mrežu jataka, onog momenta kada budemo usvojili ovaj zakon sa Slovenijom i o saradnji između naše dve policije to neće biti mesto ili utočite gde može da se neko sakrije, da se skloni od organa gonjenja ili policije Republike Srbije, a takođe i policije iz Republike Slovenije.
Ono što je takođe bitno reći, obim saradnje između ugovornih strana, između policije Republike Srbije i policije Republike Slovenije, se sastoji u tome da će se naročito imati u vidu javni red i bezbednost saobraćaja, kao i suzbijanje, otkrivanja i rasvetljavanje krivičnih dela, naročito organizovanog kriminala, terorizma, trgovine ljudima i ilegalnih migracija, visoko-tehnološkog kriminala, ilegalne trgovine drogama i psihotropnim supstancama, kao i ostalih krivičnih dela međunarodnog karaktera, koja, naravno, u međuvremenu mogu da postanu vrlo aktuelna. Takođe se i ovo radi na principu reciprociteta, poštujući zakone i proceduru u državama u kojima ovaj sporazum važi, a to se odnosi na Sloveniju i na Srbiju.
Dakle, čitav ovaj set zakona je naišao na odobravanje u javnosti Srbije i naišao je na prihvatanje većine poslanika u ovom parlamentu. U danu za glasanje SNS će dati svoj glas i usvojićemo sva četiri predloga zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Petar Petković. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, po Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu međunarodni ugovor okarakterisan je kao međunarodni sporazum između država, a kasnije je dodato i međunarodnih organizacija i to je regulisano međunarodnim pravom.
Naša je obaveza, više nego kada je reč o drugim državama, da poštujemo međunarodno pravo, posebno imajući u vidu secesionistički akt kosovskih Albanaca koji je zdušno podržan od strane velikih zapadnih sila. Zato je važno držati se utvrđenih načela međunarodnog prava, jer je to jedini garant da sila ne nadvlada pravo. Svrstati se u red država koje insistiraju na međunarodnom pravu zapravo znači, između ostalog, i pažljivu procenu države u zaključivanju međunarodnih ugovora.
Za međunarodni ugovor u praksi koriste se razni nazivi. Između ostalog, tu je i naziv povelja, konvencija, pakt itd. Ja ću se zadržati na nazivu sporazum, koji označava razmenu nota između dve vlade, dva parlamenta, šefova država ili ministra spoljnih poslova, a time se zapravo stvara određeni međunarodni pravni odnos. Verovatno rukovođeni i ovom činjenicom, mi smo bili u prilici da čujemo u javnosti kako je sedam sporazuma, koje je dogovorio u Briselu Borko Stefanović, zapravo vrsta sporazuma koji imaju neku međunarodno pravnu obavezu i iz toga sledi da je i sadašnja Vlada govorila da ono što je dogovoreno mora biti i primenjeno.
Ovde sada dolazimo do ključnog problema. Naime, državna politika koja se zasniva na evropskim integracijama samim tim podrazumeva da mora da sleduje volju, odnosno interes Brisela. Time ta državna politika dolazi u opasnost da ti sporazumi koji su dogovoreni u Briselu dobiju karakter međunarodnih sporazuma.
Cilj EU je nezavisno Kosovo i EU je ta koja je pokrovitelj pregovora između Beograda i Prištine. Ne samo što je EU ta koja koristi ove pregovore da bi pre svega svoj cilj ispunila, nego pokušava da natera Srbiju da bude saučesnik u priznanju nezavisnog Kosova, odnosno da Beograd bude taj koji će zapravo priznati i odreći se dela vlastite teritorije.
Kada tako postavimo stvari, kada znamo i za izveštaj Evropske komisije gde EU traži da Srbija prizna teritorijalni integritet Kosova, kada znamo za poslednji briselski papir, gde se najotvorenije traži od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, mi moramo da budemo svesni da sve ono što se bude dogovorilo pod pokroviteljstvom EU, za EU će takav dogovor imati isključivo međunarodni karakter.
Zato je DSS kritikovala i tih sedam sporazuma i kritikovala je pregovore koji se vode pod okriljem EU, jer da je prethodna vlast pred sobom imala Ustav Srbije, svakako ne bi došlo do ovih štetnih sporazuma i DSS ne bi bila u prilici da podnosi predlog Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti četiri uredbe Vlade koje su nastale na osnovu ovih štetnih briselskih sporazuma.
Očigledno da je prethodna vlast, nemajući pred sobom Ustav Srbije, imala Ahtisarijev plan, po kome je donosila ove sporazume. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu oko dogovora, odnosno sporazuma, kada je reč o matičnim knjigama i katastrima, da mi imamo činjenicu da se to traži i aneksom 7. Ahtisarijevog plana? Takođe, tačka 1,5 tog Ahtisarijevog plana zahteva učešće Kosova u regionalnim konferencijama. Takođe, aneks 8, tačka 3,1 zahteva uspostavljanje integrisanog upravljanja granicom. Dakle, imamo sprovođenje, odnosno dogovor tih sporazuma prema Ahtisarijevom planu.
Zato, jedini način da ovi štetni sporazumi ne dobiju karakter međunarodnih sporazuma jeste da Srbija odustane od evropskih integracija, jer nema dileme – za EU pregovori Beograda i Prištine su isključivo pregovori dve države i na svaki dogovor koji se tu desi oni gledaju kao na neku vrstu međunarodnih sporazuma. Zbog toga je bilo važno da pre ulaska u ove pregovore, koji su svakako bili štetni, država Srbija izađe sa svojom platformom koja podrazumeva uspostavljanje ustavno-pravne veze između Srbije i njene južne pokrajine Kosova i Metohije, jer bez te veze mi dolazimo do toga da svako rešenje koje se nudi u rezoluciji koju je usvojila Skupština Srbije, a za koju DSS nije glasala, jeste rešenje u okviru nezavisnog Kosova. Zbog toga automatski stavlja Srbiju u položaj da prizna nezavisnost Kosova.
Tako da tu nije reč o većim ili manjim nadležnostima koje treba da dobije srpski narod na Kosovu i Metohiji već, pre svega, o tome da se kroz te pregovore izručuje srpski narod nezavisnoj državi Kosova.
Zbog toga potrebno je odbaciti put evropskih integracija i samo tako ti sporazumi ne mogu dobiti karakter međunarodnih sporazuma, a činjenica da su sinoć propali pregovori Beograda i Prištine.
(Predsednik: Molim da se držite dnevnog reda, ako se ne budete držali dnevnog reda izreći ću vam opomenu.)
Dakle, govori o tome da smo na dobrom putu uspostavljanje politike državnih i nacionalnih interesa gde će biti odbačena politika da EU nema alternativu, gde će biti odbačeni vrlo štetni sporazumi koje je dogovorio Borko Stefanović, gde će jednom početi da se poštuje Ustav Srbije, a ne da nam pre svega, Ahtisarijev plan bude osnov za rešavanje pitanja Kosova i Metohije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajin. Gospodin Šajin nije tu.
Narodni poslanik Srđan Milivojević.
Reč ima narodni poslanik Nada Kolundžija.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi imamo objedinjen pretres o četiri tačke dnevnog reda, ali ću kao i većina mojih kolega zadržati se najviše na Predlogu zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora.
Razlozi za donošenje ovog zakona su što se tiče nas nespornim. Dakle, ostaje samo pitanje da li ovaj zakon na najbolji mogući način definisao ono što jeste predmet, način, postupak i ovlašćenja koja imaju oni koji vode pregovore, odnosno zaključuju međunarodne ugovore.
Mislim da ne bi bilo na odmet da ovaj zakon sadrži u sebi i objašnjenje šta se sve smatra međunarodnim ugovorom, a šta se ne smatra međunarodnim ugovorom, jer bismo tada sa mnogo više sigurnosti znali na šta se ovaj zakon u celini zapravo odnosi. Jasno je da je bilo potrebno doneti ovaj zakon, ali kada je politika u pitanju onda se uvek postavlja pitanje političkog trenutka u kome se neki zakon predlaže, pa se za nas postavlja pitanje – zašto je baš ovo politički trenutak u kome se predlaže donošenje zakona o sklapanju međunarodnih ugovora kada istovremeno pratimo pregovore koji se vode između Beograda i Prištine i nagoveštajem da bi naša pregovaračka delegacija u Briselu mogla da prihvati nešto što bi možda moglo da potpadne pod međunarodni ugovor.
Dakle, mislim da bi bilo dobro da ministar otkloni svaku sumnju ukoliko je to moguće, da koincidiranje vremena donošenja ovog zakona i onoga što se dešava sada u Briselu nije ni na koji način povezano, jer zaista se može postaviti pitanje – da li pregovori u Briselu vode ka nečemu zašta će nam biti potreban ovaj zakon. Onda dolazimo do samih rešenja unutar zakona koji takođe otvaraju izvesne političke rezerve i sumnje, pa čak može se reći i zebnje, oko toga kakve mogu biti namere ne samo donošenjem ovog zakona, već i rezultatima pregovora koji se vode u Briselu.
Naime, u članu 8. iako je ministar ili ko god da je pisao obrazloženje rešenja iz zakona, iako je rečeno da Vlada može da primeni međunarodne ugovore i pre ratifikacije, a to se posebno odnosi na one međunarodne ugovore za koje je neophodno da ih ratifikuje Narodna skupština. Netačno stoji u obrazloženju da se za to prethodno pribavlja mišljenje nadležnog skupštinskog odbora. Naime, u članu 8. koji reguliše ovu materiju nigde ne stoji da se bilo koji organ Skupštine izjašnjava u slučaju kada Vlada pristupi primeni međunarodnog ugovora koji prethodno nije ratifikovan u Narodnoj skupštini, a po ovom zakonu spada u onu kategoriju međunarodnih ugovora koje je neophodno ratifikovati u Skupštini.
Hoću da verujem da je u pitanju greška, a ne nameran pokušaj da se obmane, ne samo poslanici Narodne skupštine, već i javnost oko toga na koji će se zapravo način moći omogućiti Vladi da primenjuje međunarodni sporazum i pre no što ga ratifikuje Narodna skupština. Takođe, očekujem od ministra da da nedvosmislen odgovor kako je moguće da u obrazloženju člana 8. stoji da će prethodno mišljenje dati nadležni odbor Skupštine Republike Srbije, a da u samom zakonu to nigde nije navedeno. Ne radi se o sitnom propustu, radi se o ogromnoj grešci koja može imati zaista nesagledive posledice.
Naravno, ostaje pitanje definisanja koji su to međunarodni ugovori, odnosno da li je jasno precizirano koji su to međunarodni ugovori koje mora da ratifikuje Narodna skupština. Postoji jedna opšta odrednica u kojoj se definiše da su to politički, vojni, ekonomski i oni koji obavezuju Srbiju na nekakva finansijska izdvajanja. Mislim da ta definicija je toliko uopštena da ona ne daje apsolutno jasan odgovor na to šta to zapravo jeste. Jer, šta je politički međunarodni ugovor? Šta je ekonomski međunarodni ugovor? Ko će da tumači na osnovu ovako opšte odredbe svaki pojedinačni međunarodni ugovor da li podleže ratifikaciji u Narodnoj skupštini ili ne.
Dakle, mi iz ovoga možemo da zaključimo samo jednu stvar, a to je da se na ovaj način pokušava stvoriti zakonodavni prostor u kome će Vlada imati diskrecionu mogućnost da sam procenjuje šta je ono što ide pred Narodnu skupštinu, a šta ne treba da bude ratifikovano u Narodnoj skupštini.
To nas opet dovodi do sledećeg pitanja – da li se na taj način zapravo kršu osnovna ustavna nadležnost Narodne skupštine u kojoj se kaže da Narodna skupština ratifikuje i potvrđuje međunarodne ugovore. Pošto nije jasno definisano šta jeste u ovoj kategoriji, a šta nije u ovoj kategoriji. Dakle, nije jasno definisano šta je to što zaista Narodna skupština neizostavno mora da ratifikuje, a šta je to što su međunarodni aranžmani, međunarodni ugovori koji ne spadaju u kategoriju onih ugovora koje treba da ratifikuje Narodna skupština.
Postavlja se pitanje – da li međunarodne konvencije o ljudskim pravima, pošto sada ne mogu da ih definišem u ovu opštu definiciju koju ste vi naveli kao četiri kategorije vrlo uopštene. Da li međunarodne konvencije o ljudskim pravima jesu nešto što ratifikuje ova Narodna skupština? Da li međunarodne konvencije međunarodnih organizacija čiji smo mi član, npr. UN, ili UNESKO, ili druge međunarodne organizacije, ratifikacije deklaracija, konvencija itd, da li spada u ovu kategoriju koju ratifikuje Narodna skupština. Po mom dubokom uverenju morale bi da spadaju. Po ovoj definiciji možda i ne.
Dakle, da li aneksi pojedinih deklaracija međunarodnih koje smo mi već usvojili, a koji nam dolaze kao aneksi ili dopune, da li ih ova Narodna skupština ratifikuje ili ne? Deklaraciju je ratifikovala Narodna skupština po ovom zakonu. Anekse tih istih deklaracija kojima se država obavezuje na poštovanje određenih prava ili uvođenje određenih standarda u određenu oblast ne mora da ratifikuje Narodna skupština?
Osim što naravno postoji potreba da se ova oblast uredi, s obzirom na to da je protok vremena ovaj sistem uredio na jedan potpuno novi način, mislim da se zaista postavlja pitanje pred ministra da nam da jasne odgovore na pitanja koja su ovde postavljana.
Sa druge strane, mislim da je neophodno da ako ne postoje konkretni amandmani koji će popraviti ove članove koje ostavljaju širok prostor za diskreciono tumačenje, da se prihvate amandmani kojima će to biti otklonjeno.
Isto tako, u članu 20. se kaže – Vlada po potrebi, na predlog nadležnog organa Državne uprave, može odlučiti da međunarodni ugovori, iz člana 14. stav 2, dakle, to su oni ugovori koji se ne ratifikuju u Narodnoj skupštini, i posebni međunarodni ugovori koji mogu biti sklopljeni, da se mogu objaviti u "Službenom glasniku".
Dakle, ukoliko nešto nije objavljeno "Službenom glasniku", postavlja se pitanje – da li javnost može da ima uvid u ono što je sklopljeno kao međunarodni ugovor? Ako on može, a ne mora, i o tome Vlada opet diskreciono odlučuje, da se objavi u "Služenom glasniku".
Dakle, ja mislim da svaki međunarodni ugovor koji je definisan ovim zakonom mora biti oglašen u "Služenom glasniku", jer bez obzira na sve on podrazumeva određene obaveze države i to znači da te obaveze moraju biti dostupne javnosti na uvid. Dakle, ma kako definisali član kojim se objašnjava i podrobnije definiše koji su to međunarodni ugovori koje ratifikuje Narodna skupština, svi ugovori međunarodnog karaktera moraju na neki način dobiti svetlo javnosti objavljivanjem u onome što jeste "Službeni glasnik".
Vraćam se na početak, iako je potreba za ovim zakonom postojala, trenutak u kojem se on donosi izaziva izvesnu zebnju, zbog mogućnosti da se on sada donosi kao preduslov za ono što nam sledi nakon briselskih razgovora, s jedne strane, i s druge strane zakon u sebi sadrži dovoljno nepreciznosti i dovoljno diskrecionih ovlašćenja Vlade da bi izazivao ozbiljne rezerve u dobru nameru onoga ko nam ovaj zakon predlaže. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani gospodine ministre pravde, ja sam danas u prepodnevnom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, dao dovoljno argumenata i kritika na račun ovog zakona i onoga što treba da se ispravi.
Imam obavezu, istine radi, da odgovorim samo na nekoliko nedoumica, nejasnoća i neistina koje su kasnije iznete, neke kroz povrede Poslovnika, neke na drugačiji način, a tiču se ovog zakona.
Dakle, ja sam kritikovao u članu 2. ovu reč – Republika Srbija zaključuje u pismenom obliku ugovor. Mnogo amandmana je predato zbog ove reči "pismeni", jer se gramatički pravilno kaže "pisani" oblik i ja sam to više puta govorio. Međutim, neki od poslanika su kazali da je ovo zakon koji je napisala DS.
Imali ste prilike da vidite kako izgledaju zakoni koje piše DS. Ovakve gramatičke greške nama se ne dešavaju. Istine radi, ovo nije zakon koje je pisala DS. Svi zakoni koji dođu u skupštinsku proceduru, o kojima raspravlja ovaj saziv, ovaj parlament, prođu neku lekturu. Postoji procedura kako zakon od Vlade putuje ka Parlamentu. To vi kao ministar pravde jako dobro znate, vaši su zakoni, bar što se toga tiče, stilski urađeni i tu se vidi vaše pravničko znanje, ali vidi se neznanje i nepismenost onih koji ovu lekturu urade. Ne vidim potrebu da bilo ko reaguje i proba da me demantuje, jer ovo je činjenica koja je nesporna.
Kada je reč o svim drugim zamerkama i sugestijama, zbog efikasnosti rada ovog parlamenta, ja ne bih ponovo da ponavljam i da govorim o onome što sam kazao prepodne i u prepodnevnom zasedanju, ali bih samo da dopunim nekoliko veoma važnih stvari i da ukažem na dva nonsensa, preko kojih mi jednostavno ne možemo tek tako da pređemo. Tiču se člana 8, koji kaže da Vlada Republike Srbije može odlučiti da se jedan međunarodni sporazum koji je potpisan, primenjuje pre nego što prođe ratifikaciju u Narodnoj skupštini.
Pitam sada, ako lokalna samouprava grada Kruševca donese odluku da se zaduži zbog nekih svojih potreba, taj kreditni aranžman bude odobren, Vlada da mogućnost da se taj sporazum koristi, a onda mi odbornici SO Grada Kruševca, na neki način promenimo neku takvu odluku ili, sa druge strane, još gora situacija je kada je reč o međunarodnim finansijskim aranžmanima, sa nekim drugim finansijskim institucijama, Vlada odobri nešto da prođe i da to može da se primenjuje, a onda poslanici Narodne skupštine kažu – mi nećemo to da ratifikujemo, jer smatramo da nije u najboljem interesu po građane ove zemlje.
Zamislite recimo kada smo imali onu aferu "Satelit", za iznajmljivanje satelita, potpisan sporazum i da je ovakav zakon bio na snazi, 30 dana se taj sporazum primenjuje, onda ga Skupština ne izglasa i ko snosi konsekvence zbog toga?
Posebno, moram da opet ponovim ovo što je kazala gospođa Nada Kolundžija, veoma je osetljiv trenutak u toku pregovora sa samoproglašenom republikom Kosovo, sa prištinskom delegacijom, da li mi ovoga trenutka usvajamo ovakav zakon, zato što Vlada Republike Srbije želi da odgovornost sa pregovaračkog tima koji čine Dačić, Nikolić i drugi članovi Vlade, iz koga se elegantno izvukao Tomislav Nikolić, da li je možda namera našeg pregovaračkog tima da ovu istorijsku odgovornost prebaci na leđa ovog parlamenta i da time pokaže da nije dorasla iskušenjima koje je sama proizvela i prouzrokovala?
To su važne stvari, pogotovo kada u članu 20. postoji odredba koja je direktno u suprotnosti sa članom Ustava 196, koji kaže, a u vezi sa članom 51, koji kaže prvo da javnost, svaki građanin ove zemlje imam pravo da bude informisan o svemu, o svakom aktu, o svakom onom potpisanom paragrafu, o svakom ugovoru na koji taj paraf bude stavljen i da li to sada neko pokušava da ukine pravo građana Srbije na obaveštenost koji garantuje član Ustava 51. ili se negira član Ustava 196. koji kaže – objavljivanje zakona i drugih opštih akata, zakoni i svi drugi opšti akti objavljuju se pre stupanja na snagu. Nije dobro da se na ovakav način potpisuju međudržavni sporazumi, a posebno je osetljiv trenutak kada ste ovaj zakon dali pred narodne poslanike.
Znam koliko u vladajućoj većini ima poslanika koji su grčevito branili Kosovo i Metohiju. Nemojte da na mala vrata donosimo zakon koji će poništiti vaš trud, vaš rad, vaša uverenja. Nemojte da na mala vrata donosimo pred narodne poslanike zakon koji kroz ključaonicu omogućava da se urade stvari zbog kojih ćete se možda stideti pred pokolenjima.
Ponovo čujem dobacivanje, drago mi je, jer očigledno da ima onih koji se toga neće stideti. Ti su već juče putovali u Brisel. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.