Poštovane dame i gospodo narodni poslanici,  nastavljamo rad Treće sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 111 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Žika Gojković.

Hvala gospođo predsedavajuća, postavio bih dva pitanja. Moje prvo pitanje postavlja Ministarstvu finansija i ministru Dinkiću, a tiče se pitanja restitucije, tačnije pitanja supstitucija koja je neizostavni deo ovog zakona. Nažalost, kao što imamo prilike da vidimo i neizostavni deo zakona koji ne funkcioniše upravo zbog toga što supstitucije nema. Moje pitanje je kada će država da vraća imovinu u naturi, vrlo jednostavno pitanje. Konkretno, mislim na šume, pašnjake i poljoprivredno zemljište koje čine 95% potraživanja i nažalost, po informacijama koje imamo, nijedan jutar zemlje nije vraćen ljudima koji potražuju imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata.
Neko misli da ova tema nije važna, ali podsetiću da je to jedna od najvećih nepravdi koja je naš narod doživeo u prošlosti od svojih komšija, ljudi sa kojima je živeo. Uglavnom su predmet takvog oduzimanja imovina bili ljudi koji su drugačije mislili, ljudi koji su bili monarhističkog opredeljenja i nažalost, dan danas ti ljudi još uvek žive kao građani drugog reda, pošto ne mogu da povrate svoju dedovinu, zemlju koju imaju, a svi znamo da država raspolaže sa ogromnom količinom zemljišta u svom vlasništvu i nažalost nije spremna da se odrekne te imovine.
Ne postoji spremnost još uvek da se ispravi, jedna velika nepravda iz prošlosti, a kako drugačije objasni da i pored donošenja zakona, mi danas, ne samo što se zemlja ne vraća, nego se ne vraća ništa od one imovine koja se potražuje i po našim procenama čak nijedan posto imovine koji se potražuje za ove tri godine nije vraćen ljudima kojima je imovina oduzeta. Ako je problem izostanak supstitucije, kada je u pitanju poljoprivredno zemljište, a ja mislim da nije, pošto je vrlo lako napraviti konverzaciju, konvertovati poljoprivredno zemljište, ono koje je u državnoj imovini, vrlo lako je proceniti koji je kvalitet te zemlje u odnosu na onaj kvalitet koji se potražuje i izostanak supstitucije ne može se kvalifikovati kao problem i nemogućnost da se ovaj zakon sprovede na najbolji mogući nivo.
U tom kontekstu bi postavio jedno podpitanje, ako je već supstitucija problem, onda samim tim i priznajemo da zakon koji smo donosili u prošlom mandatu je zakon koji je trebao da prevari građane, koji su očekivali pravičan povraćaj imovine koja je oduzete. Takođe bih postavio pitanje Ministarstvu finansija, a to je supstitucija problem, da li je Ministarstvo finansija spremno da inicira promenu u tom kontekstu, da supstitucija postane sastavni deo zakona u restituciji.
Moje drugo pitanje se odnosi, nažalost, u ovoj zemlji je jako puno bilo prevara, varanja građana, a mnogi građani koji su prevareni, nikada nisu uspeli da ostvare svoje pravo, na način na koji su prevareni, da pred zakonom i sudom, to pravo povrate.
Takav problem nažalost ima oko 25.000 porodica u Srbiji koja su na raznorazne načine kupili stanove, stanove u izgradnji ili gotove stanove i po današnjoj evidenciji Privredne komore Srbije, preko 25.000 porodica, a mi verujemo da ima i mnogo više koji su zaplašeni i koji ne smeju da kažu da su prevareni na takav način, ne može ni da dobije svoju imovinu, ni povraćaj novca koji je uplatio.
Uglavnom su to porodice i ljudi koji su teško skupljali taj novac, kojima je to bila životna ušteđevina.
Mi danas nemamo načina ni da se obratimo tim ljudima na pravi način, a kamo li da ih obeštetimo.
Moje pitanje je šta država planira da uradi po pitanju tih 25.000 ljudi, 25.000 porodica, koji su na najgori mogući način u proteklih desetak godina bili obmanjeni od raznih kvazi investitora, uglavnom, ljudi koji su kapital stekli u kriminigenoj zoni, da bi taj kapital još više oplodili preko leđa ljudi koji su godinama, decenijama, krckali i čuvali novac, da bi kupili, rešili stambeno pitanje za sebe i svoju porodicu.
Mislim da je država potpuno okrenula leđa tim ljudima i da je krajnje vreme, a ovo pitanje postavljam Ministarstvu pravde, gospodinu Selakoviću, da se, ako ništa drugo, ministarstvo bar oglasi i da kaže na šta je spremno, ne samo kada su ti ljudi u pitanju koji su obmanuli, koji su dobili imovinsku korist, nego šta je država spremna da uradi za onih 25.000 porodica koje su obmanute i koje nažalost nemaju ni imovinu ni finansijska sredstva koji su uložili u nešto što je trebalo da predstavlja budućnost njih i njihove dece.

Reč ima narodni poslanik Radoslav Komlenović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje sam postavio još pre mesec i po dana. Nisam dobio odgovor, a kao član Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj juče smo imali Odbor i malo smo raspravljali o ovome. Iskoristio bih priliku da ovo pitanje postavim još jedanput, jer smatram da je veoma bitno za građane Srbije.
Moje poslaničko pitanje se odnosi na predlog za završavanje izgradnje akceleratorske instalacije "Tesla AIT" u Laboratoriji za fiziku Instituta za nuklearne nauke "Vinča". To je postrojenje za korišćenje jonskih snopova u nauci i medicini. Njen glavni deo je cikloton u "Vinči" koji je akcelerator srednje veličine.
Ono što me je iniciralo da postavim ovakvo pitanje je dopis Instituta "Vinča" koji se 6. februara 2013. godine obratio Odboru za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo i Odboru za zdravlje i porodicu Narodne skupštine Republike Srbije, sa molbom da što pre razmotre problem o uspostavljanju industrijske proizvodnje radio-farmaceuta za pet - kamere u Institutu i njihovu regularnost korišćenja o medicinskim instalacijama Republike Srbije.
U Srbiji su do sada instalirane dve pet – kamere, u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici i Kliničkom centru u Beogradu. Međutim, u Srbiji još uvek ne postoji centar za proizvodnju radio-farmaceuta. Zato se ovi skupi uređaji koriste samo kada se radio-farmaceutik nabavi iz inostranstva, a uvozna cena je oko 600 evra po pacijentu. Ova cena je znatno viša od cene po kojoj bi se on proizvodio u Institutu "Vinča", koja bi iznosila oko 200 evra po pacijentu.
Izgradnja AIT je otpočela u novembru, na osnovu odluke Vlade Republike Srbije, koja je doneta 9. avgusta 1989. godine. Dana 1. novembra 2007. godine Vlada Republike Srbije je donela odluku da se prekine finansiranje izgradnje AIT iz budžeta Srbije i da se ona nastavi na osnovu klirinškog duga Rusije prema Srbiji. Do tada, direktni troškovi izgradnje AIT bili su 14,77 miliona evra, a za završetak tog posla bilo je potrebno 10,6 miliona evra.
Iz svega ovoga jasno proizilazi da je nužno da se u Srbiji što pre izgradi centar za industrijsku proizvodnju radio-farmaceutika, pogotovo zbog toga što je za dostizanje odgovarajućeg evropskog standarda nužno da se u Srbiji instalira još šest pet-kamera. Uspešnim završenjem i završavanjem tog složenog posla omogućilo bi se znatno povećanje broja tačnih dijagnoza oboljenja, naročito malignih. Time bi se značajno povećao kako broj izlečenih pacijenata, tako i efikasnost zdravstvenih usluga u Srbiji.
Dana 23. marta 2011. godine, prilikom svoje posete Srbiji, gospodin Vladimir Putin, tadašnji predsednik Vlade Rusije, je izjavio sledeće, citiram: "Mi smatramo da se jednim od važnih pravaca delovanja javlja saradnja u sferi visokotehnoloških oblasti i kažem danas, što se tiče atomske energije, da smo mi spremni da isporučimo opremu, izgradimo centar za proizvodnju radioaktivnih izotopa za medicinske svrhe, izvršimo obuku srpskih specijalista u toj oblasti".
U skladu sa tom izjavom, 15. juna 2011. godine u Institutu "Vinča" boravila je delegacija stručnjaka Državne korporacije za atomsku energiju "Rosatum" Moskva. Na kraju boravka potpisan je Memorandum o razumevanju i o dugoročnoj saradnji Instituta "Rosatum" u oblastima proizvodnje, radio-farmaceutika i protonske terapije, koja je bila vezana za AIT.
U skladu sa tim, Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja izdalo je 5. juna 2012. godine zadatak Institutu da zajedno sa Kliničkim centrom Vojvodine, VMA i KBC "Bežanijska kosa" Beograd, zatim Kliničkim centrom Kragujevac i Kliničkim centrom Niš, izradi elaborat o uspostavljanju proizvodnje radio-farmaceuta za pet-kamere u Institutu, koji bi uključio predlog odgovarajućeg projekta.
Dana 8. avgusta 2012. godine, Institut "Vinča" i pet spomenutih medicinskih institucija, predali su Ministarstvu obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvu zdravlja traženi elaborat o uspostavljanju industrijske proizvodnje ciklotrofik radio-farmaceutika. Ovaj dokument sadrži predlog strukture odgovarajućeg projekta koji je nazvan "Nauka i medicina sa protonskim snopovima". Preliminarno vreme neophodno za realizaciju projekta je 36 meseci. Prvi i drugi deo bi trajao negde oko 15 meseci, a treći deo 21 mesec, znači ukupno 36 meseci. Novac koji bi bio potreban za realizaciju prvog dela projekta je negde oko devet miliona dolara, drugog 20 i trećeg 23,6 miliona dolara.
Dana 15. novembra 2012. godine, u Moskvi je održano …
(Predsedavajuća: Vreme.)
Evo samo da kažem još jednu rečenicu, zasedanje Međuvladinog komiteta, gde su konačni predlog doneli i da se projekat izradi do 30. aprila.
Moje pitanje je za sva tri ministarstva, Ministarstvo finansija, obrazovanja i zdravlja, dokle se stiglo u realizaciji tih zahteva u vidu ogromne koristi koju bi imali građani Srbije pri lečenju najtežih bolesti, ali i daljem razvoju nauke i tehnologije Republike Srbije? Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Zatražio bih dva obaveštenja od Vlade Republike Srbije, mada pretpostavljam da se ona odnose na Ministarstvo finansija i privrede, s obzirom da se promenio raspored snaga u ministarstvima u novoj Vladi, nisam potpuno siguran da su pitanja isključivo namenjena ministru finansija i privrede.
Juče sam bio u poseti opštini Kosjerić i razgovarao sa Kosijerićanima i saznao za mnogobrojne probleme koji tište, a koji verujem tište i mnoge druge građane u Republici Srbiji, ne verujem da će se iko iznenaditi kada budem postavio ova pitanja, odnosno kada budem prethodno obrazložio zašto postavljam ova pitanja.
Opština Kosjerić sa nezaposlenošću od preko 25%, što je zvaničan podatak, sa privredom koja je u potpunosti uništena privatizacijom je, gle čuda, rangirana na osnovu zvanične klasifikacije od strane nadležnog ministarstva kao razvijena opština, u rangu npr. Beograda i Novog Sada. Verujem da je i građanima, koji su potpuni laici, koji se ne razumeju ni u elementarnu ekonomiju im je jasno da je takva klasifikacija potpuni nonsens.
Da ne bih bio pogrešno shvaćen zašto se iznenada brinem za Kosjerićane, moram da vam kažem da su slične pritužbe na ovu klasifikaciju imali i građani Arilja, Odžaka, Bačke Topole i Dimitrovgrada, opština koje se nalaze na svim krajevima naše države.
Radi informisanja građana, treba da se zna zbog čega je to važno. Ta klasifikacija nije samo neka klasifikacija koja nema nikakav poseban značaj, već nešto što utiče na neto priliv sredstava tim opštinama. Takođe utiče i na druge vrste pomoći koje ne moraju biti direktno finansijski, možemo reći nefinansijske pomoći, ali imaju indirektne finansijske konsekvence za te opštine.
Dakle, s obzirom na to da ta metodologija na osnovu koje se klasifikuju opštine ne može biti nikako "Sveto pismo". Ne vidim zašto se ona ne bi mogla s vremena na vreme podvrći nekoj vrsti revizije, odnosno menjati, a čak bih rekao da bi ta klasifikacija morala da se menja kontinuirano, s obzirom da se uslovi menjaju kontinuirano.
Moje pitanje glasi, koju metodologiju nadležno ministarstvo koristi? Koji faktori se prilikom klasifikacije gradova u određenu kategoriju koriste i sa kojim ponderom i da li nadležno ministarstvo ima nameru da vrši reviziju te metodologije i ako ima nameru, kada ima nameru?
Drugo pitanje, odnosno druga informacija se odnosi opet na jedan razgovor koji sam imao juče sa predsednikom Udruženja malinara kosjerićkog kraja, koji ima jedan vrlo živopisan naziv, koji, rekao bih, na najbolji način oslikava značaj maline za poljoprivredu, izvoz Republike Srbije. Naime, njihovo udruženje se zove "Crveno zlato".
Nisam siguran da svi odgovorni, odnosno odgovorna lica u našoj državnoj upravi u potpunosti razumeju značaj maline za poljoprivredu i za izvoz Republike Srbije, osim kada naravno treba da se svodi spoljnotrgovinski bilans i kada treba da se smanji spoljnotrgovinski deficit.
S druge strane, ne radi se gotovo ništa da se pomogne malinarima da se organizuju bolje, da se na strateški način osmisli šta će malinari raditi makar u narednih pet godina, što se vrlo lako da uraditi u sprezi sa naučno-obrazovnim ustanovama u Srbiji.
Predložio sam malinarima da osnuju klaster, ne bi li na taj način uz pomoć naučno-obrazovnih ustanova, uz pomoć finansijske podrške države, uz pomoć finansijske podrške EU koja opredeljuje ta sredstva i koja su na raspolaganju našoj državi da ih usmeri na razvoj klastera, koji bi značajno ojačali poziciju naših malinara, da se tako ojačani, udruženi, pojave na stranom tržištu sami, a ne uvek preko nekih posrednika koji onda naravno uzmu ono, što kaže naš narod "kajmaka", a malinarima ostane manji deo zarade.
Ono što je bilo poražavajuće tokom ovog razgovora koji sam imao sa našim malinarima, ali za šta nisu krivi malinari, nego je kriva država, jeste to što na pitanje – šta je vaš cilj, gde imate nameru da se nađete za pet godina u smislu rasta proizvodnje, u smislu ulaganja u infrastrukturu, a to će ići kupovinom sopstvenih hladnjača, na primer; oni nisu imali odgovor na to pitanje.
Oni nemaju odgovor na to pitanje jer ih država na odgovarajući način ne pomaže.
Na primer, kao ilustracija toga da ih država ne pomaže na odgovarajući način mogu da vam kažem da su, recimo, podaci o klasterima u Srbiji nalaze na sajtu nepostojećeg ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Oni su iz 2012. godine.
Dakle, pitam Vladu Republike Srbije u čijoj smo nadležnosti klasteri sada? Da li se iko i na koji način ovom izuzetno važnom temom za razvoj naše zemlje bavi?
Takođe bih želeo da pitam da li se razmišlja o tome da se srpska malina kao autentičan brend zaštiti na svetskom tržištu ili čekamo da nam neko i to otme, kao što su nam oteli šljivovicu, ajvar i ko zna šta još? Zahvaljujem i izvinite što sam duže govorio.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.
Poštovane kolege i koleginice, moje pitanje je upućeno Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, tj. ministru Krkobabiću, koji je u svom razgovoru sa MMF rekao da uštede u oblasti socijalnog davanja ne mogu se napraviti zato što su svi korisnici na samoj granici siromaštva.
Čovek bi rekao da je to zaista jedna opravdana briga za sve rastući broj onih koji traže socijalnu pomoć naspram budžeta koji ostaje isti, ako i ne manji. Ta briga bi bila opravdana i zaista pozdravljena da ona nije, nažalost, samo na papiru i da praksa nije upravo suprotna.
Naime, iako je 2011. godine u aprilu donet novi Zakon o socijalnim uslugama, taj zakon se ne može primenjivati zato što od 44 prateća dokumenta, što je bila obaveza ministarstva da donese u ove dve godine, doneta su samo 13. Između ostalog nije donet pravilnik o licenciranju organizaciju koje, osim centara za socijalni rad, mogu davati socijalne usluge, tj. organizacije civilnog društva.
Taj pravilnik o licenciranju nije donet iz meni potpuno razumljivih razloga. Prvi je to što centri za socijalni rad ne žele konkurenciju. Drugo, traže se takve kvalifikacije da samo oni koji su stekli iskustvo radeći u centrima za socijalni rad mogu zadovoljiti te kriterijume. Dakle, to će biti, ljudi, već su osobe koje formiraju svoje organizacije i prijavljuju se kao novi korisnici, tj. ono što bi trebalo da rade za državnu platu u centrima za socijalni rad, radiće prekovremeno kao delovi organizacije civilnog društva.
Naravno, u svemu tome trpe korisnici. Moram da kažem da je to jedan od najeklatantnijih primera nečega što je politika i ove Vlade, a i one prethodne, a to je da ono što se donese kao zakon reformski, pod navodnicima, zapravo pokušava opstruirati jednim kontinuiranim odlaganjem neizbežnog. Dakle, taj zakon i ti propisi se moraju doneti. Ti prateći dokumenti se moraju doneti. To je obaveza koja kasni više od godinu dana.
Mi smo po jednom pitanju razgovarali sa ministarstvom u martu ove godine, kada nam je rečeno da je u toku izrada dokumenta o licenciranju i da će on biti veoma brzo donet. To je bilo pre mesec i po dana. Imam utisak da se svaki od tih pravilnika piše kao doktorat, a ne kao jedan dokument koji se može uraditi sasvim sigurno u roku od mesec i po dana, a u roku od dve godine više nego sigurno ako ima dobre volje da se nešto učini u pogledu pružanja kvalitetnih socijalnih usluga prema sve većem broju korisnika kojima otpuštanjima svakodnevno njihove potrebe se povećavaju.
Mi se možemo ovde pitati šta se zapravo iza toga krije. Iza toga se krije, s jedne strane, nedostatak para, a s druge strane nespremnost institucija da zaista preduzmu reforme koje su neophodne i jedna apsolutna odgovornost koji rade u državnim službama prema obavezama koje imaju. To je neodgovornost prema korisnicima. U ovom slučaju to su marginalizovane grupe, to su socijalno ugrožene kategorije stanovništva. Ta neodgovornost je, između ostalog, i pitanje morala i pitanje sistema vrednosti koje u ovom društvu vlada.
Moje pitanju ministarstvu nije kada će biti doneti ti prateći dokumenti, jer datum koji će mi reći je potpuno neobavezujući. Moje pitanje ministarstvu je sledeće – zašto ti dokumenti nisu doneti? Drugo potpitanje jeste kome je to dato kao radni zadatak za državnu platu koju prima i zašto taj čovek ili ta osoba taj zadatak nije izvršila i koje će disciplinske mere protiv tih osoba koje sede na sigurnim radnim mestima, pod navodnicima, snositi? To su pitanja koja me interesuju.
U ovih 15 sekundi bih to mogao da proširim na pitanje i na Ministarstvo prosvete, koje takođe nije donelo niti izmenu zakona o priznavanju diploma, što je bila njihova obaveza, niti je sprovela u delo preporuke Ombudsmana i preporuke Agencije za borbu protiv korupcije po pitanju štampanja udžbenika.
Dakle, to su dva ministarstva koja ne ispunjavaju zakonske obaveze. Molim da se prizovu pameti. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanika Slavica Saveljić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje za ministra pravde i državne uprave. Moje pitanje je inicirano problemom oko koga su se, pre svega ceneći interes svoga grada i građana, udružile sve partije u Batočini, bez obzira da li su vladajuće ili opozicione.
Naime, od 1966. godine u Batočini postoji opštinski sud za teritoriju opštine Batočina i Lapovo, teritorija u kojoj gravitira preko 30.000 stanovnika.
Aktuelnom pravosudnom reformom koja se očigledno više bazirala na kvantitetu, nego na kvalitetu, posle 33 godine postojanja ukinut je taj opštinski sud i od 1. januara 2010. godine i u tom gradu osnovana je sudska jedinica koja funkcioniše u okviru suda u Kragujevcu.
Dakle, sud u Batočini kao sudska jedinica od 2010. godine radi tako što su parnično vanparnično odeljenje ostali i služba overe, dok su krivični predmeti i istraga prebačeni u nadležnost suda u Kragujevcu.
U sudskoj jedinici u Batočini danas rade četiri sudije i 15 ostalih lica. Sudska jedinica ima osam opremljenih sudnica, tri kancelarije za pripravnike i volontere, opremljenu pisarnicu sa posebnim kancelarijama, prostor za sudsko obezbeđenje, prijemni hol. Ono što je važnije, godišnje se u okviru ove sudske jedinice obradi između šest i šest i po hiljada predmeta.
Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava predviđeno je ukidanje ove sudske jedinice, te su odbornici lokalnog parlamenta jednoglasno povodom ovog predloga zakona doneli zaključak i uputili ga upravo nadležnom ministarstvu i ministru pravde, tražeći od resornog ministarstva da sudska jedinica u ovom mestu bude zadržana, jer se gašenje institucija zaista rađa i opravdan strah, posebno u malim sredinama. Tako počinje polako da se gasi i život u jednom mestu.
Ja ću samo da podsetim da bi građani Batočine i Lapova, ukidanjem sudske jedinice, morali da prelaze, da bi rešavali svoje probleme, u oba pravca preko 70 kilometra, da bi u tom slučaju bili izloženi vrlo velikim i materijalnim troškovima, nepotrebnom gubljenju vremena, a da ne govorimo da su u posebnim sudovima toliko prebukirane sudnice, da se na ročišta jako dugo čeka, dok se sve vreme pri tom u Batočini postoje vrlo dobri uslovi za organizovan i savestan rad.
Moje pitanje zapravo je pitanje lokalnih odbornika – da li postoji mogućnost da se u Batočini zadrži sudska jedinica, jer se ljudi na jednoj teritoriji zadržavaju ako na njoj imaju posla, ako imaju školu, crkvu, dom zdravlja, apoteku, sud i druge važne institucije?
Obzirom da ovo nije samo problem Batočine, nego da je u istom problemu i Topola i mnogi drugi gradovi, bojim se da će vremenom pod udar doći i mnoge druge ustanove, važne institucije, a da nam onda neće biti pusta samo neka mesta i sela u Srbiji, nego da će u isti problem da dođe i centralna Srbija. Zahvaljujem na pažnji.