Narodna poslanica Teodora Vlahović ima reč.

Poštovana potpredsednice, uvažene kolege narodni poslanici, kao što svi već znate prošle nedelje u danu za glasanje sam imala saobraćajnu nesreću ispred zgrade Narodne skupštine. Koristim priliku da se zahvalim svim zaposlenima na obezbeđenju, dežurnoj medicinskoj ekipi i drugim kolegama koje su mi se našle i pružili pomoć i omogućili da bez velikih posledica se iz toga izvučem.
Međutim, ne obraćam se parlamentu zbog toga jer time ne bih opteretila ni svoje kolege, a najmanje javnost. Ono zbog čega se obraćam sa pitanjem Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu zdravlja jeste vezano za događaj od juče. Juče su na kućnu adresu počele da mi stižu razne ponude od raznih društava koja pružaju pomoć pri zastupanju za naplatu štete. Moje pitanje se odnosi – odakle moji podaci, podaci osobe koju ne znam, koja je vozila, kao i određenih svedoka. Podaci o mojim telesnim oštećenjima se nalaze u ovim podacima. Zanima me – kako se u ovim ministarstvima štite podaci o ličnosti?
Možda sam ja javna ličnost kao narodni poslanik i treba da tolerišem da se o mom životu i neke stvari iznose koje nisu primerene ili koje su zaštićene Zakonom o podacima o ličnosti. Pitanje ne postavljam sebe radi. Sebe znam dobro da zaštitim. Postavljam ga zbog drugih građana i zbog drugih pešaka koji stradaju u saobraćajnim nesrećama, koji sigurno u istom broju i na isti način im se obraćaju i čiji podaci od zaposlenih, u čijoj su nadležnosti ova ministarstva, dospevaju u ruke raznih privatnih organizacija koje se bave naplatom nematerijalne štete.
Moje pitanje ministarstvu je na koji način, kojim procedurama se štite podaci o ličnosti koji su dostupni ovim ministarstvima, zdravstvenim ustanovama i dežurnim ekipama koje se nalaze na terenu? Zahvaljujem se.

Narodni poslanik Marijan Rističević ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja pitanja, odnosno zahtevi za dobijanje obaveštenja se odnose pre svega na divljačku privatizaciju, pa ću ih navesti.
Govorim o divljačkim privatizacijama. To je građevinska firma "Kongrap". Govorim o divljačkim privatizacijama ili bolje reći grabizaciji, koja je izvršena za vreme vladavine bivšeg režima, gde je kupac rasprodao svu imovinu građevinskog preduzeća "Kongrap". Pri tom su radnici naravno ostali bez posla. Kada je ispumpao sav kapital, velike površine građevinskog zemljišta, zgrade, objekte ostavio je firmu kao praznu ljušturu, a više stotina radnika je ostalo bez posla, hleba, a što je najgore i bez autoriteta pred svojom decom, pred svojom porodicom i ostaju kao socijalni slučajevi.
Druga takođe privatizacija koja je takođe nečuvena je privatizacija "Zastava 500" iz Surdulice, koja je privatizovana dva puta istom kupcu. Prvo je sa njim raskinut ugovor, pa mu je kasnije firma vraćena. Tu je 130 radnika ostalo bez posla 15. jula 2011. godine, a u radne knjižice kao datum otpuštanja ili je upisan 4.5.2010. godine. Radnici se sude i zato je moje pitanje kao i prvo – šta će nadležni državni organi učiniti, šta će Ministarstvo pravde učiniti, ministarstvo sile, šta će uraditi policija, tužilaštvo da se ovi radnici zaštite? Oni vode spor povodom ovog otpuštanja i povodom ovog retroaktivnog otpuštanja, navođenja datuma godinu dana starijeg od datuma otpuštanja. Šta će nadležni državni organi uraditi da radnici koji vode spor već tri godine dobiju neki rezultat tog spora, odnosno da sud utvrdi da li su oni u pravu ili nisu?
Treće moje obaveštenje je gotovo bespotrebno, a to postavlja SVM po pitanju mehanizacije i kazni koje zemljoradnici plaćaju za priključne mašine, govorim o vučenim, one koje su opasnije po saobraćaj ne moraju da se registruju, ali vučene drljače, tanjirače, prskalice, berači itd. moraju da se registruju. Vozači koji sticajem okolnosti u poljoprivredi rade sa takvim mašinama ukoliko ih policija zaustavi dobiju pet negativnih poena i tri meseca zabranu vožnje. Moje pitanje je – šta će MUP preduzeti da se ta zakonska nepreciznost ispravi i da ove priključne mašine, kao i nošene podležu registraciji jer nigde u svetu i u Evropi to nije slučaj?
Četvrto i poslednje pitanje i obaveštenje se odnosi na izgradnju Fabrike za reciklažu olovnih akumulatora "Mon bat" u Inđiji na regionalnom vodozahvatu. Šta će Vlada RS i nadležni organi preduzeti povodom nečuvene izgradnje Fabrike za reciklažu olova na vodozahvatu i čime će i kojim mehanizmima sprečiti trovanje kome je izloženo 50.000 ljudi u Inđiji? Samo da podsetim da je ta fabrika 2007. godine izgrađena bez građevinske dozvole, da nije imala vodoprivrednu saglasnost, nije imala ekološku saglasnost, nije imala vodoprivredne uslove. Sazidana je bez ikakvih građevinskih dozvola. Ubačene su mašine. Počela je sa radom. Ministarstvo za prostorno planiranje i zaštitu životne sredine je 2008. godine, a tada je njime rukovodio gospodin Dulić, izdalo rešenje kojim se zabranjuje izgradnja fabrike za reciklažu olova, olovnih akumulatora "Mon bat" u Inđiji na regionalnom vodozahvatu Inđija i da se taj objekat ukine.
Međutim, umesto da to učine sekretarijati u pokrajinskoj Vladi, na koje su prešla određena ovlašćena, u međuvremenu je takvu fabriku u potpunosti legalizovala, gotovo na neviđen način, osiono, bez ikakvog pravnog utemeljenja, Fabrika za reciklažu olovnih akumulatora, koja je sagrađena iznad vodo zahvata gde vodu pije 50 hiljada ljudi. Bez obzira na štetnost olova, bez obzira na upozorenje ekoloških organizacija da Inđiji zbog toga preti genocid, pokrajinska Vlada, pokrajinski sekretarijati su to na određeni način legalizovali. Moje pitanje za Vladu Srbije i organe glasi - šta će učiniti da spreče eventualno trovanje u Inđiji? Hvala.