Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, članovi Ministarstva za prosvetu, kolege poslanici, u početku svog govora htela bih da naglasim da ovi važniji zakoni, u stvari, set ovih važnijih zakona koji se odnose na prosvetu, mislim da je glavna moja zamerka u tome što su došli u skupštinsku proceduru po hitnom postupku, što smo imali jako malo vremena i mi poslanici da im se posvetimo, posebno su stručne službe, profesori, škole, bez obzira što su pre ovih zakona skoro slični zakoni bili skoro u proceduri, ali su povučeni i bili su u javnim raspravama. Ali, ipak naša javnost, škole, nisu imale dovoljno vremena da pogledaju i da se izjasne o ovim novim, da kažem, Predlozima zakona o obrazovanju.
Obrazovanje je naša, trebalo bi da bude najjača i grana kojoj treba najviše da se posvetimo jer znamo da u njoj ima jako puno problema, a i sve zavisi od toga kakve ćemo generacije školovati i kakve generacije da izađu iz škole.
Kao i moja koleginica koja dolazi iz Saveza Vojvođanskih Mađara, ja takođe dolazim iz Vojvodine, pripadam nacionalnoj zajednici, pratim manjinsko obrazovanje i moj govor ću najviše posvetiti obrazovanju nacionalnih zajednica, ne samo u Vojvodini, nego i u Srbiji gde možda učenje maternjih jezika nema takvu tradiciju kao što ima u Vojvodini, ali tim manjinama u Srbiji koje tek počinju da razvijaju učenje svojih maternjih jezika treba pomoći možda više nego što je to slučaj u Vojvodini.
Nastava jezika nacionalnih manjina mora da ima drugačiji tretman u obrazovnom sistemu u osnovnim školama, a i u srednjim i nije dobro da bude uvrštena u poslednju grupu izbornih oblika i da ima tretman kao hor, pozorište, treći strani jezik, da se maternji jezik ocenjuje, a da ocena ne ulazi u prosek, što je bilo do sada.
Maternji jezici čuvaju multijezičnost u Srbiji i treba im posvetiti veću pažnju. Tretman koji su do sada imali nije unapređivao učenje maternjih jezika, već je udaljavao od učenja maternjih jezika. U osnovnim školama, u redovnoj nastavi, nema udžbenika na jezicima nacionalnih manjina. Fakultativno učenje se ocenjuje, ali ocena ne ulazi u prosek.
Manjinski jezici, jezici nacionalnih manjina su u izbornim predmetima, nisu u toj grupi izbornih predmeta kao što je veronauka i građansko, to je izborni predmet B grupe, nego su još u nižim izbornim predmetima, u stvari u grupi V, gde su, da kažem, ne potcenjujem, sekcije, hor, folklor, sport. Mislim da poistovetiti maternje jezike i jezike nacionalnih zajednica nije dobro u takvoj multinacionalnoj, multijezičkoj sredini, kao što je Srbija, staviti ih u nivo takvih predmeta.
Za učenike pripadnike nacionalnih manjina treba da se organizuje nastava jezika nacionalne manjine, maternjeg jezika, sa elementima nacionalne kulture, kao obaveznog izbornog predmeta, da se nastavi predmet ocenjuje i da ocena ulazi u prosek. Oko toga je bilo puno diskusija, uglavnom u tome da će se pripadnici nacionalnih manjina opterećivati time, da će dobiti dva izborna predmeta.
Nacionalne manjine svakako i sada imaju dva izborna predmeta, imaju veronauku ili građansko i fakultativno uče maternji jezik. Znači, oni već imaju dva izborna predmeta. Ako se roditelji, pošto kod svakog upisivanja, svake godine se vrše anketa, ako se roditelji opredele da hoće da njihova deca idu na maternji jezik, to nije neko opterećenje, ali mislim da treba dati motiva toj deci da ako već dolaze na časove maternjeg jezika, da se to ocenjuje i da ta ocena ulazi u prosek, jer ne vidim zašto je to problem da stvarno ta ocena ulazi u prosek, ne postoji nikakvo opravdanje.
Zavod za unapređenje, obrazovanje i vaspitanje je dao svoje stanovište o tome i rekao je da manjine koje pohađaju nastave na srpskom jeziku, mogu da izaberu dva izborna predmeta ukoliko je jedan od njih maternji jezik sa elementima nacionalne kulture. Time ne bi bilo ugroženo učenikovo interesovanje za druge izborne predmete, a on bi nesmetano mogao da izabere i uči i svoj maternji jezik i drugi izborni predmet, kao i drugi učenici. U suprotnom, zakon kaže jedno, a pravilnici drugo.
Zakonom se daje pravo na učenje jezika nacionalnih manjina, a pravilnicima, odnosno podzakonskim aktima se to pravo ograničava i učenje jezika se stavlja u izborne predmete.
Pitam se kako neko može da bira jezik, kada je već rođenjem predodređen da taj jezik govori? Potrebno je samo nastavom da se to podstakne i da se to sistemsko učenje u školi na neki način podstiče.
Hoću da kažem da se stvarno u praksi pokazalo da zakon daje jedne osnove obrazovanja, ali podzakonski akti nisu usklađeni. Ili, čak na nekim terenima nastavnici koji neguju jezik, mislim da i to negovanje jezika nije dobra terminologija jer znamo u koga se neguju jezici. Mislim da ne mogu da se neguju. Jezici se govore, jezici se uče. Mislim da iz te terminologije treba izbaciti negovanje jezika.
U zakonima koji se tiču obrazovanja više ne postoji termin maternji jezik. Veronauka je dobro obrađena i u ovom zakonu. Vidim da je čitav član 32. posvećen verskoj nastavi. Čak je i obrazovana Komisija za versku nastavu.
Malo me je razočaralo što u ovom novom zakonu, i u Zakonu o osnovnom i u Zakonu o srednjem, jer se jezici nacionalnih zajednica uče i u srednjim školama. Mene je prvo razočaralo zašto ni u jednom zakonu ni jedan član nije posvećen jezicima nacionalnih manjina. Spominje se samo u više članova, ali ni jedan član u zakonu, ni u jednom, ni u drugom, ne obrađuje obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina kao pojedinačni član.
Mislim da učenjem maternjih jezika možemo da se pohvalimo u celom svetu, da je to ono čime stvarno možemo da uđemo u svet razvijenijih država. Čak UN imaju i jedan dan u godini koji su posvetili maternjem jeziku. To nije jezik nacionalnih zajednica, ni manjina, nego je to maternji jezik. Znači, i UN čak neguju taj termin maternji jezik.
Ni jedna država ne može da se pohvali time da u njoj postoji obrazovanje na rusinskom, slovačkom, rumunskom, mađarskom i drugim jezicima u kontinuitetu 260 i više godina. Srbija može time da se pohvali i mislim da je jedina, ne u regionu, nego čak i u svetu, koja baš može time da se pohvali, da ima obrazovanje na jezicima nacionalnih zajednica koje traju više od 260 godina. Mislim da je to dobro i hoću da pohvalim.
Molim Ministarstvo da obrati pažnju na amandmane koje smo dali, jer unapređenjem jezika nacionalnih zajednica samo nam se otvaraju mnoga vrata, ne samo u svetu, nego i među sobom, jer poznavanje tuđih jezika, jezika naših komšija, vodi velikoj toleranciji, a mislim da je možda u ponekim vremenima i nema.
Neću da govorim o amandmanima. Liga socijaldemokrata Vojvodine je napisala preko 20 amandmana koji se odnose na sve te zakone. Molim vas da ih pogledate. Mislim da su kreativni. Uradili smo ih sa najboljom namerom, da popravimo zakone. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, set zakona o kojima danas razgovaramo nije naročito nov, jer je ovakav već prošao proceduru i bio u skupštinskoj proceduri pre dve godine i onda povučen, tako da su ovo manje-više zakoni koji su poznati i, ono što je jako bitno, mislim da treba da kažemo da se ovde ništa suštinski bitno ne menja. Dakle, suština je ostala ista. To smo čuli i to su potvrdili članovi Ministarstva kada smo imali ovu pripremu za sednicu.
Sad ostaje pitanje izmena koje su se desile u ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koje su pretrpele neke izmene koje će, da kažem, uticati bitno na samo sprovođenje obrazovanja u Srbiji.
Mislim da je dobro da postoje strateški dokumenti u Republici Srbiji i da vi kao Ministarstvo i mi kao država imamo sve te sistemske zakone, ali se postavlja jedno ozbiljno pitanje – da li smo mi zbog toga bolji i da li su naši građani zbog toga zadovoljniji i koliko su nam deca bolja i kakvo nam je zaista obrazovanje? Dakle, šta mi imamo od toga što imamo sve ove krovne zakone, što imamo strategiju i što imamo sve te dokumente koji su neophodni da imamo? Kako stvari funkcionišu u životu?
Pokušaću sada da to objasnim na nekoliko primera i da onda možda postavim ta pitanja na koja će ministar dati odgovor. Počeću od Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Dakle, imamo jednu neobičnu pojavu kod nas u Srbiji, a to je da smo mi u nekom trenutku otvorili škole. Otvorili smo ih za građane, za roditelje i to je dobra stvar, ali mislim da nismo bili pripremljeni za to i sada imate jednu jako zanimljivu situaciju, a to je da kada upisujete dete u prvi razred osnovne škole, vi možete da birate školu, pa možete da birate i učiteljicu, možete da birate i odeljenje, možete da birate i gde će da sedi, hoće li do prozora, do zida, s kim će da sedi u klupi. Ti izbori idu jako daleko. Kad date ljudima mogućnost izbora, spremni su mnogo toga da izaberu. Sad, ti izbori često su vezani za neke nerealne ambicije roditelja, nekad su i opravdani. Roditelji s pravom žele da se pitaju.
Ali, gde je tu granica i kako škola odgovara na to? Imamo u nekom trenutku škole koje su prebukirane, koje su u nekom trenutku postale jako popularne. Govorim o osnovnim školama, o onim školama koje će posle uvođenja ovog zakona biti javne škole. Dakle, to nisu privatne škole. S druge strane, imamo škole u kojima radi isti ili sličan kadar, pod sličnim uslovima, koje nisu tako popularne i koje često zvrje prazne. Interesuje me gde je tu politika Vlade i kako se prevazilaze takvi problemi?
Zašto o tome govorim? Pa, govorim o tome zato što dolazimo do ovog stava, ne znam da li ste dobili predloge amandmana Saveza učitelja Republike Srbije, koji se odnose na broj učenika u odeljenjima. To su, po meni, jako kvalitetni amandmani.
Vi ste objasnili o čemu se radi, o broju učenika, ali zaista ne mogu da se složim da jedna učiteljica učenika prvog razreda može da se izbori sa 30 i više učenika u odeljenju. Isto tako ne mogu da prihvatim da, kada se to podeli na dva, bude u odeljenju 15 ili 16 učenika. Dakle, ne vidim tu utvrđenu relaciju u kojoj će biti jednako raditi u odeljenju sa 29 i u odeljenju sa 15 učenika. Interesuje me kako se to prevazilazi?
Mislim da smo mi iz poslaničkog kluba Zajedno za Srbiju podneli 17 amandmana. Iskren da budem, s obzirom da su ovo zakoni koji su bili ranije, koji su za vreše bivše Vlade ušli u proceduru, mi ne možemo puno imati protiv toga, ali naša podrška će zavisiti od toga koliko vi budete bili spremni da ove amandmane usvojite. Dakle, dali smo jednu kliznu skalu za broj učenika, pa je praktično na ministru da odredi šta je to što može da se primeni u praksi.
Mislim da u Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju nije u dovoljnoj meri zastupljena dopunska nastava. Dopunska nastava postoji kao stav u jednom članu zakona, ali ne i šta se dešava i koliko zapravo dopunska nastava može preventivno da deluje na kvalitet obrazovanja i vaspitanja. Interesuje me da li ćete vi nekim podzakonskim aktima možda proširiti mogućnost da dopunska nastava bude organizovana, s obzirom da postoji fond časova, postoje nastavnici koji to mogu da rade? Dakle, da li postoji mogućnost da dopunska nastava počne da reaguje preventivno u našem obrazovnom sistemu, a ne samo onda kada neki učenik ima problem sa obrazovanjem, odnosno u usvajanju znanja?
U okviru ovog osnovnog obrazovanja i vaspitanja bih došao do te ključne stvari koja je praktično političko pitanje, a političko pitanje u smislu kakve su naše škole, da li ste vi zadovoljni našim školama i da li su građani zadovoljni našim školama? Mislim da bi naši građani bili živo zainteresovani da znaju kako funkcioniše škola i kakav je uspeh učenika jedne škole na završnom ispitu, odnosno, kada je u pitanju srednja škola, kakav je uspeh učenika na maturskom ispitu.
Ne želim da bilo koga astigmatizujem, da se razumemo, da nekog obeležimo da je loš, a da je neko bolji, nego da jednostavno počnemo da informišemo građane kako bi oni mogli da imaju prave informacije o tome kako zaista funkcionišu naše škole, kako rade nastavnici, odnosno učitelji, da možda nekog i nagradimo ako radi dobro, da napravimo neki poseban propis po kome ćemo to urediti, možda da nekog ko ne radi dobro ocenimo da ne radi dobro. Dakle, da počnemo time da se bavimo.
Čuo sam da je počela eksterna evaluacija, to je jako dobra stvar, barem ovo što sam pričao sa prosvetarima u mom gradu i okolini. To je dobro i svi su zadovoljni. Dakle, to daje neke rezultate.
Vratio bih se malo i na deo koji se odnosi na … šta se to dramatično desilo u poslednje dve godine pa je sada tako dobar uspeh na ovom poslednjem testiranju, na "Piza" testiranju? Šta se to značajno promenilo u radu u našem sistemu obrazovanja pa smo imali jako loše rezultate na početku, a sada imamo koliko sam razumeo ministra jako dobre ili mnogo bolje rezultate nego što su bili?
Mislim da nije dobro prisvajati uspeh, odnosno pripisivati uspeh sebi za nešto što možda nismo ni svi mi zaslužni. Imamo jedan sistem i siguran sam da svako ko živi ovde zna kako to funkcioniše, imamo jednu školu, to je naša javna državna škola koja radi u jednoj smeni, pre ili popodne i imamo jednu popodnevnu školu. To je ona privatna škola ili da kažem privatni sistem obrazovanja koji je potpuno prepušten roditeljima na finansiranje. Sada smo tu otvorili jedno veliko takmičenje u kome roditelji plašeći se konkurencije i ovog života i izazova koji slede počinju sa pripremanjem učenika od prvog razreda, iz različitih oblasti, matematika, maternji jezik čak i fizičko vaspitanje.
Mislim da naš prosvetni sistem ne može da nađe odgovor na to. Mislim da je odgovor na to ovo što smo mi ponudili, dakle kvalitetno ocenjivanje škola, nastavnika, bez želje da bilo koga obeležimo, ali sa željom da se podigne naš sistem obrazovanja.
Što se tiče Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, ono što je meni jako bitno jeste plan upisa u srednje škole. Situacija je takva da srednje škole dostavljaju po novom predlogu do 31. decembra predlog o broju učenika ministarstvu, ali kako oni mogu znati ili kako znaju šta da predlože, u kom obimu i u kom broju? Znam da znaju svoje potencijale, ali pitanje je da li ćemo mi i dalje obrazovati socijalne slučajeve ili ćemo početi da planiramo? Mislim da treba da počnemo da planiramo i da je tu ključna stvar. Napisali smo nekoliko amandmana. Zašto ne uključiti socijalno-ekonomske savete, na kraju krajeva i premijer je predsednik socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije? Zašto u planiranje upisa ne uključiti socijalno-ekonomske savete lokalnih samouprava? To vam je mesto na kome se obavlja dijalog između poslodavaca i zaposlenih u kome lokalna samouprava vrši neku vrstu arbitraže i dogovora. Odluke se donose konsenzusom. Ne vidim ni jednu prepreku da pitamo poslodavce šta bi to oni želeli, da pitamo i drugu stranu, odnosno sindikate kako oni stoje, da izmerimo gde smo i tek onda na osnovu nekog obavezujućeg zaključka socijalno-ekonomskog saveta da škole dostavljaju svoje potrebe za smerovima odnosno brojevima učenika po odeljenjima.
Što se tiče Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kao sistemskog zakona, nisam u ovom materijalu za sednicu video ozbiljnu analizu na osnovu čega smo sada izvršili određene promene u tekstu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Kakva je to analiza dovela do toga da sada nacionalni prosvetni saveti više ne predlažu udžbenike ministru? Šta se to značajno promenilo pa to sada radi Zavod za udžbenike? Zbog čega ste jedno nezavisno telo izbacili, uzeli mu jednu nadležnost ili da li nekom telu koje je najmanje nezavisno od svih?
Po meni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji je prvi donet sa nekim izmenama je jako dobar zakon i sistemski je. Sada imamo taj problem sa interresornim komisijama koje su u nekom trenutku trebale da utiču na odlaganje ili sagledavanje potrebe upisa dece u škole i da eventualne takve upise odlažu ili predlažu mere, planove individualne i slične. To je jako dobra institucija. Po prvi put na neki način interresorne komisije uvezuju zdravstveni sistem, socijalni sistem, lokalne samouprave i administraciju u želji da pronađu najbolji odgovarajući plan za neko dete, odnosno za budućeg učenika. To je odlična stvar, ali nigde nisam video da je bilo u ministarstvu imao neki plan o tome kako će se to finansirati, kako to funkcioniše u životu, kakvi su odgovori, koliko često zasedaju interresorne komisije i kakvi su njihovi rezultati?
Imamo jedan predlog ovde, a to je da ćemo ipak omogućiti da se odloži upis za godinu dana. Imaćemo činjenicu da kada od jednog pravila napravite izuzetak, taj izuzetak počne da se primenjuje i onda izuzetak postane pravilo i imaćemo situaciju da će nam ponovo deca sa osam godina polaziti u prvi razred osnovne škole, a složićete se svi ovde da je to ipak jako kasno. Napravili smo amandman koji bi to trebao da popravi i da u tačno određenim, jasnim, izuzetnim slučajevima postoji mogućnost odlaganja, u svim ostalim ne.
Postavi bih još nekoliko pitanja koja su mi uputile razne organizacije u nekom prethodnom periodu. Recimo, mreža centara za stručno usavršavanje pa smo i tu predložili amandman kojim bi trebalo da na neki način ti centri za stručno usavršavanje dobiju svoje mesto u ovom sistemu. Ideja je da vidimo kakav je njihov položaj i da li postoji bilo kakva nada za njih u budućnosti, s obzirom da su ravnomerno i teritorijalno raspoređeni po čitavoj Srbiji, mogu da računaju na određena sredstva i na poslove koje mogu da vrše. Vi njih ne finansirate, njih finansiraju lokalne samouprave i imaju program međunarodni na osnovu kojih su izgrađeni, ali to finansiranje će se završiti krajem ove godine. Šta ćemo 2014. godine? Hoćemo li gasiti centre za stručno usavršavanje? Kako ćemo ih dalje finansirati i da li postoji obaveza za centre, odnosno za škole da preko centara obavljaju stručno usavršavanje?
Smatram da oni imaju jako bitno mesto i u obrazovanju odraslih, pa smo zbog toga napisali da treba posebno da se navedu centri za stručno usavršavanje kao mesto u sistemu sa obrazovanje odraslih. Mislim da imaju odlične kapacitete za to.
Sve u svemu, ponovo ću se vratiti na ono što je neka vrsta političke poruke koju poslanička grupa Zajedno za Srbiju želi da, a to je da su nam ovi zakoni potrebni, da ćemo ih podržati uz uslov da neka rešenja koja smo ponudili budu prihvaćena i na ono što je jako bitno insistiramo na tome da počnemo da ocenjujemo, odnosno da tražimo šta mi kao građani, kao roditelji dobijamo sistemom obrazovanja i vaspitanja i da li se taj rad u školama može na neki način izmeriti? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre, državni sekretari, pomoćnici, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je dobro što danas imamo pred sobom skup zakona iz oblasti obrazovanja, što obavljamo raspravu o tim zakonima ili što možemo reći šta mislimo o obrazovanju. Ta celina daće jednu sliku.
Međutim, slika jedne države jeste obrazovni sistem. Kakav je obrazovni sistem takva je i država. Živimo u jednoj državi gde su mnoga merila i kriterijumi otišli u drugi plan, gde u mnogim oblastima ne postoji profesionalno poštenje, gde se u državi mnogo toga ne poštuje. Kako da očekujemo da taj obrazovni sistem bude bolji nego što je država?
Bez obzira na ove kritičke tonove, moram da naglasim da imam puno poverenje u naš obrazovni sistem. Mislim da je on dobar, može biti još bolji, to zavisi od ljudi koji u njemu rade i od toga koliko država u njega ulaže. Isto tako zavisi kako ga možemo modelirati da bude bolji i kvalitetniji.
Kao retko koji sistem, obrazovni sistem ne može da trpi brze i nagle promene. On se menja postepeno, polako i dugoročno. Efekti tih promena se viđaju tek kasnije, ukoliko imamo jasnu strategiju, strategiju šta hoćemo, gde hoćemo i šta hoćemo od tog sistema.
Naime, želim da kažem, da li mi imamo organizovani školski sistem, obrazovni sistem? Imamo. Da li ga imamo kvalitetno? Imamo. Da li imamo optimalnost? Mislim da može biti bolje i više. Treće, da li taj sistem daje jednake šanse za sve? Tvrdim da daje. Upravo to SDPS insistira, da školski sistem daje kvalitet za sve učenike i studente ove zemlje, da školski sistem ne može biti investicija koja će se gledati da li donosi profit i da li se može školovati onaj koji ima pare, već školski sistem mora biti otvoren za sve one koji žele, a da kvalitet, znanje i stručnost dođu do izražaja. Ako napravimo takav školski sistem, tvrdim vam da ćemo doći u situaciju da će ova zemlja izaći iz krize.
Sam dugo radim u školskom sistemu, dugo sam profesor. Prošao sam sve nivoe od gimnazije do fakulteta i znam kako to ide. Znam šta je potrebno da bi sistem davao efekte. Ono što sam sam doživeo, eksperimenti u školama su vrlo pogubni. Sam sam preživeo na svojoj koži dve reforme, a sam sam sprovodio dve-tri reforme na tuđoj koži. Prema tome, znam šta se dešava i kako se dešava i koja su to očekivanja. Prošao sam i onu fazu koja se zove pitanje šuvanica itd, koje su mnogi od vas zaboravili, ali osnovno što vam moram reći, školski sistem ne trpi nagle promene i neka nova saznanja. On je klasičan i kao klasičan se samo može popravljati, fino podešavati da daje rezultate.
Da biste nešto naučili, podrobno morate sedeti i zagrejati stolicu. Nema nekog volšebnog načina da vam znanje uđe u glavu. Jednostavno, morate učiti, morate imati kriterijume. Ako imamo politički stav da imamo veliku prolaznost u školama, profesori će tada ići linijom manjeg otpora, davati ocene i onda ćemo imati u razredu od 30 učenika 25 odličnih učenika. To nije prirodno. Nije prirodno da su svi odlični, nije prirodno da su svi najbolji. Prirodno je da imamo pravilnu selekciju, pravilno ocenjivanje i upravo to će dati onaj školski sistem koji će biti nama podoban, koji će nama trebati da ide.
Podržavam Strategiju obrazovanja do 2020. godine. Hajde da ne donosimo nove strategije. Hajde da ovu sprovodimo i da 2020. godine napravimo jednu analizu šta smo uradili, šta nismo uradili. Drugo, mnogo toga se ovde govori. Lično mislim da se često ulazi u detalje. Prvo, hajde da vidimo ko su nama profesori i nastavnici. Da li smo mi profesore i nastavnike doveli u situaciju da se i oni sami ponekad sebe stide ili je biti profesor i nastavnik čast? Svi mi imamo svoje učiteljice, svoje profesore, svoje nastavnike koji su nas vodili kroz školovanje, koji su nas stvorili.
Nijednog naučnika nije stvorio on sam od sebe, već ga je neko usmerio, otkrio talenat u njemu, davao mu znanje, on učio, radio i na osnovu toga je on postao i naučnik, odnosno i neko ko može da predaje.
Drugo, ako hoćemo kvalitetan školski sistem, da li pažnju obraćamo nastavničkim fakultetima, onim fakultetima koji školuju nastavnike i profesore? Da li mi te ljude stimulišemo. Sam sam bio u jednoj situaciji negde 1965. godine kada su matematičari bili stimulisani da studiraju matematiku. Na jednoj od sednica sam govorio – da bismo izašli iz krize, treba da finansiramo matematiku, jer ako finansiramo matematiku, imaćemo i inžinjere informatičare, sve ono što treba ovom društvu. To nekako ne sprovodimo u plan ono što treba.
Greška je ako mislimo da ako damo u škole puno para, da ćemo imati kvalitet. Ne, školu čine profesori i nastavnici. Moram vam priznati da, iako sam školovan u neko ranije vreme, imao sam nastavnike koji su bili prave renesansne ličnosti, voleo bih da i sada to imamo, koji su puno znali i čitali i bili u pravom smislu reči intelektualci.
Govorio bih o mreži škola i uopšte o tome koliko školski sistem košta, gde je njegova optimalnost i šta učiniti. Imamo mnogo osnovnih škola u selima, koje su male, patuljaste. Da li imamo hrabrosti, a očekujem da moramo da imamo te hrabrosti, da kažemo da ćemo neke osnovne škole u selima zatvarati, decu stavljati u autobuse, voditi u veća mesta? To nije ništa novo. U svetu je to sasvim normalna stvar. Kad ovo kažem, znam da ću reći i jednu stvar koja je malo bogohulna, jer će svako reći – ako nam ukinete osnovnu školu, možete i selo zatvoriti, iz prostog razloga neće biti nešto oko čega se okuplja.
Postavljam pitanje – da li je moguće da vi gde u jednom selu upišete 15 učenika u prvi razred, zadržavate osnovnu školu i da li ta osnovna škola može da opstane? Da li smo mi toliko dovoljno bogati da sve takve stvari izvršavamo?
Dalje, oko broja učenika u razredu, to je za mene formalno pitanje. Pravilnim radom, pravilnom organizacijom možemo postići rezultate i sa 30 učenika. Ako ćemo praviti odeljenja sa 25 učenika da bi zadržavali radna mesta, kao čovek koji je dugo vremena proveo u sindikatu, morao bih, ako bih želeo da govorim populistički, da, treba zadržati radna mesta, ali ja govorim o perspektivi – šta sutra? Da li ćemo to moći finansirati ili nećemo?
Tvrdim vam, pravilnom organizacijom rada možete sa 30 učenika postići dobre rezultate. Postavljam pitanje – da li se čas od 45 minuta maksimalno koristi za rad ili to bude čas gde se vreme gubi na mnogo štošta, a svede se na pet minuta predavanja. To su unutrašnji kvaliteti koje moramo imati u obrazovanju, koje moramo kontrolisati adekvatnim službama i inspekcijama, direktori koji neće biti oni koji će samo terati ljude da rade, već i koji će biti pedagoški instruktori koji će pratiti rad svojih profesora. Da znate, profesor se ne stvara odmah. Završite fakultet i možete biti i najbolji, treba vam najmanje pet godina da biste bili dobar profesor i da radite i da budete praćeni, da budete ocenjivani. Ja tu očekujem.
Što se tiče člana 144. – odlaska u penziju, lično smatram da je to sasvim dobro rešeno. To znači 40 godina staža osiguranja. Ako je neko završio Višu pedagošku školu, to je uradio u 22. godini, pa ako je radio 40 godina, u pitanju je samo tri godine. Neko ko ima 65 godina, a najmanje 15 godina staža u osiguranju, on i ovako po zakonu mora da ide u penziju, osim profesora univerziteta koji nastavljaju da rade još dve školske godine.
Zbog toga smatram da ovu odredbu treba ostaviti. Mi ćemo je podržati, bez obzira što znam da će mene moje kolege sindikati zbog ovoga napasti. Znam da postoji mnoštvo sindikata u obrazovanju. Svi su nešto reprezentativni. Ali, hoću da kažem i sledeće. Voleo bih da mi ti koji vode sindikate pokažu gde rade, gde su radili i koliko su proveli rada u razredu. Šta znači raditi u razredu, predavati deci, to znaju najbolje oni koji rade. To je zaista rudarski posao. Zbog toga to podržavam, jer pravi posao koji se puno daje, on se na kraju istroši i želi da ode u penziju iz prostog razloga jer je to jako težak posao.
Dalje, govorimo o udžbenicima, da li su kvalitetni ili ne. Podržavam stav da ministar odobrava udžbenike. Recezenti se mogu naći. Ne vidim nikakvu potrebu da neko posebno to radi. Recezenti dobri, kvalitetni, koji su radili sa decom, to mogu da rade.
Oko agencija bilo je dosta govora i danas u raspravi. Lično smatram da je ta agencija suvišna, da je to dupliranje i pored svih ovih stvari o kojima je bilo argumenata i koje je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao, a isto tako i neke kolege u ovim diskusijama.
Zavod za unapređivanje, obrazovanje i vaspitanje je pravo mesto koje će kontrolisati kvalitet, pravo mesto koje će moći da radi a da u tom zavodu ne dolaze ljudi po partijskim linijama, ili ne znam po kojim drugim linijama, već dolaze najkvalitetniji ljudi koji su se iskazali u radu, koji su se još uz rad i školovali da mogu to da predaju.
Jedna stvar koja je meni bila malo neobična – dokazivanje znanja srpskog jezika i obrazloženje zašto se to mora raditi. Neko ko je završio fakultet na maternjem jeziku, pretpostavljam da mora da zna svoj maternji jezik. Ako je učio u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici, zna taj jezik, govorio ekavski, ijekavski, itd. Ja sam dugo vremena radio u BiH, govorio sam tamo ekavski i nikome to nije smetalo, ovde govorim ekavski i opet nikome ne smeta. Trebali bi da dobijemo odgovor na to pitanje.
Ono što je meni katastrofalno i na šta moramo da obratimo pažnju, a to je slika Srbije – 140 hiljada dece živi ispod linije siromaštva i ima jedan obrok dnevno, 5% dece ne upiše osnovnu školu, 8% dece ne završi osnovnu školu, hiljadu učenika manje se svake godine upiše. Da li bilo ko ko vodi politiku u ovoj zemlji, a mi smo najodgovorniji za politiku u ovoj zemlji, o tome razmišlja? Kako ove stvari prevazići? Kako ovde napraviti kvalitet i kako dati ovoj deci jednake šanse da se dokažu učenjem i radom, za razliku od onih koji žive u krugu dvojke ili kod mene u Novom Sadu, gde imaju sve uslove?
Obrazovanje u Srbiji nikada nije bilo bogato. Ja vam tvrdim da su dobri rezultati postizani čak i u nemaštini, samo pitanjem kriterijuma ocenjivanja, kvaliteta nastavnika, udžbenika i mi smo imali dobre rezultate. Ja bih naglasio još jednu stvar, a to je često potenciranje uspeha naših učenika u takmičenjima iz matematike, fizike, prirodnih nauka, itd. To je dobro. Međutim, to nije neophodno. To je dobro za popularizaciju nauke, da nekog stimulišete da se bavi više tom oblašću. Nama trebaju oni koji vredno uče, koji rade, koji će imati znanja koja možemo iskoristiti, a ne da samo forsiramo Matematičku gimnaziju, jer, znate, tu je mali procenat dece koji se specijalno školuju i pokazuju rezultate.
Govorimo o rangiranju škola. Apsolutno sam za to da se škole rangiraju, od osnovnih, srednjih, gimnazija, da bude takmičenje. Ja znam da je to ponekad teško, iz prostog razloga što mnogo zavisi od toga kakvu decu imate, iz kakvih socijalnih uslova, itd, da bismo imali kvalitet u učenju. Međutim, to mora da bude stimulans, da se tačno zna ko je završio Prvu beogradsku gimnaziju, ko je Drugu, ko je Desetu, ili neku drugu koja dugo godina ima kvalitet i drži do tog kvaliteta. Zbog toga smatram da to moramo i dalje činiti.
Što se tiče srednjih škola, mislim da je tu rečeno ono što treba da se kaže. To je jedno. Drugo, i sam sam bio za to da se polažu mature ali ne polaže prijemni, dalje smo imali da se polažu mature i polaže prijemni, sada imamo da možda ne bude ni jedno ni drugo. Pitanje je kvaliteta znanja, da li smo u stanju da ujednačimo kvalitet u svakom delu Srbije, i u Beogradu, ali i u Babušnici, da svi imaju isti kvalitet znanja i da ta matura bude pod strogom kontrolom Ministarstva obrazovanja, jer će to biti mesto da mi svi imamo jednaku šansu za dalje.
O obrazovanju odraslih je puno rečeno. Mislim da je dobro što je tu dat poseban zakon i nešto što su ovde i neformalni oblici obrazovanja. Često da bismo bili moderni, da bismo govorili da smo moderni, mi ukidamo ono što je bilo dobro. Imali smo pre dobre radničke univerzitete, ali smo ih ukinuli.
Bio sam u Švedskoj pre dve godine, gledao te iste radničke univerzitete, gde oni kažu da su ih kod nas videli i od nas prekopirali i oni i dan-danas veoma dobro rade. To je ta druga šansa, to je prekvalifikovanje, dokvalifikovanje, i to osim što radi država u tih 10-15 centara, rade i sindikati. Dakle, dva takva radnička univerziteta drže sindikati, država ih kontroliše i oni imaju taj kvalitet koji treba da se da oko obrazovanja odraslih.
Još jedna sumorna slika, ma koliko mi govorili o Srbiji koja treba da bude bolja, kvalitetnija, a to je da 21,9% nema završenu osnovnu školu preko 15 godina, a 23,9% ima završenu osnovnu školu. Zar treba nešto više reći ako imate 50% ljudi koji su na nivou osnovnog obrazovanja? Gde vidimo Srbiju u 21. veku? Treba mnogo truda, mnogo rada, manje velikih tema a vraćanje na ove teme koje su nam potrebne.
Oko zakona o učeničkom i studentskom standardu bih rekao nešto. Malo pre sam govorio da je nemoguće da u odeljenju od 30 učenika 25 bude odlično. Nemoguće je da vi od 2002. godine imate 1.174 studenta koji imaju prosek 8,5 a 2012. godine imate 14 hiljada i nešto. To znači 12 puta više. Odmah ću vam reći da je to bila stvar političke odluke uvođenja Bolonjskog procesa, ali karikiranog Bolonjskog procesa, gde je bilo reči – mora da postoji visoka prolaznost. I sam sam bio u situaciji da sam morao da imam prolaznost od 75-80%. Gde to imate?
Kada se promenila politika i kada je rečeno da ne može da ima puno takvih, našao sam se u situaciji da meni 30% studenata polaže ispit na vreme, ima stvarni kvalitet i samo sam malo pooštrio kriterijume. Prema tome, to je ono što je ovog trenutka bitno i važno.
Na kraju da kažem sledeće. Poslanički klub SDPS će podržati ove zakone iz sfere obrazovanja. Dali smo neke amandmane za koje smatramo da će poboljšati neki tekst. Nadam se da će to biti usvojeno.
Još nešto. Govorimo da je obrazovanje razvojna šansa i to jeste fraza. Tvrdim da se u obrazovanje mora ulagati. To ulaganje će dati najbrže rezultate. Mi za jedno radno mesto dajemo 10.000 evra, a teško nam je da odvojimo za obrazovanje. Predlažem da ulažemo, pooštrimo kriterijum, tražimo kvalitet i dugoročno, bez naglih promena, imaćemo dobar obrazovni sistem koji će se poboljšati. Nema dobrog obrazovnog sistema ako se ne promeni stanje u zemlji, ako se ne napravi preokret, da se poštuju principi, kriterijumi, znanje, kvalitet, jer tada će biti školski sistem, obrazovni sistem veoma dobar sistem.
Celo vreme sam se trudio da govorim 20 minuta i u ovih pet sekundi ću završiti. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milorad Stošić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, uvaženi predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da pohvalim sve ove predložene zakone i predloge izmene zakona, te da izrazim i svoje zadovoljstvo što se ovi zakoni nalaze na dnevnom redu današnjeg zasedanja.
Takođe je za pohvalu celokupan rad Ministarstva prosvete i nauke u oblasti zakonodavstva, pogotovo u ovom domenu, domenu detaljnog uređenja pravne regulative i razdvajanje pojedinačnih zakona za svaki segment obrazovanja, pri čemu će stari i izmenjeni Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, ostati samo krovni zakon, dok će svaki pojedinačni segment biti uređen svojim zakonskim aktom.
Nakon Zakona o predškolskom obrazovanju i vaspitanju koji je već nekoliko godina u primeni i Zakona o visokom obrazovanju kojim se dugi niz godina detaljnije uređuje problematika vezana za visokoškolstvo u Srbiji, danas raspravljamo o osnovnom obrazovanju, srednjem obrazovanju i, što mi je posebno drago, o obrazovanju odraslih.
Donošenje ovih zakona je nužnost. Oni su potrebni našem obrazovnom sistemu. Ne vidim nikakav razlog da bilo ko u ovoj sali glasa protiv, bez obzira da li pripada opoziciji ili poziciji.
Razvoj i unapređenje obrazovanja bi trebalo da bude jedan od naših strateških ciljeva za budućnost i u tom domenu moramo da imamo nacionalni konsenzus, tj. da svi zajedno radimo i konstruktivno doprinosimo unapređenju ove oblasti.
Da odmah na početku kažem da ću ja lično i poslanička grupa PUPS glasati za ove predložene zakone. Ipak, ovom prilikom ću se samo osvrnuti na pojedine članove i odredbe ovih zakona, ne da bih samo kritikovao, nego da bih pokušao da ukažem na moguća poboljšanja ovih zakona.
U Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju u članu 4. se kaže – svako lice ima pravo na besplatno i kvalitetno osnovno obrazovanje i vaspitanje u javnoj školi. Učenik javne škole može besplatno da koristi knjige, školski materijal, prevoz, ishranu, kao i smeštaj kada je to potrebno, u skladu sa zakonom. Dakle, obrazovanje je naravno besplatno, ali mislim da nije baš najjasnija situacija sa besplatnim knjigama, tj. ovde je situacija data suviše uopšteno.
Danas smo svedoci da knjige i ishrana nisu besplatni i ne razumem kako Vlada vidi ovaj problem u budućnosti, tj. iz kojih sredstava će biti obezbeđeni udžbenici i ishrana za sve učenike. Ako se to očekuje od lokalnih samouprava, posle najsvežijih izmena poreskih zakona, sumnjam da će lokalne samouprave, pogotovu one siromašne na jugu Srbije, smoći snage da isfinansiraju ove potrebe.
U istom zakonu, u članu 21. i 22. detaljno su definisani ciljevi i ishodi osnovnog obrazovanja. Ovim ciljevima i ishodima konačno imaćemo tačno definisano sa kakvim znanjima će naša deca završavati osnovno obrazovanje. Ovo je svojevrsni zadatak našim učiteljima i nastavnicima koji treba da im bude ideja vodilja u svakodnevnom radu sa decom.
U istom zakonu se u članu 30. kaže – obrazovni vaspitni rad organizuje se u odeljenjima po grupama i po potrebi individualno i predviđeno je 30 učenika u odeljenju. Iako sam uveren da sve ove odredbe proistekle iz mnogobrojnih iskustava obrazovnih stručnjaka, moram da izrazim svoje intimno neslaganje sa maksimalnim brojem učenika po odeljenju, kao i sa uvođenjem inkluzije u naše škole. Najpre, 30 učenika je previše i možda bi primerenija cifra bila 25. Da će to biti skuplje, svakako je jasno, moraćemo da zaposlimo više učitelja i nastavnika, ali ako je naš cilj kvalitetnije školovanje i obrazovanje i ulaganje u decu i njihovu budućnost, onda treba i da platimo. Dakle, sugerišemo da Ministarstvo prosvete i nauke još jednom razmotri ove brojke. Na početku je ministar objasnio zbog čega se ide sa 30, a ne 25, međutim, u nekom procentualnom obračunu govorio je da ima veliki broj odeljenja sa 15 učenika. Onda dolaze u neravnopravan položaj oni koji imaju 30 učenika i oni koji imaju 15 učenika, a faktički su isto plaćeni.
Takođe, kada je u pitanju inkluzija dece sa smetnjama u razvoju u redovno školovanje, poprilično sam skeptičan u uspeh celog poduhvata. U našem obrazovnom sistemu mi već preko decenije radimo na uvođenju inkluzivnog pristupa. Nastavnici i učitelji su prisustvovali gomili seminara na tu temu. Pokušavamo na sve moguće načine da decu koja imaju oštećen razvoj silom uguramo u odeljenja redovne nastave. Nisam siguran da smo do sada dobili neke pozitivne rezultate. Šta više, oprostite što to posmatram sa strane i vidim drugačije, imam utisak da smo do sada napravili više štete nego koristi, kako za decu sa smetnjama u razvoju koja se teže snalaze i uklapaju u redovnu nastavu, tako i za decu koja redovno mogu da prate nastavu.
Razgovarao sam sa puno roditelja koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, nisu optimisti u pogledu uspeha inkluzije. Razgovarao sam i sa nekim našim stručnjacima iz oblasti obrazovanja koji su išli u inostranstvo i posetili države sa kvalitetnijim i unapređenijim sistemom obrazovanja. Ni jedan od njih me nije uverio da je poverovao u uspešnost implementacije inkluzivnog obrazovanja. Čak smo i na odboru za obrazovanje imali par članova koji su bili u poseti nekim engleskim školama i tvrdili su da tamo oni izdvajaju posebne učitelje, odnosno nastavnike ili lica za obrazovanje te dece koja su u sastavu ovih redovnih škola.
Ako želimo da unapredimo obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju, bolje je da odvojimo dodatna sredstva i da platimo dodatne učitelje, nastavnike i ostali kadar koji je kvalifikovan da radi sa njima, te da im tako omogućimo bolje obrazovanje.
Za pohvalu je što se u Zakonu o osnovnom obrazovanju i vaspitanju članom 27. uvodi nastava kod kuće i na daljinu. Roditelj, odnosno staratelj ima pravo da organizuje svom detetu osnovno školsko obrazovanje i vaspitanje kod kuće i taj deo je regulisan u više delova. Istakao bih još da škola vodi evidenciju o obrazovanju i vaspitanju učenika kod kuće i na daljinu i posebno stav koji kaže – bliže uslove za ostvarivanje i način osiguranja, kvaliteta i vrednovanja nastave kod kuće i nastave na daljinu propisuje ministar. Ovo je opravdano, kako sa ekonomsko-geografskog stanovišta, tj. u vidu smanjenja troškova putovanja i školovanja, tako i sa stanovišta korišćenja raspoloživih novih tehnologija u 21. veku. Kompjuter i internet omogućuju danje uvođenje još novina u ovoj oblasti i mislim da treba na ovo više obratiti pažnju, možda čak i detaljnije razraditi, jer u budućnosti ovo može da postane jedan od popularnih načina školovanja.
U članu 58. Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, između ostalog regulisano je i trajanje nastavnog časa u trajanju od 45 minuta. Ne zamerite mi, ali ova minutaža časa je relikt prošlosti i stvar naše navike. Čas dužine 45 minuta je previše kratak i nedovoljan za kvalitetan pristup. Početak časa, izvođenje metodologije jedinice, na času pravila, završetak posla. Ovako kratak školski čas je prevaziđen u najnaprednijim školskim sistemima Evrope i izbačen je iz upotrebe. Čak se u nekim evropskim državama taj čas produžava na 60 do 75 minuta.
Svi ćemo se složiti da želimo da naša deca budu sve obrazovanija i da na kraju osnovne škole imaju bolje funkcionalno znanje. Svi ćemo se složiti da želimo da naša deca osvetlaju obraz na sledećim PISA testiranjima, te da se pomaknemo kao država još neku stepenicu naviše u rangiranju kvaliteta obrazovanja sistema. Dobro se sećam, ako se i vi sećate, na ovim takmičenjima pre par godina mi smo bili u donjem delu. Zahvaljujući nekim preduzetim merama sada smo skoro negde u vrhu, što se tiče ovih testiranja.
Takođe, svedoci smo da su stalno u našoj zemlji prisutni stručnjaci i konsultanti iz oblasti obrazovanja iz trenutno najrazvijenijih i najkvalitetnijih obrazovanih sistema u Evropi iz Finske, Švajcarske, Slovenije. Hajde onda da preuzmemo po nešto iz tih najboljih obrazovanih sistema koji daju najbolje rezultate na PISA testu. Delegacija Ministarstva prosvete svake godine obilazi Finsku, kao najnapredniju državu u pogledu sistema obrazovanja. Pitajte članove tih delegacija šta su tamo videli i koliko traju školski časovi u toj zemlji.
Dakle, razmislimo o eventualnoj promeni dužine školskih časova, ako ne sada u ovom zakonu, onda u nekim predstojećim izmenama zakona. Donošenjem zakona o obrazovanju po prvi put ćemo na sistemski način urediti ovu oblast i pružiti mogućnost drugima koji žele da se dodatno obrazuju ili da im se prizna prethodno znanje. Predlogom ovog zakona stvara se pravni okvir za poboljšanje obrazovanja i kvalifikacione strukture stanovništva, pa samim tim i povećanje zaposlenosti stanovništva. Takođe, ovim se unapređuje i profesionalna pokretljivost realno aktivnog stanovništva.
Obrazovna struktura stanovništva Republike Srbije je nepovoljna. Prema podacima iz poslednjeg popisa, preko 50% stanovništva starijeg od 50 godina nije završilo osnovnu školu, a skoro 24% stanovništva starijeg od 15 godina ima završeno samo osnovno obrazovanje. To su za jednu državu na početku 21 veka poražavajuće činjenice.
Cilj ovog zakona je da se urede specifičnosti obavljanja delatnosti obrazovanja odraslih i da se uredi učenje tokom celog života, iskoriste postojeće institucije, definiše i formalno i neformalno obrazovanje odraslih, iskoriste sredstva koja su prethodnih godina uložena u obrazovni sistem, da se poveže svet obrazovanja i svet rada. Takođe, uređivanjem obrazovanja odraslih zakonom postići ćemo smanjenje razmera nepismenosti i profesionalne nesposobnosti stanovništva. Predlogom ovog zakona uređeno je i formalno i neformalno obrazovanje, ali i informalno učenje odraslih, konkretno članom 2, što je svakako dobro.
Radi efikasnijeg praćenja i ostvarivanja obrazovanja odraslih, jedinice lokalne samouprave mogu osnovati savete za obrazovanje odraslih, za čiji rad obezbeđuju finansijska sredstva ili ih mogu formirati kao deo postojećih lokalno-socijalnih ekonomskih saveta, odnosno lokalnih saveta zapošljavanja. Više jedinice lokalne samouprave mogu osnovati savete radi praćenja obrazovanja odraslih, od značaja za obrazovanje odraslih. Savet čine predstavnici jedinice lokalne samouprave, organizacije nadležne za poslove zapošljavanja u lokalnoj samoupravi, poslodavci, sindikati i udruženja. Postojanje ovakvog saveta može da bude veoma korisno za lokalne zajednice, pogotovo u interakcije sa lokalnim socijalno-ekonomski savetima i lokalnim savetima za zapošljavanje. Kao što znamo da na svim lokalnim nivoima postoje socijalno-ekonomski saveti i saveti zapošljavanja, tako da bi i ovi saveti koji se formiraju mogli u toj interakciji da daju odlične rezultate oko obrazovanja i vaspitanja odraslih, a kasnije i oko zapošljavanja.
Na kraju, ponovo me čudi kako se prilikom uređivanja sistema obrazovanja odraslih nije došlo na ideju, tačnije kako nije iskopirano rešenje iz uspešnijih obrazovnih sistema i kako nije predviđeno formiranje nacionalnog zavoda za obrazovanje odraslih ili drugačije rečeno nacionalnog andragoškog zavoda. Takve institucije postoje u našem okruženju u naprednijim obrazovnim sistemima, recimo u Sloveniji, i uređuju sve vidove formalnog i neformalnog obrazovanja odraslih, što će u budućnosti, kada svi prionu na doživotno učenje i usavršavanje, biti veoma značajno za naš obrazovni sistem. Dakle, predlažem da se u budućnosti, kada sistem obrazovanja odraslih još zaživi, razmišlja o formiranju jedne ovakve ustanove.
Na kraju, pozivam sve poslanike, kako pozicije, tako i opozicije, da podrže ova zakonska rešenja i da pokušaju da se izdignu iznad okvira stranačkih tabora i rovova, te da nam obrazovanje, kao jedna od najznačajnijih grana za budućnost naše zemlje, jednom za svagda bude stvar nacionalnog konsenzusa.
Poslanička grupa PUPS, nakon ove rasprave i rasprave u pojedinostima, i eventualnog poboljšanja zakona kroz amandmane, a i mi smo podneli tri amandmana, u danu za glasanje podržaće ove zakone i glasaće za usvajanje ovih zakona. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.
Poštovani ministre, poštovane kolege i koleginice poslanici, ne mogu da podelim zadovoljstvo sa činjenicom da istovremeno raspravljamo o osam zakona, bez obzira što je vreme za tu raspravu produženo, zato što je nemoguće smisleno raspravljati istovremeno o osam zakona. Zato ćemo mi neke konkretne predloge, koje smo izložili i kroz amandmane koje smo napisali, izneti kada bude rasprava po amandmanima. Zato ću se ja u ovom svom prvom obraćanju pre svega baviti onim što smatram da je zajedničko svim ovim zakonima, a to je da je jedan ogroman trud uložen da se očuva status kvo. Razumem zašto je to tako. Zato što vi kroz ove zakone treba da zadovoljite zapravo dve sukobljene strane. Sa jedne strane su zaposleni u obrazovanju, kojima treba obezbediti plate i čiji mir treba obezbediti, a sa druge strane su roditelji i učenici koji žele drugačije, bolje, efikasnije, modernije obrazovanje. Naravno, nemoguće je taj mir obezbediti bez da se bar jedna strana ne oseti pogođenom, a da se pri tome bilo šta pomeri u bilo kom pravcu. Budžet kojim raspolažete i raspored budžeta to najbolje ilustruje. Stranu zaposlenih zadovoljava 95% budžeta, a 5% zapravo imate mogućnosti da ulažete u onu drugu stranu, a to je zapravo razvoj obrazovanja.
Moram da kažem da sam se, kada sam pročitao ovih osam zakona, podsetio Borislava Mihajlovića Mihe, koji je jednom prilikom rekao: "Ovde ima dobrog i novog. Doduše, sve što je dobro, nije novo, a sve što je novo, nije dobro." To isto, čini mi se, važi i za predloge zakona koje ste nam dali, jer nema prave suštinske promene u onome što nam nudite. To je vaš kolega, vrlo otvoreno i iskreno, što izuzetno cenim, juče i rekao, da nema suštinskih promena ovih zakona, da se radi pre svega, kako je on rekao, o šminki. Ta šminka je negde bolja, negde lošija, ali sasvim sigurno ne donosi onu vrstu promena koju mi očekujemo i koja je neophodna da bi se ostale reforme u društvu, koje se moraju dogoditi, mogle dogoditi. Jer, ova današnja situacija je rezultat, između ostalog, i trenutnog stanja u obrazovanju. To je refleksija toga istoga. Ako se ne menja obrazovanje, nema ni reforme. To je paralelni proces, istovremen, a neki put je mnogo bolje da reforma obrazovanja gleda unapred, da oseća i zna šta donosi vreme koje je pred nama i da se prilagodi tom vremenu.
Naime, kada pogledate ove zakone, oni, naravno, govore o temama koje su u njihovom naslovu, ali na izvestan način govore i o načinu funkcionisanja Ministarstva i ukazuju na mnoge nekonzistentnosti u pristupu izrade zakona. Rekao bih da, recimo, ima nedopustiv broj lektorskih omaški, da ne kažem gramatičkih grešaka, što iz Ministarstva prosvete ne bi trebalo da dolazi. Drugo, imate neverovatan broj promena zakona, pre svega Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde mene jako interesuje na koji način promena reči "stručnjak" u "kompetentno lice" doprinosi kvalitetu obrazovanja? To je jedna od promena koju ovaj zakon donosi.
U članu 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja briše se "uvažavanje razlika". Znači, u članu 4. tačka 15. briše se formulacija "uvažavanje razlika" i završava se taj član sa rečju "tolerancija", gde se reč "tolerancija" koristi u kontekstu poštovanja ravnopravnosti. Ne može se ravnopravnost i jednakost tolerisati, ona se mora poštovati zato što je deo Ustava i deo zakona. Ista ta formulacija "uvažavanje razlika" ostaje u Zakonu o srednjem obrazovanju u članu 2. stav 7. Sada pitam da li je Zakon o srednjem obrazovanju u sukobu sa osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ako se u jednom zakonu jedna formulacija briše, a u drugom ona ostaje?
Žao mi je što se pojam neformalno i informalno obrazovanje pojavljuje samo u Zakonu o obrazovanju odraslih, a ne i u drugim zakonima gde bi ta vrsta dopune obrazovanja sasvim sigurno dala veoma dobre rezultate.
Recimo u Zakonu o osnovnom obrazovanju član 49. se zove biblioteka, a u Zakonu o srednjem obrazovanju biblioteke ne postoje. Pretpostavljam da ih ima u školama, ali ovo govori o činjenici da se zakoni međusobno unutar samog ministarstva ne usklađuju. Ni u jednom od zakona se zapravo ne pominje recimo korišćenje IT opreme. Pristup IT opremi i korišćenje IT opreme se ne pominje ali se pominju biblioteke. Uz svo poštovanje prema knjigama i bibliotekama i prema veštini čitanja, naravno, da to treba imati, ali danas je vreme IT tehnologija i mi se busamo u grudi da je to neka naša razvojna šansa, a pri tome u razvojnom sistemu se to maltene uopšte ne pominje.
Ta nekonzistentnost, ako mogu da kažem, se ogleda i u nekim formalnim stvarima. U Zakonu o osnovnom obrazovanju ishodi i ciljevi imaju 29 tačaka. U Zakonu o srednjem obrazovanju ima ih ukupno sedam i povezani su u jednu celinu, znači, nisu razdvojeni ciljevi i ishodi. Dakle, te nekonzistentnosti, po meni, govore o tome da ne postoji prava jedna vizija, jedan jezik, jedan način mišljenja koji se sprovodi kroz ceo sistem obrazovanja, a naša je namera, bar je tako rečeno, u Strategiji obrazovanja koja je usvojena, da imamo jedan sistem koji će početi konzistentno od predškolskih ustanova pa do postdoktorskih studija.
Ako bih govorio o nekim konkretnim pitanjima za koje mislim da su dobro što su otvorena, sad sam se iznenadio pošto ću verovatno nešto da pohvalim, a to je da je dobro što je otvoreno pitanje osipanja učenika. To jeste jedan ozbiljan problem. Ono što se ovde ne pominje jeste tužna činjenica da je to osipanje najveće među Romima, imam neki podatak da je samo 20% Roma završi svoje školovanje, osnovno školovanje. Dakle, to je nešto čemu treba posvetiti posebnu pažnju.
Ono što je takođe dobro jeste da je velika pažnja posvećena osobama sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom. To jeste inkluzija, jeste jedan problem koji nije samo problem obrazovanja, nego je problem kulture ovog naroda i ovog društva. Ono što sasvim sigurno nije izbalansiralno dovoljno, da su ovo postali zakoni maltene isključivo o inkluziji, a mi znamo da je inkluzija regulisana i kroz neke druge propise koji su donešeni.
Ono što je takođe dobro u celoj stvari jeste da je time uveden i pojam individualnog obrazovnog plana kojim se obrazovni planovi i programi prilagođavaju individualnim potrebama učenika. Ovim sada zakonskim rešenjima to se isključivo odnosi na osobe sa invaliditetom i na programe smanjenja osipanja.
Mislim da bi bilo jako dobro da ste bar najavili da je jedan dalekosežan cilj našeg sistema obrazovanja maksimalna individualizacija procesa obrazovanja jer je to nešto što je svetski trend. Znači, u prihvatanju različitosti među učenicima i prilagođavanje njihovo, njihovog programa, njihovim posebnim potrebama, kad kažem posebnim ne mislim samo na osobe koje imaju invaliditet nego mislim i na one posebno talentovane. To je takođe jako dobro da je pomenuto da su prvi put u tu vrstu privilegovanih, ako smem da kažem, uključeni i posebno talentovani učenici koji zahtevaju drugačiju pažnju nego što to uobičajni sistem koji je uranilovka, ako smem tako da kažem, potpuno van vremena i prostora, uglavnom donosi.
Pominjane su ovde neka konkretna rešenja, pominjana je čuvena agencija koja treba da se formira i koja naravno samim svojim imenom dovodi ceo koncept pod sumnju. Agencije su ružna reč, iskustvo nas uči da su ona ružna reč u Srbiji. Ono što je problem sa ovom agencijom o kojoj vi govorite jeste opis oblasti sa kojima ona treba da se bavi. Agencija ne treba time da se bavi, procenom sprovođenja Strategije itd. treba da se bave nezavisne institucije. Kao što znamo u zemljama u okruženju postoje agencije o obrazovanju i one postoje zato što su to kanali kroz koje sredstva EU koja idu kao podrška obrazovanju prolaze kroz te agencije i onda se raspoređuju onima koji projekte pišu za te oblasti obrazovanja, a to nisu uvek samo škole nego su to i nevladine organizacije i instituti i privatne škole i privatni univerziteti. Dakle, jedno široko tržište, da tako kažem, projekata se otvara i agencije su zapravo tu da bi bile posrednici između onih koji to finansiraju i onih koji te projekte prave. Naravno da je uloga ministarstva tu bitna, ali to ne može biti nešto što je deo ministarstva i što na neki način tu ministarstvo treba da konkuriše.
Pomenuti je i pitanje povećanja srednje ocene da bi se obezbedila stipendija u Zakonu o studentskom standardu i učeničkom standardu. Moram da kažem da mene u celoj stvari interesuje samo jedna stvar, kako planirate da student koji recimo imao 8,5 pa je podigao kredit, pa je iz bilo kog razloga taj njegov prosek pao, kako će i odakle da vraća taj dug koji je stvorio s obzirom na situaciju po pitanju zapošljavanja? Kako? Imaćemo da tako kažem generaciju dužnika. Znam da u nekim drugim obrazovnim sistemima se studenti zadužuju pa ulaze u svoj radni vek i odlaze na svoje prvo radno mesto sa velikim dugom koji vraćaju. Izvinite, koja je šansa da se danas neko ko završi fakultet, da ne govorim sad koji, koliki procenat je studenata koji završavaju fakultete ostaje nezaposleno, kako će i odakle oni vraćati te kredite?
Dakle, kada se piše zakon, mislim da se mora uzeti u obzir i posledice, moguće posledice takvih odluka. Kada govorimo o zapošljavanju, postoji jedna diskriminacija mladih, jeste ovo deo zakona koji govori da se konkurs može raspisati samo onda ako nije napravljeno preuzimanje. Dakle, prioritet imaju pri zapošljavanju oni koje vi preuzimate iz druge javne ustanove, tj. iz druge škole, a oni koji treba da konkurišu prvi put nemaju šansu, tj. moraju da čekaju da se ovi koji su izgubili fond časova zadovolje. Ta vrsta očuvanja socijalnog mira i očuvanja jednog zaleđenog obrazovnog sistema u kome oni koji su u školi moraju, naravno uz pritisak sindikata, naravno uz pretnje štrajkom, naravno uz ucene koje sve to prolaze, što sve trpe roditelji i učenici, vi pokušavate da to pomirite činjenicom da ćete raspoređivati taj višak ljudi i taj višak kadrova na račun mladih koji treba da dođu i da nešto novo unesu u škole. Dakle, to nije samo diskriminacija mladih, to je diskriminacija novog znanja, to je diskriminacija modernosti, to je diskriminacija svake vrste promene.
Naravno, uvek je zanimljivo kada ovako imate osam zakona šta sve i čega sve u tim zakonima nema. Nema recimo pominjanja nacionalnih okvira kvalifikacija. Šta je sa nacionalnih okvirom kvalifikacija? Kako se može u opšte razgovarati o srednjem obrazovanju, o profesijama, o ovome, onome, a ko ne znamo kako se te profesije zovu i koje imaju opšte šansu da budu priznate u ovom društvu. Ovde ne igrom slučaja, mislim da je preskočen Zakon o visokom obrazovanju kao jedan vrlo bitan, bitna karika u ovom lancu zato što je on vrlo problematičan i teško ga je doneti, izmeniti tamo gde je potrebno menjati. Znate da tako lično mislim, da su promene u trenutnom Zakonu o visokom obrazovanju ključne za promenu i svih drugih nivoa obrazovanja i predškolskog i osnovnog i srednjeg, jer nastavni kadar za sve to što treba inovirati dolazi sa ne inoviranih univerziteta.
Ne pominje se ovim zakonima informatička pismenost na pravi način. Nedovoljno je prisutna. Vi možete da mislite da je to dovoljno, ja mislim da je nedovoljno, zato sam u opoziciji prema vama.
Mislim da se nedovoljno govori o obavezi usavršavanja nastavnog kadra. Kao što znamo, usavršavanje nastavnog kadra se maltene prenosi na lokalne zajednice koje u ovom trenutku grcaju da bi opstale. Njima je usavršavanje nastavnog kadra poslednja rupa na svirali, zato što oni to doživljavaju često opravdano ne kao investiciju, nego kao trošak. Zašto bi lokalna uprava negde tamo, da sada ne pominjem opštine, ulagala u nekog nastavnika da bolje obrazuje mlade ljude koji će onda otići odatle u Beograd, ili već tamo gde ima u ovom trenutku posla?
U tom smislu, njihov odnos prema tome kao trošku je razumljiv, ali mi moramo stvoriti klimu u društvu da ulaganje u obrazovanje nije trošak, nego je investicija i to dugoročna investicija. Toga, po meni, nema dovoljno u ovim zakonima.
Šta je sa ovogodišnjim PISA testovima? Hoće biti, neće biti? Ima li para, nema li para? Hoćemo li se meriti, ili se nećemo meriti? O tome, naravno, nema ni reči, kao što zapravo nema ni jednog predloga u okviru ovih zakona koji gleda dugoročno osim, recimo, kao što se kaže – agencija će profunkcionisati za dve godine. Ali, kada se govori o broju učenika, onda se to stavlja u jednu vrlo zgodnu formu da ne može da do 30, pa će se onda to vremenom smanjivati. Ali, recimo, ja bih očekivao da kao Ministarstvo obrazovanja kažete – naš dugoročni cilj jeste obavezno srednje obrazovanje. Nije izvodljivo sada, ali može od 2014, 2015, 2016, da sad ne licitiram godine, ali napraviti jednu projekciju te vrste u kojoj bi se videlo da postoji jedna vizija ne samo obrazovanja, nego vizija obrazovanja koja menja društvo.
Vraćam se na sam početak. Ono što meni smeta u svim ovim zakonima ovakvim kakvi su jeste taj status kvo koji se čuo, taj prividni socijalni mir, taj prividni način obrazovanja o kome mnogi uvaženi govornici ovde govore o predavanju kao formi obrazovanja. Nema vremena u 45 minuta da se ispriča sve što treba da se ispriča.
O čemu govorimo? Pažnja mladog čoveka danas je izmerena između sedam i 10 minuta. Vi morate nešto menjati posle sedam i 10 minuta da biste mu zadržali, ili njoj, pažnju, a kamoli predavanja koja traju duže od 45 minuta. Pa, mi ovde u Skupštini, pa zaspasmo kada slušamo neke govornike koji govore duže od 45 minuta, a kamo li deca u školi.
Dakle, voleo bih da ozbiljno razgovaramo o pojedinačnim rešenjima i zakonima kada bude vreme za amandmane, zato što mislim da je to jedina fokusirana diskusija koja može da se vodi. Ovo sve što sam sada rekao jeste samo jedna opšta slika, deskripcija, opis, pozicija LDP po pitanju obrazovne politike koja se vodi u Srbiji u ovom trenutku. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.