Gospodine Kasaloviću, želite reč u ime poslaničke grupe? Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.
Želim da kažem da SPS ne želi da učestvuje u ovim demagoškim raspravama. Mi smo juče i pozvali na jedan odgovoran i opšte društveni pristup javnim finansijama, za koje smatramo da su svih nas, a ne pojedinih političkih stranaka, već svih građana.
Kako je ko radio i koliko je ko postigao, mi iz SPS to smo testirali i proverili na izborima. Međutim, DS ne može da beži od odgovornosti kada su u pitanju finansije. Poznati su podaci koje smo zatekli na početku mandata ove vlade. Bilo je dosta nepoznatih podataka, nepredviđenih para za isplate penzija i plata. Od dva ministra koja su bila u tom mandatu poslednji nas je uveravao da MMF nije raskinuo aranžman sa nama, a to je bio jedan od glavnih argumenata o validnosti finansija.
Želim da kažem da je, koliko se sećam, LDP i pokrenula, odnosno inicirala Odbor za finansije na kom se zahtevao takav jedan izveštaj – da li je raskinut aranžman sa MMF? Tadašnji premijer i tadašnji ministar finansija nas je uveravao da to nije tačno. Nažalost, ispostavilo se da je tako vođenje finansija bukvalno oteralo MMF, a uveravani smo da je to vrhovni način da se potvrdi kredibilitet javnih finansija. To je jedan od podataka na koji način su vođene finansije u prethodnom periodu i mislim da nema nikakvog osnova da se beži od odgovornosti bilo koje vrste, pa ni mi za ono što smo bili odgovorni u prethodnoj i u sadašnjoj Vladi.

Reč ima narodni poslani Đorđe Milićević. Izvolite.
(Borislav Stefanović, s mesta: Po kom osnovu?)

Ne, nije replika, po redosledu je.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po redosledu, a ne po replici, da to razjasnimo na početku. Moram odmah da kažem da nemam nameru da govorim o prošlosti. Iz prošlosti se uči i iz prošlosti se izvlače pouke. Sigurno je da možemo satima i danima ovde u republičkom parlamentu da iznosimo svoja neslaganja o onome što je bilo u proteklom vremenskom periodu i o onome što je bilo pre 2000. godine i o onome što je bilo posle 2000. godine, ali ne vidim da će to doneti bilo kakav pozitivan efekat i da će to biti u interesu građana Srbije.
Danas govorimo o Predlogu rebalansa budžeta. Narednih dana ćemo govoriti o ostalim predlozima koji jesu jedan realan osvrt Vlade na aktuelna dešavanja u oblasti ekonomije. Kada govorimo o rebalansu uvek se postavlja pitanje da li može bolje? Ovde je pitanje nešto drugačije – može li biti realnije? Da li je ovaj predlog mogao biti realniji, da li je ovaj predlog mogao biti pravedniji, da li je ovaj predlog mogao biti pravičniji i postoji li bilo koji predlog koji će ispuniti ove kriterijume, a da to ne znači zamrzavanje plata i penzija, a da to ne znači na drugoj strani ukidanje socijalnih davanja? Mi smatramo da ne postoji. Ukoliko postoji, uvek ćemo ga rado podržati.
Dakle, sagledavajući predloge o kojima ovih dana govorimo u republičkom parlamentu, jasno je da negativni efekti ekonomske krize neće destabilizovati državu i jasno je da je Vlada Republike Srbije izašla sa konkretnim predlozima i da je ponudila odgovorna rešenja koja jesu u interesu građana, a koja nisu na teret i na štetu socijalno najugroženijih kategorija stanovništva. Ušteda hoće, treba i mora da bude prioritet, ali ušteda na nivou države – štednja, smanjenje nepotrebnih troškova, a ne ušteda na građanima. Jer, složićemo se, životni standard građana nije na željenom i zavidnom nivou. Dakle, ne može se štedeti tamo gde nema, već tamo gde ima.
Nema smanjenja plata i penzija. To može svako. Postavlja se pitanje - postoji li neko drugo ili neko novo rešenje? Dakle, ne može se štedeti na građanima jer životni standard nije na zavidnom nivou. Ne može se štedeti ni na 400.000 penzionera sa prosečnim primanjem od 12.000 dinara. Ta ušteda nije realna, nije odgovorna i ona ne bi izvukla Srbiju iz ekonomske krize. Dakle, nema smanjenja plata i penzija i to je važno, ponavljam, ali sa druge strane, pitanje rasta plata i penzija mora biti u skladu sa ekonomskom situacijom u kojoj se Srbija danas nalazi.
Potrebna je restriktivna politika. Tu apsolutno nema dileme, nema dvoumljenja. Šta ta restriktivna politika podrazumeva? Smanjenje nepotrebnih troškova, povećanje efikasnosti investicija i dobra analiza politike subvencija, da li postoji ekonomska isplativost, da li postoji ekonomska opravdanost. Ali, sa druge strane, moramo omogućiti, Vlada mora omogućiti, kako možemo i na koji način možemo da se razvijamo u narednom periodu.
Prihodi budžeta definitivno nisu na nivou planiranih. Manjak može da se reši i zaduživanjem, ali to nije dobro, to nije odgovorno, jer veći budžetski deficit bi narušio makroekonomsku stabilnost zemlje i zato su mere Vlade Republike Srbije usmerene ka smanjenju troškova kroz upravo predloženi rebalans budžeta. Šta je cilj? Cilj koji mi u potpunosti podržavamo jeste stabilnost finansijskog sistema i pojačane aktivnosti koje će povećati i privrednu aktivnost, ali i životni standard građana, sa druge strane.
Ono što smatramo da je jako važno i jako pozitivno i da je dobro je to što je Vlada prepoznala neke bitne segmente i elemente budžetskog deficita. Kada kažem bitne segmente i elemente budžetskog deficita, mislim na javna preduzeća, na javni sektor i mislim na preduzeća u restrukturiranju.
Kada je reč o javnim preduzećima, nema dileme, i to u potpunosti podržavamo, ona moraju biti jeftinija i moraju biti efikasnija. Tačno je, to svi znamo, u javnom sektoru definitivno postoji višak zaposlenih. Ali, to pitanje ne možemo rešiti radikalnim rezovima tako što ćemo otpustiti 500, 1000 ili 1500 zaposlenih.
Ono što je neophodno Srbiji i što je potrebno jeste suštinska reforma javnog sektora. Koalicioni partneri će u SPS uvek imati podršku za suštinsku reformu javnog sektora. Ne možemo i ne smemo da stanemo na jednom zakonu o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj administraciji. Moramo da napravimo naredni korak, koji je i važniji, koji će ići u pravcu suštinske reforme javnog sektora.
Drugi element ili drugi segment budžetskog deficita, koji je takođe prepoznat, jesu preduzeća u procesu restrukturiranja. Dobro je da se ovaj proces konačno završi. Traje jako dugo. Mislim da traje nekih 13 godina u Srbiji. Ono što je važno, mislim da se ne bi usudili u ovom trenutku da licitiramo datum iz, prosto, jedne bojaznosti, iz straha da preduzeća ne izgube resurse koji u ovom trenutku postoje.
Dakle, sagledavajući ovaj rebalans, sagledavajući predloge o kojima ćemo govoriti narednih dana, jasno je, Vlada Republike Srbije se suočava sa realnošću i ovi predlozi jesu jedan iskorak i jedan korak napred koji vodi u, rekao bih, dobrom pravcu. Ovi predlozi govore da Vlada vodi i odgovornu i realnu i praktičnu, rekao bih, politiku u oblasti ekonomije.
Ovi predlozi govore da Vlada vodi i aktivnu politiku. Dakle, na jedan realan način sagledava ono što jesu aktuelni problemi danas, ide u susret problemima i nudi odgovorna rešenja koja jesu u interesu građana. Nije Srbija pred bankrotom, nema Srbija problem sa likvidnošću, ali ono što jeste važno i što moramo učiniti u narednom vremenskom periodu – moramo oporaviti i pokrenuti privredu.
Suštinski problem u javnim finansijama, mislim da je o tome i ministar govorio, je manji priliv u budžetu i to znači da privredna aktivnost nije na nivou planirane i sa druge strane, možda i postoji deo sive ekonomije koji nije zahvaćen državnom kontrolom. Dakle, pokretanje privredne aktivnosti jeste nužnost u periodu ekonomske krize. Potrebna je dugoročna, ne kratkoročna strategija na nekoliko godina, već dugoročna strategija i da se ostvari visoka stopa društvenog rasta. Strategija rasta i strategija razvoja moraju biti usklađene i usaglašene sa svim društvenim činiocima.
Dakle, situacija nije dobra. Postoje oprečna, postoje različita mišljenja. Ali, ono što je izuzetno važno i što treba postići jeste širok društveni konsenzus. Zato mi u potpunosti podržavamo razgovore koji se vode, dogovore koji su postignuti i koji će se postići na relaciji Vlade Republike Srbije, poslodavaca i privrednika, odnosno sindikata. Naravno da svaki naredni sistemski zakon upravo treba da bude rezultat i plod tih dogovora. Kada kažem sistemski zakon, pre svega mislim na Predlog zakona o radu, a sa jednim jasnim ciljem, da se povećaju investicije, da se poveća zaposlenost, a da se na drugoj strani zaštite elementarna prava radnika u Srbiji.
Više puta do sada smo rekli - ciljeve Vlade Republike Srbije nije moguće realizovati bez ekonomskog oporavka države. Da bi došlo do ekonomskog oporavka države, nužno je pokretanje privrede i tu je, kao što sam rekao, potrebna dugoročna strategija na najmanji vremenski period od deset godina, pokretanje proizvodnje. Slažemo se, ne može trista hiljada ljudi u Srbiji u proizvodnji da izdržava četiri miliona ljudi u Srbiji. Potrebno je pokretanje i završetak investicija, kapitalnih, infrastrukturnih projekata, jer nema ekonomskog bez infrastrukturnog razvoja i ulaganje u investicije, kapitalne projekte, infrastrukturne projekte jeste jedini realan pristup i garant da se u Srbiji može rešiti ono goruće pitanje, a to je pitanje nezaposlenosti.
Zato smatramo da upravo najmanje uštede treba da budu na investicijama, a smanjiti troškove koji neće imati implikacije na makroekonomsku stabilnost. Bilo bi dobro da do kraja ove budžetske godine Vlada Republike Srbije nađe mogućnost da iznađe sredstva u budžetu za sve one investicije koje su predviđene na početku ove budžetske godine.
Štednja jeste, mora i treba da bude prioritet, i to apsolutno nije sporno. Ovim predlozima će se uštedeti 36 milijardi dinara, o tome je već bilo reči, ali štednja sama po sebi nije dovoljna. Potrebno je i neophodno povećati prihod i potrebno je i neophodno poboljšati investicionu klimu u Srbiji.
Dakle, Vlada ovim predlozima hoće sanirati posledice, to apsolutno nije sporno, hoće zakrpiti one budžetske rupe koje, nažalost, trenutno postoje, ali sa druge strane, mora da se stvara atraktivan investicioni ambijent i mora da se nastavi sa reformskim procesima u Srbiji. Bez tih procesa nećemo sagledati i nećemo imati pozitivne efekte. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Vaša diskusija mi je zaista dala jedan povod da još jednom naglasim upravo to. Kada se parcijalno kritikuju neke rashodne stavke budžeta, upravo se zaboravlja ovo o čemu vi pričate. Nema gde dodatno da se uštedi, osim onoga što smo predložili, jer dve trećine budžeta Srbije čine plate, penzije i socijalna davanja, u stvari, čak i više, tri četvrtine, 75% budžeta je sve ovo, a ostatak su investicije, diskrecioni rashodi, subvencije i sve što je sada bilo predmet kresanja.
Kada neko kaže – zašto nije još niži budžetski deficit i kada kaže – imamo rezerve prema tom ostvarivanju, onda treba jasno da kaže koja je alternativa, šta je drugo moglo da se smanjuje od rashoda, ako nismo smanjili ove rashode koje jesmo. Onda se dolazi na ovaj teren o kome ste vi govorili, to su samo plate i penzije.
Kada je MMF davao predloge da uštedimo i dodatno u odnosu na ovo što smo uradili, pa i Fiskalni savet delimično, oni su mislili direktno na smanjivanje plata i penzija. Naša Vlada je bila protiv toga. Znači, građani moraju da znaju da veća ušteda od ovoga nije moguća bez smanjivanja plata i penzija, i to ne minimalnog, nego drastičnog. To je, međutim, scenario koji sigurno uvodi Srbiju u stagnaciju, vraća nas ponovo na one negativne stope rasta bruto domaćeg proizvoda iz prethodne godine. Mi smo po svaku cenu želeli to da izbegnemo. Šta je sada alternativa?
S druge strane, ne smemo da imamo ni previše visok budžetski deficit jer zaduživanje jeste skupo. Mi ne želimo da se zadužujemo, nego smo primorani zbog prethodnog perioda i zbog neusklađenosti sada prihoda i rashoda. Dakle, nije naša želja da se mi zadužujemo, to je moranje, kao građani nešto moraju da kupe. Ako nemaju odakle iz prihoda, moraju nekako da se pozajme i da to isfinansiraju.
Dakle naša jeste strategija upravo to o čemu ste govorili, poboljšanje poslovne klime, bolja naplata poreza i zato neće biti tolerancije. Meni je najvažnije iz ove skupštinske debate što je većina poslanika i vladajućih stranaka i opozicije, juče i danas dala punu podršku nultnoj toleranciji na ne plaćanje poreza. Moramo da povećamo naplatu, to je jedini način da podignemo budžetske prihode, bez povećanja poreza nego da postojeće poreze svi jednako plaćaju kako bi svi bili jednaki, kako bi svi imali jednake uslove poslovanja, a da onda tim novcem isfinansiramo investicije o kojima ste vi govorili. Jeste loše kad se smanjuju investicije i mi smo ih smanjivali iz razloga što imamo sa druge strane i kredite koje nismo povukli za investicije. Ali, činjenica jeste da bi bilo bolje da imamo novca i iz kredita i direktno iz budžeta. To bi sigurno dalo veći efekat za privredu. Hvala vam na vašoj diskusiji, samo sam to hteo da kažem.

Na žalost, ne mogu da vam dam repliku jer nemate pravo da koristite vreme pošto vi niste na listi govornika, a vreme koje imate kao ovlašćeni predstavnik ste potrošili. Nemam osnov da vam dam reč.
Reč ima narodni poslanik Karolj Čizik.

Poštovani predsedniče, cenjeni ministre, dame i gospodo, kada je budžet bio na dnevnom redu, mnogi su rekli da je nerealan i optimističan. Sa planiranim prihodima od 965,7 milijardi dinara, rashodi od 1.087,6 milijardi dinara, deficit od 121,9 milijardi koji je trebao biti ispod 3,3% BDP, to je to bilo. Već je u periodu pre isteka prvog polugodišta deficit je dostigao 93,6 milijardi dinara što je 4,9% više od odgovarajućeg perioda za prošlu godinu.
Svima je postalo jasno da je potreban rebalans budžeta. Tako su smanjili prihode, malo i rashode, povećali planirani deficit i 36 milijardi dinara uštede su podelili po ministarstvima po nekom ključu. Te su mere administrativne, a od suštinskih reformi nema ništa. Stopa nezaposlenosti raste. Javna preduzeća gomilaju dugove. Restrukturiranja nema, departizacije nema, ljudi se i dalje zapošljavaju u javnim preduzećima sa partijskom knjižicom. Doduše ima otvaranja novih radnih mesta za 10.000 evra ali radnici i dalje gube radna mesta. Meni je mnogo logičnije da se stimuliše čuvanje postojećih radnih mesta nego da se stvaraju nova a skuplja.
Podizanje plata u javnom sektoru za 0,5% ne znam koliko znači. Realno gledano, ne znam da li je to povećanje, smanjenje ili stagnacija. Sve to zavisi od finansijske situacije. Svakako bi bilo pravednije da se onima koji imaju velike plate i penzije smanji za veći procenat, a to da se dodaje onima koji imaju minimalna primanja. Na taj način bi se smanjivala razlika i jaz između siromašnih i malo bogatijih.
Gospodine ministre, ako je neko slušao juče vaše izlaganje, neko ko nije upoznat sa situacijom u ovoj zemlji, taj bi mislio da mi živimo u nebeskom raju. Sve je u najboljem redu, svi su problemi rešeni, samo treba da stigne obećanih hiljadu evra za akcije. Stvarna situacija je nažalost potpuno drugačija. Svi znamo kada je javno preduzeće u finansijskim problemima i kada ne ostvaruje dobar finansijski rezultat onda postoje dva rešenja. Ili menjaju krevete, ili menjaju radnike. Plašim se da sada radimo ponovo to što smo radili dugi niz godina, da menjamo samo krevete. Hvala lepo.

Gospodin Đelić, po Poslovniku.

Reklamiram povredu člana 107. povredu dostojanstva Narodne skupštine jer su izneti netačni podaci, radi se o nauci. Istina je sledeća i pozivam sve da provere to  po budžetskim podacima.
Nije tačno da je 2006. godine najviše uloženo u nauku. Kroz NIP je u dva ciklusa uloženo 27 miliona evra u opremu. Za vreme mog mandata je odobreno tačno 11,3 puta više, tj. 305 miliona evra i to: 50 miliona evra za opremu, tenderi su skoro svi završeni, 40 miliona evra za potrošni materijal, jer je konstatovano da se na taj način može jeftinije doći do njega i bilo je problema sa opremom ranije koja je ostala neraspakovana jer posle u budžetu nije bilo novca za potrošni materijal.
Ostatak novca 215 miliona evra jeste, ne za neke dinosauruse u Svilajncu, a mislim da je time povređeno dostojanstvo ne samo Svilajnčana nego onih koji rade u prirodnjačkom centru koji će biti edukativni centar za nekih 250.000 mališana iz cele Srbije da nauče kao njihovi vršnjaci u regionu kako se formirala zemlja, da nauče o geologiji, o životu. Tu se radi sa prirodnjačkim muzejom, sa adekvatnim fakultetima i to je ozbiljna institucija kao što je ozbiljna investicija bila i Petnicu na koju svi imao pravo da se ponosimo.
Ponosan sam bio što sam bio ministar kada je devet miliona evra uloženo u njenu totalnu obnovu i žao mi je što ova Vlada danas nema ni dinar za nju, jer dva, tri miliona dinara koji se daju je veoma malo, da ne govorim da je zgrada za naučnike u bloku 32 skoro završena. Kada se govori o inovacionim tehnologijama, mi smo obezbedili novac da se posle 20 godina završi naučno-tehnološki park na Zvezdari, 16.000 kvadrata koji su završeni i koji nekako ova Vlada nikako da stavi u pogon. Mi apelujemo da to i uradi. Ne bih da govorim i o Novom Sadu, dve tranše za naučno-tehnološki park tamo, zgradu rektorata i odobrena su sredstva za nanotehnologije u Beogradu i za centar za matične ćelije u Kragujevcu. Pozivam Vladu da ona ta odobrena sredstva jednostavno upotrebi i da ti veoma važni objekti za budućnost naše ekonomije znanja budu stavljeni u pogon. Eto to je istina. Hvala.